MONITOR: Ima li išta iznenađujuće u rezultatima izbora u Srbiji?
STOJILJKOVIĆ: Izborni brodolom koji su doživele stranke i lideri nekadašnjeg DOS-a i trijumfalni povratak naslednika stranaka vlasti iz olujnih devedesetih delovao bi gotovo neverovatno ili čak bizarno nekome ko je Srbiju napustio 5. oktobra 2000. Ili koliko još na početku krize 2008.godine. Za samozaljubljenost, beskrajnu opsednutost svojim parcijalnim interesima i tantijemama, kao i nespremnost da se suoče sa radikalno izmenjenim kriznim okvirom, postoktobarske elite morale su na kraju platiti punu cenu.
Bivši gubitnici su naučili lekciju, obukli za hod ka vlasti neophodno evropsko ruho i razumeli da se prethodne vlasti najlakše ruše antikoruptivnom retorikom i praksom. Drugi par populističkih rukava je širenje uverenja da će se ovaj put dogoditi i ekonomske promene.
Najzad, u politici još važi stara maksima da izbore, po pravilu, dobija onaj ko najviše troši ili najviše obećava. Cinici bi rekli ko najveštije hipnotizira i uljuljkuje nepunoletne savesti.
MONITOR: Da li je moguće ponavljanje saradnje Vučića i Dačića? Ili će Vučić ići ka nekoj poluekspertskoj vladi sa jednim ili dva upotrebljiva ali slaba partnera?
STOJILJKOVIĆ: I pre objavljivanja izbornih rezultata mnogi su izbore videli kao neku vrstu kastinga za izbor prve, druge i (eventualno) treće političke pratilje Vučića i naprednjaka. Iako mu izborni rezultat omogućuje apsolutnu vlast, pretpostavljam da Vučić, u nastojanju da pokaže moć usaglašavanja i stvaranja konsenzusa, neće preuzeti i apsolutnu odgovornost i da će u vlast na poziciji slabih zamenljivih partnera uzeti i više igrača. Na taj način im i dalje smanjuje pregovarački potencijal.
MONITOR: Veliki procenat birača je izglasao novog lidera, a istovremeno se govori o krizi liderstva na drugoj strani, prvenstveno u DS. Tolika neravnoteža u snazi vodećih političkih ličnosti nije postojala ni za vrijeme Miloševića. Koliko je liderstvo važno za uspjeh nekog političkog projekta?
STOJILJKOVIĆ: U kriznim vremenima populistički pokret i vođa na vlast dolaze kritikom birokratizovane i otuđene aktuelne elite i naglašenom nacional-populističkom retorikom. Populistički obrazac je, međutim, dugoročno neodrživ. Populistička vladavina završava ili postupnom evolucijom u institucionalizovani demokratski sistem ili, još pre i lakše, i u tome je ,,paradoks populizma” – pojavom i dolaskom na vlast novog populističkog lidera i stranke. Najtrajniji korišćeni legitimacijski osnov političarskog populizma su antikoruptivna retorika i obećanja. No, najava borbe protiv korupcije, lako postane ,,Pirova pobeda” ali i opstaje kao ,,feniks koncept” koji se ponovo rađa iz populističkog pepela tražeči novog izvođača.
U biti „večnog vraćanja” populizma kao da su pre nezadovoljene potrebe i želje građana, uz njihovu paralelnu nesposobnost samoorganizovanja, nego sam populistički politički stil ili harizma lidera. Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunicu, Borisa Tadića ili danas Aleksandra Vučića u Srbiji, pre su proizvele frustracije i kontinuitet u propadanju i osiromašenju naroda u Srbiji nego njihove harizmatične osobine ili čak sam manipulativni vladavinski populistički obrazac.
U osnovi raširenog populističkog političkog mentaliteta i stila je duh pasivnosti i očekivanje da će sve probleme da reše država i vođa, a ne samoorganizovanje građana. To pragmatične populiste navodi da daju olaka obećenja masama, koje se kasnije završavaju masovnim razočarenjima, jer su praktično neostvariva. Formula uspeha je govoriti ono što narod želi da čuje i što ga najviše brine. U političkom govoru se tako visokofrekventno ponavljuju fraze o: „boljem životu”, „poslu za sve”, „socijalnoj pravdi”, „transparentnosti”, „borbi protiv korupcije i kriminala”, „stranim investicijama”, o „Evropi bez alternative”, „reindustrijalizaciji, ili „Kosovu kao srcu Srbije”, i „departizaciji”. Svaka od njih na neki način postala je obeležje jednog vremena, ali bez konkretnih rezultata. Po potrebi one se iznova koriste i čine populizam trajnim obeležjem političkog života.
MONITOR: Srbija je u teškom ekonomskom položaju. Ipak, ovdje su za sada izostali ozbiljniji protesti?
STOJILJKOVIĆ: Umesto svakog, nužno pretencioznog odgovora na pitanje o razlozima odsusutva organizovanih i brojnih socijalnih protesta, pozvaću se na pouke iz nedavne protestne istorije Srbije. U toku Miloševićeve ,,antibirokratske revolucije” jedan naš poznati pisac i, što je posebno indikativno, satiričar je uzviknuo da nam se konačno desio narod. Događanje naroda, politički (zlo)upotrebljeno, se završilo kako se završilo. Građanski protesti iz devedesetih su me naveli da prerano poverujem da su nam se konačno desili osvešćeni građani i građanke. Nama tek treba da se dese građani. Barber povlači jasnu razliku između „naroda” i „mase” i „građana”. „Mase prave buku, građani prosuđuju; mase se ponašaju, građani deluju; mase se sudaraju i presecaju, građani se angažuju i doprinose. U trenutku kada „mase” krenu prosuđivati, delovati i doprinositi, one prestaju da budu mase i postaju građani. Jedino onda oni „participiraju “
No ako su mediji kontrolisani i neslobodni, ako je pravosuđe zavisno i ako je zakonodavstvo isključivo partijski monopol i kreacija, onda su javna rasprava i civilni dijalog kao pretpostavka samog oblikovanja građanstva tek politički ritual i demokratski ukras.
Dve decenije nakon velikih građanskih protesta šanse da dobijemo robusno i kuražno civilno društvo, autonomne sindikate, odgovorne i kompetentne političare, uljudnost, obzirnost i sklonost ka argumentovanom dijalogu kao dominantan društveni obrazac, stoje gotovo jednako loše. No bes, kao ni beg iz javne arene, nisu adekvatan odgovor na frustracije. Odgovor jeste u upornom ,,treniranju i vežbanju demokratije” i uvećanju socijalnog i političkog kapitala.
Ostaje mi da i dalje verujem u građanske inicijative i socijalne mreže – u ,,pokret otpora” koji u poslu ,,nadziranja demokratije” objedinjuje nevladin sektor, sindikate, autonomne medije, akademsku zajednicu i nezavisne državne organe. Naravno, tek kada i oni sami dosegnu dovoljan nivo demokratskog prkosa.
Paralelni iskorak čini i otvaranje političkih institucija i procesa kreiranja javnih politika za građanske zakonodavne inicijative, civilnu kontrolu i nadzor, javne rasprave i praksu javnih slušanja, a ne tek za njihovu parodiju u vidu naručenih ditiramba i udvoričkih pamfleta.
Građanska pobuna protiv nedemokratske vlasti podrazumeva širok spektar iskazivanja nezadovoljstva, od kritičnog socijalnog dijaloga do neposlušnosti i uključivanja u kampanje, proteste i pokrete, kojim se traži da vladajuća struktura odstupi sa vlasti.
Jedini lek za opasnu boljku populizma kao sistema uzajamnog varanja u kome učestvuju vođe, ma kako se one zvale, ali i infantilni građani nespremni da odrastu i prestanu da tragaju za vođom koji će ih osloboditi tereta odlučivanja, je samorefleksija i demokratski aktivizam.
DS, federacija interesenih grupa
MONITOR: Šta se događa sa DS?
STOJILJKOVIĆ: Srbija i njene građanke i građani nesporno trebaju relevantnu stranku socijal – liberalnog levog centra, sposobnu da balansira demokratske izazove, tržišne reforme i njihovu socijalnu održivost. Reformski modernizam, uz poziv na socijalnu empatiju i solidarnost su i doveli demokrate na vlast. Pretvaranje stranke u federaciju interesnih grupa i lobija na vlasti, neuspeh da se upravlja društvom u krizi i, posebno, raširene optužbe za korupciju vodili su, međutim, ka izbornom neuspehu i silasku sa vlasti. Serija unutarstranačkih sukoba i razlaza i odbijanje da stranačke strukture mentalno prihvate opozicionu poziciju vodili su daljem fragmentiranju i gubljenju podrške. Stranka je očito na sudbinskoj prekretnici. Na perspektivan prostor umerene, socijaldemokratske levice atakuju brojni pretendenti. Ako želi da ga zadrži, DS mora da uđe u temeljne organizacione promene i redizajniranje imidža, uključiv i traganje za novim kredibilnijim liderstvom, otvorenijim i za komunikaciju sa civilnim društvom i sindikatima.
Klimatizirano Rimsko carstvo
MONITOR: Kako komentarišete činjenicu da na izborima nije učestvovala skoro polovina birača?
STOJILJKOVIĆ: Ni na ključnim, plebiscitarnim izborima izlaznost ne prelazi 70 – 80 procenata realnog biračkog tela. Uvek postoji jedan broj objektivno sprečenih ili neregistovanih birača, kao i apolitičnih, odnosno nedospelih do politike koji se ni u situacijama maksimalne političke drame i mobilizacije ne pojave pred biračkom kutijom. Pravo pitanje je zapravo zašto se dodatnih nekoliko stotina hiljada birača stranaka naslednica nekadašnjeg DOS-a ovoga puta nije pojavilo na izborima?
Čini mi se da oni ovoga puta jednostavno nisu mogli ni da pređu na stranu izbornih pobednika, ni da više praštaju grehe političke kratkovidosti i razjedinjenosti strankama i liderima koje su i ranije sve bezvoljnije podržavali.
U pozadini sve raširenije izborne apstinencije je, međutim, uverenje da je na delu velika tranziciona igra obesmišljavanja svakog realnog izbora u kojoj učestvuju svi relevantni politički igrači.
Krajnji cilj i logika ove igre je povratak u stanje ,,klimatiziranog” Rimskog carstva – većina je kako tako zbrinuta i pružene su joj gladijatorske usluge učesnika u raznim voajerskim igricama i rialiti šouima. U pozadini, stalnim fleksibilizovanjem prava stvorena je klima bespoštedne konkurencije, zavisti i ukupne egzistencijalne nesigurnosti. U nedostatku relativno izvesnog i sigurnog posla mi smo u poziciji da permanentno budemo dostupni potencijalnom poslodavcu i da vremenom pristanemo i na nepristojne ponude. Posledično, većina birača ima neodoljiv utisak da koliko god menjali svoje izborne favorite njihova pozicija ostaje nepromenjeno loša.
Nastasja RADOVIĆ
HORIZONTI3 sedmice
FOKUS3 sedmice
DANAS, SJUTRA3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice