Primera i za prvi i za drugi integrisani struk, nepodnošljivo je mnogo. Samo primera radi, podsećamo na neke od njih. Za prvi, genocid, deportacije i drugi ratni zločini, pa šverc duvana, KAP, Železara Nikšić, Telekom, Limenka. Za drugi, proces protiv Nebojše Medojevića za navodno pranje novca i organizovani kriminal, optužbe Agencije za sprečavanje korupcije protiv Vanje Ćalović zbog navodnog konflikta interesa, pravosnažna presuda za navodni plagijat protiv Šerba Rastodera, (ko)autora onog jedinog udžbenika u Crnoj Gori, koji je objavio onu fotografiju našeg Vrhovnika, tada predsednika Vlade Crne Gore, iz Nikšića, ispod vojne kabanice, kako crnogorske rezerviste, kao, neuspešno pokušava, da odvrati od napada na Dubrovnik 1991.
Ovako bi, na obe strane, mogli da ređamo i dalje, ali je i ovoliko dovoljno. Umesto ređanja ostalih primera, valja još malo obratiti pažnju na sam mehanizam. Zbog toga što se na zumiranu integraciju dva struka, nadovezuju još najmanje dvenjegove izuzetne karakteristike. Jedna je više tehnička, druga je suštinska. Tehnička ukazuje na to, da ovde nije na delu, samo ideologija kao funkcija vladajućeg aprata, nego da na delu imamo kompleksno i očigledno usklađeno i dobro organizovano sadejstvo, klasične ideologije, indoktrinacije i propagande, sa jedne, i pravosuđa, posebno tužilaštva, i drugih institucija, sa druge strane režima. Suštinska još jednom ukazuje i upozorava na to, da je celokupna ideologija, i politika, na samoj desnoj ivici vladajućeg ideološkog i političkog spektra, iza koje prestaje svaka ideologija i politika, i počinje otvoreno, nekontrolisano i nelegitimno nasilje režima.
Analitičarski rečeno, previše je simptoma, da je situacija više nego neredovna, vanredna i opasna. Ali, dodajmo, i krajnje amivalentna, kontradiktorna i neizvesna. Drčnost našeg Vrhovnika, njegova beskrupuloznost, kako protiv unutrašnjih protivnika, tako i protiv spoljnih kritičara, među ovima i same EK/EU, može biti simptom njegove, nakon potonjih predsedničkih i lokalnih izbora 2018, objektivne i subjektivne ojačalosti, ali može biti i sasvim suprotno, simptom njegove objektivne i subjektivne oslabljenosti, gubitka (samo)kontrole i panike. Teško je reći. Autor ove kolumne nema nikakvih insajderskih izvora odnosno informacija, a, uzgred rečeno, u takve izvore odnosno informacije, i nema previše poverenja.
Samo je jedno izvesno. Neizvesnost o kojoj govorimo, ne može dugo trajati. Rasplet sledi, najdalje za godinu, dve. Tek ovaj rasplet će pokazati, da li će Crna Gora, iz ove neizvesnosti, izaći sa početkom suštinske, postđukanovićevske demokratizacije, ili sa otvorenom đukanovićevskom diktaturom. Pri tome, naravno, nešto zavisi i od nas, demokratske opozicije i alternative.
Milan POPOVIĆ
