Monitor.co.me

Nisam pala, mene su ispustili

E-mail Ispis PDF
Ponekad se zapitam koliko je zaista prošlo vremena, koliko već ima kako sam uzela ovaj lik. Učini mi se da brojevi lažu i da sam ovde, zapravo, mnogo duže. Znam reči i razumem govor, ali i dalje mi je teško da razumem. I dalje mi je teško da prihvatim ono što se očekuje. A kad se u tmurnim, kišnim danima oglase gromovi, kao da čujem iz daljine sopstveno ime. I kad se zvezde probude u tami i tišina obuzme svet, čini mi se da se prisećam života koji je možda nekad bio moj.

Noć je već uveliko carovala, zvezde su se negde sakrile, a ogolela stabla su bila tek nešto tamnija od sveprisutnog mraka iznad mene, kad sam koračala putem prema svojoj kući. Da nije bilo ulične rasvete izgubila bih i trotoar. Žurno sam koračala dok me je nekako pogrešna, kao da joj baš i nije vreme, studen, udarila u leđa. I daleki lavež pasa delovao je neobično izoštren. Na raskrsnici sam primetila neku priliku, i baš kad je trebalo da joj se približim, podigla je ruku i svet napolju progutala je tama, ulična svetla su utrnula, sve izgubilo obrise i prelilo se jedno u drugo.

Živimo u zabludi, mislimo da svetlo otkriva stvari, da je ono što vidimo zaista tamo i baš takvo. Kao da nešto ima samo jedan oblik i kao da je samo jedan svet. Ono što je pred nama često ne umemo da primetimo. A zapravo, kada ne vidiš, onda je sve upravo i najjasnije.

Trebalo mi je mnogo više vremena nego obično da stignem do sopstvene kapije, možda zato što sam pazila kuda gazim. Oko mene vaseljena previre u tamnim nijansama, daleki nemir iza granica mraka savija se u kupolu iznad, a ja saam mokra, odeća teško naleže na mene, hladni oklop koji me pritiska i voda mi muti ionako prevareni pogled, šiba me postojanim mlazevima, savija mi ramena prema bari koja mi guta stopala. Ja sam mokra, a studen me polako oduzima. O kako bih želela, o kako se nadam da je to samo kiša!

Mehanizam u mojim grudima odavno je već istrošen, opruge su se olabavile i rastegle, i zupčanici se sve sporije okreću. Ključ za navijanje ostao je negde... sada udaljen koliko i kraj sveta. Na granici sluha, moje sopstveno kucanje pretače se u prostranstvo tišine. Nemam snage više da se pomerim i mogu samo još kratko da gledam taj čarobni oblik u nedodirljivim visinama. Još samo malo i onda će sve stati. I svaki put sam samo bliža ćutljivim prelivima noći. Moja kuća je negde na rubovima sutona, negde gde nebo počinje da se povlači u tamu. Njegova kuća, ona je na početku jutra, na nekom drugom kraju sveta. Probala sam da ga zovem. Probala sam da mu pišem. I htela sam da se zaputim tamo, ali ne znam da li bih stigla kuda smeram. Nikad nismo delili isti dan.

Spremam se na počinak, otprilike, kada krhotina meseca dostiže vrhunac na zvezdanom nebu, i znam da će još jednom sve biti kao pre, ma kakvo da je vreme, ma šta da se krije izvan zidova moje male kuće. Moj jastuk je pun vetra i kiše i kad god položim glavu na njega, ti me zvuci prate poput sna. Čitavu noć držim prst na jednoj rupici u svom oklopu. Ako ga samo na tren pomerim, bojim se da će izaći van svi strahovi, sve prećutane reči, potisnuti porazi. I da će suze napraviti biblijski potop.

P. S. Kad sve prođe, nema "znao sam". Nisi znao!


Nataša ANDRIĆ

 

pozovi-sprijeci

CEROVO_Monitor_baner_310x60

 

Monitor u novom broju donosi

Monitor broj 1478. 15. februar 2019.       SANADERIZACIJA MILA ÐUKANOVIĆA:Parti...

 

Monitor broj 1477

Monitor broj 1477  8. februar 2019.       Priajtelji iz devedesetih:TAJNE PR...

 

Monitor broj 1476

Monitor broj 1476  1. februar 2019.       AFERA ATLAS:Kako je Prva banka pre...