Monitor

Ideje ipak nemaju potpuno odvojenu i samostalnu egzistenciju, kako pogrešno misle idealisti, nego ih je moguće razumeti, a posebno primeniti ili, kako se to danas kaže, implementirati, samo u tesnoj povezanosti, sa materijom na koju se odnose. Što važi generalno, važi i za ideju tehnokratije. Povećana uloga tehničkih i ukupnih znanja u modernim vremenima nikako ne može biti opravdanje za njihovo odvajanje od realnosti. A ako se to ipak uradi, tehnokratija se pretvara u masku za vladanje. Plemenita utopija, da se upravlja stvarima a ne vlada ljudima, kako su to formulisali grof Sen-Simon (1760-1825), i drugi socijalisti-utopisti, pre dva veka, tada se nužno preokreće u svoju suprotnost. Dva aktuelna primera to najbolje pokazuju. Prvi je Igor Lukšić od Crne Gore, drugi Mario Monti od Italije. I jedan i drugi se ponosno (samo)prikazuju kao politički neutralne, racionalne i progresivne tehnokrate, a obojica su, zapravo, samo maske, iz kojih se kriju vladajuće, nacionalne i transnacionalne finansijske oligarhije.

U slučaju Igora Lukšića od Crne Gore, to se vidi bolje. Izvesna razlika između prethodnog i aktuelnog premijera Crne Gore, nikada nije ni bila posebno velika, a već par meseci skoro da je i potpuno iščezla. O unutrašnjim finansijskim i političkim zavisnostima da i ne govorimo. Ali je maska i Mario Monti. I uopšte celokupna novija panevropska, evroatlanska i evrointegracionistička neoliberalna fantazija, kojoj su usta puna brige za društvo, razvoj i progres, dok u stvarnosti svakodnevno demonstrira sasvim drugačiji, dvostruki, majčinsko-maćehinski odnos. Majčinske bejlaute (bailout), izdašne programe spasavanje za krupne kapitaliste, finansijske oligarhe i plutokrate, a maćehinske osteritije (austerity), surove, čak sadističke programe kresanja i štednji za one koji nemaju, posebno za proletere i paupere.

A test na tehno-masku, kao i na svaku drugu socijalnu masku, veoma je jednostavan. To je ona materija i realnost s početka ovog teksta. Ono što se čak i u standardnoj sociologiji proučava kao socijalna ili klasna stratifikacija. Stvar je suštinski ista u slučaju Italije Marija Montija i drugih zemalja najrazvijenijeg zapadnoevropskog jezgra, i u slučaju Crne Gore Mila Đukanovića odnosno Igora Lukšića i drugih manje razvijenih zemalja zapadnobalkanske i ostale evropske periferije, ali je u ovom drugom, dakle našem slučaju, ona, ipak, neuporedivo transparentnija, da se tako izrazim.

Čak i po službenim statistikama, Crna Gora je šampion siromaštva na Zapadnom Balkanu, samim tim i u celokupnoj Evropi. U ovoj zemlji, skoro trećina stanovnika, službeno je ugrožena siromaštvom, a ova socijalna pošast, u poslednjih nakoliko godina, opet po službenim statistikama, relativno je povećana za oko šezdeset procenata. U ovakvim uslovima, svako svesno i sistematsko ćutanje o siromaštvu, uz istovremeno cvrkutanje o internetu, Fejsbuku i tehno-svetu, onako potpuno odvojeno od onog prethodnog, služi samo kao zvučni zastor, zavesa ili zaklon. Kao tehno-maska iza koje se skriva surova klasna eksploatacija. A da za to, treba li to uopšte naglašavati, nisu krivi ni internet, ni Fejsbuk, ni tehno-svet, nego oni koji ih ovako prevarno upotrebljavaju.

Milan POPOVIĆ