Povežite se sa nama

INTERVJU

DR LJUBIŠA RAJIĆ, NORVEŠKI AKADEMIK: Dvadeset ukradenih godina

Objavljeno prije

na

Dr Ljubiša Rajić, profesor na skandinavskim studijama beogradskog Filološkog fakulteta i član Norveške akademije nauka, utemeljitelj je Skandinavistike u ovom dijelu Balkana. Nije „stručnjak koji se ne miješa u politiku” ali ni onaj, pokazao je to svojim dugogodišnjim angažovanim prisustvom kako na jugu tako i na sjeveru Evrope, koji bi zbog političke sinekure zaboravio na onaj potez Emila Zole.

MONITOR: Prošlo je deset godina od pada Slobodana Miloševića. Kako vam danas izgleda Srbija?
RAJIĆ: Zavisi prema čemu merimo. Ako merimo prema tome kakva je bila bivša Jugoslavija, loše u svakom pogledu, posebno privrednom i kada je reč o socijalnoj sigurnosti građana. Jedino ima više političkih sloboda, ali skoro bez ikakve mogućnosti da se stvarno utiče na politiku. Osim toga, jaka i agresivna krajnja desnica, poništavanje tekovina antifašizma i države socijalne sigurnosti te klerikalizacija društva krajnje su opasne pojave. Ako merim prema devedesetim, onda je, naravno, mnogo bolje. Ali, ako merim prema onome kako je moglo biti da poslednjih dvadeset i nešto godina nije vođena takva politika kakva je vođena, onda mi dođe da se rasplačem. Političari, tajkuni, ratni zločinci i kriminalci već su nam ukrali dvadeset godina i još će mnogo novih.

MONITOR: Crna Gora je, formalno, bliža EU od Srbije. Dobila je i akcioni plan za ulazak u NATO. Mislite li i vi da ove dvije stvari, NATO i EU, idu u paketu za naše male zemlje?
RAJIĆ: Veliki je pritisak da se male zemlje istovremeno učlane u NATO i EU, ali se EU razvija i kao vojni sistem, i postoji ne baš mala nategnutost u odnosima između SAD s jedne i „starih” zemalja EU s druge strane, osim delimično Velike Britanije. Najvernije NATO-u su zemlje koje su pre toga bile najvernije SSSR-u. Neke su na tome dobile, neke izgubile. Pitanje je koji su naši ciljevi i dobici i gubici i koliko možemo biti van svega ako smo okruženi zemljama koje već jesu članovi ili njihova elita tome teži. Kao levičar sam protiv, ali znam da će biti više reda ako se učlanimo.

MONITOR: Ovih dana pominje se da bi Ivica Dačić mogao biti premijer Srbije. U Srbiji je na vlasti SPS u Vladi nekadašnje opozicije, a u Crnoj Gori Milo Đukanović. Jesu li oni najuspješniji političari, kako za Đukanovića kaže Vilijem Montgomeri?
RAJIĆ: O Montogomeriju i njegovim mutnim poslovima radije ne bih govorio. Meni su i Dačić i Đukanović krajnje daleki po svojim shvatanjima i još više po politici koju su vodili, ali je činjenica da su veoma uspešni političari. Tačnije rečeno, nisu toliko uspešni koliko su drugi neuspešni ili, da ostanem na Srbiji, koliko je DOS bio loša opozicija pa onda postao loša vlada i na kraju stigao onde gde je danas, to jest da od SPS-a zavisi vlada. Dačić jeste SPS digao iz mrtvih, ali mu je u tome i DOS itekako pomogao što činjenjem, što nečinjenjem. Kad god je loša vlada, opozicija jača, kad god politika postane nesuvislo glavinjanje između nepromišljenih mera, onaj ko ponudi najjednostavnije odgovore, dobija glasove.

MONITOR: Da li je lustracija o kojoj se govorilo 2000, više uopšte moguća? Dačić je nedavno rekao da bi, i da je bilo lustracije, ona odavno „prošla” jer je pet godina maksimum izopštenja iz političkog života?
RAJIĆ: Ideja o nacionalnom pomirenju je ideja s kojom se rehabilituju četnici, nedićevci i ljotićevci i time sistematski poništava antifašizam. Odbijanjem DOS-a da sprovede lustraciju praktično je ukinuta politička odgovornost tvoraca kršenja ljudskih prava iz deevedesetih, gledanju kroz prste privrednom kriminalu i čak njegovom podsticanju lošim zakonima, on je konstituisan kao skoro legitiman način rada, a izbegavanjem da se masovno sudi za ratne zločine podriveno je osećanje ljudi za pravdu i vrednost ljudskog života. Mislim da je sada prekasno za lustraciju, nadam se da će bar biti više suđenja za ratne zločine i privredni kriminal. I da će se školska nastava menjati u svim bivšim republikama, jer je svugde suštinski isto stanje, razlikuje se samo u razmerama.

MONITOR: Poznavalac ste skandinavskog načina života, koji je ovdje uziman kao dobar primjer koji je Milošević predstavljao kao lako dostižan. U Švedskoj socijaldemokrate već sedamdesetak godina nijesu imale tako loš rezultat na izborima. Šta se događa?
RAJIĆ: I Milošević i Tuđman su se pozivali na tzv. švedski model, ali je to bila prazna priča. Nije reč o životnom standardu, odnosno o tome da pojedinci imaju pare, već o standardu života koji uključuje visoku razinu socijalne sigurnosti. Ona se obezbeđuje preraspodelom društvenog bogatstva tako da se obezbede posao, stan, obrazovanje, zdravstveno i socijalno osiguranje i pravna sigurnost za sve. Socijaldemokrate su razvile taj model, zatim same počele da ga razgrađuju kada su se promenile društvene okolnosti kroz promenu klasne strukture i globalizaciju i na tome izgubile. Kada su socijaldemokrate otišle udesno, nisu više bili alternativa. Opet su kao loša i nedosledna vlada ojačali opoziciju, koja se, u slučaju stranke Demokrate Švedske, graniči s nacizmom.

MONITOR: Švedska je i u centru Vikiliks afere. Bar kada se radi o Džulijanu Asanžu. Na stranu njegov sex gate. Kako se za naše pojmove u vrlo liberalnoj Švedskoj gleda na ono što on radi na svom sajtu?
RAJIĆ: Švedska je posebna po priličnoj meri dvoličnosti u onome za šta se njena elita zvanično zalaže i onoga što stvarno čini. U njenoj savremenoj istoriji ima dosta mutnih slučajeva, ne najmanje kada je reč o odnosima sa SAD, kojima je bila verna čak i kada je Olaf Palme bio na čelu protesta protiv rata u Vijetnamu. U Švedskoj su esktremno osetljivi na slučajeve silovanja (mada presude nisu baš uvek u skladu s tim), ali nikada u njenoj istoriji nije raspisivana međunarodna poternica za osumnjičenim za silovanje niti je advokatu osumnjičenog odbijen uvid u dokumenta. Da nije reč o odnosima sa SAD, slučaj Asanž bi bio sasvim običan policijski slučaj i ne bih se iznenadio ni kad bi istraga čak bila i obustavljena zbog stanja dokaza. Švedska je u procesu političkog previranja, raspeta između velikih protivrečnosti u unutarnjoj i spoljnoj politici, i reakcije na slučaj Asanž su veoma podeljene, od potpune osude i zahteva da mu se sudi za sve i svašta, do bezuslovne podrške.

MONITOR: Očekujete li da se evropske zemlje suprotstave američkom gnjevu i eventualnom zahtjevu da im se Asanž izruči?
RAJIĆ: Nadam se da ga ni Velika Britanija ni Švedska neće izručiti, mada je pritisak SAD tako veliki da će se teško odupreti. Zavisi i od stava Australije, čiji je državljanin. Ne znam koji zakoni o ekstradiciji važe u te tri zemlje i kakvi su njihovi međusobni ugovori, ali ako se donese politička odluka da on bude izručen, već će naći način da to srede, odnosno, naći će sudije koji će politički oportunizam staviti iznad zakona. Ništa novo.

MONITOR: U Srbiji se još ne zna kako je nastala afera s odlaskom na dodjelu Nobelove nagrade Kinezu Sjaobou. Šta taj slučaj govori?
RAJIĆ: Dodela Nobelove nagrada za mir odavno je sporna. U njegovoj oporuci izričito piše da se nagrada dodeljuje „onome ko je najviše ili najbolje činio za bratimljenje među ljudima i ukidanje ili smanjenje stojećih armija te osnivanje i širenje mirovnih kongresa”. Od toga nije ostalo ništa. Danas komitet čini pet ostarelih norveških političara, a njegov predsednik Jagland ima ambicije da utiče na svetsku istoriju, ali uvek pogreši. Nobelova nagrada za mir je zapadna nagrada za zapadno shvatanje politike, posebno ljudskih prava, i sve je podređeno tome, čak i sama svečanost dodele.

Kina je postigla ogromne rezultate izvlačeći stotine miliona ljudi iz krajnje bede i gladi, ali i kršeći ljudska prava i sopstvene zakone. Ima puno razloga da se zbog toga kritikuje. U njoj ima tri opozicije: jedna potpuno prozapadna, ona koja deluje unutar sistema i, na kraju, niz malih opozicionih grupa. Liu pripada prvoj grupi, ekstremno je prozapadan i kritičan prema kineskoj kulturi kao takvoj, smatra da bi za Kinu bilo najbolje da je bila 300 godina zapadna kolonija i da bi odmah trebalo uvesti zapadni sistem. Malo je ljudi koji ga u tome podržavaju.Većina, po stručnjacima čije radove čitam, želi postepen put. On ne treba da bude zatvaran zbog shvatanja, ali dodeliti nagradu njemu, znači dodeliti nagradu za privrženost zapadnim shvatanjima.

U našoj Vladi verovatno nemaju pojma ni o čemu, i zato su uspeli da naprave dvostruku glupost, prvo da odluče da ne idu na dodelu, a onda da ipak neko ode. Naša Vlada prosto nije intelektualno dorasla izazovima s kojima se svakodnevno suočava.

MONITOR: Po Evropi se podižu cijene školarine, studenti demonstriraju. Kod nas se privatno školstvo shvata uglavnom kao šansa za dobru zaradu i eventualni društveni uticaj. Zašto se stalno govori da školovanje više ne može biti besplatno, a misli se na državne škole i univerzitete?
RAJIĆ: Niz stvari unutar bolonjskog koncepta predstavlja boljitak za studente, ali zahteva i drugačije poimanje obrazovanja, finansiranje, organizaciju itd. Mi te preduslove niti imamo niti stvaramo, reforma se provodi nestručno, loše strane tog procesa dovode se do ekstrema, pre svega komercijalizacija. Nijednoj zemlji nije potrebno toliko visokoškolski obrazovanih koliko se tvrdi, ali kako je obrazovanje postalo predmet trgovine, tako ćemo imati sve više visokoškolskih institucija koje ne prodaju znanje nego ispite i diplome. S takvom politikom, uništavaju se i visoko obrazovanje i razvojna politika.

U proseku su privatni fakulteti i univerziteti lošiji od državnih, ali ima i državnih koji su lošiji od privatnih. Srbija ima nastavni i naučni kadar za najviše dva do dva i po univerziteta, a ima ih skoro dvadeset.

Osim toga, obrazovanje nije prvenstveno privatna investicija pojedinca u svoju karijeru već investicija društva u razvoj. Ali kod nas već odavno ne postoji nikakva razvojna politika. Naši univerziteti nemaju čak ni svoje analitičke i razvojne službe.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo