Povežite se sa nama

INTERVJU

DR ZORAN STOILJKOVIĆ, POLITIČKI ANALITIČAR: Promjene, makar i rizične

Objavljeno prije

na

Izbor Tomislava Nikolića za predsjednika Srbije, mnoge je iznenadio a neke i uznemirio. Šta se to u stvari dogodilo i ima li razloga za brigu, razgovarali smo sa dr Zoranom Stoiljkovićem, profesorom politikologije u Beogradu i Podgorici, aktivnim opozicionarem 90-ih u Srbiji i potpredsjednikom granskog sindikata Nezavisnost. MONITOR: Zašto je pobjeda Tomislava Nikolića u drugom krugu predsjedničkih izbora bila toliko iznenađenje?
STOILJKOVIĆ: Pobeda Tomislava Nikolića jeste u političkoj javnosti zadobila dimenzije političkog potresa. Na osnovu izbornih sondaža očekivalo se da će , čak i ubedljivije nego u njihova dva ranija izborna duela, izbore dobiti Tadić. Prostim zbrajanjem podrške glasača kandidata koji su ispali u prvom krugu izbora i pretpostavkom o disciplinovanosti biračkog tela, verovalo se da je , Tadićev koalicioni manevarski prostor daleko širi nego Nikolićev. No, kao da su se i Tadićevi politički partneri, ali i mašinerija njegove stranke uspavali o čemu rečito govori činjenica da je Tadić izgubio od Nikolića i u Beogradu i mestima u centralnoj Srbiji gde su na parlamentarnim izborima stranke prethodne vlasti izvojevale relativno glatku pobedu. Niska izlaznost i činjenica da ni Nikolić nije dobio podršku četvrtine svih birača govori da su građanke i građani Srbije izbore videli kao dilemu opredeljenja između, po svim ključnim parametrima, neuspešne vlasti i neubedljive opozicione alternative.

Najveći gubitnik postao je (nezasluženo ) Boris Tadić. Raspisivanjem prevremenih predsedničkih izbora i učešćem u kampanji spasao je svoju stranku kao ključnu stranku dosadašnje vlasti, od izbornog fijaska kao gotovo izvesnog kriznog evropskog scenarija. Na kraju, nezadovoljstvo građana i njihova želja da kazni vlast za svoj sve gori položaj, kao i rašireno uverenje da nikome ne treba da pripadne sva vlast lišilo ga je položaja predsednika Srbije.

MONITOR: Zašto je Tadićeva kampanja toliko insistirala, više nego u ranijim kampanjama za predsjednika, da je Nikolić na mjestu predsjednika opasnost za sve?

STOILJKOVIĆ: Iz Tadićevog izbornog štaba zaista su upućivane poruke da je Nikolić neubedljiv, nesiguran i sa stanovišta svoje programske profiliranosti i lične stabilnosti krajne neizvestan i za Srbiju rizičan izbor. Sugerisano je da je Tadić daleko kvalifikovaniji i za okruženje i svet prihvatljiviji sagovornik. Time je sleđen raniji obrazac da je svaki drugačiji izbor veoma opasan korak unazad za građanke i građane Srbije. Reakcija na to je bila neka vrsta ciničnog komentara da Tadić postaje Alfa i Omega svake odluke donesene u Srbiji i neka vrsta nekrunisanog vladara Srbije koji će pokrivati svaku nepodopštinu „ mangupa iz svojih redova „ i pored više puta najavljivanih obračuna sa korupcijom i u redovima svojih partijskih drugova. U međuvremenu, Nikolić i SNS su postali priznati deo proevropskog političkog mainstream-a i prihvatljiv izbor za EU i SAD. Stvorio se čak utisak da bi oni radije videli na čelnoj poziciji „savitljivijeg , novopečenog evropejca i zapadnjaka Nikolića, koji tu svoju poziciju tek treba da dokazuje.

MONITOR: Za sada, prije polaganja predsjedničke zakletve, znamo jedino to da Nikolić ostaje za EU integracije Srbije i da će otići na kongres Putinove Jedinstvene Rusije, dogovoren ranije?

STOILJKOVIĆ: Nikolićev interes je pre svega da stvori imidž pouzdanog i uticajnog lidera i prihvaćenog pregovarača i na istoku i na zapadu koji ume da više puta torpedovani brod Srbija privede u mirnu luku., odnosno da mu poveruju i oni koji ne veruju „nevernom Tomi”. Drugi njegov prioritet je da u Srbiji stvori utisak o većoj kooperativnosti i spremnosti na dijalog i dogovor sa neistomišljenicima, odnosno da, za razliku od svog prethodnika bude predsednik svih građana a ne tek predominantno šef svoje stranke. Kvalitetan, profesionalno nesporan tim saradnika bi u tom smislu bio jedan od ključnih dokaza da on u tom nastojanju može imati uspeha.

MONITOR: Stranke su izgleda spremne na sve kada se radi o sastavljanju nove vlade, a građani su prilično pasivni. Da li bi ih trebalo „probuditi” prije nego što to uradi neka biološka nužda?

STOILJKOVIĆ: Istraživanja javnog mnenja u Srbiji već nekoliko godina pokazuju gotovo potpuni raskid između onih koji se formalno po pozicijama koje zauzimaju smatraju elitom, i građana Srbije. Po istraživanju sa kraja prošle godine gotovo tri četvrtine anketiranih bi, kada bi postojao neki volšeban način, posmenjivalo i pozicione i opozicione političare, što se u znatnoj meri manifestovalo i u njihovom izbornom opredeljivanju i ponašanju.

Izborna i postizborna cenkanja i uslovljavanja samo ih utvrđuju u utisku o postojanju otuđene i za nevolje običnih ljudi suštinski nezainteresovane, svojim interesima zabavljene političke vrhuške.

No, izborna apstinencija i cinizam „ belih listića” samo su početni, ne naročito efikasni korak. Njemu treba da sledi čitava osmišljena strategija ograničavanja voluntarizma političkih struktura. Nju, pored ostalog, čine i građanske i zakonodavne inicijative, zahtevi za najširim složenim i mukotrpnim socijalnim dijalogom i dogovorom oko načina i cene izlaska iz krize, kao i širenje svesti o javnom interesu, odnosno štetnosti i razornim posledicama visokonaponske, sistemske korupcije. Krajnji efekat bi trebalo da bude građanski permanentni monitoring, odnosno ograničena i nadzirana vlast.

MONITOR: Mediji su, i po ocjenama OEBS-a, bili neanalitični tokom predizborne kampanje. To je, smatra OEBS, odmoglo građanima u vezi sa njihovim izbornim opredjeljenjima. Ako je prilično jasno koji su mediji bliski naprednjacima, znači li da je velika većina ostalih pod kontrolom DS i ljudi njoj bliskih?

STOILJKOVIĆ: Nezavidna pozicija medija i bespoštedna borba za očuvanje gledanosti i tiraža, odnosno njihova visoka zavisnost od političkih struktura i velikih oglašivača multiplikuje mogućnost svake dugotrajuće vlasti da dominantno utiče na njihovu uređivačku politiku. Primera radi, preko indirektnih davanja poput sredstava za vođenje medijskih promotivnih kampanja ministarstva i državnih agencija obezbeđen je nekritički i bezbojan stav mnogih medija prema strankama i liderima vlasti. O indirektnom vlasništvu nad njima i da ne govorimo. Ako su retki mediji bili otvoreno i vidljivo na strani opozicionih naprednjaka, onda su gotovo svi ostali bili pod dominantnim uticajem „spinovanja” iz izbornih štabova demokrata i njihovih isturenih odeljenja. Ostaje da verujemo da će ovakav izborni ishod uticati na povratak onome što zovemo kritičko, istraživačko novinarstvo i kompetentnost i odgovornost sopstvenoj savesti i kodeksu profesije.

MONITOR: Kakvu će vladu dobiti Srbija? Naprednjaci to ne komentarišu, a šuška se da Dačić pregovara i sa Nikolićem, dok DS ne može da se odluči za mandatara, a ima i onih koji su za odlazak DS-a u opoziciju?

STOILJKOVIĆ: Mislim da će Srbija do leta dobiti novu vladu. Surova postizborna realnost onemogućuje dugo cenkanje i uzajamno ucenjivanje. Ima sigurno onih među demokratama koji smatraju da bi odlazak sa vlasti (na nacionalnoj ravni ) bio blagotvoran po stranku i doneo demokratsko provetravanje. Uz očuvanu vlast, recimo u Vojvodini i Beogradu to i ne bi bio nepodnošljivi rizik. No, pragmatična većina vodećih kadrova sviknutih na vlast nije spremna da uđe u taj rizik.

Dačić bi izgleda dok god to može ostao veran dosadašnjim partnerima, ne zatvarajući do kraja druga vrata. Sve to u velikoj meri zavisi od toga da li će demokrate ponuditi za mandatara vlade predomišljenog Tadića ili nekog bar približno jakog kandidata. Naprednjaci mogu da čekaju dok im „njihov Toma” ne ponudi šansu da oni pokušaju da formiraju parlamentarnu većinu i vladu. Maske će relativno brzo pasti.

MONITOR: Tadić je posjetio patrijarha Irineja. Možda je, po običaju srpskih političara, išao po premijerski blagoslov?

STOILJKOVIĆ: Postala je neka vrsta manira, ili bolje rečeno, mantre da političari u dominantno verskoj, pravoslavnoj Srbiji idu po neku vrstu blagoslova od patrijarha. Ishod izbora, međutim, najbolje potvrđuje istraživački nalaz da građani, pre svih Srbi, istina, imaju poverenje u crkvu, ali je istovremeno vide daleko od dnevne politike.

Region – test

MONITOR: U večeri pobjede, Nikolić se osvrnuo i na susjedne zemlje, prije svih na Hrvatsku, BIH i Crnu Goru. Kako ocjenjujete te njegove poruke, posebno onu koja se ticala Crne Gore?

STOILJKOVIĆ:Odnosi u regionu, posebno budući odnosi sa Hrvatskom i BIH, gde se i sa najviše zebnje gledalo na njegov izbor, svakako će biti neka vrsta testa Nikolićeve sposobnosti da napusti dosadašnju prošlosti okrenutu polemičku, čak svađalačku retoriku i zameni je konstruktivnim pogledom u zajedničku, evropsku budućnost regiona. Kad je o Crnoj Gori reč, manfestovana spremnost da se razgovara sa svim relevantnim političkim sagovornicima kao da potvrđuje spremnost bar oficijelne Srbije da relaksira zategnute odnose sa Crnom Gorom i na taj način što se neće (direktno) mešati u njene unutrašnje političke prilike.

Kohabitacija

MONITOR: Kada se radi o eventualnoj kohabitaciji Nikolića sa DS-SPS vladom, hoće li on pristati na nastavak dosadašnje politike u vezi sa pitanjem Kosova?

STOILJKOVIĆ: U Srbiji se još najizvesnijom postizbornom kombinacijom smatra kohabitacija između Nikolića i prema njemu kritički nastrojene vlade i vlasti njegovih političkih oponenata predvođenih DS. Istovremeno se iz različitih izvora širi uverenje da bi ključni međunarodni partneri najradije u Srbiji želeli da na vlasti vide „veliku koaliciju” naprednjaka i demokrata, ojačanu „malom” koalicijom oko Dačićevih socijalista.

U tom okviru za očekivati je da će, posle početnih oklevanja i zahteva za preispitivanjem donetih odluka, Nikolić biti prinuđen da podrži nastavak međunarodno nadziranih i usmeravanih pregovora oko Kosova, jer Srbija praktično nema drugog izbora. Načelno posmatrano, obim njegovog uticaja prvenstveno zavisi od toga da li će se u budućoj vladi naći njegovi naprednjaci, što mu kao i prethodno u Tadićevom slučaju, širi manevarski prostor za intervencije, ili će njemu nenaklonjena vlada svesti njegov uticaj na ograničena ustavna ovlašćenja.

U slučaju da ne bude mnogo pitan, a treba se podsetiti da je bar normativno vlast u Srbiji u rukama (jakog i samostalnog ) premijera i vlade, moguće je da će se on i njegova stranka vratiti na (ublaženu ) raniju retoriku i pokušati da to politički kapitalizuju.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo