Povežite se sa nama

INTERVJU

FILIP DAVID, KNJIŽEVNIK: Vidjeti znake opomene

Objavljeno prije

na

Sa propašću jugoslovenske komunističke partije i države, javljali su se sve češći glasovi za rehabilitacijom žrtava komunističkog režima u Srbiji. Nakon donošenja odgovarajućeg zakona i nekoliko desetina rehabilitacija, sve češće se javljaju glasovi kritike i protivljenja onih koji smatraju da je na djelu neka vrsta istorijskog revizionizma. Sa druge strane, insistiranje na osnaživanju i jasnijem konceptualizovanju nacionalnih identiteta, zasnovanih ne na moderno-političkom već etničkom osnovu, podgrijeva veće i manje nacionalizme koji inspiraciju traže u nekritičkom viđenju bliže i dalje prošlosti. U tome ima najviše ličnih a najmanje nacionalnih i građanskih interesa, koji se ne povlače ni pred univerzalnim estetičkim vrijednostima. O ovoj staro-novoj temi razgovarali smo sa Filipom Davidom, piscem, oštrim posmatračem ovoga našeg ,,već viđenog” fenomena. MONITOR: Kritikovali ste odluke o rehabilitacijama jer se ne pridržavaju zakona. Oni koji sude tvrde da rehabilituju zbog nepostojanja demokratskog pravnog okvira za suđenje i donošenje presude. U dijelu javnosti se opet tvrdi da se radi o političkoj kalkulaciji a ne o ispravljanju nepravdi?
DAVID: Kritikovao sam način na koji se sprovodi rehabilitacija Draže Mihailovića. Po slovu zakona mogu se rehabilitovati osobe osuđene zbog verbalnog delikta, iz ideoloških i sličnih razloga. Draža je osuđen zbog ratnog zločina što ne obuhvata zakon o rehabilitaciji. Jedini pravni put bio bi da se obnovi suđenje i na novom suđenju dokaže kako nije odgovoran za neke od četničkih ratnih zločina. Ali tu nastaje problem, postoje pisani dokazi o odgovornosti Draže Mihailovića za zločine u Bosni, Crnoj Gori i Srbiji. Sve što se sada čini pokušaj je da se na kraći, zaobilazni i nezakonit način obavi rehabilitacija.

MONITOR: Nedavno je rehabilitovan i princ Pavle Karađorđević. I on se, uglavnom ili osuđuje i diskvalifikuje ili glorifikuje. Koliko pravni institut rehabilitacije pomaže oko utvrđivanja istine o ljudima i vremenu?
DAVID: Slučaj princa Pavla je nešto drugačiji jer je ovde više reč o istorijskoj reviziji jednog vremena, odnosno o reviziji istorije. U zvaničnim komentarima koji su pozdravili ovu rehabilitaciju, slučajno ili namerno zaboravlja da se spomene samo jedna „sitnica” – da je princ Pavle potpisao pristup Jugoslavije Trojnom paktu, da je dakle bio za savez sa nacističkom Nemačkom. Nije, dakle, problem u prenosu posmrtnih ostataka u zemlju jedne državničke ličnosti nego u novom, izmenjenom odnosu prema nekim istorijskim događajima. Jedna dosta snažna, „revizionistička” struja među srpskim istoričarima odbacuje 27. mart, savezništvo sa Zapadom, a oslobođenje 1945. proglašava okupacijom. Kolaboracionističku vladu prikazuju kao patriotsku. Zato su sve glasniji i zahtevi za rehabilitacijom Milana Nedića a već se tu i tamo, spominje i ime fašiste Ljotića.

MONITOR: Poredite sadašnje stanje u Srbiji sa onim iz vremena tzv. Vajmarske Njemačke.To bi značilo i da će Srbija postati objektivna regionalna prijetnja?
DAVID: Sličnosti postoje. Vajmarska Nemačka označava period od kraja I svetskog rata pa do dolaska Hitlera na vlast. To je vreme uništene nemačke privrede, plaćanja ogromnih reparacija, velike idejne konfuzija i vreme teške ekonomske krize. Postojao je nekakav demokratski okvir te države, nedovoljno razvijen da bi se zaustavilo sve prisutnije nasilje na ulicama i skori nastup nacističkih batinaša. Takva Vajmarska Nemačka predstavljala je predvorje za nastup jednog od najmračnijih političkih sistema u svetskoj istoriji.

Naravno, poređenje sa savremenom srpskom situacijom je samo uslovno. U Srbiji je prisutna jaka frustracija zbog izgubljenih ratova, još uvek su snažni nacionalizam i populizam, ekonomska situacija je izuzetno teška, nezaposlenost i nezadovoljstvo stanovništva sve veće. Poređenjem sa Vajmarskom Nemačkom želeo sam da ukažem na opasnosti kojih moramo biti svesni ako sledimo neka istorijska iskustva. Slabašna demokratija brzo se i lako izrodi u svoju suprotnost, u opasnu političku diktaturu.

U mračnim vremenima i alternative postojećem stanju su mračne. Naravno, postoji i jedna važna i suštinska razlika: Srbija nema ni ekonomske, ni ljudske potencijale da bi bukvalno ponovila sudbinu Vajmarske Nemačke. Ta opasnost, međutim, može postati realna, ukoliko neka od svetskih sila (Rusija, na primer) nađe interes u zaoštravanju međunarodne situacije i podržavanju lokalnih sukoba. Sa druge strane, činjenica posebno važna za region, jeste da bez stvarne i temeljne stabilizacije ekonomskih i političkih prilika u Srbiji nema ni trajne stabilizacije Balkana.

MONITOR: Problem „identiteta” nije poštedio ni mrtve. Pisce, naučnike ali i političare. Dok se svađamo oko toga ko ima prestižniji „identitet”, svijet nas vidi kao mjesto nastanka izraza „balkanizacija” ili, najnovije, kao zemlje „krvi i meda”. Da li je to samo stereotip?
DAVID: Insistiranje na nacionalnom identitetu, kao najvažnijem, koji pokriva sve druge identitete, veoma je opasno. Više puta sam citirao libanskog pisca Amina Malufa koji je takvu vrstu identiteta nazvao „ubilačkim identiteom” jer je u ime jednog, vrhovnog i sveprisutnog identiteta dozvoljeno voditi ratove, ubijati, pljačkati.

Ta tendencija neumerenog veličanja nacionalnog identiteta prisutna je u Srbiji, ali i drugde. Za predrasude i stereotipe koji postoje o ovim prostorima sami smo najviše krivi jer mi, a ne neko drugi, održava te negativne stereotipe. Mi smo i inače skloni da sve vidimo u stereotipima, kao što su oni o „svetskoj zaveri protiv Srbije”, da nas svi mrze jer smo bolji od svih. Ako smo toliko uvereni da nam drugi čine nepravdu, moramo se upitati zašto je tako i koliko smo tako nešto zaslužili. Nema još uvek iskrenog preispitivanja sopstvenih zabluda i pogrešaka.

MONITOR: Još je Isidora Sekulić govorila o opasnosti od palanačkog duha, a ona ga je osjetila i na svojoj koži. Resantiman prema onima koji se na njega ne obaziru, presreo je ono malo reformatora. Kako izaći iz kruga opšte uskogrudosti koja je postala sistem mišljenja i vladanja?
DAVID: Još jedna žena, naša savremenica, Latinka Perović, mudro i opominjujuće piše i govori o stalnom sukobu u srpskoj istoriji između neuspelih pokušaja manjine da sprovede društvene i ekonomske reforme i većine oličene u konzervativnim snagama, koja se tome ogorčeno suprotstavlja. Takav odnos snaga, prisutan i danas, veliki je usud Srbije. Zaista ne znam šta se može očekivati od onih mladih koji se dive Mladiću, Karadžiću, ili svetom Nikolaju Velimiroviću. U ovim osobama čija imena možete naći na mnogim sajtovima desničarskih organizacija bliskih crkvi i navijačkih grupa najsažetije je predstavljen „trijumf filosofije palanke”. Ne treba potcenjivati uticaj takvih grupa i institucija na mlade. Zato, iskreno govoreći, zaista strepim od budućnosti.

MONITOR: Kada govorimo o alternativi duhu palanke i njegovim dalekosežnim posljedicama, da li je „antipalanački” da se i oni koji to uviđaju, osvrnu na rezultate svojih nastojanja i možda promjene bar taktiku?
DAVID: Sa duhom palanke nema pomirenja. Radomir Konstantinović je analitički i uverljivo dokazao u svojoj Filosofiji palanke da se duh palanke, na kraju neumitno ovaploćuje u nacizmu. To je velika i ozbiljna opomena koja se i na delu pokazala i dokazala, opomena koju su, nažalost, samo malobrojni pročitali i shvatili na pravi način.

MONITOR: Neke Vaše kolege pisci postali su, naročito poslije 1989, vršioci najviših državnih funkcija, kao Konrad ili Havel. I Ljosa se kandidovao za predsjednika Perua. Da li bi umjetnik u teškim vremenima, morao da svoje motive i poglede na uređivanje države, pokaže i na vlasti? Plaća li se za to, po Vama, velika cijena?
DAVID: Naše intelektualne elite, tu pre svega mislim na situaciju u sredini u kojoj živim, odigrale su sramnu ulogu u proteklim tragičnim događajima, prilikom raspada Jugoslavije. Neki pisci su bili i u samom vrhu vlasti, bolje da nisu. Za razliku od spomenutih, Konrada, Havela, Ljose, ovi naši iznikli su iz duha palanke i ostali su taoci toga duha. U našoj političkoj baruštini teško je, ako ne i nemoguće, ostati čist i neukaljan.

Ali to pisce i uopšte „javne ličnosti” ne oslobađa odgovornosti za ono što se u društvu događa. Može se ćutati i to je neki stav. Ali zatvoriti oči, zapušiti uši, izolovati se od svega, da se ni bi videle razmere korupcije, demagogije, netolerancije, porasta nasilja, srljanja u beznađe, znači na posredan način prihvatiti takvo stanje, što je kukavički ali i veoma neodgovorno i nepošteno.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo