Povežite se sa nama

INTERVJU

Filip Ejdus, profesor na FPN-u, Beograd: Amerika se vratila, ali se svijet promijenio

Objavljeno prije

na

Ne bi trebalo zaboraviti da Evropa nije u potpunosti na istim talasnim dužinama kao Vašington, po pitanju odnosa sa Rusijom i Kinom: nedavno je potpisan Sveobuhvatni sporazum o investicijama EU i Kine koji je uglavnom prošao ispod radara

 

Filip Ejdus je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i predsjednik UO Beogradskog centra za bezbjednosnu politiku. Njegova posljednja knjiga je Kriza i ontološka nesigurnost: Teskoba Srbije zbog secesije Kosova (Palgrave Macmillan).

MONITOR: Bavite se i problemima bezbjednosti. Kako vidite reagovanje na bezbjednosne rizike koje je izazvala pandemija KOVID-19?

EJDUS: Pandemije su predstavljale bezbednosni izazov od kada je sveta i veka. Istorija je puna takvih primera, od Bubonske kuge koja je u 14. veku doprinela padu feudalizma, preko boginja koje su srušile Acteško cartsvo i olakšale evropsko osvajanje Amerike, pa sve do španske groznice koja je 1918. godine usmrtila više ljudi nego Veliki rat, pa i mog pradedu. I pre izbijanja epidemije koronavirusa, epidemiolozi su znali da nije pitanje da li će, već samo kada će ponovo buknuti globalna pandemija. Pokazalo se da čak i neke jako dobro uređene i ekonomski razvijene države nisu bile na visini zadatka.

Nažalost, pandemija je u mnogim državama kao i u Srbiji, ubrzala eroziju demokratije. Dobra stvar je u tome što nas je ona podsetila na važnost ne samo zdravstvenog sistema već i nekih vrednosti koje su bile godinama pod udarom populista, kao što su naučna ekspertiza i multilateralna saradnja. Velike katastrofe poput pandemija i ratova, pored patnje i žrtvi koje donose, uvek krče prostor za neki novi svet. Na nama je da se potrudimo da taj novi svet bude bolji.

MONITOR: Kada je u pitanju „svjetski mir“  koliko bi se on mogao narušiti ukoliko Kina poslije relativno uspješnog nošenja sa epidemijom, stekne novo samopouzdanje?

EJDUS: Kina je odabrala Srbiju za jednog od strateških partnera u njenom geo-ekonomskom projektu Pojas i put, verovatno i zbog naših ambivalentnih odnosa sa Briselom i Vašingtonom. Dobili smo milion kineskih vakcina u trenutku kada i mnogo razvijenije evropske zemlje imaju mnogo manje. Kineske vakcine su, nadam se, kvalitetne i spasiće mnoge živote, mada, koliko razumem, nisu prošle sve faze ispitivanja i ne prati ih transparentna dokumentacija. Bez obzira na to, ovaj kineski gest, samo će zacementirati meku moć Kine u našoj zemlji, ali i šire.

Kina je nesporno sila u usponu koja će, ukoliko se nastave postojeći trendovi u 21. veku, postati svetska sila broj jedan. Tu vidim dva potencijalna izazova za globalnu bezbednost. Prva je u tome da SAD i Kina upadnu u takozvanu Tukididovu zamku, a to je tendencija da se tranzicija moći između hegemona i glavnog izazivača završava sistemskim ratom. Iako su velike sile ranije u istoriji često upadale u ovu zamku, to nije gvozdena zakonomernost koja se mora ponoviti. Proces civilizacije se zasniva na učenju i obuzdavanju nasilnih nagona, i verujem da su mirne tranzicije moći u svetskoj politici moguće.

Druga opasnost se tiče ideološkog uticaja koji Kina može imati na ostatak sveta. Postavlja se pitanje kakva je budućnost liberalne demokratije u svetu u kome će sila broj jedan biti jednopartijska diktatura nadziranja koju ne interesuju ljudska prava i slobode, pluralističke institucije i podela vlasti. Opasnost za privatnost i ljudska prava naravno ne dolazi samo iz Kine, trenutno možda čak ima više razloga da nas brine tehnološko-obaveštajni neksus na Zapadu. Ipak dugoročno, demokratije imaju kakve-takve mehanizme auto-refleksivne samoregulacije kako bi se osvojeni prostor slobode odbranio, dok u Kini ova tema uopšte nije na dnevnom redu. Ne mislim da ćemo se u orvelijanskom svetu nadziranja i kontrole obreti preko noći, već pre da će ove promene dolaziti postepeno i ukoliko se ne trgnemo možemo završiti kao onaj kuvani jastog. Kao mala zemlja ne možemo uticati na globalnu ravnotežu snaga ali možemo se boriti za to kako će život biti organizovan barem u našoj zemlji. Prvi nagoveštaji ove dileme su već tu, pošto raspravljamo da li hoćemo kineske pametne kamere sa softverom za prepoznavanje lica ili želimo da zaštitimo privatnost u javnom prostoru? Budućnost je u tom smislu već počela.

MONITOR: Sem vraćanja na odluke iz Obamine ere, može li se od aktuelnog predsjednika SAD Džozefa Bajdena očekivati još „korak naprijed ?

EJDUS: Džo Bajden kaže „Amerika se vratila“, ali se svet promenio. Opadanje američke moći je strukturni proces koji manje ima veze sa njihovim slabljenjem koliko sa jačanjem njihovih takmaca, pre svega Kine. Zbog toga se u teoriji međunarodnih odnosa to zove slabljenje relativne moći. Tramp je tokom četiri godine mandata brzao ovaj proces svojim izolacionizmom, nekompetentnošću i transakcionističkom spoljnom politikom koju samo zanima „koliko sam ja tu dobar sada i odmah“. On je na spoljnu politiku gledao kao igru sa zbirom nula, u kojoj sam „ja dobar samo koliko si ti loš“ a koju je usavršio u svom sumnjivom biznisu sa nekretninama u kome je dovoljno da svakoga prevariš jednom i bićeš bogat. Odnosi između država funkcionišu po drugom principu. Oni nisu počeli sa Trampom i neće se za njim završiti već postoji „senka budućnosti“ zbog koje je važno poverenje koje se gradi kroz međunarodne institucije. Za Trampa su to sve samo lanci koji su sputavali Ameriku da bude „ponovo velika“. On se zbog toga povukao sa čela međunarodnog liberalnog poretka, dok je ostatak „slobodnog sveta“ morao da nauči da živi bez američkog liderstva. Podstaknuta Bregzitom i Trampom, EU je krenula putem izgradnje strateške autonomije i „evropske suverenosti“, dok većina građana EU sve više preferira neutralnost u slučaju novog Hladnog rata. SAD će nastaviti svoje okretanje Aziji sa očima uprtim pre svega u Kinu. Ovo samo po sebi ne predstavlja prepreku da se obnove transatlantske veze koje će verovatno još dugo hraniti strah od revizionističke Rusije. U ovako izmenjenom svetu, ukoliko želi uspeh, Bajden će morati da izađe iz okvira koje su zacrtali Klinton i Obama. To podrazumeva manje oslanjanje na tvrdu, a više na meku i pametnu moć, savezništvo, međunarodne institucije i nauku u promovisanju vrednosti slobode i demokratije ali i u zajedničkoj borbi protiv klimatskih promena.

MONITOR: Kako bi pristup Bajdenove administracije mogao uticati na sudbinu zemalja Zapadnog Balkana?

EJDUS: Svakako je moguće očekivati mnogo više koordinacije između Vašingtona i Brisela i glavnih evropskih prestonica. U Bajdenovoj administraciji će biti puno ljudi koji su diplomatske zubiće oštrili za vreme jugoslovenskih ratova i koji imaju prilično formatirano shvatanje ko su „dobri“, a ko „loši“ momci. To će sigurno podrazumevati i snažnije delovanje u pravcu istiskivanja američkih geopolitičkih rivala. Za Srbiju ne bi bilo pametno da se nađe između dve vatre. Ipak, ne treba smetnuti s uma ni da Evropa nije u potpunosti na istim talasnim dužinama kao Vašington, po pitanju odnosa sa Rusijom i Kinom. O tome najbolje govori nedavno potpisan Sveobuhvatni sporazum o investicijama EU i Kine koji je uglavnom prošao ispod radara. To pokazuje da za razliku od SAD, EU i dalje veruje u integrisanje rastuće Kine u poredak zasnovan na pravilima. Zbog toga mislim da bi Srbija mogla da ima više razumevanja za svoje srdačne odnose sa Pekingom i Moskvom u Briselu, Berlinu i Parizu nego u Vašingtonu. Ipak, veće razumevanje ne znači i bezuslovnu toleranciju za geostrateško vrludanje zbog kojeg bismo mogli završiti kao trojanski konj koji je ostao napolju.

MONITOR: Počelo je „šuškanje“ o tome o čemu su razgovarali Emanuel Makron i Aleksandar Vučić, ovih dana. Da li u ovom hitrom radnom sastanku sa Vučićem, Makron priprema dio svoje predizborne strategije za izbore 2022. ili kao možda budući glavni EU lider, „gura“ EU na Kosovu, u prvi plan?

EJDUS: Voleo bih da grešim ali sumnjam da posle preko 20 godina pregovora, postoji neko inovativno rešenje za sukob Srbije i Kosova za koje još uvek nismo čuli. Uvlačenjem Makrona, Vučić pokušava da kupi vreme i odloži pritiske koje očekuje iz Berlina i Vašingtona, a Makron u tome vidi šansu da se istakne kao lider na nivou EU, ali i da za francuske kompanije isposluje neke lukrativne sporazume za megaprojekte kao što je beogradski metro. Ne verujem da bi nekakav sporazum pod Makronovim patronatom mogao da napravi veliku razliku na predsedničkim izborima u Francuskoj 2022. godine, kao što nije ni u Trampovom slučaju – iako možda postoji i ta logika. Vučiću je važno da ukoliko nešto treba da potpiše, to napravi na početku mandata, kako bi ljudi imali dovoljno vremena da zaborave, a ne na kraju kada ga zbog toga mogu kazniti na izborima. Zbog toga će on gledati da tempira eventualni kompromis oko Kosova, ako do njega uopšte dođe, nakon eventualne pobede na sledećim parlamentarnim, gradskim i predsedničkim izborima koji će biti najkasnije 2022. godine. Ipak, sve su ovo za sada samo teorije, plašim se da su Beograd i Priština i dalje daleko od nekog sveobuvatnog kompromisa koji bi stavio tačku na ovaj sukob koji nas sve toliko dugo iznuruje.

 

Klimatske promjene ključni izazov

MONITOR: Šta bi u budućnosti, moglo biti ugroženo?

EJDUS:  Postoji veliki broj katastrofičnih rizika, ne samo zdravstvenih, koji mogu da ugroze planetarnu bezbednost, od superbakterija, preko nuklearnog rata do udarca meteora. Ipak, postoji jedan izazov koji nije ni neočekivan ni nepoznat, i koji će sigurno predstavljati ne samo ključan bezbednosni izazov 21. veka već i multiplikatora svih ostalih – klimatske promene. Zapanjujuće je koliko malo radimo na tome da ovaj proces usporimo i pripremimo se za njegove posledice. Uprkos svim upozorenjima i pokazateljima, mi se kao čovečanstvo i dalje ponašamo kao noj, glave zabijene u pesak u nadi da to sve nije baš tako crno i da će nas to nekako zaobići. Kada se budemo osvestili, biće prekasno da se bilo šta uradi, ako već nismo prešli taj prag.

U Srbiji su zelene teme počele napokon da izlaze iz stručnih krugova u širu političku arenu kroz razne pokrete i inicijative. Nadam se da će to uskoro postati i kod nas jedna od glavnih političkih tema, i da ćemo pored „crvenih“, „crnih“ i „žutih“ koji su dominirali političkom scenom od uvođenja višestranačja, uskoro moći da glasamo i za „zelene“.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo