Monitor.co.me

SRĐA POPOVIĆ I TADEUŠ MAZOVJECKI, odlazak boraca za ljudska prava

E-mail Ispis PDF

srdj1-580x300U zoru, 29. oktobra u Beogradu je umro Srđa Popović (76), jedan od najistaknutijih advokata i boraca za ljudska prava na prostoru SFRJ. Diplomirao je Pravni fakultet. Očeva advokatska kancelarija se bavila zaštitom intelektualne svojine, a on je izabrao drugo. Tokom komunizma inicirao je ili potpisao peticije za ukidanje delikta govora, smrtne kazne, za donošenje zakona o amnestiji, za uvođenje višestranačkog sistema u SFRJ. Kasnije, kada se sistem počeo raspadati, najglasnije je ustao protiv rata i Miloševića.

Poznavao je najveće umove našeg vremna, a od njega su najmoćniji, kao predsednik Amerike Bil Klinton, tražili savete. On je najrađe provodio vreme, ma gde da je bio od Beograda do Njujorka, sa – Lazarom Stojanovićem, Stojanom i Stankom Cerovićem, Draganom Babićem... Manjinom kojoj je pripadao.

,,Ponekad mislim, da sam živeo u bilo kom vremenu, živeo bih u manjini. Ima tu jedna matematički dokazana istina. Većina ljudi koji spekulišu na berzi nisu u pravu, ali to uporno rade iako gube novac... Ni tu gde vlada materijalni interes koji treba da opomene ljude da nisu u pravu, ništa ne pomaže. Većina nikada nije u pravu. To je istorijska istina. Ne moram da pominjem izbore Hitlera, Tuđmana, Miloševića", govorio je samo nekoliko nedjelja prije kraja u intervjuu koji je objavio Peščanik, medijski portal koji je Srđa podržavao od osnivanja.

Vodio je žustre diskusije i sa tom manjinom, sa najbližima. „Bio sam prijatelj sa Milovanom Danojlićem dugo vremena i on je, ranih devedesetih, bio zanet Miloševićem. Kada se posle pokazalo šta se pokazalo, ja ga pitam: 'Pa dobro, Mićo, kako nisi odmah video o kakvom je čoveku reč?' A on kaže: 'Hteo sam da verujem, ja sam pesnik, ja sam hteo da verujem.' Još bolji primer je moj prijatelj, možda najbolji kojeg sam imao u životu, Stojan Cerović, koji je posle Petog oktobra verovao da je sve rešeno i da ništa više ne treba kritikovati. Sve je ovo sada naše. Mada, možda sam ja stvarno namćor. Moguće da je ljudima nada neophodna, samo ja mislim da i bez nade može da se živi."

Londonski Tajms ga je davne 1976. godine opisao kao jednog ,,od hrabrih ljudi koji brane one koje progone zbog njihovih uverenja".

Branio je mladog Zorana Đinđića, ali i Dobricu Ćosića, Vuka Draškovića, Miću Popovića, Gojka Đoga, Leonida Šejku, Vojislava Šešelja, Mihaila Markovića, Dragoljuba Mićunovića, Kostu Čavoškog, Dušana Makavejeva, Željka Ražnatovića Arkana, Franju Tuđmana, Vladimira Šeksa, Dobroslava Paragu, Ivana Zvonimira Čička, Andriju Artukovića.

Tokom studentskih demonstracija u Beogradu juna 1968. protestanti su pevali: „Zidovi, zidovi, niotkuda vrata, zovite mi, molim vas, Srđu advokata". Tokom ratova na Balkanu, devedesetih, pomagao je mnoge „prijatelje rasute po svijetu" i njihovu djecu. Danas se priča uglavnom o Popovićevoj ulozi advokata prognanih, ali njegova je humanistička misija bila mnogo šira od toga. Na Srđu ste jednostavno mogli računati, pa i kada vas svi ostali ostave.

Godine 1990. je osnovao nedeljnik Vreme. Prema svedočenju urednštva ovog lista nije se mešao u uređivačku politiku, a dok je posedovao većinski paket akcija, polemisao je sa članovima redakcije.

Za sve srpske vladare od početka devedesetih Popović je bio persona non grata. Još 1989, preko UJDIJ-a sa grupom bliskomišljenika, pokrenuo je razgovore albanskih i srpskih intelektualaca. Slobodan Milošević je za njega bio "velika opasnost". Beogradsku kosovsku politiku je proglasio ,,samoubilačkom" i najavio da će Srbija izgubiti ovu pokrajinu.

Kao zastupnik porodice ubijenog srpskog premijera Đinđića napisao je krivičnu prijavu protiv predsednika SRJ Vojislava Koštunice i šefa Vojne službe bezbednosti Ace Tomića, dokazujući vezu između oružane pobune JSO i ubistva Đinđića. Zagovarao je teoriju da je to bio državni udar kojim je na vlast doveden Koštunica. Krivična prijava je odbačena.

Popović je podneo krivičnu prijavu i protiv Nebojše Čovića, u vreme Miloševića gradonačelnika Beograda, koji je u Đinđićevoj vladi bio potpredsednik i Koštuničina krtica. Popović je optužio i Aleksandra Tijanića, Koštuničinog savetnika, da je saučesnik Đinđićevih ubica. Tijanić je neposredno pred ubistvo premijera izjavio: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće". Tijanić će u petak, kad ovaj broj Monitora bude na kioscima, biti shranjen u Aleji zaslužnih građana.

„U Srbiji ne postoji volja da se razjasni politička pozadina ubistva premijera i da se to pitanje jednom za svagda reši. U tome je najveća krivica Demokratske stranke, koja od osnivanja vodi politiku u čijoj je osnovi ambivalencija. Uvek su bili i riba i devojka", govorio je Popović. Vlast prerušenih šešeljevaca dočekao je rečima: „Sad znamo na čemu smo. Nema više šminkanja. Toma Nikolić ima strašnu biografiju zbog koje u ovoj državi uopšte ne bi smeo da bude na političkoj sceni".

Svečanost povodom 20 godina Republike Srpske 2012. godine Popović je protumačio kao "rehabilitaciju Radovana Karadžića i Ratka Mladića". U Banjaluku su tada hodočastili predsednik države Tadić, premijer Mirko Cvetković, potpredsednik vlade Ivica Dačić i patrijarh Irinej.

Pokušaj rehabilitacije četnika Draže Mihailovića propratio je ocenom da je Mihailović "u ime iste ideologije etnički čistio Bosnu od muslimana, kao i Mladić 50 godina kasnije. Radi se o kukavičkoj filozofiji i taktici Tadića koji čini razne političke i nacionalističke ustupke samo da bi na političkom spektru ostao u centru. Mihailović je pravedno osuđen za kolaboraciju i ratne zločine. Analogijom, Tadić na neki način rehabilitira i Mladića".

Suđenje Đinđićevim ubicama bio je povod da Popović objasni kontinuitet opredeljenja Srbije: ,,Poslednjih 20 godina iz Beograda je slata poruka da se zločin isplati. Uloga jedinice koja je ubila Đinđića je ogromna i u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije".

Zbog javnog etiketiranja da je „izdajnik srpstva", „jeretik" i ,,zloduh" 1991. je izbegao u SAD. Vratio se posle svrgavanja Miloševića oktobra 2000. godine. Prebacivali su mu što je 1994, u vreme najvećih zločina u Bosni, potpisao sa grupom svetskih intelektualaca apel o ograničenoj intervenciji. „Potpisali smo pismo upućeno Klintonu u kojem se traži neka vrsta ograničene intervencije protiv zvaničnog Beograda, poput bombardovanja aerodroma sa kojih poleću avioni prema Bosni. Nisam se u potpunosti slagao sa celinom tog pisma, ali sam smatrao da bi neki oblik intervencije morao da postoji u skladu sa konvencijom o sprečavanju genocida. Pismo mi je ponudio Josip Brodski... I dan-danas ćete čuti da sam ja tražio bombardovanje SRJ 1999. godine, bez obzira na pet godina razlike i sasvim drugi povod", kazao je nedavno.

Upozoravao je, mnogo nakon 5. oktobra, da Srbija nije smogla snage da se suoči sa prošlošću i uđe u proces lustracije." Umesto lustracije, desilo se da je cela Miloševićeva politika samo prešla u drugi rod. On je morao da se povuče, jer je bio vojno poražen. A, nažalost, većina ljudi ovde ne smatra da je ta politika bila pogrešna", rekao je za Monitor.

Srđa Popović se do kraja izjašnjavao kao Jugosloven. Govorio je: ,,Desimir Tošić je lepo rekao da je Jugoslavija bila velika, ali da smo mi bili mali. Mislim da je to tačno. Nismo bili dorasli jednoj takvoj emancipatorskoj ideji kakvu je ta zemlja predstavljala..."

Bez Popovića, Srbija više nije ista.

Tadeuš Mazovjecki: Svjedočio i prkosio

U zoru 28. oktobra u Poljskoj je umro Tadeuš Mazovjecki (86), prvi demokratski izabran premijer 1989. u komunističkim zemljama nakon 40 godina. Čovek koji je izvukao prvu ciglu iz Berlinskog zida koji je pao 1989.

Mazovjecki je rođen u strogoj katoličkoj porodici. Stariji brat Vojćeh ubijen je u nacističkom logoru. Tinejdžer Tadeuš je bio kurir Pokreta otpora.

Jedan je od osnivača Kluba katoličkih intelektualaca 1957. Nekoliko puta u vreme komunista bio je poslanik u Sejmu na listi katoličke partije Znak. Izbacili su ga iz parlamenta kad je pitao zašto su desetine radnika gdanjskog brodogradilišta, nezadovoljne poskupljenjem hrane, poginule 1970.

U leto 1980. godine pridružio se novom štrajku 17.000 radnika istog brodogradilišta koji su tražili povratak otpuštenih na posao, bolje plate i spomenik demonstrantima koji su poginuli 1970. Porivi štrajkača su i 1980. bili ekonomski, ali su posledice bile političke. Iz protesta je nastala Solidarnošć, prvi nezavisni sindikat u istočnoj Evropi, na čelu s brodoelektričarom Lehom Valensom.

Mazovjecki je bio Valensin savetnik, i u vreme vojne uprave generala Vojćeha Jaruzelskog, kada je Solidarnošć zabranjena, a Valensa i Mazovjecki utamničeni 1981. Mazovjecki je među poslednjima oslobođen decembra 1982.

Bio je arhitekta pregovora opozicije i Poljske ujedinjene radničke partije za „okruglim stolovima" koji su krunisani izborima 1989.

Lane je objasnio šta je za njega Evropa: Samo Evropa u celini može imati smislenu ulogu u svetu koji se stvara. Ponavljam – Evropa mora biti ujedinjena, a zapadna Evropa mora pomagati centralnoj i istočnoj Evropi. Bez obzira na njihovu važnost, faktori političke i ekonomske prirode ne smeju biti jedina osnova evropskog jedinstva.

Od avgusta 1992. do avgusta 1995. bio je specijalni izaslanik UN za ljudska prava u Bosni i Hercegovini. Revoltiran međunarodnom politikom prema Bosni, a posle masakra u Srebrenici, dao je ostavku sa obrazloženjem: ,,Ovo je jedino što mogu uraditi za ljude u BiH. Želim da svetu, zapadnim i UN liderima ukažem da se ovo ne sme više trpeti!". Protestovao je zbog hipokrizije UN koje su „napustile BiH''.

Danas Mazovjeckog, sakrivajući se istorijskom distancom, citiraju: ,,Kad god bi iskrsla mogućnost da se efikasno odvrate Srbi, izvesni zapadni državnik bi to sprečio". .

Mazovjecki je objavio 18 izveštaja o stanju ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji. Optužio je sve strane, ali je zaključio da su „bosanski Srbi krivi za 80 odsto ratnih zločina i kršenja ljudskih prava" u bivšoj Jugoslaviji.

Kada je postao izvestilac UN, predložio je da se formiraju ,,zaštićene zone" u kojima će mirovnjaci UN štititi civile. Pad Žepe i Srebrenice video je kao ,,kritični momenat'' koji dovodi u pitanje čitav svetski poredak. Podsetio je da je Liga naroda, dozvolivši Musolinijevu invaziju na Abisiniju, izgubila kredibilitet, koji ni njen naslednik - UN nisu nikada obnovile.


Tamara KALITERNA

 

Proslijedi tekst

  • Facebook
  • Google Bookmarks
  • linkedin
  • MySpace
  • StumbleUpon
  • Twitter
  • wordpress
  • Yahoo

pozovi-sprijeci

CEROVO_Monitor_baner_310x60

 

Monitor u novom broju donosi

Monitor broj 1478. 15. februar 2019.       SANADERIZACIJA MILA ÐUKANOVIĆA:Parti...

 

Monitor broj 1477

Monitor broj 1477  8. februar 2019.       Priajtelji iz devedesetih:TAJNE PR...

 

Monitor broj 1476

Monitor broj 1476  1. februar 2019.       AFERA ATLAS:Kako je Prva banka pre...