Povežite se sa nama

INTERVJU

DR LJUBIŠA RAJIĆ, NORVEŠKI AKADEMIK: Dvadeset ukradenih godina

Objavljeno prije

na

ljubisa-rajic-2

Dr Ljubiša Rajić, profesor na skandinavskim studijama beogradskog Filološkog fakulteta i član Norveške akademije nauka, utemeljitelj je Skandinavistike u ovom dijelu Balkana. Nije „stručnjak koji se ne miješa u politiku” ali ni onaj, pokazao je to svojim dugogodišnjim angažovanim prisustvom kako na jugu tako i na sjeveru Evrope, koji bi zbog političke sinekure zaboravio na onaj potez Emila Zole.

MONITOR: Prošlo je deset godina od pada Slobodana Miloševića. Kako vam danas izgleda Srbija?
RAJIĆ: Zavisi prema čemu merimo. Ako merimo prema tome kakva je bila bivša Jugoslavija, loše u svakom pogledu, posebno privrednom i kada je reč o socijalnoj sigurnosti građana. Jedino ima više političkih sloboda, ali skoro bez ikakve mogućnosti da se stvarno utiče na politiku. Osim toga, jaka i agresivna krajnja desnica, poništavanje tekovina antifašizma i države socijalne sigurnosti te klerikalizacija društva krajnje su opasne pojave. Ako merim prema devedesetim, onda je, naravno, mnogo bolje. Ali, ako merim prema onome kako je moglo biti da poslednjih dvadeset i nešto godina nije vođena takva politika kakva je vođena, onda mi dođe da se rasplačem. Političari, tajkuni, ratni zločinci i kriminalci već su nam ukrali dvadeset godina i još će mnogo novih.

MONITOR: Crna Gora je, formalno, bliža EU od Srbije. Dobila je i akcioni plan za ulazak u NATO. Mislite li i vi da ove dvije stvari, NATO i EU, idu u paketu za naše male zemlje?
RAJIĆ: Veliki je pritisak da se male zemlje istovremeno učlane u NATO i EU, ali se EU razvija i kao vojni sistem, i postoji ne baš mala nategnutost u odnosima između SAD s jedne i „starih” zemalja EU s druge strane, osim delimično Velike Britanije. Najvernije NATO-u su zemlje koje su pre toga bile najvernije SSSR-u. Neke su na tome dobile, neke izgubile. Pitanje je koji su naši ciljevi i dobici i gubici i koliko možemo biti van svega ako smo okruženi zemljama koje već jesu članovi ili njihova elita tome teži. Kao levičar sam protiv, ali znam da će biti više reda ako se učlanimo.

MONITOR: Ovih dana pominje se da bi Ivica Dačić mogao biti premijer Srbije. U Srbiji je na vlasti SPS u Vladi nekadašnje opozicije, a u Crnoj Gori Milo Đukanović. Jesu li oni najuspješniji političari, kako za Đukanovića kaže Vilijem Montgomeri?
RAJIĆ: O Montogomeriju i njegovim mutnim poslovima radije ne bih govorio. Meni su i Dačić i Đukanović krajnje daleki po svojim shvatanjima i još više po politici koju su vodili, ali je činjenica da su veoma uspešni političari. Tačnije rečeno, nisu toliko uspešni koliko su drugi neuspešni ili, da ostanem na Srbiji, koliko je DOS bio loša opozicija pa onda postao loša vlada i na kraju stigao onde gde je danas, to jest da od SPS-a zavisi vlada. Dačić jeste SPS digao iz mrtvih, ali mu je u tome i DOS itekako pomogao što činjenjem, što nečinjenjem. Kad god je loša vlada, opozicija jača, kad god politika postane nesuvislo glavinjanje između nepromišljenih mera, onaj ko ponudi najjednostavnije odgovore, dobija glasove.

MONITOR: Da li je lustracija o kojoj se govorilo 2000, više uopšte moguća? Dačić je nedavno rekao da bi, i da je bilo lustracije, ona odavno „prošla” jer je pet godina maksimum izopštenja iz političkog života?
RAJIĆ: Ideja o nacionalnom pomirenju je ideja s kojom se rehabilituju četnici, nedićevci i ljotićevci i time sistematski poništava antifašizam. Odbijanjem DOS-a da sprovede lustraciju praktično je ukinuta politička odgovornost tvoraca kršenja ljudskih prava iz deevedesetih, gledanju kroz prste privrednom kriminalu i čak njegovom podsticanju lošim zakonima, on je konstituisan kao skoro legitiman način rada, a izbegavanjem da se masovno sudi za ratne zločine podriveno je osećanje ljudi za pravdu i vrednost ljudskog života. Mislim da je sada prekasno za lustraciju, nadam se da će bar biti više suđenja za ratne zločine i privredni kriminal. I da će se školska nastava menjati u svim bivšim republikama, jer je svugde suštinski isto stanje, razlikuje se samo u razmerama.

MONITOR: Poznavalac ste skandinavskog načina života, koji je ovdje uziman kao dobar primjer koji je Milošević predstavljao kao lako dostižan. U Švedskoj socijaldemokrate već sedamdesetak godina nijesu imale tako loš rezultat na izborima. Šta se događa?
RAJIĆ: I Milošević i Tuđman su se pozivali na tzv. švedski model, ali je to bila prazna priča. Nije reč o životnom standardu, odnosno o tome da pojedinci imaju pare, već o standardu života koji uključuje visoku razinu socijalne sigurnosti. Ona se obezbeđuje preraspodelom društvenog bogatstva tako da se obezbede posao, stan, obrazovanje, zdravstveno i socijalno osiguranje i pravna sigurnost za sve. Socijaldemokrate su razvile taj model, zatim same počele da ga razgrađuju kada su se promenile društvene okolnosti kroz promenu klasne strukture i globalizaciju i na tome izgubile. Kada su socijaldemokrate otišle udesno, nisu više bili alternativa. Opet su kao loša i nedosledna vlada ojačali opoziciju, koja se, u slučaju stranke Demokrate Švedske, graniči s nacizmom.

MONITOR: Švedska je i u centru Vikiliks afere. Bar kada se radi o Džulijanu Asanžu. Na stranu njegov sex gate. Kako se za naše pojmove u vrlo liberalnoj Švedskoj gleda na ono što on radi na svom sajtu?
RAJIĆ: Švedska je posebna po priličnoj meri dvoličnosti u onome za šta se njena elita zvanično zalaže i onoga što stvarno čini. U njenoj savremenoj istoriji ima dosta mutnih slučajeva, ne najmanje kada je reč o odnosima sa SAD, kojima je bila verna čak i kada je Olaf Palme bio na čelu protesta protiv rata u Vijetnamu. U Švedskoj su esktremno osetljivi na slučajeve silovanja (mada presude nisu baš uvek u skladu s tim), ali nikada u njenoj istoriji nije raspisivana međunarodna poternica za osumnjičenim za silovanje niti je advokatu osumnjičenog odbijen uvid u dokumenta. Da nije reč o odnosima sa SAD, slučaj Asanž bi bio sasvim običan policijski slučaj i ne bih se iznenadio ni kad bi istraga čak bila i obustavljena zbog stanja dokaza. Švedska je u procesu političkog previranja, raspeta između velikih protivrečnosti u unutarnjoj i spoljnoj politici, i reakcije na slučaj Asanž su veoma podeljene, od potpune osude i zahteva da mu se sudi za sve i svašta, do bezuslovne podrške.

MONITOR: Očekujete li da se evropske zemlje suprotstave američkom gnjevu i eventualnom zahtjevu da im se Asanž izruči?
RAJIĆ: Nadam se da ga ni Velika Britanija ni Švedska neće izručiti, mada je pritisak SAD tako veliki da će se teško odupreti. Zavisi i od stava Australije, čiji je državljanin. Ne znam koji zakoni o ekstradiciji važe u te tri zemlje i kakvi su njihovi međusobni ugovori, ali ako se donese politička odluka da on bude izručen, već će naći način da to srede, odnosno, naći će sudije koji će politički oportunizam staviti iznad zakona. Ništa novo.

MONITOR: U Srbiji se još ne zna kako je nastala afera s odlaskom na dodjelu Nobelove nagrade Kinezu Sjaobou. Šta taj slučaj govori?
RAJIĆ: Dodela Nobelove nagrada za mir odavno je sporna. U njegovoj oporuci izričito piše da se nagrada dodeljuje „onome ko je najviše ili najbolje činio za bratimljenje među ljudima i ukidanje ili smanjenje stojećih armija te osnivanje i širenje mirovnih kongresa”. Od toga nije ostalo ništa. Danas komitet čini pet ostarelih norveških političara, a njegov predsednik Jagland ima ambicije da utiče na svetsku istoriju, ali uvek pogreši. Nobelova nagrada za mir je zapadna nagrada za zapadno shvatanje politike, posebno ljudskih prava, i sve je podređeno tome, čak i sama svečanost dodele.

Kina je postigla ogromne rezultate izvlačeći stotine miliona ljudi iz krajnje bede i gladi, ali i kršeći ljudska prava i sopstvene zakone. Ima puno razloga da se zbog toga kritikuje. U njoj ima tri opozicije: jedna potpuno prozapadna, ona koja deluje unutar sistema i, na kraju, niz malih opozicionih grupa. Liu pripada prvoj grupi, ekstremno je prozapadan i kritičan prema kineskoj kulturi kao takvoj, smatra da bi za Kinu bilo najbolje da je bila 300 godina zapadna kolonija i da bi odmah trebalo uvesti zapadni sistem. Malo je ljudi koji ga u tome podržavaju.Većina, po stručnjacima čije radove čitam, želi postepen put. On ne treba da bude zatvaran zbog shvatanja, ali dodeliti nagradu njemu, znači dodeliti nagradu za privrženost zapadnim shvatanjima.

U našoj Vladi verovatno nemaju pojma ni o čemu, i zato su uspeli da naprave dvostruku glupost, prvo da odluče da ne idu na dodelu, a onda da ipak neko ode. Naša Vlada prosto nije intelektualno dorasla izazovima s kojima se svakodnevno suočava.

MONITOR: Po Evropi se podižu cijene školarine, studenti demonstriraju. Kod nas se privatno školstvo shvata uglavnom kao šansa za dobru zaradu i eventualni društveni uticaj. Zašto se stalno govori da školovanje više ne može biti besplatno, a misli se na državne škole i univerzitete?
RAJIĆ: Niz stvari unutar bolonjskog koncepta predstavlja boljitak za studente, ali zahteva i drugačije poimanje obrazovanja, finansiranje, organizaciju itd. Mi te preduslove niti imamo niti stvaramo, reforma se provodi nestručno, loše strane tog procesa dovode se do ekstrema, pre svega komercijalizacija. Nijednoj zemlji nije potrebno toliko visokoškolski obrazovanih koliko se tvrdi, ali kako je obrazovanje postalo predmet trgovine, tako ćemo imati sve više visokoškolskih institucija koje ne prodaju znanje nego ispite i diplome. S takvom politikom, uništavaju se i visoko obrazovanje i razvojna politika.

U proseku su privatni fakulteti i univerziteti lošiji od državnih, ali ima i državnih koji su lošiji od privatnih. Srbija ima nastavni i naučni kadar za najviše dva do dva i po univerziteta, a ima ih skoro dvadeset.

Osim toga, obrazovanje nije prvenstveno privatna investicija pojedinca u svoju karijeru već investicija društva u razvoj. Ali kod nas već odavno ne postoji nikakva razvojna politika. Naši univerziteti nemaju čak ni svoje analitičke i razvojne službe.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ŽELJKO VUŠUROVIĆ, DRAMSKI PISAC: Zločinci i ratni huškači u šinjelima demokratije  

Objavljeno prije

na

Objavio:

Glavni razlog zabrane igranja Deportacije u zvaničnim crnogorskim pozorišnim i kulturnim institucijama je taj što je isti čovjek Gospodar Crne Gore kao što je bio i u vrijeme tog ratnog zločina. On ne želi da se danas u Crnoj Gori uopšte spominje deportacija BiH izbjeglica i  napad na Dubrovnik

 

MONITOR: Što je razlog otporu predstavi Deportacija u Crnoj Gori?

VUŠUROVIĆ: U toku pripreme Deportacije u Novom Pazaru, proveo sam mnogo vremena sa režiserom predstave Gradimirom Gojerom. Rekao sam mu da sumnjam da će zvanične pozorišne i kulturne institucije dozvoliti gostovanje Deportacije, jer su na rukovodećim mjestima ljudi odani režimu. Mislim da ni to ne bi bio problem, kada bi ljudi koji znaju svoj posao,  radili ga profesionalno, časno i pošteno. I Gojer  je izražavao sumnju, ali se nadao da CNP neće napraviti svjetski presedan i odbiti predstavu svog počasnog člana! Nažalost, to se desilo, zahvaljujući umjetničkom direktoru Branimiru Banu Popoviću, koji se nije udostojio ni da odgovori na upite producenta predstave da li predstava može gostovati na daskama CNP-a. Novom umjetničkom direktoru CNP-a Željku Sošiću sam i ja kasnije pisao: ,,Čitajući Vaše intervjue, vidio sam da je i Vama kao umjetniku stalo do otkrivanja mnogih istina koje su skrivane zbog ovih ili onih razloga, a najčešće političkih. Kako ste se potrudili da kroz seriju Božićni ustanak umjetničkim sredstvima razotkrijete  velikosrpski fašizam koji je zbrisao crnogorsku državu 1918. godine, tako sam se i ja potrudio da crnogorski fašizam prikažem preko teatarskih dasaka. Zbog toga Vam se obraćam sa željom da dođe do naše saradnje i ugostite predstavu Deportacija. Na taj način bi se bar malo približili poetskoj pravdi, kad nema one sudske.“ Sošić mi nikada nije odgovorio. Mislim da je njegov antifašizam lažan, jer bi on, takav kakav je, dopustio fašizam DPS-a i već vidimo da ne smije pisnuti o Deportaciji. Taj veliki umjetnik nije odgovorio ni na pismo Tee Gorjanc Prelević, direktorice Akcije za ljudska prava. Ona je upitala da li CNP može izaći u susret i omogućiti prikazivanje predstave. Međutim, Željko Sošić ćuti, redovno prima platu, drži govore Predsjedniku države i kao umjetniku mu ne smeta što podržava režim koji mu zbog toga i finansira filmove, serije i scenarije upitnog karaktera. U međuvremenu, i on i direktorica Zetskog doma Lidija Dedović su dali dosta izjava i intervjua, ali je veoma zanimljivo da ih niko od tih novinara nikada nije upitao zašto zabranjuju gostovanje Deportacije. Dok izigravaju umjetnike koji se bore za slobode i emancipaciju ljudi, ponekad se zapitam da li Željku Sošiću i Lidiji Dedović ikada pocrvene obrazi od stida što ne dozvoljavaju gostovanje Deportacije, čiji je režiser počasni član Crnogorskog narodnog pozorišta? Taj kadar bi bilo zanimljivo uhvatiti kamerom. Mišljenja sam da je glavni razlog zabrane igranja Deportacije u zvaničnim crnogorskim pozorišnim i kulturnim institucijama taj što je isti čovjek Gospodar Crne Gore kao što je bio i u vrijeme tog ratnog zločina. On ne želi da se danas u Crnoj Gori uopšte spominje deportacija BiH izbjeglica i napad na Dubrovnik. Misli da se njegova ratnohuškačka prošlost može prekrečiti tako što će mlatarati po državnoj televiziji i Pobjedi sa nekim političkim, novinarskim i  intelektualnim kreaturama.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 20. SEPTEMBRA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

TEA GORJANC PRELEVIĆ, DIREKTORICA AKCIJE ZA LJUDSKA PRAVA: Pravosudni sistem i svi u njemu zreli za ozbiljno preispitivanje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vrhovni i Glavni specijalni tužilac morali  su da se prema  slučaju optužbi da je VDT primao mito, postave kao i prema svakom drugom. Vrhovni državni tužilac morao je  dati iskaz u izviđaju, i moral ase istražiti sumnja u odnosu na njega kao što bi i u odnosu na svakog drugog u toj situaciji. Međutim, izjave Glavnog specijalnog tužioca da VDT  nije ispitan niti će biti, govore samo o tome kako je on dobar drug Vrhovnom državnom tužiocu, a ne i da je spreman da radi svoj posao

 

MONITOR: U crnogorskim udžbenicima preskočene su neke sramne epizode crnogorske ratne istorije, od napada na Dubrovnik, do deportacije Muslimana/Bošnjaka. Šta to znači za buduće generacije?

GORJANC-PRELEVIĆ: Time su oštećeni i djeca i šanse za mirnu budućnost Crne Gore. Još gore je što se u udžbeniku podmeću netačni podaci poput onoga da crnogorska vlast nije imala uticaja na politiku Slobodana Miloševića prema Hrvatskoj i BiH, iako je zajednička država Crne Gore i Srbije, SR Jugoslavija, i zajednička vojska učestvovala u ratovima u tim državama, i u svemu tome zdušno učestvovali i predstavnici crnogorske vlasti. To su istorijske činjenice. Šteta što je na snazi politika da se budućnost države kompromituje zarad ličnih interesa pojedinaca na vlasti, umjesto da se ona gradi na iskrenom suočavanju sa greškama iz prošlosti.

MONITOR: Vlast očito pokušava da izbriše sopostvenu odgovornost za te zločine. Da li je zbog toga I  predstava Deportacija, čije predstavljanje pomažete, najprije igrana u Novom Pazaru, Sarajevu, pa tek ovdje?

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 20. SEPTEMBRA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

RATKO POPOVIĆ, PLANINAR IZ PODGORICE: Izlaskom u planinu ne pobjeđujete nju već sebe

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je planinarenje bježanje od sivila svakodnevice, boravak u divnoj prirodi sa dragim prijateljima, susreti i razgovori sa ljudima sa planine i njenog podnožja, slike lijepog cvijeća ili rijetke divlje životinje , izlasci sunca , fotografisanje , zajednički ručak na vrhu planine

 

MONITOR: Zašto ste se posvetili planinarenju? 

POPOVIĆ: Kao zaljubljenik u prirodu i druženje sa istomišljenicima prvo sam počeo da idem sa ocem i njegovim društvom u lov. Vrlo brzo sam shvatio  da lov i ubijanje divljači nije ono što ja želim, jer hoću da budem u prirodi i uživam a da nikome ne nanesem zlo. Tako sam se povezao sa starijim iskusnim planinarima od kojih sam mogao puno  da naučim i koji su me “zarazili” planinarstvom. Od njih sam i naučio da pravi  planinari (većina njih) imaju  kvalitet više od običnih smrtnika. A i Crnogorcima je prirodno usađeno da  više od svih drugih naroda na svijetu  vole, prosto  obožavaju svoje planine, kako kaže poznati planinar dr Željko Poljak.

MONITOR: Šta je za Vas planirarenje?

POPOVIĆ: Bježanje od sivila svakodnevice, boravak u divnoj prirodi sa dragim prijateljima. Vođenje laganih prijatnih dijaloga i mijenjanje teme sa partnerima iz kolone. Kad se krene u planinu treba zaboraviti na brige. Sve ostaviti dolje iza sebe. Izlaskom u planinu vi ne pobjeđujete nju već sebe,dokazujete se, a da nikoga ne ugrožavate, niti je taj uspjeh na nečiji tuđi račun . Susreti i razgovori sa ljudima sa planine i njenog podnožja koji uvijek ostaju u dragom sjećanju, slike lijepog cvijeća ili rijetke divlje životinje , izlasci sunca , fotografisanje , zajednički ručak na vrhu sa divnim pogledom… Dok sjedimo i odmaramo na vrhu poslije napornog uspona, uživajući u pogledu na okolinu , moj prijatelj ima običaj da kaže:”Ovakav  ručak danas nema ni predsjednik Obama”, iako se radi o parčetu hljeba i konzervi ribe. Umor i osjećaj ispunjenosti po povratku. Sve je to za mene planinarenje.

MONITOR: Koliko ste do sada popeli ili osvojili planinskih vrhova u Crnoj Gori?  

POPOVIĆ: Posjetio sam u posljednjih tridesetak godina sa svojim planinarskim drugovima , jedan ili više puta – većinu važnijih planina i vecinu  malih i velikih vrhova u našoj zemlji .

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 20- SEPTEMBRA

Komentari

nastavi čitati
Advertisement

Kolumne

Novi broj

Facebook

Izdvajamo