Povežite se sa nama

INTERVJU

DR MARINA ROGANOVIĆ, SPEC. NEUROPSIHIJATAR, SUPSPECIJALISTA ZA BOLESTI ZAVISNOSTI : Zavisnost – bolest pojedinca, porodice i društva

Objavljeno prije

na

MONITOR: Načelnica ste odjeljenja za liječenje bolesti zavisnosti u Specijalnoj bolnici za psihijatriju u Kotoru. Da li imate dovoljno kapaciteta za smještaj i liječenje pacijenata koji imaju problem sa alkoholom i narkoticima?

 

ROGANOVIĆ: Odeljenje je 2006. godine renovirano i podeljeno na dve jedinice – jedinicu za lečenje zavisnika od alkohola koja ima 12 kreveta i jedinicu za lečenje zavisnika od heroina sa devet kreveta. To bi bilo dovoljno kad bi pored našeg postojalo i odeljenje za lečenje žena i kad bi se zavisnici od heroina sa izrečenim sudskim merama obaveznog lečenja i čuvanja lečili u zatvoru. Ovako se sve menja i postoji lista čekanja i veliko nerazumevanje od strane zavisnika, rodbine, kolega i pojedinih sudova.

Nikome ne možete objasniti da mera čuvanja ne može da se obavi jer nemamo nikakvo obezbeđenje, a lečenje je uspešno samo ako je dobrovoljno. Odeljenje je zamišljeno za lečenje apstinencijalne krize kod narkomana koja traje desetak dana. Pojedini misle da treba da ostanu ,,do tri godine” po meri obaveznog lečenja narkomana u Krivičnom zakonu. Sudije obično ispoštuju naše mišljenje, kada mi javimo da je lečenje završeno, zavisnik se vraća u zatvor da završi penalne mere. Ali to pada teško svima, i nama, i pacijentima, i rodbini.

Teško nam je i kada zbog velikog broja sudskih pacijenata ne uspemo da primimo nekog zavisnika kojem je baš u ovom trenutku neophodno lečenje. Naši kapaciteti bi bili dovoljni kada bi posle našeg lečenja svi išli u neki rehabilitacioni centar kao što je Kakaricka gora ili Centar u Danilovgradu i tu se rehabilitovali oko godinu dana.

MONITOR: Da li se snižava starosna granica pacijenata koji Vam se obraćaju za rješavanje problema sa narkoticima?
ROGANOVIĆ: Snižava se granica uzimanja psihoaktivnih supstanci (PAS). Zbog kontakta sa marihuanom ambulatno se javljaju i djeca od 12 godina, ili sa 16 zbog uzimanja heroina. Hospitalno se ne mogu lečiti maloletnici. Zakonom je zabranjeno da se oni leče u Psihijatrijskoj bolnici. Ambulantno smo uvek na raspolaganju, uz uput od njihovog izabranog lekara.

MONITOR: Koliko je iz Vašeg iskustva bitna podrška porodice u procesu liječenja zavisnika? Kakva su Vaša iskustva kako problem narkomanije utiče na porodicu zavisnika?
ROGANOVIĆ: Bolest zavisnosti je jasno definisan klinički entitet, tj. socijalno medicinska bolest – bolest pojedinca, porodice i društva. Faktori održavanja ove bolesti su – sama individua, porodica, radna i šira socijalna sredina. Dakle, uloga porodice je veoma važna. Pre svega porodica je obično mesto gde se ova bolest prepozna, porodicu treba motivisati za lečenje jer je lečenje zavisnika menjanje čitavog porodičnog sistema. Važnost porodice je od prvog trenutka lečenja, recimo već pri uzimanju anamneze, kada je zavisnik iskreniji u porodičnom okruženju. Sve ovo je vrlo teško jer i zavisnici i porodica često imaju niz otpora. Po izlasku sa lečenja, zavisniku je neophodna podrška porodice. Ako je nema, može ponovo biti na ulici. Uloga porodice je važna i u ambulantnom lečenju posle hospitalizacije.

MONITOR: Da li ima podataka iz koje regije u Crnoj Gori dolazi najviše pacijenata sa problemom zavisnosti od droge i alkohola?
ROGANOVIĆ: Iz mog supspecijalističkog rada, kada sam proučavala recidive kod narkomana i alkohiličara lečenih u našoj bolnici od 2005. do 2010. najveći broj lečenih alkoholičara i narkomana je iz centralne Crne Gore i to iz Podgorice i Nikšića, zatim je južni deo i najmanje je sa severa Crne Gore. Ovo je broj lečenih tada, i ne mora da odražava tačan broj zavisnika u Crnoj Gori jer se leče i na drugim mestima.

MONITOR: Da li imate evidenciju koliki je procenat pacijenata koji se nakon liječenja ponovo vraća u Vašu bolnicu?
ROGANOVIĆ: Kod nas je kao i u drugim sredinama – pravilo trećine – trećina odmah odustane, ne želi stvarno da se leči, trećina održava uspešno apstinenciju (neuzimanje PAS), i trećina se stalno vraća, tj. recidivira. Bolest zavisnosti je po definiciji hronična, recidivirajuća bolest.

MONITOR: Bilježi li se rast zavisnika od narkotika? Koliko kriza utiče na porast zavisnika?
ROGANOVIĆ: Bolest zavisnosti je multifaktorska bolest, znači da postoji niz faktora koji je izazivaju. Svugde u svetu postoji porast ove ili one zavisnosti, a kriza ima i nema. Po mom viđenju, krize izazivaju depersiju, suicidalnost, anksioznost… i takav čovek može u cilju samolečenja da uzme PAS da bi sebi pomogao. Farmakomafija je izuzetno snažna, dostupnost PAS je u celom svetu velika…. Kad su istraživanja pokazala da se zavisnost od heroina malo smanjila, svi smo se oduševili, ali oduševljenje je bilo kratkog veka kad smo spoznali koliko se novih sintetičkih supstanci pojavilo i njihovo konzumiranje povećalo.

Bitno je istaći i da se zavisnicima koji su u radnom odnosu, kad dođu na lečenje ne daje novčana nadoknada za bolovanje, što ih u potpunosti demotiviše za lečenje, jer su ionako to bolesti koje ih osiromaše, u svakom pogledu. Svugde u svetu postoje Klubovi lečenih alkoholičara koji prihvataju i narkomane, dok se kod nas taj broj potpuno umanjio. Važno je istaći da postoji stigma u odnosu na Psihijatrijsku bolnicu Dobrota, u odnosu na naše pacijente i u odnosu na nas koji radimo u njoj. Zato zavisnici dolaze obično u kasnoj fazi svoje bolesti, kao po kazni, a onda shvate da im je boravak ovde nagrada i kažu obično da im je Dobrota drugo mesto rođenja. Psihijatrija je na margini medicine, bolesti zavisnosti su na margini psihijatrije – znači margina margine.

MONITOR: Da li biste izdvojili nekoliko upečatljivih slučajeva iz Vaše bogate liječničke prakse?
ROGANOVIĆ: Što se tiče alkoholizma davno se desio slučaj kada su doveli igrača na trapezu koji je u pijanom stanju zapalio cirkus. Dugo nije prihvatao lečenje. Supruga i sin su otišli, napustili ga jer je u pijanom stanju dovodio razne igračice i slično i bio agresivan. Po prihvatanju lečenja, toliko se promenio, suprugu smo uveli u lečenje, došlo je do potpune izmene porodičnih obrazaca ponašanja. Od tada, kad god je cirkus gostovao u Kotoru, dolazili su kod nas na odeljenje i svi smo zajedno sa pacijentima odeljenja išli na predstavu.

Pre oko 30 godina jedan alkoholičar se lečio u Beogradu ali je posle dve godine ponovo nastavio da pije, razveo se… Zatim se lečio kod nas i prestao da pije. Ne zato što mi to bolje radimo već zato što je baš tada njegova odluka sazrela. Oženio se ponovo, ali i uspostavio odličan odnos sa decom iz prvog braka. Sada smo stalno u kontaktu, družimo se porodično i vezani smo nekim posebnim vezama.

MONITOR: A što se tiče iskustva u liječenju zavisnika od droge?
ROGANOVIĆ: Pacijent je posle aktivnog učešća porodice u lečenju napravio recidiv. Supruga se razočarala jer je bila veoma iscrpljena i zdravstveno i materijano, želela je razvod. Pacijent je došao u stan, polio sve benzinom i zapalio. Supruga je stradala, on je u zatvoru a dete je smešteno u Dom.

Pred snimanje jutarnjeg TV programa, pre oko mesec dana, kada sam bila gost, popila sam kafu u jednom kafiću. Moje sreće kad mi je prišao momak kojeg sam izlečila pre oko 10-ak godina. Radi, oženjen je, dvoje dece, izgleda tako divno kao da nikada nije bio u svetu droge.

Nema bolesti gde su toliko povezani pacijenti i terapeuti. Zato je lečenje dugotrajno, neizvesno ali ne i neuspešno. Lečenje je uspešno ali zahteva čitavog čoveka – čitavog pacijenta i čitavog terapeuta.

Predrag NIKOLIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo