Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

BESKRAJNI POLICIJSKI ČAS, U NJEMU VIKEND

Objavljeno prije

na

Često se sjetim svoje babe. Jednom je, sa karakterističnom južnjačkom prostosrdačnošću i ne sluteći dubinu naravoučenija, pričala kako je pala čuvajući sama stoku, pa zaključila: „Htedo’ da plačem, al’ manu, nema koj da me čuje…

 

Vremenska prognoza za dane u kojima traje policijski čas je kao reklama za porodični odmor u sirotištu. Sunce se sva tri policijska dana baškarilo na nebu, a sada ga nema. Kao da nam kaže: „Od sada sijam samo kad ste u kućama, kreteni!“

Sledeće dve nedelje su presudne! E, tako i ja u životu poslednjih petnaest godina. Još dve-tri nedelje pa Nova godina. Poverenje je aktivnost visokog rizika. U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput, ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser – Pekić. Ne znam što ne organiziju izbore dok još traje policijski čas. Bila bi manja gužva na biralištima, glasali bi samo oni koji su od nadležnih dobili pravo izlaska iz kuće, ne bi bilo gužve na biralištima tako da bi širenje virusa bilo gotovo nemoguće… I sad, a i u svakoj drugoj situaciji je dobro setiti se najbolje dijagnoze naših naroda koju je postavio Njegoš, a ona glasi: Pučina je stoka jedna grdna, dobre duše kad joj rebra puču.

Stanje svesti: Ujutru ustanem, stavim džezvu za kafu, uključim respirator. Hitno potrebna jedna lepa, radosna vest! Nije važno da li je istinita, može i polovna. Tuga je pripitomljavanje bola. Osim koronom, javnost je zaražena i podjednako odvratnim izrazima: tema se kandiduje, stvari se perpetuiraju, reaguje se promptno, a ljudi i veze su toksični. Jezički imunitet im je nisko pao. Imam pukotinu u usamljenosti kroz koju prolazi nostalgija sveta koji više ne postoji. Kuda ćemo kad i samo vreme lišimo smisla? Ja sam jednom pobegla od kuće, sklonila se iza nekih cevi ispred zgrade, pojela hleb što sam ponela da imam u divljini i vratila se kući.

Inače, dva puta dnevno izađem na terasu, održim govor na zamišljenom mitingu, pred zamišljenim ljudima, svi skandiraju i ja im mahnem onako zamišljeno… Da otopli, da ozeleni, livada da poraste. Da uživamo u pesmi cvrčka. Kada kažem cvrčak, mislim na popca, ne na zrikavca. Zrikavci su nešto drugo, mada i oni isto guslaju iz trave. Misli koje pošaljem ne moraju da se vrate, samo neka pomognu. Nekad je čovek zadovoljan i spokojem, ni ne razmišlja da li je srećan. Sa iskustvom dugogodišnjeg trpljenja mogu reći: Ni ovo neće proći dok ne postane nepodnošljivo.

Još nešto me je dotaklo. Uhvatili su prstenovanu vranu iz Srbije u Namibiji. Prosečna vrana vidi sveta i proživi ono što čovek ne može za tri života. I to ne bilo kakva vrana, već modrovrana.

Često se setim svoje babe. Jednom je, sa karakterističnom južnjačkom prostosrdačnošću i ne sluteći dubinu nenametljivog naravoučenija, pričala kako je onomad pala čuvajući sama stoku, pa zaključila: „Htedo’ da plačem, al’  manu, nema koj da me čuje…“

P.S. Konačno nisam asocijalna nego disciplinovana.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

BAŠTE BRIGANJA: Skrenuli s puta podijeljeno

Objavljeno prije

na

Objavio:

U isto vrijeme me različiti osjećaji obuzimaju cijelu. Logika negdje krade trešnje, izgleda. Kudikamo je lakše stati iza svojih riječi, probaj da staneš iza svega neizrečenog

 

Nije svaka noć ista. Neka je moja, baš moja, I samo smo jedna drugu čekale. A neka poput ove… Ogroman prostor praznine. Vreme do jutra – nemilosrdno. Odlutaju ove moje misli, skitaju, pa se vrate. Plašim se, jednog će dana naći neku sigurniju, bolju i pitomiju glavu, pa će me napustiti pre nego što budem spremna na to. U isto vreme me različiti osećaji obuzimaju celu. Logika negde krade trešnje, izgleda. Kudikamo je lakše stati iza svojih riječi, probaj da staneš iza svega neizrečenog! Odsustvo teških i pesimističnih misli u meni izaziva strah da sam daleko od istine. Al’ neka me malo, da i ja odmorim. Ne slomiš se tamo gde si najtanji nego tamo gde si najtiši. Od ožiljaka imam jedan veliki na poverenju i neke sitne na ponosu. I žignu s vremena na vreme. Danas mi je sve bledo: raspoloženje, lice, zdrav razum. Apelujem na boje da mi se vrate. Razumu se ne nadam. Lepota će jednog dana da izbledi. Ono što ostaje je elegancija, obrazovanje, lepo vaspitanje, ljubav. Sve je to šarm. A on nema bore.

Ljubav uvek pobeđuje, kažu. Ljubav ne pobeđuje, zato što se ne takmiči. A pobeda podrazumeva takmičenje. Kad je takmičenje, nije ljubav. Umem da nestanem kad me najviše ima. Kad odlazim vrata ostavljam otvorena, jer retko kad znam na kojoj me strani više ima.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 29. maja ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nijesu svi krajevi tužni, neki su samo rascvjetali

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako ti vide oboren pogled, odmah traže patnju u tebi. Hej, možda nosim preveliku i pretešku sreću, podijeli je sa mnom, Predrasudo

 

Danas mi treba jedan porodični ručak. Da bude nedelja. Da baba posluži supu sa domaćim rezancima. Da pokojni deda supom isfleka košulju. Da tata stavi previše bibera u supu i da mu pocrveni nos, a brat i ja da se krišom kikoćemo. Da bude pečeno pile. Da lomimo jadac, ja da izgubim. Tetka da napravi sok od zove, ja da zapevam jednu dalmatinsku, a niko za mnom. Da svi budemo živi i predani trenutku, kao da ništa važnije od toga na svetu ne može da se desi… Sve te slike u glavi. Duša je kao posetilac muzeja umetnosti, koji ništa ne razume, ali je dirnut. Ako ti vide oboren pogled, odmah traže patnju u tebi. Hej, možda nosim preveliku i pretešku sreću, podeli je sa mnom, Predrasudo.

Sigurna sam da nesanicu imam zato što postoji lepše mesto gde mogu zaspati. Jedva čekam da ponovo otvore granice pa da opet imam onaj osećaj da mogu da otputujem na najlepša mesta na svetu, a ne mogu jer nemam para. Jako je bitno između svega, ne raditi ništa i posmatrati nebo.

Najtužnija slika: Srbi protiv Srba, ispred Skupštine navijaju na nepostojećoj utakmici, razdvojeni žandarmerijom. Opet. Uvek. Šta će nama neprijatelji dok imamo nas.Večni su odavno postali kukavice, plašili su se suočavanja sa posledicama svojih izbora, pa im je umiranje bilo najlakše rešenje. Posle izbora prionimo na bećarsku ekonomiju. Rasprodajmo očevinu i zadužimo se kod komšija. Braćo Srbi, Bog nam dao sve što želimo jedni drugima.

Srbija je zemlja gde četiri poslanika štrajkuju glađu i to svi iz različitih razloga. U Srbiji ima ljudi kojima ne treba štrajk da bi bili gladni, ali o njima nažalost niko ne govori. Pred Skupštinom sede na tapaciranim stolicama glumeći štrajk glađu između obroka… iz stranke su koja ima apsolutnu vlast u zemlji. Kakva gomila neinventivnih idiota koje svet nije video!

A onda me je jedan razgovor nasmejao i ulepšao mi dan. Saznala sam da je preminula u stotinu devetoj godini izvesna Božana. Ožalošćene kćeri, sinovi, unučad, praunučad, čukununučad (kamenorezačka mafija se smeška).

„Tragedija. Da li ste obavestili njene prijatelje? Kako se zove dijete od čukununučeta?“

„Ne znam. Bele pčele, možda.“

„Oni su stali kod te barijere jer nisu znali termin. Rječ. Jeste, bele pčele. Ali deluje previše deskriptivno. Neprecizno, pesnički razbarušeno. Zamisli da na plakati stoje bele pčele, bumbari i slični insekti. Bila bi to izvesna karnevalizacija cele stvari, zar ne?“

„Ja sad to zamišljam i mislim da bi bilo sjajno“.

„Otprilike kao neka poetsko–fantastična basna… I mravi. Gusenice. Zrikavci. Poneki cvrčak. La Fonten…“

„I to beli…“

„Beli Rusi, plavičaste bubašvabe. Mlada partizanka je u svom žiću i iznenadnoj smrti, ušmrknula sve moguće nazive, varijacije, stepenove i neslućene mogućnosti jezika našeg… A sa njom nam je sve to otišlo u nepovrat. Šurnjaja je, recimo, sjajna zgoda. Ona vraća nadu posle ovog poloma. Znaš li ko je šura? Kad se oženi ženin brat onda se vaspostavi šurnjaja. Šure moje devet Jugovića, al’  šurnjaje ni od korova… Avaj“.

Prstohvat smisla na živu ranu stvarnosti.

P.S. „Podeli ikonu i napiši Amin ako želiš da ti Bog čuva zdravlje…“, takođe ima pravo glasa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Smijeh i druga kidanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvijek imamo jos jedan svijet u džepu

 

Nešto razmišljam, kaže se ,,ubijati vreme”, ,,ubiti dan”. Kakvi smo mi to ljudi! A posle nam đavo kriv kad shvatimo koliko ga je malo ostalo. Kad bi se desilo nešto lepo, ali neko kolektivno pročišćenje, ne ovi mikrosvetovi koji se već nekako drže, nego čuješ vest, stane ti dah, ptice polete iz krošnje. Vest: Stari šeširdžija i kapadžija otvorio radnju. Sve se razvedri kad pročitaš: „Pravimo cilindre, polucilindre, žirado šešire! Ručni rad, od filca i zečije dlake“.

U mojoj glavi čuče nenapisane knjige i plaše se da preseku pupčanu vrpcu kojom su vezane za koru mozga i iscure kroz nos i prste. Reči su transkribovane misli. Rečenica ima svoj slovni kostur u kome su povezane reči kao  nukleinske baze u DNK. Život rečenice je njen smisao. Živi kao i čovek, dokle god je vidljiva ili dok je se neko seća. Neću te ja rečima. Ja ću te zamišljenim susretima ispod sunca, onim osećajem kad se okreneš kao da si nešto zaboravio, onim dodirom kada prstima dodirneš umorno čelo, kad zatvoriš oči očekujući čudo ispod trepavica. Neću te rečima, jer si ti mnogo pre njih. Nekad mi dođe taj suicidan nagon i samo bih se grlila, grlila, grlila… Ljubav je kad u nestašici mozga daš srce. Preživiš, zakopaš svaku nadu i onda ti je neko ili nešto nanovo probudi. Nema goreg. Da se ljutim? Na koga? Ja dramu režirala, radila kasting, scenario, montažu. I sad bih krivca što su i glumci, i uloge, i radnja, i tekst loši? Ništa suze sad. Gotovo. Najteže je ubiti snove, nadu, želje. Naročito ako su teško ostvarivi i nemogući. Takvi žive koliko i mi. Neka iskustva nas uče da ih je nekada najbolje nemati… Rekao je Dostojevski da u svakom životu ima dana koje treba izdržati i to je sve što o životu treba da znamo.

Dok penzioneri mile lagano ulicama, omladina na prozorima lupa u šerpe. Sasvim normalan dan… Policijski čas je ukinut i za ekipu iz vlasti i za ekipu iz opozicije, samo glupi građani, na čijim grbačama žive i jedni i drugi, poslušno poštuju zakone ove jadne države koju nije, da ‘prosti Esad, samo onaj ko je žurio na autobus. Zamislite državu koja ne može da uhapsi lopove, nego im dolazi pod prozore i pušta pesmice s porukama da su lopovi. Dajte narodu provokacija, naseda mu se.

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvek imamo još jedan svet u džepu. Nekako mi je najveći uspeh u životu kad pogledaš oko sebe i shvatiš da se ni sa kim ne bi menjao.

U peščanom satu živi pesak. Proždire vreme. Vrpolji se u satu. Privilegija onih koji imaju peščani sat je u tome što kad je tiho, a sluh u pregnuću, mogu umesto banalnog mehaničkog tik-takanja časovnika, stvarno čuti šum vremena. Ne bih da dižem paniku, ali ističe nam.

P.S. Ništa više neće biti isto, biće istije.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo