Povežite se sa nama

INTERVJU

DRAGAN JANJIĆ, FORUM ZA MEĐUNARODNE ODNOSE: Vučić na tankom ledu

Objavljeno prije

na

MONITOR: Pred izborom smo nove vlade Srbije. Po do sada poznatom, glavni partner naprednjacima Aleksandra Vučića ostaje SPS i Ivica Dačić koji je već viđen za ministarski mandat. Šta je, u stvari, Vučić htio prevremenim izborima?

JANJIĆ: Vučić i SNS su se izborima okrenuli pošto prethodna vlada, u kojoj su oni vodili glavnu reč, nije uspela da napravi ozbiljnije korake u reformama i pokretanju srpske ekonomije. Vanredni izbori su imali dvostruku ulogu – prva je da SNS „kupi vreme” kako bi pokušala da konsoliduje institucije a druga je da njen lider, koji je o raspisivanju izbora i odlučivao, dobije priliku da se učvrsti unutar stranke i da na važna mesta dovede kadrove u koje ima poverenja.

Vučić je ispravno procenio da su svi potencijalni oponenti na kolenima i da su im šanse da se nametnu tokom kampanje minimalne. Može se reći da je on i najveći dobitnik. Opozicija je svedena na oslabljenu i razbijenu Demokratsku stranku, pa SNS na političkoj sceni trenutno i nema protivnika od koga bi mogla da zazire.

Ali, pobeda je donela i očekivanja birača da će se ispuniti predizborna obećanja. SNS i Vučić tu su na tankom ledu jer je ekonomija u veoma lošem stanju a umesto institucija funkcionišu stranački i drugi centri moći. Svaka promena zahteva oštre rezove, što može da dovede do nezadovoljstva u širim slojevima stanovništva, a time i do stvaranja uslova za konsolidaciju opozicije.

MONITOR:Velika kolateralna dobit za naprednjake je i debakl nekoliko stranaka koje su bile stalno u parlamentu, a sada ostaju van njega. Još je značajnije što je DS na ,,staroj adresi” postala sasvim anemična, a Tadićev rezultat je daleko od pokazivanja snage. Može li se zamisliti Srbija bez starih Demokrata?
JANJIĆ: Srbija je postojala i bez stranaka koje su dominirale u proteklih dvadesetak godina, pa je moguće ponovo je zamisliti bez njih. Ali, „drobljenjem” i slabljenjem DS-a istanjeni građanski sloj je ostao bez stranke oko koje se do sada okupljao. Na političkoj sceni je ostao prazan prostor i samo je pitanje da li će DS uspeti da se reformiše i osnaži kako bi ga ponovo zauzela, ili će to učiniti neka nova politička grupacija.

Političari iz stranaka o kojima je reč su, inače, uspešno vodili akciju koja je rezultirala padom režima Slobodana Miloševića. Nakon pobede nad Miloševićem počele su podele, a nove vlasti nisu uspele da sprovedu reforme. Godine u kojima su glavnu reč vodili Koštunica i DSS bile su obeležene ispraznom populističko-nacionalističkom retorikom, a u vreme vladavine Tadića i DS-a akcenat je bio na PR prezentaciji, dok su ključni problemi društva, poput Kosova i reforme institucija, ostali netaknuti.

Vučić i SNS su pokupili glasove mase nezadovoljnih koje je bilo lako ubediti da su prethodne vlasti mnogo više mislile o ličnom interesu funkcionera, nego o dobru naroda. Poslednji udarac bloku koji je srušio Miloševića zadat je uoči izbora, kada je Tadić napustio DS, što nije moglo da prođe bez nekog vida podrške iz vladajućih krugova.

MONITOR: Šta je htio Tadić „rikvercom” prema Vučiću i sastavljanju nove vlade?
JANJIĆ: Tadić od početka nije imao ni jasan koncept ni viziju. Procena da će se većina članstva okrenuti prema njemu se pokazala kao pogrešna, a naknadno je shvatio da bi ulazak u vladu označio potpunu marginalizaciju njegove stranke, koja bi bila svedena na piona Vučića i SNS-a. On se verovatno nadao da će biti glavni partner u vladi, zbog čega je i insistirao na zahtevu da ne uđu SPS i Dačić. Vučić to nije prihvatio, pa su se NDS i Tadić našli u nezavidnoj poziciji.

MONITOR: Šta biste savjetovali Đilasu i Tadiću ako zajedno budu bili u opoziciji?
JANJIĆ: Okolnosti pod kojima je došlo do raskola ne dozvoljavaju da dve stranke u bližoj budućnosti počnu tesno da sarađuju. Pre bi se moglo dogoditi da jedna „proguta” drugu, ali ni to nije u skorom izgledu. Obe partije su u nekoj vrsti rasula i još nemaju snage da vode ozbiljnije akcije. DS verovatno ima više izgleda za konsolidaciju redova, o čemu će se više znati nakon izborne skupštine koja bi trebalo uskoro da usledi. Tadićeva NDS tek treba da definiše poziciju i strategiju u novonastalim okolnostima.

MONITOR: Glasanje članica DS u Parlamentarnoj skupštini Savjeta Evrope izazvalo je buru?
JANJIĆ: To je je možda najjasniji izraz podela i lutanja unurat DS-a. Dve članice PSSE iz DS-a, Nataša Vučković i Vesna Marjanović, podržale su rezuluciju kojom se, zbog Krima i ukrajinske krize, ograničava delovanje ruskih poslanika u tom parlamentu. Najoštrije kritike dobile su iz redova DS-a, pošto su potpredsednik stranke Borislav Stefanović i predsednik stranačkog spoljnopolitičkog dobora Dušan Spasojević ocenili da je reč o nedopustivom koraku.

Nema, dakle, punog konsenzusa ni kada je reč o politici prema EU. Uprošteno rečeno, Vučkovićeva i Marjanovićeva polazile su od stava da Srbija kao spoljnopolitički prioritet ima ulazak u EU i da, u skladu sa tim, nije prihvatljivo da u važnim evropsklim telima glasa za Rusiju, a protiv većine iz evropskih zemalja. Deo rukovodstva, pak, smatra da Rusiju ni u kom slučaju ne treba ljutiti, što je u skladu sa spoljnom politikom koju je vodio Tadić.

Neposredno nakon sučeljavanja u vezi sa glasanjem u PSSE poslanici iz redova DS-a odlučivali su o mestu zamenika šefa njihovog poslaničkog kluba. Đilas, koji je po funkciji šef tog kluba, na mesto zamenika je predložio Stefanovića, ali je preglasan. Zamenik šefa poslaničke grupe postala je upravo Nataša Vučković, koja je i potpredsednica stranke.

Ovaj detalj ne bi trebalo tumačiti kao definitivan nagoveštaj promene odnosa snaga, ali ipak jasno pokazuje da su unutrašnja previranja u toku. Primetno je, takođe, da nema informacija o tome da je DS raspravljala o suštinskoj stvari, odnosno o odnosu prema EU i Rusiji u uslovima narastajuće ukrajinske krize. To pokazuje da snage za ozbiljno sučeljavanje sa strateškim pitanjima, a time delimično i razlozima za urušavanje uticaja DS-a, još nema.

MONITOR: Iz institucija EU stigli su signali da usklađivanje našeg zakonodavstva sa „akijem” podrazumeva i funkcionalno pravosuđe i razotkrivanje i procesuiranje brojnih političkih ubistava iz 90-ih i kasnijih godina, među kojima su i ubistva preko dvadeset novinara. Može li se to?
JANJIĆ:Srbija od pada Miloševićevog režima ne uspeva da reformiše pravosuđe. Bilo je više smena i pokušaja reorganizacije, ali je uticaj političkih i drugih centara moći uvek bio jači od sudske profesije. Danas, dve godione nakon smene DS-a i Tadića, stvari se nisu promenile, a sudska i tužilačka udruženja se žale na pritiske. I način na koji tabloidi izveštavaju o kriminalnim i korupcionaškim aferama svojevrsna je degradacija sudske profesije i funkcioniše kao neka vrsta javnog pritiska na sudije.

Vučić i SNS imaju političku moć da stvari promene. Ali, u praksi su sve partije deo godinama stvaranog sistema u kome pozicija sudija nije onakva kakva bi trebalo da bude u demokratskom društvu, pa će sprovođenje reformi biti težak zadatak. Čak i uz najbolju volju, posao se ne može obaviti za godinu ili dve.

Ubijanje dijaloga

MONITOR: Koliko su mediji u Srbiji spremni da kvalifikovano prate političku scenu i društvena zbivanja i budu, po svojoj demokratskoj ulozi, korektiv političarima?
JANJIĆ:Mediji u Srbiji su u velikom procentu prenosioci političkih u drugih poruka koje dobijaju iz različitih centara moći. Istraživačko novinarstvo „proterano” je na različite platforme na internetu, a novinari i urednici sve manje postavljaju pitanja i tragaju za odgovorima. Dakle, nisu na nivou uloge koju bi trebalo da imaju u demokratskom društvu.

Takva situacija nije nastala pretežnom krivicom novinara i medija. Srpska politička elita već godinama sistematski ubija svaku vrstu javnog društvenog dijaloga o ključnim političkim i ekonomskim pitanjima. Umesto toga imamo snažne kampanje čiji su glavni nosioci mediji pod kontrolom različitih centara moći. Kriminal i korupcija se rešavaju u tabloidima. Tabloidi hapse, vode istrage i presuđuju, pri čemu ih različite institucije, zavisno od trenutne potrebe, „hrane” selektivnim podacima.

Došlo je do tabloidizacije društva, pri čemu institucije počinju da uzmiču. Jako je bitno da je i Zaštitnik građana (ombudsman) Saša Jaknović takav trend prepoznao u svom redovnom godišnjem izveštaju dostavljenom Skupštini Srbije. Bilo bi dobro da to bude signal za ozbiljnu raspravu o ozbiljnom problemu.

 

Poslušni Dačić

MONITOR:Ima li neke logike u Vučićevom izboru partnera u vladi?
JANJIĆ:Vladu čini SNS, a svi ostali su neka vrsta statista. Jer, vladajuća stranka ima više od 50 odsto mandata u parlamentu i može svakoga trenutka da smeni svakog ministra, ukoliko vrh stranke, odnosno Aleksandar Vučić, procene da je to potrebno. Vučić nije javno govorio o ulasku SPS-a u vladu, nego o ulasku Dačića. Time je pojačao tenzije unutar SPS-a, gde je i za vreme prethodne vlade bilo ozbiljnih prigovora zbog potpune podređenosti Vučiću i SNS-u.

Istovremeno, u tabloidima se nastavlja pritisak na funkcionere SPS-a koji već mesecima prolaze kroz neku vrstu „toplog zeca”. Dan nakon što je predsednik Tomislav Nikolić poverio mandat Vučiću, na naslovnoj strani jednog tabloida objavljeno je da je Slavica Đukić Dejanović, visoka funkcionerka SPS-a i bivša ministarka zdravlja, proneverila milijarde. Pod optužbama su bili i drugi funkcioneri te stranke, uključujući i Dačića.

Vučić, koji se i lično podsmevao Dačiću na konferenciji za novinare održanoj pre desetak dana, je ispravno procenio da SPS nema prostora da se brani i da će, uprkos poniženjima kroz koja prolazi, prihvatiti mesto u vladi. Dobio je partnera koji će morati da ga sluša u potpunosti i do kraja. U takvim okolnostima i nije previše bitno koliko ministara SPS ima u novoj vladi.

SNS je, inače, mogla sama da formira vladu i da preuzme punu odgovornost, ali je procenila da je to ipak lakše učiniti uz, makar i formalne, koalicione partnere. Moguće je da su neki međunarodni faktori uticali na SNS da zadrži Dačića u vladi, ali to nije odlučujući razlog. Mislim da Vučić shvata da nije moguće u dogledno vreme ispuniti obećanja koja je dao u kampanji, a sve što se događalo oko formiranja vlade u javnosti treba da ostavi utisak da je reč o poslu u koji su uključene gotovo sve parlamentarne stranke.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo