Povežite se sa nama

INTERVJU

IVAN MAROVIĆ, NEKADAŠNJI LIDER NARODNOG POKRETA OTPOR: Populizam može biti efikasan na kratak rok

Objavljeno prije

na

Kako probuditi društvo i zadobiti masovnu podršku tema je za svakog političara, a još više za onog ko bi htio da bude i lider, ali je za sve građane još važnije kako društvo promijeniti, a da svima bude bolje ili da se oko toga slaže bar većina. Kuda ide svijet, i mi sa njim, kada je o tome riječ, razgovarali smo sa Ivanom Marovićem, nekadašnjim liderom Narodnog pokreta Otpor.

MONITOR: U SAD se dogodio još jedan akt nasilja koji je označen kao teroristički. Jedna od pretpostavki je da iza svega stoje lokalne desničarske organizacije iz Bostona, grada u mojem ste studirali. Da li je to najava domaćeg političkog nasilja i radikalizacije i koliko su SAD uopšte spremne na program koji je Barak Obama najavio za svoj drugi mandat?
MAROVIĆ: Meni je jako žao zbog ljudi koji su stradali i zbog nasilja koje se dogodilo u gradu u kome sam studirao, za koga me vežu lepe uspomene i u kome žive moji drugovi, koji su na svu sreću nepovređeni. Još je rano da se donese neki zaključak o političkoj pozadini ovog terorističkog akta i ja bih se uzdržao od pretpostavki, ali ono što možemo da zaključimo već sada je da političko nasilje ne dovodi do željenih rezultata. Terorizam je akt marginalnih očajnika koji za svoje ideje ne mogu da pridobiju ni mali broj ljudi i kroz terorizam pokušavaju da se nametnu kao faktor. Međutim, kao mnogo puta do sada, oni jedino mogu da se nametnu kao pretnja po bezbednost građana, nikako kao legitimna politička snaga.

MONITOR: U EU je i dalje dominantna politika stezanja kaiša. Najanoviji slučaj kolapsa bankarskog sektora na Kipru pokazuje da vatra nije ugašena, ali i da najveći teret pada na građane. Kakve su vaše prognoze: koliko bi produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih moglo da ugrozi stabilnost zemalja unutar EU, demokratske mehanizme i prihvaćeni obrazac tzv. zapadnih vrijednosti?
MAROVIĆ: Vatra nije ugašena, a čak i ako bude ugašena, samo je pitanje vremena kada će ponovo da bukne. Osnovni problem je dugoročno opadanje evropske ekonomske moći u odnosu na istočnu Aziju i Ameriku, a taj problem se ne rešava, političari su suviše zauzeti rešavanjem urgentnih problema, pa nemaju vremena za suštinske. Ovo relativno opadanje ekonomske moći neće rešiti političari koji se kriju iza Brisela svaki put kada treba uraditi nešto nepopularno, neće ni evrokratija u tom istom Briselu koja pati od demokratskog deficita te više brine o brojkama u završnim računima nego o ljudskim sudbinama, ali bojim se da neće ni građani sve dok su organizovani u okviru postojećih struktura, sindikata i političkih partija, fokusirani na očuvanje postojećih privilegija, a manje na osmišljavanje rešenja. Bojim se da kratkoročno nećemo videti promenu na tom planu, ali na duži rok verujem u sposobnost građana da se samoorganizuju i ponovo osvoje demokratski proces.

MONITOR: Sa druge strane i odnedavno patentirani model latino-američke varijante socijalizma, naročito onaj radikalniji kakav je u Venecueli, kao da gubi podršku. Ako je tzv. neoliberalni kapitalizam u krizi, da li je, sa druge strane, održiv socijalistički projekat koji bi odbacio tržište i institucionalizovanu demokratiju?Brazil se uzima kao primjer dobrog rješenja.
MAROVIĆ: Latinoamerički model je veoma interesantan, mada bi pre mogli da kažemo da ima više modela. U Venecueli je to odbacivanje globalizacije, pre svega omogućeno rezervama nafte. Ovaj model je bio vezan za Čaveza i videćemo koliko će dugo opstati kada njega više nema. Populizam može biti efikasan na kratak rok, ali za dugoročne rezultate potrebne su institucije. Brazil za vreme Lule, s druge strane, nije populistički odbacio globalizaciju, već je upravo krenuo u izgradnju institucija koje su prilagođene današnjem ekonomskom poretku, ali usmerene na redistribuciju bogatstva i na smanjenje socijalnih razlika, a pogotovo na ulaganje u obrazovanje, što je dovelo do toga da je Brazil cenjen međunarodni igrač i model koji je interesantan mnogim zemljama u razvoju. Tržišne institucije na kojima počiva kapitalizam jesu trenutno u krizi, ali socijalističke institucije ne postoje od pada socijalizma, njih je nemoguće ponovo uspostaviti, a Brazil je primer da se ne mora nužno odbaciti tržište, te da se može oživeti demokratski proces, upravo izgradnjom novih institucija prilagođenim ovom trenutku.

MONITOR: Postizborna situacija se zakuvava i u Crnoj Gori. Opozicija ne priznaje pobedu kandidata vlasti, ali za razliku od Venecuele gde je Organizacija američkih država ponudila ekspertsku pomoć, ovde nema razumevanja evropskih institucija za poziciju opozicionih snaga koje su se, i pre izbora, žalile na neravnopravne uslove i nemogućnost da kontrolišu promene u biračkim spiskovima. Koliko je za regularnost izbora važno boriti se da se opozicija zaštiti od „preventivne krađe” kroz netransparentan sistem predizbornih uslova?
MAROVIĆ: Izborne neregularnosti su u više zemalja proizvele ozbiljne krize, uključujući tu i Srbiju za vreme Miloševića do čijeg pada je došlo nakon pokušaja izborne krađe. Ali da bi izborna krađa dovela do opštenarodne pobune mora biti nedvosmisleno dokazana. U našem slučaju mi smo vršili preventivne mere na dva nivoa, jedan je bio mobilizacija što većeg broja ljudi da glasaju, čime se otežava manipulacija i ljudi uključuju u izborni proces, dok je drugi bio stvaranje kapaciteta da se izborna krađa dokumentuje i blagovremeno prezentuje biračima koji su u tom procesu učestvovali. To nije posao političkih partija koje se bore za vlast, nosioci tog projekta trebalo bi da budu nepartijske organizacije kojima je cilj uspostavljanje fer izbornog procesa. U našem slučaju taj izborni proces je funkcionisao i prošle godine kada su na vlast demokratski došli ljudi protiv kojih smo se borili tokom devedesetih.

MONITOR: Još se vjeruje u vještinu i moć političkog marketinga u osvajanju podrške birača. Koliko je amortizovana ta njegova moć kada se radi o krizama i prelomnim političkim i društvenim situacijama? Gdje marketing kao specifično umijeće, a danas i profesija društvenog zavođenja (umjesto nekadašnje „gole” propagande) prestaje da bude sredstvo pridobijanja, a sam život i njegova „strujanja” nameću rješenja?
MAROVIĆ: Ne verujem toliko u moć političkog marketinga koliko verujem, zahvaljujući ličnom iskustvu, u moć političkog organizovanja. Koncept političkog marketinga je elitistički koncept po kome elita na nešto moderniji način nego u slučaju propagande manipuliše masama. Ovaj koncept je uspešan samo onoliko koliko su mase neorganizovane. U slučajevima u kojima je političko organizovanje, a pre svega tu mislim na samoorganizovanje građana, razvijeno, nametanje stavova odozgo postaje veoma teško i politički proces postaje dvosmeran, a elita je prisiljena da usvaja stavove koji dolaze odozdo. Dobar primer za to je promena stavova širom političkog spektra u SAD po pitanju nedokumentovanih imigranata, što je rezultat pre svega predanog rada imigrantskih organizacija u proteklih nekoliko godina.

MONITOR: Velike nade su polagane u „arapsko proljeće”. Do demokratizacije društava sa malim demokratskim tradicijama izgleda, i po ovom primjeru, ne može doći preko noći. Da li je stvar u tome što zapadni tip demokratije nije idealan za druga društva? I koliko je u tome ipak važna smjenjivost vlasti?
MAROVIĆ: Samo su površni analitičari, kakvih nažalost na Zapadu ima jako mnogo, mogli da pomisle da je arapsko buđenje nešto poput pada Berlinskog zida, nakon čega će zemlje regiona odlučno krenuti u reforme, kao što je to bio slučaj u istočnoj Evropi nakon 1989. Bliski istok je region opterećen dubokim problemima i ono čemu prisustvujemo danas je borba između političkih snaga koje imaju dijametralno suprotne poglede na uređenje društva. Bez te borbe, koja će biti duga, nema govora o uspostavljanju demokratskog društva. Ne zaboravimo da je i zapadna demokratija rezultat borbe, koja se doduše odvijala pre više od dva veka, pa smo možda to zaboravili. I Bliski istok će u narednom periodu biti nestabilan, ali videli smo da je lažna stabilnost pod diktatorskim režimima tokom 20. veka unazadila ceo taj region.

MONITOR: S tim u vezi, interesantna su društva koja su usvojila tradiciju tzv. britanske demokratije, prije svih Indija. Iako zemlja od oko milijardu ljudi, ona sprovodi izbore u zapadnoj tradiciji demokratije. Za razliku od susjedne joj Kine gdje se još teško može zamisliti višepartijski sistem, ali gdje postoji neka vrsta državnog kapitalizma pod kontrolom komunističke vlasti?
MAROVIĆ: Zaista su ta dva modela različita, ali ne treba zaboraviti da Indija nije samo zemlja koja praktikuje demokratiju, već takođe i zemlja gde je kastinski sistem i te kako živ, odakle stižu izveštaji o nasilju nad ženama i gde su verski motivisan neredi sa stotinama žrtava u svežem sećanju. Ali upravo to postojanje demokratskih institucija, kao slobodne štampe, svakako slobodnije nego u Kini, omogućava da se o ovim problemima diskutuje i da do nekih pomeranja dođe, kao što je slučaj sa nedavno donetim zakonom kojim se striktno kažnjava seksualno nasilje nad ženama, što je rezultat napora tamošnjeg ženskog pokreta. Ovako nešto je nezamislivo u Kini.

Elite reaguju na pritiske

MONITOR: I kod nas se često problematizuje mogućnost društva da iskorijeni endemsku korupciju i druge „korisne” običaje (među ostalim i tzv. „porodično glasanje” na izborima) i da uspostavi racionalna pravila, pravnu državu. Šta je, po vama, pokazala demokratizacija našeg regiona u posthladnoratovskom i postjugoratovskom vremenu?
MAROVIĆ: Naša tranzicija je pod snažnim gravitacionim uticajem Evropske unije, koji je možda oslabio poslednjih godina, ali je i dalje veoma jak. Međutim, u isto vreme gotovo da ne postoji unutrašnji kapacitet da se formuliše politika koja bi se potom sprovodila u delo. Osim učlanjenja u EU, naše političke elite su nesposobne da osmisle državni projekat, pa čak ni da krenu u neke manje reforme. To je signal za uzbunu i neophodno je da se taj kapacitet ojača, a to se, po mom mišljenju, može ostvariti jedino putem građanskog samoorganizovanja. Elite reaguju na pritiske, a trenutno jedini pritisak koji do njih dolazi je pritisak iz EU.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo