Povežite se sa nama

INTERVJU

Filip Ejdus, profesor na FPN-u, Beograd: Amerika se vratila, ali se svijet promijenio

Objavljeno prije

na

Ne bi trebalo zaboraviti da Evropa nije u potpunosti na istim talasnim dužinama kao Vašington, po pitanju odnosa sa Rusijom i Kinom: nedavno je potpisan Sveobuhvatni sporazum o investicijama EU i Kine koji je uglavnom prošao ispod radara

 

Filip Ejdus je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i predsjednik UO Beogradskog centra za bezbjednosnu politiku. Njegova posljednja knjiga je Kriza i ontološka nesigurnost: Teskoba Srbije zbog secesije Kosova (Palgrave Macmillan).

MONITOR: Bavite se i problemima bezbjednosti. Kako vidite reagovanje na bezbjednosne rizike koje je izazvala pandemija KOVID-19?

EJDUS: Pandemije su predstavljale bezbednosni izazov od kada je sveta i veka. Istorija je puna takvih primera, od Bubonske kuge koja je u 14. veku doprinela padu feudalizma, preko boginja koje su srušile Acteško cartsvo i olakšale evropsko osvajanje Amerike, pa sve do španske groznice koja je 1918. godine usmrtila više ljudi nego Veliki rat, pa i mog pradedu. I pre izbijanja epidemije koronavirusa, epidemiolozi su znali da nije pitanje da li će, već samo kada će ponovo buknuti globalna pandemija. Pokazalo se da čak i neke jako dobro uređene i ekonomski razvijene države nisu bile na visini zadatka.

Nažalost, pandemija je u mnogim državama kao i u Srbiji, ubrzala eroziju demokratije. Dobra stvar je u tome što nas je ona podsetila na važnost ne samo zdravstvenog sistema već i nekih vrednosti koje su bile godinama pod udarom populista, kao što su naučna ekspertiza i multilateralna saradnja. Velike katastrofe poput pandemija i ratova, pored patnje i žrtvi koje donose, uvek krče prostor za neki novi svet. Na nama je da se potrudimo da taj novi svet bude bolji.

MONITOR: Kada je u pitanju „svjetski mir“  koliko bi se on mogao narušiti ukoliko Kina poslije relativno uspješnog nošenja sa epidemijom, stekne novo samopouzdanje?

EJDUS: Kina je odabrala Srbiju za jednog od strateških partnera u njenom geo-ekonomskom projektu Pojas i put, verovatno i zbog naših ambivalentnih odnosa sa Briselom i Vašingtonom. Dobili smo milion kineskih vakcina u trenutku kada i mnogo razvijenije evropske zemlje imaju mnogo manje. Kineske vakcine su, nadam se, kvalitetne i spasiće mnoge živote, mada, koliko razumem, nisu prošle sve faze ispitivanja i ne prati ih transparentna dokumentacija. Bez obzira na to, ovaj kineski gest, samo će zacementirati meku moć Kine u našoj zemlji, ali i šire.

Kina je nesporno sila u usponu koja će, ukoliko se nastave postojeći trendovi u 21. veku, postati svetska sila broj jedan. Tu vidim dva potencijalna izazova za globalnu bezbednost. Prva je u tome da SAD i Kina upadnu u takozvanu Tukididovu zamku, a to je tendencija da se tranzicija moći između hegemona i glavnog izazivača završava sistemskim ratom. Iako su velike sile ranije u istoriji često upadale u ovu zamku, to nije gvozdena zakonomernost koja se mora ponoviti. Proces civilizacije se zasniva na učenju i obuzdavanju nasilnih nagona, i verujem da su mirne tranzicije moći u svetskoj politici moguće.

Druga opasnost se tiče ideološkog uticaja koji Kina može imati na ostatak sveta. Postavlja se pitanje kakva je budućnost liberalne demokratije u svetu u kome će sila broj jedan biti jednopartijska diktatura nadziranja koju ne interesuju ljudska prava i slobode, pluralističke institucije i podela vlasti. Opasnost za privatnost i ljudska prava naravno ne dolazi samo iz Kine, trenutno možda čak ima više razloga da nas brine tehnološko-obaveštajni neksus na Zapadu. Ipak dugoročno, demokratije imaju kakve-takve mehanizme auto-refleksivne samoregulacije kako bi se osvojeni prostor slobode odbranio, dok u Kini ova tema uopšte nije na dnevnom redu. Ne mislim da ćemo se u orvelijanskom svetu nadziranja i kontrole obreti preko noći, već pre da će ove promene dolaziti postepeno i ukoliko se ne trgnemo možemo završiti kao onaj kuvani jastog. Kao mala zemlja ne možemo uticati na globalnu ravnotežu snaga ali možemo se boriti za to kako će život biti organizovan barem u našoj zemlji. Prvi nagoveštaji ove dileme su već tu, pošto raspravljamo da li hoćemo kineske pametne kamere sa softverom za prepoznavanje lica ili želimo da zaštitimo privatnost u javnom prostoru? Budućnost je u tom smislu već počela.

MONITOR: Sem vraćanja na odluke iz Obamine ere, može li se od aktuelnog predsjednika SAD Džozefa Bajdena očekivati još „korak naprijed ?

EJDUS: Džo Bajden kaže „Amerika se vratila“, ali se svet promenio. Opadanje američke moći je strukturni proces koji manje ima veze sa njihovim slabljenjem koliko sa jačanjem njihovih takmaca, pre svega Kine. Zbog toga se u teoriji međunarodnih odnosa to zove slabljenje relativne moći. Tramp je tokom četiri godine mandata brzao ovaj proces svojim izolacionizmom, nekompetentnošću i transakcionističkom spoljnom politikom koju samo zanima „koliko sam ja tu dobar sada i odmah“. On je na spoljnu politiku gledao kao igru sa zbirom nula, u kojoj sam „ja dobar samo koliko si ti loš“ a koju je usavršio u svom sumnjivom biznisu sa nekretninama u kome je dovoljno da svakoga prevariš jednom i bićeš bogat. Odnosi između država funkcionišu po drugom principu. Oni nisu počeli sa Trampom i neće se za njim završiti već postoji „senka budućnosti“ zbog koje je važno poverenje koje se gradi kroz međunarodne institucije. Za Trampa su to sve samo lanci koji su sputavali Ameriku da bude „ponovo velika“. On se zbog toga povukao sa čela međunarodnog liberalnog poretka, dok je ostatak „slobodnog sveta“ morao da nauči da živi bez američkog liderstva. Podstaknuta Bregzitom i Trampom, EU je krenula putem izgradnje strateške autonomije i „evropske suverenosti“, dok većina građana EU sve više preferira neutralnost u slučaju novog Hladnog rata. SAD će nastaviti svoje okretanje Aziji sa očima uprtim pre svega u Kinu. Ovo samo po sebi ne predstavlja prepreku da se obnove transatlantske veze koje će verovatno još dugo hraniti strah od revizionističke Rusije. U ovako izmenjenom svetu, ukoliko želi uspeh, Bajden će morati da izađe iz okvira koje su zacrtali Klinton i Obama. To podrazumeva manje oslanjanje na tvrdu, a više na meku i pametnu moć, savezništvo, međunarodne institucije i nauku u promovisanju vrednosti slobode i demokratije ali i u zajedničkoj borbi protiv klimatskih promena.

MONITOR: Kako bi pristup Bajdenove administracije mogao uticati na sudbinu zemalja Zapadnog Balkana?

EJDUS: Svakako je moguće očekivati mnogo više koordinacije između Vašingtona i Brisela i glavnih evropskih prestonica. U Bajdenovoj administraciji će biti puno ljudi koji su diplomatske zubiće oštrili za vreme jugoslovenskih ratova i koji imaju prilično formatirano shvatanje ko su „dobri“, a ko „loši“ momci. To će sigurno podrazumevati i snažnije delovanje u pravcu istiskivanja američkih geopolitičkih rivala. Za Srbiju ne bi bilo pametno da se nađe između dve vatre. Ipak, ne treba smetnuti s uma ni da Evropa nije u potpunosti na istim talasnim dužinama kao Vašington, po pitanju odnosa sa Rusijom i Kinom. O tome najbolje govori nedavno potpisan Sveobuhvatni sporazum o investicijama EU i Kine koji je uglavnom prošao ispod radara. To pokazuje da za razliku od SAD, EU i dalje veruje u integrisanje rastuće Kine u poredak zasnovan na pravilima. Zbog toga mislim da bi Srbija mogla da ima više razumevanja za svoje srdačne odnose sa Pekingom i Moskvom u Briselu, Berlinu i Parizu nego u Vašingtonu. Ipak, veće razumevanje ne znači i bezuslovnu toleranciju za geostrateško vrludanje zbog kojeg bismo mogli završiti kao trojanski konj koji je ostao napolju.

MONITOR: Počelo je „šuškanje“ o tome o čemu su razgovarali Emanuel Makron i Aleksandar Vučić, ovih dana. Da li u ovom hitrom radnom sastanku sa Vučićem, Makron priprema dio svoje predizborne strategije za izbore 2022. ili kao možda budući glavni EU lider, „gura“ EU na Kosovu, u prvi plan?

EJDUS: Voleo bih da grešim ali sumnjam da posle preko 20 godina pregovora, postoji neko inovativno rešenje za sukob Srbije i Kosova za koje još uvek nismo čuli. Uvlačenjem Makrona, Vučić pokušava da kupi vreme i odloži pritiske koje očekuje iz Berlina i Vašingtona, a Makron u tome vidi šansu da se istakne kao lider na nivou EU, ali i da za francuske kompanije isposluje neke lukrativne sporazume za megaprojekte kao što je beogradski metro. Ne verujem da bi nekakav sporazum pod Makronovim patronatom mogao da napravi veliku razliku na predsedničkim izborima u Francuskoj 2022. godine, kao što nije ni u Trampovom slučaju – iako možda postoji i ta logika. Vučiću je važno da ukoliko nešto treba da potpiše, to napravi na početku mandata, kako bi ljudi imali dovoljno vremena da zaborave, a ne na kraju kada ga zbog toga mogu kazniti na izborima. Zbog toga će on gledati da tempira eventualni kompromis oko Kosova, ako do njega uopšte dođe, nakon eventualne pobede na sledećim parlamentarnim, gradskim i predsedničkim izborima koji će biti najkasnije 2022. godine. Ipak, sve su ovo za sada samo teorije, plašim se da su Beograd i Priština i dalje daleko od nekog sveobuvatnog kompromisa koji bi stavio tačku na ovaj sukob koji nas sve toliko dugo iznuruje.

 

Klimatske promjene ključni izazov

MONITOR: Šta bi u budućnosti, moglo biti ugroženo?

EJDUS:  Postoji veliki broj katastrofičnih rizika, ne samo zdravstvenih, koji mogu da ugroze planetarnu bezbednost, od superbakterija, preko nuklearnog rata do udarca meteora. Ipak, postoji jedan izazov koji nije ni neočekivan ni nepoznat, i koji će sigurno predstavljati ne samo ključan bezbednosni izazov 21. veka već i multiplikatora svih ostalih – klimatske promene. Zapanjujuće je koliko malo radimo na tome da ovaj proces usporimo i pripremimo se za njegove posledice. Uprkos svim upozorenjima i pokazateljima, mi se kao čovečanstvo i dalje ponašamo kao noj, glave zabijene u pesak u nadi da to sve nije baš tako crno i da će nas to nekako zaobići. Kada se budemo osvestili, biće prekasno da se bilo šta uradi, ako već nismo prešli taj prag.

U Srbiji su zelene teme počele napokon da izlaze iz stručnih krugova u širu političku arenu kroz razne pokrete i inicijative. Nadam se da će to uskoro postati i kod nas jedna od glavnih političkih tema, i da ćemo pored „crvenih“, „crnih“ i „žutih“ koji su dominirali političkom scenom od uvođenja višestranačja, uskoro moći da glasamo i za „zelene“.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

RATKA JOVANOVIĆ – VUKOTIĆ, NOVINARKA: Potpis dajem, uspjehu se ne nadam

Objavljeno prije

na

Objavio:

O projektu manjinske vlade znam samo ono što piše u novinama, na osnovu toga ,,potpis dajem, uspjehu se ne nadam”. Citirala sam Lalića, zato što ni prije ni poslije njega niko nije uspio da toliko pronikne u dubinu crnogorskih podjela i težinu njihovih posljedica u prelomnim vremenima…

 

 

MONITOR:  Kako vidite predlog građanskog pokreta URA o formiranju manjinske vlade bez DPS-a i DF-a?

 JOVANOVIĆ – VUKOTIĆ: Jasno je da manjinska vlada nije optimalno nego iznuđeno rješenje, pokušaj da se izborom – uslovno rečeno – manjeg zla zaustavi nepodnošljivo mrcvarenje Crne Gore i svih nas u njoj.

Premijer Zdravko Krivokapić ili nije htio ili nije umio da ispuni obaveze preuzete Sporazumom lidera tri pobjedničke koalicije. Jedino što mu je pošlo za rukom jeste da održi obećanje dato njegovoj crkvi i njenim vjernicima, i to po cijenu raspirivanja podjela koje je izazvao bivši režim.

Evrope  i većih plata premijer se sjetio tek kad je izgubio podršku poslanika i povjerenje birača, nakon višemjesečne uzajamne blokade izvršne i zakonodavne vlasti.

Alternativa predlogu URA-e mogu biti samo novi izbori. Pošto je sasvim izvjesno da će oni donijeti stare rezultate, jedini izlaz i tada će biti – manjinska vlada…

MONITOR: A je li taj prijedlog realan? Demokrate su se već izjasnile da neće dati podršku manjinskoj vladi.

JOVANOVIĆ -VUKOTIĆ:   Demokrate neće dati podršku ni ulasku FK Zeta u Premijer ligu ako taj projekat predloži Dritan Abazović. Njihov animozitet prema lideru URA-e više je za medicinsku nego za političku analizu. Žali bože partije koja je do ulaska u vlast bila vjesnik moderne Crne Gore…

O projektu manjinske vlade znam samo ono što piše u novinama, na osnovu toga ,,potpis dajem, uspjehu se ne nadam”. Citirala sam Lalića, zato što ni prije ni poslije njega niko nije uspio da toliko pronikne u dubinu crnogorskih podjela i težinu njihovih posljedica u prelomnim vremenima…

Činjenica da URA nikad nije igrala na kartu podjela, da je nacionalne strasti stišavala čak i na svoju štetu, da građanska Crna Gora jeste svrha njenog postojanja, preporučuje tu partiju kao okosnicu projekta manjinske vlade.

To što podrška URA-i ne prelazi desetak posto ne znači da njen kurs nije ispravan. Nijesu devedesetih ni ideje liberala, monitorovaca i esdepeovaca imale više pristalica, a danas najmanje dvije trećine Crne Gore podržavaju njen demokratski evropski put…

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dr TVRTKO JAKOVINA, ISTORIČAR, FILOZOFSKI FAKULTET SVEUČILIŠTA ZAGREB: Što je više nacionalizma, to je više izjedanja nacionalnog tkiva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kada bismo znali kako graditi vlastitu sigurnosnu, razvojnu, obrazovnu politiku unutar EU, kako mi možemo pomoći EU da ojača europske vrijednosti, bili bismo korisni svima

 

MONITOR: Kao istoričar koji se posebno bavi 20. vijekom, koje biste momentume izdvojili kao one na koje bi građanke i građani Hrvatske trebalo danas da se oslanjaju kada razmišljaju o boljoj budućnosti?

JAKOVINA: Ja bih birao istinu ili barem najviše što dobra historiografija može učiniti. Svaki istraživač treba biti pošten i navesti koje su njegove vrijednosti kada piše, a ne praviti se da klerikalizam ili nacionalizam nisu ideologije ili da su prihvatljive, kako bi se u Hrvatskoj reklo, „državotvorne“. Što je više nacionalizma, to je više izjedanja nacionalnog tkiva. Hrvatska je jedan od školskih primjera kako se to ne bi trebalo raditi, kada govorite o prošlosti, onda birate samo negativno, namjerno se forsiraju samo loša, jalova zbivanja iz prošlosti. Ne znači to da se treba zaboravljati ili prešutjeti ono što je bilo loše. Takvi su događaji obično zanimljiviji za istraživanje, ali ako namjerno stvarate samo negativan niz, onda nemate volju niti želju da se stvari ikada pomaknu. Primjerice, ja bih volio da se barem jednako onoliko puta koliko su spomenuta ratna epizoda Crnogoraca kod Dubrovnika, navede i da je arhitekt iz Trogira Slade gradio brojne reprezentativne zgrade na Cetinju, da je Baltazar Bogišić stvarao zakonodavstvo Kneževine, da je biskup Strossmayer bio u dobrim odnosima s knjazom Nikolom, da je Veljko Bulajić crnogorski, koliko i hrvatski, da je isto s Dimitrijem Popovićem, da je u Zagrebu desetljećima profesor bio Dragan Lalović… Pa to su valjda primjeri koje treba naglasiti, ako cilj nije novi rat.

Ako će instrukcije za politiku i suživot dolaziti iz Ostroga ili ćete inzistirati da je Miro Barešić, koji je bio razlogom zašto je Švedska donijela svoj prvi antiteroristički zakon, točka slavlja, onda želite sukob.

MONITOR: Prema najnovijem popisu iz 2021, Hrvatska je manja za 400.000 stanovnika. To je premijer Andrej Plenković protumačio kao rezultat negativnog prirodnog priraštaja. Postoji li korelacija između politike restriktivnog nacionalizma zatvorenih društava, relativnog siromaštva i gubljenja stanovništva?

JAKOVINA: Premijer Plenković rezultate popisa komentirao je poput birokrata, bez političke i povijesne odgovornosti, bez traga državništva. Čudi to, jer su pripreme na „loše“ vijesti s popisom krenule davno. Pojavio se najprije niz paničnih tekstova novinara navezanih na Katoličku crkvu, kako tobože unuci namjerno popisuju svoje djedove i bake kao ateiste, pa tako smanjuju broj katolika. Kako su Crkvi bliski novinari to saznali, ostalo je nejasno, jer sve do danas tih podataka nema. Iz onoga što se do sada pojavilo, pad broja stanovnika za 9.25 posto u 10 godina. Kolega iz Zadra Sven Marcelić pokazao je da je tamo gdje je najveći pad broja stanovnika, najviše glasača najdesnijih opcija. Najmanji je pad uz obalu i oko Zagreba. Postavlja to jedno drugo pitanje: izborne jedinice trebale bi se korigirati, jer već i do sada su Slavonci birali s manje glasova saborske zastupnike. To bi moglo djelovati i na političku scenu, no kako je ipak riječ o hrvatskim sudovima i HDZ-u, ne očekujem korekciju.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARKO VIDOJKOVIĆ, PISAC: Ljudi nisu svjesni kakav je život nas koji smo u prvom rovu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Knjiga će nadživjeti i svoje junake, i nas, i ova vremena. Ostaće zauvijek kao spomenik dobu u kom smo bili gori čak nego i u vrijeme Slobodana Miloševića

 

MONITOR: Direktan ste očevidac događaja i jedna od najaktivnijih javnih ličnosti u Srbiji… Kakva je bila 2021. u Srbiji što se tiče politike i kulture?

VIDOJKOVIĆ: Da počnemo od kulture, pošto je nepostojeća. Zadnja rupa na bilo čijoj svirali, a kamoli ove vlasti. Sam kraj godine je obeležio kulturni skandal u kome je Jelena Trivan poništila konkurs Kulturnog centra Srbije koji je odobrio sredstva za filmove Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića. Konačno se desio pravi staljinistički cenzorski potez. Autori koji ne štede ovu vlast bivaju uskraćivani za novčana sredstva za filmove samo zato što su to ti autori. Dragojević sa istim filmom godinama pokušava da dobije novac i ne ide mu. Markovićev film Doktor D je priča o čoveku optuženom za ratne zločine koji uzima novi identitet i bavi se nadrilekarstvom. Poznata priča. Poznavajući Gorana ne bi me čudilo da je konkurisao sa ciljem da ne dobije pare. Da dokaže sa kakvim staljinistima imamo posla. Žilnik bi možda i vratio pare kada bi ih dobio.

Mislim da režim baš zabole za film o Radovanu Karadžiću. Nisu oni ideološki ostrašćeni. Oni su poslovno i partijski angažovani. Da je neko drugi došao sa idejom da snimi film o doktoru D možda bi dobio pare, ali Goran Marković je pokazao zavidan autoritet kakav nisam video u ovoj zemlji. Ima stvarno puno poznatih ljudi koji laju protiv režima, ali jedini on može policajcu u civilu koji ga legitimiše da kaže – ‘Ne dam ličnu kartu, vodite me u zatvor’ i da se policija povuče. Eto, umjetnost je živa, ali kroz javno izražavanje umjetnika, pre svega. Goran Marković je pokazao da mu ne treba nikakva zaštita. Nikakvi „mi“ mu ne trebamo da pričamo: „Ne damo Gorana“. Čovek je umetnik. A to se ne vidi samo po filmovima već i po tom autoritetu koji poseduje da mu oni ništa ne mogu.

MONITOR: Nedavno ste za naš list komentarisali posljednja dešavanja i ekološke proteste. Izvojevane su neke zanimljive pobjede. Da li su to taktike vladajućih struktura pred izbore ili su se ipak za neka pitanja preračunali?

VIDOJKOVIĆ: Ekološki ustanak sam na početku potcenio. Najviše se bavim organizovanim kriminalom u vrhu države, telima kojima upravlja lično Vučić i njemu najbliži ljudi, pa mi je ekološki ustanak delovao smešno. Međutim, onaj ko je cenio situaciju u Srbiji, ispravno je ocenio da veliki broj naroda ne želi da izlazi na ulice zbog mafije koja seče ruke i noge, valja gudru, ubija, radi najgore stvari… nego da je ekologija koja je naš hronični problem odlična tema za novu političku opciju. To smo na kraju i dobili. Oni sada prema istraživanjima imaju preko 10 odsto. To je fantastičan uspeh srpske opozicije. U Beogradu sigurno, a za Srbiju videćemo. Ono što je još bitno je to da mi ne znamo koliko SPS ima. Prema tome situacija na biralištima će da bude daleko zanimljivija nego što smo mislili. Glavni razlog za to je, po meni, politički događaj godine – američke sankcije.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo