Povežite se sa nama

INTERVJU

IMRE SABO: Prvi sam uradio fotografije Radovana Karadžića

Objavljeno prije

na

Imre Sabo je beogradski ratni fotoreporter čije su fotografije objavljivane u NIN-u, Politici, Ilustrovanoj politici. Bio je urednik fotografije u listu Danas, Blic, News-u i agenciji Fonet. Fotografije su mu objavljivane i u svjetskim magazinima: Stern, Spiegel, Focus, Le Monde, L'express, Time, Newsweek, Herald Tribune, Le Nouvell Observateur. Danas radi kao samostalni umjetnik i urednik fotografije magazina Status u Beogradu. Nedavno smo sa njim razgovarali u sarajevskom hotelu Evropa, u kojem je posljednji put bio kada se ratnih devedesetih još moglo sa Pala doći u Sarajevo.

MONITOR: Kako ste doživjeli početak rata u bivšoj Jugoslaviji?
SABO: Tri dana pre pucnja bio sam u Mostaru. Kad bi mi neko rekao da će u BiH biti rata, ja sam odgovorao: „Alo, bre, vidiš kako živimo zajedno!” Onda puče. Početkom rata izgubili smo mogućnost da idemo na obe strane. Moja sudbina je bila da sam mogao da idem samo na srpsku stranu.

MONITOR: Niste pokušali doći ovamo?
SABO: Haris Pašović me pitao što nisam došao u Sarajevo. Kako da dođem? Uveren sam da su me Srbi čak i pustili da dođem, da me ova vojska ne bi prihvatila.

MONITOR: Kako ste za vrijeme rata ulazili u Bosnu?
SABO: Bilo je situacija kada Karadžić nije davao dozvolu Stern-ovim reporterima da dolaze, zato što je jedan reporter šutnuo njegovu mačku na Palama. Njegova žena je obožavala tu mačku…Onda sam u Bosnu ulazio kao vozač, usput slikajući. Jednom sam sa Dragoljubom Samurovićem bio iznad Žepe. Prolazimo i gledam odozgo kako krivuda Žepa i vojska je tu i ja pomislim da napravim fotografiju… I napravim ja fotku njega sa okačenim automatom. Ali on tada padne na nos i krene krv. Pojavi se neki čovek bez činova, neki oficir, izvadim ja akreditaciju Imre Sabo. On repetira i stavi mi pištolj na čelo, gleda me u oči i ja njega gledam. Imam sreću da sam u tim situacijama miran. Nije mi prvi put da mi je cev pored čela. Spustim aparat, a on mi kaže: Mrš!!!! To je bila čitava komunikacija. Sednem u auto. Ja vozač. Iza krivine počela noga potpuno nekontolisano da ide prema kvačilu i ugasi se auto. Izađem i kažem: „Vozi, bežimo odavde”.

MONITOR: Je li novinarski etično slikati tako strašne fotografije ubijenih civila?
SABO: Apsolutno, jeste etički. Pored toga što novinski fotograf radi za konkretan događaj, njegova je misija da beleži sve oko sebe za svoga života, da bi to ostalo nekim generacijama. Mnogo fotografija na kojima se nalaze leševi nisam objavio.

MONITOR: Bili ste u Vukovaru prije svih stranih fotoreportera?
SABO: Da. U selu Negoslavci major nam je trebao dati odobrenje. Čekali smo ga jedno sat vremena. U jednom momentu su nadletela dva aviona i svi oficiri su nestali. To je ravničarsko selo i svi su u podrume pobegli. Naišao je jedan kamion i kroz taj seoski put dizao ogromnu prašinu i kažem kolegi da idemo za njim. Nakon nekog vremena zaustavlja se kamion. Vidim da se nalazi jedna kuća u blizini i parkiram se pored nje, a onda vozač otvori vrata kamiona i kaže: ,,Biž budalo otale, pun sam eksploziva!” Kako da bežim kad zvižde meci sa svih strana. Otpuzimo iza jednog zida i čekamo da meci prestanu. Dolaze neki vojnici i čujemo na motoroli da je Čarli, a to je protuavionski puškomitraljez koji je postavljen na kamion, a on je rokao po gradu i onda su oni zatvorili prilaz prema Negoslavcima. Više ne možemo da se vratimo nazad. Kad su videli da su tu novinari, poslali su nekoliko vojnika da nas odvedu do kasarne. U kasarni je bilo prilično haotično. Prespavamo u Vukovaru u vinariji u podrumu.

MONITOR: Kako je to izgledalo?
SABO: Spavali smo na paletama. U jednom trenutku probudim se na jasan zvuk prevrtanja ručne bombe oko moje glave. Čujem zvuk bombe, ali nastavim da spavam. U nekom trenutku pomislio sam da je to san. Ujutro me probudilo muvanje jednog vojnika oko mene. Puzi i nešto traži. Pitam ga šta radi, a on meni: „Ma, tražim bombu, žuljala me sinoć… Negde sam je ovamo gurnuo”. U tom trenutku se smrznem od straha.

MONITOR: Kako su u Beogradu to sve doživljavali?
SABO: U Beogradu se nije shvatalo šta se dešavalo u Hrvatskoj pa kasnije i u Bosni. Zahvaljujući ogromnoj ratnoj propagandi i to propagandnoj mašineriji beogradske televizije, koja je često prikazivala lažne ali i prave slike. Međutim, prikazivala je samo masakre nad srpskim življem… Mislim da bi Goebells pozavideo toj propagandi. I ne samo srpskoj, nego i hrvatskoj i bosanskoj, i slovenačkoj.

MONITOR: Jeste li se ikada miješali u to što su drugi radili?
SABO: Ne. Bio sam jako uzdržan. Sećam se na Baniji pre početka rata, kad se pripucalo, trojica mladih reportera, nisu imali ni 18 godina, došli su mi i rekli: ,,Pucali smo iz automata!” Pitao sam u šta su pucali a oni odgovaraju : ,,U Hrvate”. Poređam ih i kažem: ,,Slušajte, vi ste ovde fotografi i možete da pucate samo objektivom, nikako oružjem.”

MONITOR: Jeste li se susretali sa Arkanom?
SABO: Sreo sam ga na početku rata i ponuđeno mi je da idem s njim u akciju. To je bilo jako teško izbeći. Arkanu sam poslao poruku da ako ja idem s njima u akciju u okolinu Dalja, a to je onaj poznati pokolj u Dalju, onda hoću da imam fotografije odatle, a možda ih i ne bih imao, jer bi me ubili. Rekao sam mu: to je noć i ja moram da slikam blicem, a onda ću da odam položaj. Posle toga sam u širokom luku zaobilazio Erdut, da ne bih morao da fotografišem. Sve vreme sam uspevao, na danas neobjašnjiv način, da odlučujem gde hoću da idem.

MONITOR: Prvi ste uradili fotografije tada nepoznatog Radovana Karadžića?
SABO: Po zadatku, nešto sam radio u Predsedništvu kod Slobodana Miloševića, i tadašnji portparol me pozvao da slikam i nekog čoveka, kao on je važan, iz Bosne. Izašli smo u Pionirski park. Bio je sneg. Uradio sam fotografije tog čoveka. Posle mi je isti portparol rekao da je to Radovan Karadžić.

MONITOR: Kasnije ste uradili i fotografije Karadžića sa Limonovim iznad Sarajeva?
SABO: Da. Limonov dolazi u Beograd. Mi smo to saznali i on je rekao da će da ide u posetu bosanskim Srbima. Ja sam rekao da hoću da idem s njim i tadašnji urednik NIN-a mi rekao: Hajde idi! Vraćao sam se sa Karadžićevim i Limonovim helikopterom iz Pala do Beograda. Nas su uvek vodili. Nismo mi mogli da dođemo i stavimo ruke u džepove i da kažemo: Ja ću da se odšetam do tamo i tamo pa ću tek onda da radim. Uvek si imao nekoga ko će ti lomiti ruke, razbijati glavu.

MONITOR: Kakvo Vam je sjećanje na Karadžića?
SABO: Koliko mi se neke stvari nisu dopadale kod Miloševića, u smislu arogancije, u tih nekoliko susreta sa Karadžićem sam imao pozitivno mišljenje o njemu. Naravno, ne govorim o njegovoj ulozi i o njegovom naredbodavnom položaju.

MONITOR: Uradili ste i poznatu fotografiju Vojislava Šešelja u Kninu.
SABO: Interesantno je kako je ona nastala. Mnogi su pokušavali da naprave sličnu fotografiju, pa je jedan kolega uvalio automat Vojislavu Koštunici dok je bio predsednik i napravio idiotsku fotografiju kako se Koštunica kezi sa automatom.

MONITOR: Kako je došlo do Šešeljeve fotografije?
SABO: Još nije bio rat. Arkan je uhapšen i u Zagrebu je. Idem u Knin. Sa Plitivica krenem prema Kninu i čujem da je u Lovincu pukla bomba u policijskoj stanici. Išli smo Moca Petrović i ja, a on ima ogromnu bradu. Pre no što smo krenuli, javim u Radio Beograd da idemo u Lovinac, a da u slučaju da se ne pojavimo u Kninu do 22 sata objave u Radio Beogradu da su reporteri na putu za Lovinac, ali da nisu stigli do Knina. Dođemo mi u Lovinac. Zenge još nemaju uniformu, nego običnu američku jaknu. Ja nosim farmerke, a izlazi čovek iz kafane i kaže: ,,Gle, četnici”! Otvorim vrata i kažem: ,,Gde ste Hrvati, hajdemo na piće! Mi iz Beograda novinari”! Odemo u neku kafanicu i popijemo mi nekoliko pića. Ne daju nam da idemo u policijsku stanicu, ali na polasku se izgrlimo i izljubimo i jedan mi tad kaže: ,,Četnici, ako vas neko dira, samo recite da se javi Mati.” Dođemo do Knina i čujem da je Šešelj u Kninu. Martić je tada bio šef kninske policije. Pitamo ga gde je Šešelj, a on kaže: ,,Čuo sam da je tu negde…” Neće da nam kaže. Uđem u neku kafanu, kad ono Šešelj sedi. Pozdravimo se, vidim da je on već znao za nas. Pitam da ga slikam, kad on kaže: ,,Može”. A ja: ,,Hoćete li da izađete napolje”? Šta mi znači da ga slikam u kafani, to može biti bilo gde. Šešelj je mnogo viši od mene, uzmem uličnu metalnu žardinjeru, jako klimavu, popnem se na nju i držim balans da uhvatim ugao, podignem aparat kad on kaže: ,,Stani!” Tamam pomislim da neće da se slika, kad on zovnu: „Brate Nikola, daj mi šubaru”. Brat Nikola četnik došao iz Australije a na licu nema milimetra bez ogrebotine a sve ostalo brada. Natakne on na glavu šubaru sa četničkom kokardom. Ponovo podignem aparat kad on opet: „Stani. Donesite mi automat!” Iz jednog stojadina donesoše mu automat, a on stavi preko i tako napravim nekoliko fotografija.

Pozdravimo se fino i kažem ja Moci: „Idemo za Beograd. Imamo ekskluzivu i senzaciju.” Krenemo, kad ono kolona. Ja izvadio film i stavio u gaće. Uglavnom sam te važne filmove držao u gaćama… Šešelj je znao ko sam ja. Znao je da ću fotografiju dati u agencije, da će to biti objavljeno. Ali, njemu je bilo važno da se kaže da je on sa šubarom i automatom u Kninu.

MONITOR: Kako danas djelujete?
SABO: Danas sam siromašni fotograf koji radi svakojake stvari da bi preživeo. S druge strane, gajim lepu fotografiju.

Cijev na čelu

MONITOR: Šta je bilo najteže?
SABO: U principu, sve je to bilo jako teško. Sećam se scene u okolini Srebrenice. Pripadnici Vojske Republike Srpske voze me džipom i Joja Tintor, koji je pokrao sve pa posle postaje veliki biznismen, mi je dodelio vozača. Prolazimo pored džamije. Sedim nazad i uzeo sam fotoaparat u ruku i da vidim nešto oko kompozicije i čovek zaustavi auto. Uhvati mi ruku i poče da je lomi preko kolena. „Ti ćeš da slikaš džamiju?” „Nisam slikao džamiju… ma nisam ni hteo da slikam…” odgovaram mu. Krenemo i dođemo do Pala. Kad sam video da tu imam nekog ko može da kontroliše onda mu kažem: „A šta i da sam hteo da slikam džamiju?” „Pa slomio bih te”. „ Pa šta ste onda rušili džamije?! Što si srušio džamiju?!” „Pa… to su Turci.” „ Svejedno, Turcima je to crkva”. Nisam ja tu mogao ništa učiniti, ali sam doživljavao i takve stvari.

Fotografije koje nema

MONITOR: Postoji li neka fotografija koju nikada niste uradili, a trebali ste?
SABO: Postoji. Negde u okolini Karlovca i Bosanske Dubice. Hrvatski rat je u pitanju. Odveli su me do reke ispod mosta. Tu su se nalazila tri leša i ležala su otprilike u zvezdastom obliku. Ubijeni su nožem. Iz jednog grkljana je još štrcalo sporo pulsiranje srca, što znači da je polako umirao. Zaista ne znam zašto to nisam fotografisao. To su neobjašnjive stvari. Ako su me već vodili tamo, ne bi mi branili da fotografišem. Najverovatnije sam ja sebi dao zabranu i rekao: Ovo neću slikati… Mislim da sam morao to da fotografišem.

Edvin KANKA ĆUDIĆ
Fotografije: Jusuf Hafizović

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo