Povežite se sa nama

INTERVJU

Marko Šelić – Marčelo: Riječ kao artiljerija

Objavljeno prije

na

Marko Šelić poznatiji kao Marčelo, reper i pisac karijeru je započeo 1997. u Paraćinu, a ozbiljnije se počeo baviti repom 1999. Nastupao je s grupom Rhyme Animal. Samostalno je počeo pisati pjesme 2001. godine. Dvije godine kasnije izlazi njegov debi album De Facto. Publika ga je brzo prepoznala kao jednog od najsvježijih autora, a pjesma Kuća na promaji u kojoj se dotakao atentata na Zorana Đinđića i brutalnosti srpske policije je samo dodatno učvrstila njegovu poziciju. Sljedeći album Puzzle Shock 2006. godine je nagrađen Davorinom za najbolji rock/pop/hip-hop album godine, a ponio je i nagradu za pjesmu godine. Album Treća strana medalje dobio je nagradu za najbolji regionalni hip-hop album 2009. godine. Naredne godine objavio je album Deca i Sunce. Iza sebe ima zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima i roman Zajedno sami koji je dobio nagradu 2008. a krajem prošle godine izašao je prvi dio trilogije Malterego. Radi i kao urednik izdavačke kuće iz Veseli četvrtak Beograda.

MONITOR: Prošle godine izašao je tvoj novi roman. Kada si odlučio da kreneš u ovu avanturu?
MARČELO: Pisanje je moj primarni poziv, a bavljenje jezikom moja struka, za to sam se školovao. Ali razumem da u eri kad svi pišu zapravo treba postaviti takvo pitanje. Otud i odgovor: zato što mi je to u opisu zanimanja, pa sam se bavio svojim poslom, što na Balkanu verovatno dosta čudno zvuči, ali šta ću – naopak sam čovek.

MONITOR: Koliko se razlikuje postupak pisanja knjige i pisanja tekstova za album?
MARČELO: Postupci se razlikuju tehnički, ne idejno. Jedino možda „obim” ideje nije isti: ponekad ti padne na pamet nešto što sasvim lepo stane na petnaestak strana, ali bi bilo suludo da stane u pesmu od petnaestak minuta. Ima i drugih razlika: iza kulisa proznog teksta uvek čuči jedna glava, dok kod muzike to nije tako – bar u mom slučaju – to je timski rad, pa je čak i deo kada sedim i pišem zapravo sinergija sa još nekim, jer pišem tako da se uklapa na muziku koju je neko iskomponovao i svirao. Uopšte, pri pisanju teksta za pesmu uvek računaš sa činjenicom da tekst neće tvoriti kompletan utisak o pesmi, dobar deo atmosfere pripada i vokalu, kompoziciji, svim tim dodatnim faktorima kojih je pisanje proze potpuno lišeno – tu je reč sva artiljerija kojom raspolažeš i jedino sredstvo dočaravanja. Da ne propustim i šta je sličnost: igra. I jedno i drugo predstavljaju prelepe igre pokušavanja da, kako jednom reče muzičar Mos Def, učiniš da publika oseti ono isto što si ti osetio kad ti je ideja pala na pamet i kad si je oblikovao.

MONITOR: Ti i Marko Vidojković ste dio nove snage srpske književnosti. Kako komentarišeš kvazi bestselere koji su aktuelni po televizijama?
MARČELO: Ima sjajnih autora – Dejan Stojiljković, Vlada Kecmanović, Pavle Zelić… to je za one što ih zanima književnost. A ovim TV-nesrećnicama ne treba davati nikakav književni kredibilitet komentarisanjem.

MONITOR: Baš kao i književnošću i repom se danas bavi svako. Šta misliš konkretno o hip-hop sceni?
MARČELO: Ne mislim o hiphop sceni. Ne mislim uopšte o scenama. Žanrovanje je za na ovaj ili onaj način ograničene, a niko ne bi bio ograničen da ne mora.

MONITOR: Kako si se zainteresovao za hip-hop?
MARČELO: Zanimalo me pisanje, privlačilo me proučavanje jezika, a voleo sam rok. I bio sam klinac. Rep je do mojih ušiju stigao kao nešto veoma čudnovato, divlje, nije se uklapalo u moje poimanje muzike – ali nije bilo odbojno. Pa sam, nemajući čak ni polunameru ozbiljnosti, pokušao da napišem nešto na ritam. Bilo je detinje rđavo, ali me zabavilo, te sam pokušao još koji put. A onda su usledile sve one uobičajene etape: udružiš se u svom gradu sa nekim koga je to takođe osvojilo, onda se povežete sa ljudima iz drugih gradova, počnete da sarađujete i učite jedni od drugih… i tako, jednog dana se obreteš u ozbiljnijem studiju i padne ti na pamet da to više i nije baš toliko neozbiljno.

MONITOR: Od kada nastupaš kao Marčelo i Iskaz?
MARČELO: Naši drugari i sjajni muzičari iz benda Iskaz nastupaju s nama još od 2007. godine, isprva kao naši gosti, a sada držimo zajedničke koncerte i to nam zvuči kao veoma lepa i plodotvorna saradnja. Dok sam ja često više poezija, oni su više struja i zarazna energija, pa je ršum zagarantovan. Momci, inače, imaju tri albuma i ideološki smo veoma bliski, o čemu svedoči i drugarstvo.

MONITOR: Kako gledaš na alternativnu umjetnost danas?
MARČELO: Kao na jedinu moguću. Ali je baš to, nažalost, čini i stecištem onih koji nisu neshvaćeni umetnici, nego samo neshvaćeni. Ponajpre od strane sebe, jer da su se bolje shvatili, videli bi da im tu baš i nije mesto. No, lakše je menjati definicije umetnosti nego prihvatiti da njena definicija ne odgovara opisu tvog rada. Glavni problem leži u opštoj klimi, koja je klima eksponiranja – ljudi mahom ne žele da stvaraju zato što je to njihov način artikulisanja sebe, nego zato da bi koji reflektor bio uperen u njih. A reflektori bi zapravo morali biti posledica vašeg rada, a ne razlog da uopšte nešto radite.

MONITOR: Koliko umjetnici moraju da se bave politikom? Da li je to naša svakodnevica?
MARČELO: Jeste, ali se protiv toga treba boriti. Dosadno je, i nema baš mnogo veze sa umetnošću. Puko dnevno komentarisanje, koje nikoga ne tangira ni pet godina kasnije. A trebalo bi da dela budu makar malo univerzalnija i otpornija na vremensku koroziju. Osim toga, na politiku se ne utiče pesmom, knjigom, filmom, stripom, predstavom, dobrom izložbom. To se može samo pučom ili time što i sam postaneš političar (što ja ne bih bio ama baš nikad). Sve drugo je tek da se čovek isprazni, i to je zdravo, ali ne treba od toga umišljati da si neki politički faktor.

MONITOR: Kakvi su dalji planovi u tvojoj bogatoj i raznovrsnoj karijeri?
MARČELO: Oh, dosadno isti kao i do sada: počinjem rad na novom romanu i rad na novom albumu. Za to vreme, i dalje radim kao urednik svih edicija Dilana Doga koje strip redakcija Veseli četvrtak objavljuje.

Đorđije NJUNJIĆ

Komentari

INTERVJU

DŽEVDET PEPIĆ, PROFESOR ISTORIJE I POLITIČKI ANALITIČAR: Partijski  „predizborni brakovi“  zbog straha od izbornog kraha

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naravno da će  rezultati izbora u Podgorici  biti na svoj način i ” lakmus papir ” stanja na republičkom nivou.  No, očekujem, ovi izbori neće baš u potpunosti razbistriti  podgoričku političku scenu

 

MONITOR: Bliže se podgorički izbori. Kako vidite saveze koji su za tu utrku napravljeni i kampanju koja je u toku?

PEPIĆ: Ovi  vanredni podgorički izbori privukli su najveći broj učesnika do sada . Primijetno je i  da u njima učestvuje najviše predizbornih koalicija. Naravno, one su legalne i legitimne, u nekim situacijama moglo bi se reći i poželjne, ali mislim da su ove i ovakve koalicije ” predizborni brak” većini političkih subjekata koji sačinjavaju, spas od njihovog političkog kraha . Prije da se udružuju zbog straha od birača. Slobodan sam reći, da se ove koalicije  stvaraju najviše iz ličnih razloga. Ako su već, kako nam se prikazuju, toliko  uvjereni  u svoje vizije i misije , dobro bi bilo da samostalno učestvuju, pa da se vidi koliko je onih koji ih podržavaju. Ovako,  kada se postigne neki izborni rezultat, na scenu  stupa njihovo pregovaračko i ucjenjivačko umijeće.
Što se tiče kampanje između učesnika , ona može da djeluje žestoko. Ali, ja sam očekivao još žešću. Poznato je da su ove podgoričke izbore  proizveli ne međupartijska  već unutarstranačka prepucavanja. Oni koji su se do nedavno kleli u ” vječna prijateljstva i saradnju ”  imaju i imali bi što reći jedni o drugima. Ostaje utisak bez obzira na ponekad žešću retoriku i prepucavanje , da i nijesu baš spremni da iznesu sve jedni o drugima. Drago mi je što su , bez obzira na prepucavanja političara , građani  sve imuniji na te pojave . Neka se taj i takav trend i nastavi.

MONITOR: Jesu li izbori u Podgorici „sve samo ne lokalni“, kako je kazao Saša Mujović, ministar energetike koji predvodi kampanju za PES i Demokrate?

PEPIĆ: Pa dobro, zbog broja birača izbori u Podgorici, nemaju samo lokalni  već  širi značaj.   Podsjećam  da su  vanredne izbore u glavnom gradu  proizvela unutarpartijska pucanja u PES- u. Ovi izbori su poseban  test za PES , i tu sam saglasan sa g. Mujovićem. Mislim da je onaj prošlogodišnji uspjeh na junskim republičkim izborima  dobrano uzdrman.  Predviđam  da će PES izgubiti značajan broj birača na ovim podgoričkim izborima. Ne samo zbg nekih pogrešnih političkih poteza, već i zbog primjetno iznevjerenih očekivanja i nejasnoća oko primjene i programa Evropa sad 2.
Naravno da će  rezultati izbora u PG biti na svoj način  lakmus papir stanja na republičkom nivou. No očekujem da ovi izbori neće baš u potpunosti ” razbistriti ” podgoričku političku scenu. Smatram da bi bilo jako dobro da pokret Preokret  postigne dobar rezultat. Iskreno mislim da je Srđan Perić daleko najbolja ponude za ove izbore!

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 13. septembra ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RASTKO MOČNIK, SOCIOLOG IZ LJUBLJANE: Završetak rata u Ukrajini je u interesu Njemačke, ali o tome neće odlučivati ni EU ni Njemačka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kada je Zapad potkopao rusko-ukrajinski sporazum, rat je poprimio svjetsko-političke razmjere. A igrači koji odlučuju na tom planu su Kina, BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) i SAD

 

 

MONITOR: Njemački kancelar, Olaf Šolc, smatra da je neophodno brzo sazvati novu međunarodnu mirovnu konferenciju o prestanku rata u Ukrajini, ali na kojoj bi sada učestvovala i Rusija. Mogu li se predvidjeti rezultati tog novog pokušaja, s obzirom na Vaše stanovište da Rusija sada ratuje za novi svjetski poredak a ne – kao na početku, za „novu sigurnosnu arhitekturu u Evropi“?

MOČNIK: Izgleda da su ratni ciljevi Ruske federacije na početku bili da brzim udarom sruši režim u Kijevu, postigne neutralnost Ukrajine, zaustavi širenje NATO pakta i osigura ugodno rešenje za pobunjene oblasti na istoku Ukrajine. Režim nije pao, ali su se Rusi na pregovorima sa njegovim predstavnicima u Istanbulu početkom marta 2022. dogovorili više-manje u tom smislu. U tom trenutku je Zapad (tj. SAD sa saveznicima) hitno intervenisao preko Borisa Džonsona, zabranio ukrajinskoj vladi da se bilo šta dogovara sa Rusima i verovatno obećao izdašnu pomoć Ukrajini da protera rusku vojsku sa svoje teritorije. Evropska unija se smesta – i protiv svojih interesa – svrstala uz SAD i uključila u njihov „posrednički rat“ protiv Rusije. To je gurnulo EU u recesiju, a posebno je pogodilo Nemačku i njenu strategiju uvoza energenata i sirovina iz Rusije i izvoza visokotehnoloških proizvoda u Rusiju i Kinu. Nemačka sada vojnom industrijom pokušava da spase svoju privredu, pa nameće svoje oružje saveznicima, ali to nije dovoljno. Završetak rata u Ukrajini je u interesu Nemačke, ali o tome neće odlučivati ni EU ni Nemačka. Šolc rešava spoljnopolitički i unutrašnjepolitički debakl svoje vlade. Ali sumnjam da će uspeti. Kada je Zapad potkopao rusko-ukrajinski sporazum, rat je poprimio svetsko-političke razmere. A igrači koji odlučuju na tom planu su Kina, BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) i SAD.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 13. septembra ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DRAGOLJUB VUKOVIĆ, NOVINAR: Sjaši Kurta, da uzjaše Murta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svakodnevna politička praksa  pokazuje da su političke partije interesne grupacije kojima je prva rupa na svirali lični interes njihovih rukovodstava i prvih ešalona klijenata, a javni interes ona deveta. Vezivno tkivo u takvim interesnim grupacijama mogu biti i nacionalna, religiozna i ko zna još kakva osjećanja, ali ona su tu da zamagle suštinu.  To je malograđanska politička šema koja sve više udaljava Crnu Goru od ideje građanske države

 

 

MONITOR: Boris Raonić opet je izabran na poziciju generalnog direktora RTCG. Očekivano?

VUKOVIĆ: Da, nažalost, opet ćemo na neodređeno vrijeme imati nezakonito izabranog generalnog direktora nacionalnog javnog medijskoj servisa i, sljedstveno, nezakonite ishode svega što on bude činio, čak i ako to, nekim čudom, na dobro izađe. I ko zna koliko dugo će trajati to neodređeno vrijeme – možda onoliko koliko je Borisu Raoniću trebalo da okonča studije prava na crnogorskom državnom univerzitetu. (Pohvalno je što Raonić nije kupio diplomu, nego je marljivo godinama učio i spremao se za ovako odgovornu funkciju.)

Raonić i njegovi politički mentori skrivaju od javnosti da je ovdje riječ o namjeri da se obori neki Ginisov rekord. Red bi bio da nam makar kažu koji rekord napadaju.

Da li je bilo očekivano? Naravno da je bilo. Organizovanu grupu lovaca na Ginisove rekorde nije mogla omesti javna kritika niti sudske presude. Za njih ne važe pravila ni zakoni. Oni uvode revolucionarne novine u naš pravni sistem i društveno-politički život. Ej, za revolucionare važe samo zakoni koje oni vaspostavljaju.

MONITOR: Kako vidite stanje RTCG nakon avgusta 2020.?

VUKOVIĆ: Sjaši Kurta da uzjaše Murta… To bi, u najkraćem, bila slika medija koji je u javnom vlasništvu i od koga građanke i građani (koliko god da ih ima s pravom da se tako zovu) očekuju da bude nezavisan, u njihovoj službi i radi u njihovom interesu. Od nove vlasti se očekivalo da ne ponavlja loše prakse svojih prethodnika i ona je tako nešto i najavljivala, ali se vrlo brzo viđelo da od suštinskih promjena na bolje neće biti ništa. Kada je u pitanju RTCG, to je odmah bilo vidljivo kroz kadrovsku politiku koja je vonjala na partijske katakombe. Novi, nezakonito izabrani, menadžment je nastojao da zasjeni navodnom otvorenošću, povećavajući u programima politička laprdanja na entu, a zanemarujući suštinske novinarske sadržaje koji bi trebalo da svestrano, produbljeno i kritički izvještavaju o svemu što se tiče života i perspektiva obične crnogorske čeljadi.

Novi menadžment nije, čak, promijenio ni glupi redosljed informacija u meteo prognozi, koji je naslijedio od prethodnika, a po kome ispada da je publici RTCG važnije da prvo čuje kakvo će vrijeme biti u Skandinaviji nego u Crnoj Gori. Time se, valjda, zaklinje da se neće skrenuti s euroatlantskog puta. Sprdnja!

Posebno je indikativno to što Skupština, kao formalni osnivač RTCG, nije našla za shodno da otvori debatu povodom sudski potvrđenog kriminalnog ponašanja menadžmenta nacionalnog javnog emitera. Sve partije, izgleda, od toga imaju neke koristi.

MONITOR: A generalno, rezulatate vlada koje su se izmijenile nakon pada DPS-a? Nedavno je obilježeno četiri godine od tog datuma.

VUKOVIĆ: Jedini rezultat koji je vrijedan pažnje je nova politička dinamika koja, na duži rok, možda izrodi neke pozitivne rezultate. Promućkali smo političku retortu i sada nam preostaje da čekamo i vidimo krajnji rezultat toga procesa.

MONITOR: Vidite li promjene?

VUKOVIĆ: Suštinske ne, a jedino su one važne. Suštinske u smislu da se uspostavi sistem institucija koje će garantovati ostvarivanje strateških ciljeva, zapisanih u Članu. 1 Ustava – „Crna Gora je nezavisna i suverena država, republikanskog oblika vladavine. Crna Gora je građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde, zasnovana na vladavini prava“.

MONITOR:  Bliže se podgorički izbori. Kako vam izgledaju svakodnevne međusobne optužbe većine političkih aktera u ovoj skoroj utrci?

VUKOVIĆ: Nedavno sam na svome FB profilu, inspirisan aktuelnim političkim dešavanjima, napisao da su naši političari članovi legalizovanih bandi od kojih društvo, za sada, nema efikasnu zaštitu! Moja FB prijateljica i koleginica je rekla da je to definicija za udžbenike. Možda je ovo pregruba definicija, ali svakodnevna politička praksa – i ne samo kod nas – pokazuje da su političke partije interesne grupacije kojima je prva rupa na svirali lični intres njihovih rukovodstava i prvih ešalona klijenata, a javni interes ona deveta rupa. Vezivno tkivo u takvim interesnim grupacijama mogu biti i nacionalna, religiozna i ko zna još kakva osjećanja, ali ona su tu da zamagle suštinu.  To je malograđanska politička šema koja sve više udaljava Crnu Goru od ideje građanske države. Tako kontaminirana politička podloga je prirodno tlo za ogovaranja i svađe, a te svađe odličan predložak za svakodnevno palanačko ispiranje usta, koje dodatno podstiču mediji i društvene mreže.

MONITOR: Koliko je često ugroženo funkcionisanje institucija zbog političkih borbi unutar vlasti?

VUKOVIĆ: Mi imamo fasadne institucije i one su takve zahvaljujući malograđanskom shvatanju politike koja zanemaruje javni interes i opštu dobrobit.

MONITOR: Šta  to govori?

VUKOVIĆ:  Da mi tek treba da izgradimo institucije koje će biti armatura na kojoj počiva društveni dogovor o onim ciljevima koji su definisani na početku aktuelnog Ustava.

MONITOR: Popis, odnosno nacionalni identitet i jezik i dalje su teme koje su u fokusu i koje dijele crnogorsko društvo.  Kada ćemo izaći iz tog narativa?

VUKOVIĆ:  Nesporno je da je pitanje identiteta važno. Takođe je nesporno da u Crnoj Gori žive ljudi koji se različito nacionalno samoidentifikuju, pri čemu nacionalna binarnost (dvojediničnost) nije karakteristična samo za ljude koji pripadaju tzv. pravoslavnom korpusu (Crnogorci/Srbi) već je ima i u grupaciji koja se samoidentifikuje preko islama (Bošnjaci/Muslimani). Nesporno je i to da politička klasa ova pitanja posmatra iz malograđanske perspektive koristi i štete, i njima manje ili više vješto manipuliše.

Bojim se da nećemo ni brzo ni lako izađi iz te i takve priče. Preduslov za izlazak je napuštanje neustavnog modela koji podsjeća na takozvanu konsocionalnu demokratiju, karakterističnu za Liban, gdje se političke funkcije popunjavaju na osnovu vjerske pripadnosti. Preduslov je, takođe, bataljivanje priče o potrebi pomirenja, pri čemu se prvenstveno misli na mirenje Crnogoraca i Srba. Pojam pomirenja je manipulativan, samim tim što nikada nije postojao nacionalni sukob između Crnogoraca i Srba, pa se čini da se ovdje četništvo potura crnogorskim Srbima, a partizanstvo vezuje za Crnogorce ili – da odemo dalje u prošlost – bjelaštvo vezuje za Srbe, a zelenaštvo za Crnogorce. Pomirenje bi trebalo da znači traganje za zajedničkim imeniteljem, za kolektivnim MI koje će afirmisati sve, a neće unižavati nikoga. To kolektivno MI treba da bude izraženo i kroz naziv jezika i kroz državne simbole.

MONITOR: I dalje slušamo optimistične najave zvaničnka da bi mogli uskoro ući u EU. Krećemo li se suštinski ka društvu evropskih vrijednosti?

VUKOVIĆ: Jedina vizija koju dijeli naša politička klasa sastavljena od predstavnika svih nacija i konfesija je ulazak Crne Gore u Evropsku uniju, ali nikada nije jasno objašnjeno ni analizirano u čemu se tačno sastoji korist od toga ulaska i je li ta korist taktička i kratkoročna ili strateška i dugoročna. Sada, recimo, na primjeru odnosa prema Srbiji kada je u pitanju rudarenje vidimo da EU, tačnije jedna od njenih viđenijih članica (Njemačka) gleda na Srbiju iz perspektive kolonizatora. Da li to znači da bi sjutra, kada Crna Gora postane članica EU, naša politička klasa lakše pretvorila planinu Sinjavinu u vojni poligon ili u najveće balkansko pasište za preživare?  Bojim se da bi se prije desilo ovo prvo, ako geopolitički interesi Brisela i NATO-a budu to zahtijevali.

Kada je ova vizija artikulisana, EU je djelovala kao nešto što je vječno i u stalnom napredovanju. Sada je ta iluzija razbijena – EU ne izgleda ni vječno niti je u napredovanju. Prije bi se reklo da je riječ o ozbiljnom nazadovanju. To bi podrazumijevalo strateško preispitivanje odnosa Crne Gore prema EU, ali tako nešto se od ove i ovakve političke klase ne može očekivati.

„Proces pridruživanja EU na kraju može razočarati javnost“, skorašnja je izjava bivšeg euroatlantiste i doskorašnjeg ’sve i svja’ Crne Gore Mila Đukanovića.

Kada govorimo o evropskim vrijednostima, treba vidjeti da li je sadašnja EU na tragu vrijednosti koje mi podrazumijevamo kao evropske. Naša mila Evropa je kao kolonizator pljačkala druge kontinente, dva svjetska rata je zametnula, genocidom je rješavala jevrejsko pitanje, a onda, perući savjest, zajedno sa Amerikancima, otela Palestincima dio teritorije i darovala ga Jevrejima, koje sada podržava u njihovom genocidnom pohodu na Palestince.

Mislim da je Ustav Crne Gore pisan u duhu najviših civilizacijskih, što znači i evropskih vrijednosti. Na nama je da tu ustavnu formu ispunimo sadržajem. Ako mi nijesmo za to sposobni, ne očekujmo da će nam taj sadržaj oktroisati Brisel i njegova plutokratska birokratija.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo