Monitor.co.me

UROŠ ĐURIĆ, UMJETNIK: Kultura je uvijek bila integralni dio otpora

E-mail Ispis PDF
djuricMONITOR: Gledao sam emisiju gdje pričate o odrastanju i multikulturalnosti koja vas je oblikovala. Koliko zapravo kulturološki diverzitet pomaže Vama kao umjetniku?
ĐURIĆ: Pomaže pre svega u oblikovanju ličnosti. Živeo sam u kući potpisnika rasnih zakona, ministra u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića u koju su uselili porodice i osobe koje su izgubile imovinu tokom Drugog svetskog rata. Bile su tu dvije Slovenke proterane iz Štajerske 1941., novoizgrađena porodica žene s Korduna kojoj su stradali svi u ratu od ustaša, kojoj jedan od dvojice sinova nosi ime Rudolf, čiju smo babu po ocu, Slovakinju iz Slovačke, okretnu i živahnu visoku staricu zvali Leško, jer je likom i mršavim stasom podsećala na živi leš. Preko puta ulice je živeo dr Drecun, vrsni gastroenterolog i internista poreklom iz Crne Gore, prof. Medicinskog fakulteta koji je doktorirao u Istanbulu u međuratnom razdoblju na stomačnim bolestima, ličnost čudesne, gotovo Tesline fizionomije i crta lica, visok i tanak, oženjen sinovicom srpskog patrijarha Dožića. Išao sam u razred s decom koja su se prezivala Fađani, Šifmiler, Dimovska, Kilibarda, Karanović, Isoski, Maričić, Rudić, Paripović i čiji su roditelji bili Italijani, Poljaci, Makedonci, Crnogorci, Bosanci, Slavonci, Hrvati, Slovenci, Muslimani... U mom kraju je živela značajna zajednica Goranaca, opštinom su vladali Šibenčani, a sve nas je u školskom dvorištu maltretirao Kemal, dok je sin ložača Osmana, Musa išao u isti razred s mojim drugom iz kraja Raletom. Pamtim da sam kao dete krajem šezdesetih s platoa Gornjeg Kalemegdana prenatrpanog ljudima gledao s dedom borbe Pelivana koje su se odvijale na ledini Donjeg Kalemegdana tokom Bajrama. U kući u kojoj je stanovao na Dorćolu, živeli su Jevreji, Frida Goldštajn i njena ćerka Paula s porodicom, kao i prota Vasić, sveštenik crkve Aleksandra Nevskog, a iza ćoška je obitavala najbolja drugarica moje tetke Aksinja, kći Rusa belogardejaca. Tako je izgledao život u Beogradu.

MONITOR: Šta Beograd danas ima da ponudi i kako se po Vašem mišljenju snalazi kao dio evropskih kulturnih prestonica?
ĐURIĆ: Beograd se sasvim dobro snalazi s obzirom na okolnosti, kako zakonodavne tako i političke pa i geopolitičke. Beograd je višeslojna sredina kao i sve metropole i ne postoji jedna istina ili jedna slika, uvek imate šta da vidite i pronađete svoj paket interesa i senzacija. Smucao sam se po svetu i nigde se ne živi tako dobro s tako malo para, a da vam je sve pri ruci. To je specifičnost ovdašnje projekcije komfora koji se možda ne uklapa u dominantne zapadne standarde, ali jeste u ovdašnjoj tradiciji preživljavanja pod različitim oblicima porobljavanja, što stranih, što domaćih vladara, a kultura je u narodu uvek bila integralni deo otpora prema aktuelnom tlačitelju i samim tim živa.

MONITOR: Fudbal koristite za umjetničke postavke. Šta mislite o fudbalu danas i kako ste došli na ideju da ga prožmete kroz umjetnost?
ĐURIĆ: Mislim isto što i pre – za niže društvene slojeve ima emancipatorsku ulogu, za finansijski kapital profitabilnu. Fudbal je danas u potpunosti u rukama bogatih što je rezultat opšteg društvenog disbalansa kao posledice slobodnog tržišta koje paradoksalno kao konačni ishod dovodi do vladavine monopola koncentracijom kapitala u rukama malog broja moćnika, koji potom uređuju stvarnost prema svojim potrebama. Sva sreća da je ljudska priroda takva da oni povremeno iz sujete krenu da se sukobljavaju među sobom što dovodi do tragičnih posledica – ratova, revolucija, kontrarevolucija, kolonizacija. Ako nešto možemo da naučimo iz istorije to je da su mapa sveta i mapa uticaja podložne neprekidnim promenama. Tako je i sa fudbalom preko kojeg se reflektuju sve ključne društvene promene od nastanka do danas. To je i moja pozicija u umetnosti, tako da sam kroz priču o fudbalu kao tekovini industrijalizacije od polovine 19. veka mogao da govorim o društvu kroz prizmu sopstvene socijalne i klasne pozicije. Fudbal mi je poslužio kao alegorija savremenosti putem koje sam mogao da izvodim konceptualne manevre, problematizujući društvene odnose vremena u kojem živimo.

MONITOR: Osim po slikarstvu, ljudi će Vas pamtiti i po ulozi u filmu Mi nismo anđeli.
ĐURIĆ: To je bio turbulentan period o kojem imam ambivalentna osećanja. Jesen 1991. je trenutak u kojem se nalazim na petoj godini studija slikarstva, u toku je krvavi raspad zemlje i akcije oko Vukovara i Dubrovnika, dobijam nagradu na svom prvom profesionalnom nastupu na Oktobarskom salonu i tri nedelje kasnije, posle snimanja prve klape filma Mi nismo anđeli u kojoj tumačim lik anđela, umire mi u toku noći majka dok se opijam sa Stevanom Markušem u čuvenom beogradskom noćnom klubu pri fakultetu koji smo pohađali i kojeg smo od milja zvali Rupa. Ne volim toga da se sećam, ne pamtim anegdote sa snimanja, bio sam u nekom bestežinsko-polubeslovesnom stanju pokušavajući da ostanem pribran kako bi što pre sve završio i odbolovao svoj bol koji ne prestaje do danas i može se reći da je u velikoj meri odredio buduće događaje, kao i odluke koje sam donosio.

MONITOR: Nezaobilazno pitanje je status umjetnika. Recite mi vaše mišljenje o toj temi.
ĐURIĆ: To je mučna tema još od raspada Jugoslavije 1991. Status samostalnih umetnika u Srbiji je legalno urušen usvajanjem seta zakona iz 2005. koje je sproveo Mlađan Dinkić, koji su vezani za poreske namete i u kojima su samostalni umetnici tretirani kao samostalni preduzetnici, kao servisi i usluge. Kako bi građanstvu približio temu, to je kao da ispred mog ateljea stoje redovi kao u pekari da umesto bureka pazare crteže, ili me svako malo zove dežurni dispečer kao taksiste da isporučim sliku za svadbu na datu adresu. Apsurd je u tome da je zakon duboko diskriminatorski postavljen. Imate situaciju koja je svima prepoznatljiva i u skladu je s radnim pravom – firma ima zaposlene kojima plaća redovno zdravstveno, socijalno i penzijsko-invalidsko osiguranje. Ista ta firma, kada preko autorskog ugovora angažuje mene kao samostalnog saradnika na projektu, za isti posao koji obavljaju zaposleni, oslobođena je tih nameta i ti nameti ne nestaju, oni se prebacuju meni. Ispada da ja kao najamni radnik ostvarujem profit od svog rada, a ne onaj koji me je angožovao za taj posao i koji zapravo od mog rada ostvaruje profit, pa je logično da namete koje pokriva svojim radnicima, pokrije i meni. Ovako ni luk jeli ni luk mirisali samostalni umetnici duguju državi na ime nameta basnoslovne sume i to blokira već 13 godina čitavu jednu delatnost i utiska sam da se to nikoga ne tiče. Postoje na desetine nevladinih organizacija koje se bave pitanjima manjina, LGBT prava, humanitarnog prava, izbeglica, a ova zastrašujuća diskriminacija radnog prava koje zahvata najobrazovaniji sloj srpskog društva koji stvara buduće nacionalno blago se ne tiče nikog i mene to skoro deceniju i po ostavlja bez teksta. Ukoliko se ta situacija pod hitno ne promeni donošenjem novog seta zakona, stvari će implodirati. Tu postoji čitav niz nedoslednosti. Recimo kod nas ne postoji šifra za delatnost galerije. Ako hoćeš da otvoriš galeriju, upisuješ je pod nekim somnambulnim šiframa kao agenciju ili nevladinu organizaciju ili društvo građana ili asocijaciju, pitaj boga šta je sve u igri. Ja pri tom svojoj državi sve vreme plaćam porez putem svojih aktivnosti, ona naplaćuje porez kroz repromaterijal koji kao bilo koji amater kupujem po maloprodajnim cenama, kroz usluge transporta radova, kroz prodaju dela, kroz troškove promocije ili poslovnih sastanaka, ručkova i večera i ništa od toga mi se ne obračunava, postoji podela na normirane i stvarne troškove, ali suštinski je nejasno kako se ti stvarni troškovi procenjuju i obračunavaju jer je sama profesija uvedena u status preduzetništva iako ni po jednom kriterijumu za nju ne bi trebalo da važe isti parametri. To je realnost.

MONITOR: Da li ste izlagali u Crnoj Gori? I kada bi Vas ljudi mogli vidjeti ovdje, pa makar kao DJ-a?
ĐURIĆ: Svakako. Moj uspon na međunarodnoj sceni je neraskidivo vezan za crnogorsku i bugarsku scenu koje su me faktički lansirale u svet. U mom srcu posebno mesto zauzima Svetlana Racanović koja je prepoznala potencijal mog tadašnjeg ciklusa radova pod nazivom Bespredmetni Autonomizam, uradivši prvo polučasovni intervju za beogradski Art kanal o mom dotadašnjem radu, a zatim ga pretakla u veliki intervju koji je objavljen u tada referentnom časopisu '3+4' studenata Katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. To mi je donelo i prvu naslovnu stranu nekog magazina, da bi me ubrzo potom uvrstila u svoju selekciju 3. Cetinjskog bijenala Nova ikona koji mi je otvorio mogućnost da stupim u kontakt sa Žanom-Žakom Lebelom, jednim od ključnih protagonista Fluxusa koji me je potom preporučio dalje za izložbe koje su usledile u Španiji, Francuskoj i Švajcarskoj. Nisam izlagao u Crnoj Gori od 2002. iako sam bio medijski pomno praćen i prisutan, ali pozivi za izložbe više nisu stizali. Nekako je taj jaz između Beograda i Podgorice veći no što je iko mogao da očekuje i na žalost ne vidim nikakav pomak u nekom drugom pravcu, vreme prolazi i svi su na šteti. A znate kako – dim je uvek veći od vatre.


Đorđije NJUNJIĆ

 

pozovi-sprijeci

CEROVO_Monitor_baner_310x60

 

Monitor u novom broju donosi

Monitor broj 1474  18. januar 2019.     ONO ŠTO NADLEŽNI NE SMIJU DA VIDE:Ko...

 

Monitor broj 1473

Monitor broj 1473  11. januar 2019.         DUŠKO KNEŽEVIĆ I DOBRI MOMC...

 

Monitor broj 1469

Monitor broj 1469 / 14.decembar 2018. AD AVALE DO BJELASICE - KAKO VLAST POMAŽE...