Povežite se sa nama

INTERVJU

DR DRAGAN ĐUKANOVIĆ, PROFESOR FPN U BEOGRADU I PREDSJEDNIK CENTRA ZA SPOLJNU POLITIKU: Polako se gradi alternativa na prostoru bivše Jugoslavije

Objavljeno prije

na

Kada su u pitanju promjene u glavnim i velikim gradovima država nastalih od bivše Jugoslavije, dakle u Sarajevu, a sasvim izvjesno i u Zagrebu, to pokazuje da ipak trendovi dominacije populističke desnice polako slabe u regionu i da se na platformama zelenih političkih partija i pokreta kao i lijevih opcija, polako gradi alternativa koja do sada nije postojala

 

MONITOR: U SAD je već više od četiri mjeseca na vlasti nova administracija, Kina ekonomski napreduje – ima i svemirski program a dobar dio svijeta snabdijeva i anti-Kovid vakcinama, Rusija već duže pokušava da povrati „staru slavu“. Može li se u bliskoj budućnosti postići neka vrsta „globalne ravnoteže“ ili će doći do nove neravnoteže sa drugačijim predznakom kada su vrijednosti zapadne demokratije u pitanju?

ĐUKANOVIĆ: I pored svih globalnih okolnosti koje upućuju da se raspored dominantnih političkih aktera menja, ipak možemo zaključiti da još živimo u unipolarnom svetu koji polako prerasta u nešto drugo i da su SAD i dalje te koje imaju i ostvaruju vlastitu dominaciju. Rusija svakako pokušava da povrati staru slavu, ali ono što je zapravo globalni trend jeste to da je NR Kina glavni američki suparnik. Da li će se i kada desiti neka vrsta globalne suprematije NR Kine ostaje da se vidi, ali do sada se potvrdilo da je teško zamisliti da postoje nekakve zamene za liberalno-demokratska načela i principe na kojima počiva savremeni svet. Dakle, u tom smislu se čini da je veoma teško očekivati da dođe do suštinske promene.

MONITOR: Bez obzira na afere u vezi sa Kinom, koje su se dešavale za vrijeme administracije Donalda Trampa, održavani su aktivni diplomatski i ekonomski odnosi, kao i međusobne posjete, što nije bio slučaj sa Rusijom. I Barak Obama je, kada je u pitanju Rusija, bio veoma uzdržan (iako ju je posjetio i pokušavao da sarađuje na važnim globalnim temama)… Da li je Kina već postala neizbježna zbog svoje ekonomske i demografske snage, a Rusija manje važna da bi joj se „opraštali grijesi“?

ĐUKANOVIĆ: Trampova administracija je imala veoma složene odnose sa NR Kinom. Mislim da će se oni u ovoj perspektivi i nastaviti, s tim što mislim da će ovome biti pridodati i veoma loši odnosi SAD sa Rusijom. Naravno da je tu veoma bitno napomenuti da Rusija u američkoj percepciji jeste nešto manje važna od Kine, koja u ovom trenutku pokušava da se dodatno osnaži, pre svega, zahvaljujući globalnoj pandemiji Kovida-19 ali i zahvaljujući širenju svog ekonomskog uticaja, kako u zemljama Afrike tako i pokušavajući da suštinski sve više prodre u Evropu.

MONITOR: Šta mislite o pristupu pitanjima demokratizacije kojima se tvrdi da za dio svjeta, a posebno za najuticajnije zemlje kao što su Rusija i Kina, zapadno viđenje demokratije kao smenjivosti vlasti i vladavine institucija, nije primjenljivo jer su njihove tradicije uređenja države i odnosa u društvu drugačije, kao i da im je razumijevanje i praktikovanje patriotizma na poseban način, najvažnije?

ĐUKANOVIĆ: Što se tiče pitanja vezanog za smenjivost vlasti i vladavinu institucija, očigledno je da su Rusija i Kina one zemlje koje imaju objektivni deficit demokratije, i u tom smislu postoji i kriza slobode izražavanja, takođe postoji i evidentno odsustvo slobode medija. Tako da mi se čini da ne postoji mogućnost da se u njima dese neke značajnije unutrašnje transformacije i da se upravo pređe ka ovim konceptima vladavine prava i jačanja čitavog korpusa ljudskih prava. Naravno da su i Kina i Rusija pokazale da postoje određeni problemi baš upravo vezani za taj deficit demokratije u ovim zemljama.

MONITOR: Pretpostavlja se da će se odnosi SAD i EU resetovati na „stara podešavanja“ sa Bajdenom ali, u međuvremenu, došlo je i do formalnog izlaska Velike Britanije iz EU. S obzirom i na kompleksne interese Velike Britanije u okviru i šireg i užeg Komonvelta i njene veće slobode u spoljnoj politici, da li će SAD sada više taktizirati u odnosima sa ovako podijeljenom Zapadnom Evropom?

ĐUKANOVIĆ: SAD i EU će probati da poboljšaju svoje odnose koji su evidentno bili ugroženi zahvaljujući prethodnoj Trampovoj administraciji. Bajden je odmah pokazao veliku spremnost da te odnose konsoliduje i unapredi tako da mi se čini da će se to vrlo brzo desiti. Naravno, neće to biti tako lak proces. To komplikuje i okončani Bregzit i unutrašnja kriza Evropske unije – da do toga što pre dođe, ali mi se čini da će SAD da se fokusiraju na rešavanje otvorenih problema u Evropi, na jačanje svojih odnosa sa EU, a u perspektivi – kada je u pitanju i Zapadni Balkan, na neki način će doprineti rešavanju ovdašnjih otvorenih pitanja, pre svega dijalogu Beograda i Prištine, a potom i konsolidaciji unutrašnjih prilika u Bosni i Hercegovini.

MONITOR: U Francuskoj pored gotovo neprekidnih protesta za vrijeme trajanja Makronovog mandata, dio desničarskih medija govori o nezadovoljstvu oficirskog kora objelodanjujući navodnu peticiju sa 75.000 njihovih potpisa koji neki zovu i „pokušajem državnog udara“. Sljedeće godine su predsjednički izbori – da li je ovo uvertira za njih ili nešto ozbiljnije i opasnije?

ĐUKANOVIĆ: Veoma je teško predvideti šta će se dešavati do samog kraja mandata predsednika Makrona. Čini se da taj desni populizam sve više raste u Francuskoj, što se nedavno pokazalo i kroz nezadovoljstvo oficirskog kadra u ovoj zemlji. Čini se da se te unutrašnje podele unutar Francuske nastavljaju i da se sasvim realno može očekivati neka vrsta manjeg bunta etničkih, manjinskih zajednica kao što se to dešavalo pre nekoliko godina. S tim što bi to sada bilo mnogo teže kanalisati nego što je bilo ranije. Da li postoji mogućnost da kandidati radikalne desnice, poput Mari Lepen, osvoje pobedu na narednim predsedničkim izborima, ostaje da se vidi, ali izgleda da je ta atmosfera koja sada postoji u Francuskoj nešto povoljnija upravo za tu vrstu političkih opcija nego za partije centra, dakle levog i desnog centra.

MONITOR: Lideri Zapadnog Balkana su se sastali na Brdu kod Kranja u okviru projekta „Brdo-Brioni“. Djeluje kao da nema ništa bitno novo, ali lokalni izbori u Hrvatskoj skreću pažnju na mogućnosti promjena. Promjene u glavnim i velikim gradovima (Sarajevo, a sada dosta izvjesno i Zagreb), prate „model“ Budimpešte. Da li se približava kraj dominacije populističke desnice i „neupitnih lidera“ jer građani jasnije shvataju i počinju hrabrije da brane svoja prava i interese?

ĐUKANOVIĆ: Evidentno je da nakon usvajanja deklaracije sa ovog samita nismo čuli ništa novo. Sem ponavljanja već uobičajenih rečenica o evropskoj perspektivi, nužnosti ubrzanja procesa evropskih integracija i tako dalje, ali ne čini mi da dobijamo bilo kakav drugačiji odnos Brisela prema Zapadnom Balkanu, naprotiv. Predsednik Makron, iako je bilo najavljeno pre nekoliko meseci da će on prisustvovati procesu Brdo-Brioni, nije se pojavio na ovom samitu kojim je obeležena i njegova deseta godišnjica. To pokazuje i neku vrstu nespremnosti Evropske unije da značajnije utiče na tok ovog procesa koji vode Hrvatska i Slovenija nakon njihovog ulaska u EU. Tako da mi se čini da ćemo biti suočeni sa brojnim latentnim problemima i napetostima u našem regionu, bez izgleda da će evropska perspektiva biti značajnije unapređena.

Kada je u pitanju promena u glavnim i velikim gradovima država nastalih od bivše Jugoslavije, dakle u Sarajevu, a sasvim izvesno i u Zagrebu, to pokazuje da ipak trendovi dominacije populističke desnice polako slabe u regionu i da se upravo na platformama zelenih političkih partija i pokreta kao i levih opcija, polako gradi alternativa koja do sada nije postojala. Naravno, to je šire uklopivo i u evropske trendove imajući u vidu da u nekima od evropskih zemalja takođe dolazi do postupnog slabljenja populističke desnice, pre svega u pojedinim državama Srednje Evrope, a vidimo, odnedavno, i u Nemačkoj. Tako da se čini da građani počinju da percipiraju svoj položaj nešto drugačije nego što je to bilo do sada i da upravo kroz te vrste alternativnih pokreta probaju da kanališu svoju poziciju u odnosu na svoje lokalne ili regionalne državne vlasti.

 

Odnos Njemačke prema EU biće nešto drugačiji kad ode Angela Merkel

MONITOR: Na jesen su parlamentarni izbori u Nemačkoj, poslije kojih  Angela Merkel više neće voditi Njemačku, a ni EU kao njena faktička liderka. Kandidat CDU/CSU Armin Lašet  je favorit Angele Merkel, ali se sve više pominju i značajne šanse zelenih koji su kandidovali mladu Analenu Berbok. Koliko je za odnose u EU ali i za politiku proširenja, važno ko će biti na čelu njemačke vlade?

ĐUKANOVIĆ: Angela Merkel će, po svemu sudeći, nakon narednih uzbora uspeti da okonča svoju dugogodišnju vladavinu. Nisam siguran da će Lašet imati taj kapacitet o kojem se priča – da bi on mogao da zajedno sa Zelenima uspostavi tu neku vrstu nove koalicije između CSU/CDU i partije Zelenih koji su opet sa druge strane kandidovali svoju političarku Analenu Berbok. Dakle, čini mi se da će, kada je u pitanju odnos Nemačke prema EU, prema čitavom projektu, biti nešto drugačiji, a pre svega kada je u pitanju proširenje na Zapadni Balkan, imajući u vidu da će se te rezerve prema balkanskim političkim elitama i društvima dodatno produbiti i da će i ovako nepovoljan trend u tim procesima evrointegracija ostati, odnosno da će se nastaviti upravo ovakvo jedno odugovlačenje čitavog procesa koji ovih godina puni blizu dve decenije neuspešnog otpočinjanja.

 

Jedino SAD mogu dovesti do okončanja izraelsko-palestinskog sukoba

MONITOR: Ko ima stvarnu moć da okonča sukobe Izraela i Palestinaca i veliko stradanje civila?

ĐUKANOVIĆ: Kao i uvek Brisel neće uspeti da išta značajnije uradi na Bliskom istoku. SAD su uistinu uspele da drugačije reaguju nego što bi to prethodna Trampova administracija uradila. Ali su te napetosti, ta čitava spirala netrpeljivosti između Izraela i Palestinaca toliki da je veoma teško očekivati kada će se zapravo zaustaviti ovi međusobni napadi. Čini mi se da Rusija na ovom terenu takođe pokušava da ojača svoju političku ulogu ali da to neće uspeti i zapravo, očekujem da bi jedino angažman SAD mogao da dovede do primirja i suštinski do okončanja ovog sukoba. Ujedinjene nacije su se, kao po ko zna koji put, pokazale prilično nesposobnim u ovom konfliktu i čini mi se da ne postoji mogućnost da se, u neko dogledno vreme, UN repozicionira tako da rešava ovako osetljiva pitanja kao što je odnos Izraela i Palestine.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo