Povežite se sa nama

INTERVJU

DR BRANKA PRPA, ISTORIČARKA: Mali, veliki megalomani

Objavljeno prije

na

Nepoznavanje vlastite istorije dovelo je do mnogih zabluda o identitetu naroda i nacija na kojem su građene ili ponovo uspostavljane nove nacionalne države. Na to je godinama upozoravala istoričarka dr Branka Prpa iz Instituta za noviju istoriju Srbije, sagovornica Monitora. Dr Prpa je bila direktorka Istorijskog arhiva Beograda i nizom publikacija i događaja za relativno kratko vrijeme pokazala kako se odgovorno može voditi značajna kulturna institucija i aktivno i plodonosno odnositi prema prošlosti.U javni angažman ugradila je i ličnu sudbinu, i kao supruga novinara Slavka Ćuruvije čije ubistvo do danas nije rasvjetljeno ni procesuirano. MONITOR: Povodom odlaska Crne Gore iz zajednice sa Srbijom rekli ste da su savremeni lideri „izgubili sve stvoreno u dva vijeka”. Mislili ste na jugoslovenski projekat?
PRPA: Ne, nisam mislila samo na Jugoslaviju. Ona je bila na vrhu idealno-tipskih političkih projekata Južnih Slovena. Mislila sam na geopolitičku i geostratešku poziciju Srbije o kojoj su, u istorijskoj vertikali, razmišljali njeni političari. Stvar je sasvim jednostavna: biti država sa osam državnih granica, od kojih većinu ne možeš nazvati prijateljskim, ili biti zemlja Zapadnog Balkana koja ga preseca u atribuciji podunavske i mediteranske države. To je bio san srbijanskih političara koji je najčešće iskazivan kroz slogan ,,izlaska na more”. Nerazumevanje svoje geostrateške i geopolitičke pozicije, lišilo je Srbiju danas saveza sa Crnom Gorom i vratilo je, u tom smislu, na tačku na kojoj je i počela formirati svoj državni i politički habitus. Ali nije samo geopolitika nešto što je definisalo tu zajednicu. Ona je bila i mogućnost da vidimo svet van okvira naše tarabe, da upoređujući se sa drugima, a nama tako bliskima, razvijamo sebe u naboljem mogućem pravcu. Za to je trebalo samo jedno mentalno i kulturno svojstvo, a to je tolerancija. I jugoslavenska zajednica, počivala je na tom principu koji je satrt u krvavom i nečovečnom ratu kojeg su vodili oni koji su ideju moći suprostavili ideji opšteg dobra i humanističkom idealu u celini.

MONITOR: Moraju li balkanske države nastale raspadom SFRJ proći dug i tegoban put od izgradnje nacionalnog identiteta na etnicitetu, vjeroispovesti i mitovima do modernog koncepta nacija koji je i sam danas često na probi?
PRPA: Ja se stvarno trudim da budem pristojna, ali ne mogu da to ne komentarišem na način ,,ni manjih naroda, ni većih megalomana”! Kao istoričar, zaista ne razumem kako svi pate od amnezije kada je u pitanju njihova vlastita istorija. Kada pogledate sa strane, ni jedna nova država, po broju stanovnika, ne može da dobaci do cifre velikih evropskih gradova. To, naravno, nikome ne smeta. Od najnakićenijih državnih obeležja, mislim na zastave i grbove, pa do potpuno nerealne percepcije sopstvene važnosti u Evropi i svetu je uobičajena politička praksa svake od njih. S druge strane, potreba de se šepuri u regionu, da se ističe koliko si bolji, razvijeniji, bogatiji, pametniji, ispravniji od svojih suseda. Naravno, ta komparativna praksa prestaje kada se predju granice bivše Jugoslavije. Tada počinje neka druga retorika, neki drugi oblik ponašanja i kuda sve to vodi teško je reci. Nestajanju, možda?

MONITOR: Dok jedni u Evropi ponovo rješavaju nacionalno pitanje,drugi se muče sa imperativom multikulturalnosti. Izgleda da je multikulturalnost nedovoljna,da ona samo umnožava probleme složenih političkih zajednica?
PRPA: Kako multikulturalnost može da usložnjava probleme složenih političkih zajednica? Celokupna ideja ujedinjene Evrope je UNITAS MULTIPLEX ili JEDINSTVO RAZLIČITOSTI. Pa to je ključni temelj evropske civilizacije modernog doba!

MONITOR: Kada govorimo o antifašizmu danas,da li vam se čini da je važno insistirati ne samo na vrijednostima „istorijskog” antifašizma već i na savremenom uvidu u to šta su fašizam i antifašizam u savremenoj društvenosti i politici?
PRPA: Fašizam i antifašizam jesu istorijske kategorije. Ipak, one su i trajne kategorije koje u moralnom smislu i etičkom sistemu odgovaraju na pitanje kakvi smo mi ljudi i kakve su zajednice čiji smo mi članovi. Nacizam i fašizam uništili su smisao ljudskog bića i osnovne principe naše civilizacije. Ubiti Čoveka jeste bio njihov krajni cilj. Prvi put, u pravnoj terminologiji, u Ninbergu je uveden pojam Zla kao kategorija koja je pokretala pomahnitalu mašineriju uništavanja. Nedavno smo tu istu kvalifikaciju, kao pravnu kategoriju, čuli u objašnjenju likvidacije 77 ljudi u Norveškoj od strane pomahnitalog naciste kojeg je nervirala tolerancija norveškog društva prema različitosti u bilo kom smislu. Delom smo tu praksu i sami iskusili tokom raspada Jugoslavije. Sve te strašne smrti, sve te tragedije i sve te patnje. Pogledajmo dobro ko su kod nas bili gospodari naših života. Dobro pogledajmo njihova lica i njihovu logiku. Posle toga mora svima da bude jasno zašto je antifašizam politička i moralna crvena nit koja nas povezuje sa proslošću.

MONITOR: Kao direktorka Istorijskog arhiva Beograda nastojali ste da žrtve nacističke okupacije Beograda popišete i objavite.Kako to da je taj posao, ,,čekao” na vas?
PRPA: Pa uvek mora da se nađe neko ko će da uradi ono što su drugi propustili. Nije zapravo važno ko će to biti, važno je da se uradi.

MONITOR: U junu je u Beogradu održana godišnja skupština Evropske federacije novinara sa obrazloženjem da su novinari i mediji u ovom dijelu Evrope u vrlo teškom položaju,te da im se i tako pruža podrška. Složili smo se da je 90-tih bilo više otpora pritiscima na medije i da su bili kvalitetniji tzv.nezavisni mediji. Kako se nositi sa tim nalazima?
PRPA: Mogu da kažem da je danas cenzura ili autocenzura veća nego u doba Miloševića. Mogu da kažem, da se naše novinarstvo nalazi na niskim granama, kako kvalitetom tako i nezavisnošću. Dovoljan je i letimični uvid u sadržaj bilo kojih novina da uspešno pogodite koja partija stoji iza njih. To nije dobro ni za novinarstvo i to nije dobro za građane. Javnost svake vlasti ili javna vladavina jeste pretpostavka demokratije. Tu atribuciju vlasti obezbeđuju mediji čiji je zadatak u neprestanoj kontroli upravo tog elementa politike. Za ostalo se brine zakon.

Novo vrijeme

MONITOR: Šta razlikuje stvaranje ili obnavljanje nacionalnih država u 19. vijeku i danas?
PRPA: Jako puno stvari i bilo bi preambiciozno to komparativno analizirati u ovoj formi. Ali, pođimo od najednostavnijih činjenica. Kao prvo, ne postoji ni jedno isto ili slično istorijsko vreme. Ljudi su tvorci svoje istorije i bez njih ona ne postoji. Drugim rečima, ljudi koji su bili tvorci istorije 19. veka više ne postoje, u velikoj meri i ljudi koji su bili tvorci istorije 20. veka takodje ne postoje. U međuvremenu, ljudsko društvo otišlo je u svom razvojnom konceptu u pravcima koji bi bili potpuno nerazumljivi ljudima prošlosti i do takve budućnosti, a naše realnosti, nisu mogli dobaciti ni najnapredniji umovi tog vremena. Biti uskogrudo nacionalan u globalnom svetu, u informatičkom društvu i na kraju, u globalizaciji znanja i time i uma, je gubitnička pozicija. Naravno, pod uslovom da želimo bivstvovati u kategoriji savremenih naroda a ne plemenskog društva čiju autentičnost i samodovoljnost, koja je rezultat odvojenosti od drugih, štite antropologija, etnologija, istoriografija a na kraju i Unesko. Nacionalno, naravno, nije otišlo u muzej. Ono je deo osećanja pojedinaca o pripadnosti određenoj zajednici, kulturi i istoriji. Ono je način da iskazujemo svoju individualnost u odnosu na druge ali, ponovo, ne na način da vrednost drugih umanjujemo ili osporavamo. Globalni svet, u svojoj osnovnoj premisi, počiva na toleranciji, odnosno bespogovornom poštovanju prava drugih.

EU nije suknja za skrivanje

MONITOR: Da li „ulazak u EU” za naše zemlje može biti dovoljan za „ideju o budućnosti” e ili se radi o složenijem problemu koji zahtijeva i rješenje van političkog protokola?
PRPA: Naravno da naš ulazak u zajednicu evropskih naroda i država neće rešiti naše probleme ako ih, prethodno, ne rešimo mi sami. Jer, u suprotnom, to će biti jedan mimikrijski koncept postojanja u kojem ćemo raditi sve ono u što ne verujemo. Oponašati ćemo one vrednosti koje nisu naše vrednosti, imati ćemo kulturu koja nije naša, ukratko postati ćemo likovi iz Nušićevih komedija. Gospođa ministarka ili nešto drugo. Drugim rečima, evropska zajednica nije suknja u kojoj ćemo se kriti. Mi moramo odgovorno i hrabro da se suočimo sa našom realnošću i sa našim mogućnostima. Mi smo zajedno, gotovo svi, u veoma teškom stanju. Taj problem neće nestati tako što ćemo mi izbeći njime da se bavimo.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo