Ne bi trebalo zaboraviti da Evropa nije u potpunosti na istim talasnim dužinama kao Vašington, po pitanju odnosa sa Rusijom i Kinom: nedavno je potpisan Sveobuhvatni sporazum o investicijama EU i Kine koji je uglavnom prošao ispod radara

Filip Ejdus je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i predsjednik UO Beogradskog centra za bezbjednosnu politiku. Njegova posljednja knjiga je Kriza i ontološka nesigurnost: Teskoba Srbije zbog secesije Kosova (Palgrave Macmillan).

MONITOR: Bavite se i problemima bezbjednosti. Kako vidite reagovanje na bezbjednosne rizike koje je izazvala pandemija KOVID-19?

EJDUS: Pandemije su predstavljale bezbednosni izazov od kada je sveta i veka. Istorija je puna takvih primera, od Bubonske kuge koja je u 14. veku doprinela padu feudalizma, preko boginja koje su srušile Acteško cartsvo i olakšale evropsko osvajanje Amerike, pa sve do španske groznice koja je 1918. godine usmrtila više ljudi nego Veliki rat, pa i mog pradedu. I pre izbijanja epidemije koronavirusa, epidemiolozi su znali da nije pitanje da li će, već samo kada će ponovo buknuti globalna pandemija. Pokazalo se da čak i neke jako dobro uređene i ekonomski razvijene države nisu bile na visini zadatka.

Nažalost, pandemija je u mnogim državama kao i u Srbiji, ubrzala eroziju demokratije. Dobra stvar je u tome što nas je ona podsetila na važnost ne samo zdravstvenog sistema već i nekih vrednosti koje su bile godinama pod udarom populista, kao što su naučna ekspertiza i multilateralna saradnja. Velike katastrofe poput pandemija i ratova, pored patnje i žrtvi koje donose, uvek krče prostor za neki novi svet. Na nama je da se potrudimo da taj novi svet bude bolji.

MONITOR: Kada je u pitanju „svjetski mir“  koliko bi se on mogao narušiti ukoliko Kina poslije relativno uspješnog nošenja sa epidemijom, stekne novo samopouzdanje?

EJDUS: Kina je odabrala Srbiju za jednog od strateških partnera u njenom geo-ekonomskom projektu Pojas i put, verovatno i zbog naših ambivalentnih odnosa sa Briselom i Vašingtonom. Dobili smo milion kineskih vakcina u trenutku kada i mnogo razvijenije evropske zemlje imaju mnogo manje. Kineske vakcine su, nadam se, kvalitetne i spasiće mnoge živote, mada, koliko razumem, nisu prošle sve faze ispitivanja i ne prati ih transparentna dokumentacija. Bez obzira na to, ovaj kineski gest, samo će zacementirati meku moć Kine u našoj zemlji, ali i šire.

Kina je nesporno sila u usponu koja će, ukoliko se nastave postojeći trendovi u 21. veku, postati svetska sila broj jedan. Tu vidim dva potencijalna izazova za globalnu bezbednost. Prva je u tome da SAD i Kina upadnu u takozvanu Tukididovu zamku, a to je tendencija da se tranzicija moći između hegemona i glavnog izazivača završava sistemskim ratom. Iako su velike sile ranije u istoriji često upadale u ovu zamku, to nije gvozdena zakonomernost koja se mora ponoviti. Proces civilizacije se zasniva na učenju i obuzdavanju nasilnih nagona, i verujem da su mirne tranzicije moći u svetskoj politici moguće.

Druga opasnost se tiče ideološkog uticaja koji Kina može imati na ostatak sveta. Postavlja se pitanje kakva je budućnost liberalne demokratije u svetu u kome će sila broj jedan biti jednopartijska diktatura nadziranja koju ne interesuju ljudska prava i slobode, pluralističke institucije i podela vlasti. Opasnost za privatnost i ljudska prava naravno ne dolazi samo iz Kine, trenutno možda čak ima više razloga da nas brine tehnološko-obaveštajni neksus na Zapadu. Ipak dugoročno, demokratije imaju kakve-takve mehanizme auto-refleksivne samoregulacije kako bi se osvojeni prostor slobode odbranio, dok u Kini ova tema uopšte nije na dnevnom redu. Ne mislim da ćemo se u orvelijanskom svetu nadziranja i kontrole obreti preko noći, već pre da će ove promene dolaziti postepeno i ukoliko se ne trgnemo možemo završiti kao onaj kuvani jastog. Kao mala zemlja ne možemo uticati na globalnu ravnotežu snaga ali možemo se boriti za to kako će život biti organizovan barem u našoj zemlji. Prvi nagoveštaji ove dileme su već tu, pošto raspravljamo da li hoćemo kineske pametne kamere sa softverom za prepoznavanje lica ili želimo da zaštitimo privatnost u javnom prostoru? Budućnost je u tom smislu već počela.

MONITOR: Sem vraćanja na odluke iz Obamine ere, može li se od aktuelnog predsjednika SAD Džozefa Bajdena očekivati još „korak naprijed ?

EJDUS: Džo Bajden kaže „Amerika se vratila“, ali se svet promenio. Opadanje američke moći je strukturni proces koji manje ima veze sa njihovim slabljenjem koliko sa jačanjem njihovih takmaca, pre svega Kine. Zbog toga se u teoriji međunarodnih odnosa to zove slabljenje relativne moći. Tramp je tokom četiri godine mandata brzao ovaj proces svojim izolacionizmom, nekompetentnošću i transakcionističkom spoljnom politikom koju samo zanima „koliko sam ja tu dobar sada i odmah“. On je na spoljnu politiku gledao kao igru sa zbirom nula, u kojoj sam „ja dobar samo koliko si ti loš“ a koju je usavršio u svom sumnjivom biznisu sa nekretninama u kome je dovoljno da svakoga prevariš jednom i bićeš bogat. Odnosi između država funkcionišu po drugom principu. Oni nisu počeli sa Trampom i neće se za njim završiti već postoji „senka budućnosti“ zbog koje je važno poverenje koje se gradi kroz međunarodne institucije. Za Trampa su to sve samo lanci koji su sputavali Ameriku da bude „ponovo velika“. On se zbog toga povukao sa čela međunarodnog liberalnog poretka, dok je ostatak „slobodnog sveta“ morao da nauči da živi bez američkog liderstva. Podstaknuta Bregzitom i Trampom, EU je krenula putem izgradnje strateške autonomije i „evropske suverenosti“, dok većina građana EU sve više preferira neutralnost u slučaju novog Hladnog rata. SAD će nastaviti svoje okretanje Aziji sa očima uprtim pre svega u Kinu. Ovo samo po sebi ne predstavlja prepreku da se obnove transatlantske veze koje će verovatno još dugo hraniti strah od revizionističke Rusije. U ovako izmenjenom svetu, ukoliko želi uspeh, Bajden će morati da izađe iz okvira koje su zacrtali Klinton i Obama. To podrazumeva manje oslanjanje na tvrdu, a više na meku i pametnu moć, savezništvo, međunarodne institucije i nauku u promovisanju vrednosti slobode i demokratije ali i u zajedničkoj borbi protiv klimatskih promena.

MONITOR: Kako bi pristup Bajdenove administracije mogao uticati na sudbinu zemalja Zapadnog Balkana?

EJDUS: Svakako je moguće očekivati mnogo više koordinacije između Vašingtona i Brisela i glavnih evropskih prestonica. U Bajdenovoj administraciji će biti puno ljudi koji su diplomatske zubiće oštrili za vreme jugoslovenskih ratova i koji imaju prilično formatirano shvatanje ko su „dobri“, a ko „loši“ momci. To će sigurno podrazumevati i snažnije delovanje u pravcu istiskivanja američkih geopolitičkih rivala. Za Srbiju ne bi bilo pametno da se nađe između dve vatre. Ipak, ne treba smetnuti s uma ni da Evropa nije u potpunosti na istim talasnim dužinama kao Vašington, po pitanju odnosa sa Rusijom i Kinom. O tome najbolje govori nedavno potpisan Sveobuhvatni sporazum o investicijama EU i Kine koji je uglavnom prošao ispod radara. To pokazuje da za razliku od SAD, EU i dalje veruje u integrisanje rastuće Kine u poredak zasnovan na pravilima. Zbog toga mislim da bi Srbija mogla da ima više razumevanja za svoje srdačne odnose sa Pekingom i Moskvom u Briselu, Berlinu i Parizu nego u Vašingtonu. Ipak, veće razumevanje ne znači i bezuslovnu toleranciju za geostrateško vrludanje zbog kojeg bismo mogli završiti kao trojanski konj koji je ostao napolju.

MONITOR: Počelo je „šuškanje“ o tome o čemu su razgovarali Emanuel Makron i Aleksandar Vučić, ovih dana. Da li u ovom hitrom radnom sastanku sa Vučićem, Makron priprema dio svoje predizborne strategije za izbore 2022. ili kao možda budući glavni EU lider, „gura“ EU na Kosovu, u prvi plan?

EJDUS: Voleo bih da grešim ali sumnjam da posle preko 20 godina pregovora, postoji neko inovativno rešenje za sukob Srbije i Kosova za koje još uvek nismo čuli. Uvlačenjem Makrona, Vučić pokušava da kupi vreme i odloži pritiske koje očekuje iz Berlina i Vašingtona, a Makron u tome vidi šansu da se istakne kao lider na nivou EU, ali i da za francuske kompanije isposluje neke lukrativne sporazume za megaprojekte kao što je beogradski metro. Ne verujem da bi nekakav sporazum pod Makronovim patronatom mogao da napravi veliku razliku na predsedničkim izborima u Francuskoj 2022. godine, kao što nije ni u Trampovom slučaju – iako možda postoji i ta logika. Vučiću je važno da ukoliko nešto treba da potpiše, to napravi na početku mandata, kako bi ljudi imali dovoljno vremena da zaborave, a ne na kraju kada ga zbog toga mogu kazniti na izborima. Zbog toga će on gledati da tempira eventualni kompromis oko Kosova, ako do njega uopšte dođe, nakon eventualne pobede na sledećim parlamentarnim, gradskim i predsedničkim izborima koji će biti najkasnije 2022. godine. Ipak, sve su ovo za sada samo teorije, plašim se da su Beograd i Priština i dalje daleko od nekog sveobuvatnog kompromisa koji bi stavio tačku na ovaj sukob koji nas sve toliko dugo iznuruje.

Klimatske promjene ključni izazov

MONITOR: Šta bi u budućnosti, moglo biti ugroženo?

EJDUS:  Postoji veliki broj katastrofičnih rizika, ne samo zdravstvenih, koji mogu da ugroze planetarnu bezbednost, od superbakterija, preko nuklearnog rata do udarca meteora. Ipak, postoji jedan izazov koji nije ni neočekivan ni nepoznat, i koji će sigurno predstavljati ne samo ključan bezbednosni izazov 21. veka već i multiplikatora svih ostalih – klimatske promene. Zapanjujuće je koliko malo radimo na tome da ovaj proces usporimo i pripremimo se za njegove posledice. Uprkos svim upozorenjima i pokazateljima, mi se kao čovečanstvo i dalje ponašamo kao noj, glave zabijene u pesak u nadi da to sve nije baš tako crno i da će nas to nekako zaobići. Kada se budemo osvestili, biće prekasno da se bilo šta uradi, ako već nismo prešli taj prag.

U Srbiji su zelene teme počele napokon da izlaze iz stručnih krugova u širu političku arenu kroz razne pokrete i inicijative. Nadam se da će to uskoro postati i kod nas jedna od glavnih političkih tema, i da ćemo pored „crvenih“, „crnih“ i „žutih“ koji su dominirali političkom scenom od uvođenja višestranačja, uskoro moći da glasamo i za „zelene“.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari