Povežite se sa nama

INTERVJU

JELENA MILIĆ: DIREKTORKA CEAS-a U BEOGRADU Treniranje puča

Objavljeno prije

na

Događaji u Beogradu i Đenovi napravili su nove podjele u srpskom društvu. Ili su samo one stare i neprevaziđene postale ponovo vidljive. Tako je u javnosti, debatama, TV duelima i izjavama zvaničnika, a kako je zaista, o tome smo razgovarali sa Jelenom Milić, direktorkom CEAS, koja se godinama bavi temama bezbjednosti i tzv. tranzicione pravde. Posebno slučajevima pogibija, u kasarnama, vojnika koji su proglašavani za samoubice, odgovornošću za stradanje civila u zgradi RTS-a 1999. i sličnim tregedijama bez epiloga.

MONITOR: Govorili ste u javnosti povodom huliganskog divljanja u Beogradu i Đenovi.Da li je država baš toliko nemoćna da izađe na kraj sa ovim razbojništvom velikih razmjera?
MILIĆ: Ovo nije bilo razbojništvo velikih razmera nego priprema za puč. Bojim se da nije u pitanju samo mehaničko sprečavanje. To je država sada uspela jer je gej parada bila mali i nebitan povod. Sadašnja vlast ili neće da prizna da ne kontroliše sve delove sistema bezbednosti ili namerno neke od takvih ostavlja u sistemu, iz straha od otkrivanja nekih njenih prljavih radnji ili kao plod nepotrebnog dogovora DS i SPS o istorijskom pomirenju i javnosti nepoznatih koalicionih sporazuma. Još jednom, suština problema je u tome što se ovde radi o grupama koje su delovi sistema, u najmanju ruku na nižem i srednjem nivou.

MONITOR: Jasno je da je za organizaciju ovakvih nemira potrebna logistika. Vjerujete li da iza vidljivih organizacija kao što su ultradesničarske i navijačke grupe stoji i mafija?Pominje sa Darko Šarić, ali i navodni šef novobeogradskog klana, poznat i iz Bijele knjige organizovanog kriminala?
MILIĆ: Pojam mafije i kriminalaca kod nas je uzak. Kriminalci su pre svih ratni zločinci i oni koji u strukturama kriju dokaze ratnozločinačkih dela zvaničnih formacija i svih paravojnih formacija. Verovatno su povezani jer imaju zajednički interes-neuspeh reforme pravosuđa i reforme sektora bezbednosti, zakonodavno uređenje ekonomskih uslova poput kontrole monopola, transparantnosti budžeta.. Činjenica da se sad znaju sve te veze a da se ništa nije moglo preduzeti pre parade i Đenove, govori ponovo o tome da to nisu jake strukture van sistema, već sa podrškom unutar sistema što celoj priči daje dodatnu težinu. Posebno je indikativno stalno reklamiranje države o uspehu uzimanja imovine stečene na kriminalan način. To je izvrgavanje ruglu dobrog principa, jer je u našem slučaju država ta koja je oprala kriminalne pare tako što je nije zanimalo poreklo novca u procesima privatizacije gde su Šarići i društvo i mnogi drugi učestvovali. Sve je bilo ,,legalno”, a sad im uzimaju pare natrag. Država je najveći perač ilegalno stečenih para kod nas.

MONITOR: Zašto je tzv. fudbalska mafija ostala nedodirljiva za državne organe?
MILIĆ: Zato što nije sprovedena suštinska reforma sistema bezbednosti. Kod nas se svela na uvođenje portparola u policijske stanice i priču o zastupljenosti žena u operativnim delovima sistema. A demokratska kontrola službi i oružanih snaga, a regulativa preko 30 000 pripadnika privatnih agencija za obezbeđenje, gde je to! Pa nije samo urbana legenda da je Zvezdu napravio DB, a Partizan vojna bezbednost. To su činjenice, koje se nikad posle 5. oktobra nisu promenile. Dodajte tome da je Partizanov sponzor EPS, poslednji pored Telekoma veliki neprivatizovani državni sistem, a Zvezde Gasprom, a predsednik upravnog odbora Petar Škundrić, ministar energetike. A Đilas i Nikolić pričaju o socijlnom buntu mladih! Ukratko fudbalska mafija jeste deo državnih organa. Meni se čini da vlast neće ništa da promeni, već samo hoće svoj procenat, svoje ljude u telima preko kojih idu velike pare. Zato i istraga protiv Svetlane Ražnatović tako dugo traje. Kome odgovara da se ne sprovode odredbe SSP koji nas obavezuje da ukinemo monopole, da regulišemo tržište i kontrolišemo državana davanja velikim privrednim sistemima? EU igračima koji se na to navikavaju i tako moraju da posluju ili ruskim investitorima i našim monopolisitma?

MONITOR: Vjerujete li u priču da novac stiže i iz Rusije, navodno od njihovih „ultraša”. Da li samo od njih? Tamo se, i sa naše strane, nalaze vrlo zanimljive ličnosti koje je Srbija stavila na potjernicu Interpola?
MILIĆ: Verujem. Ko se prvi oglasio da se stavi kao politički istomišljenik i nudio kao ideološki lider ,,spontanom buntu mladih”- pa SNS. Pravda – njihove dnevne novine uvek imaju izjave ruskih zvaničnika, najbolje vesti iz Rusije. NGO koje rade sa zapadnim organizacijama moraju za sva sredstva koja dobiju za realizaciju projekata da pokažu ugovor banci u kojoj imaju devizni račun, to jest službama, DB i drugima… Zašto je onda nelegitimno pitati odakle njima pare, zašto oni to tako histerično kriju. Imajte na umu serije tribina u Ruskom domu i njihove učesnike. Imajte na umu i to da je upravo Rusija danas zemlja u kojoj nema gej parade, manjinskih prava, u kojoj divljaju razne profašističke grupacije koje maltretiraju imigrante i manjine. Ima ekscesa i na Zapadu, ali tamo postoji većinski konsenzus da je to nešto loše, politička volja da se protiv toga bori i jake institucije i nezavisno sudstvo. A u Rusiji? To su legitimne formacije koje vlast mahom podržava.

MONITOR: Čiji je sve interes da Srbija preko „izvoza nasilja”, ugrozi svoje proevropske ambicije?
MILIĆ: Već sam rekla, jedni druge hrane, podržavaju, koordiniraju, i stvaraju atmosferu u kojoj sitna pešadija nasilnika i pripadnika sistema i delova pravosuđa to vidi kao državi interes. Ambivalentnost vlasti pokazuje ili, još gore, ogoljuje da je za EU samo na rečima, a da njenim stranačkim članovima i finansijerima integracije, koje podrazumevaju više regulacije i transparentnosti, ne ogovaraju. Oni bi najsretniji bili da nam EU kaže – morate sad odmah priznati Kosovo da biste dalje napredovali ka EU. Odbijanjem tog predloga ne bi spasli Kosovo, već svoje muljavine i interese.

MONITOR:U svemu ovome pominje se i antihaški lobi. Postoje li i danas djelovi tog „lobija” u državnom sistemu, uključujući, naravno, i pravosuđe?
MILIĆ: Kod nas se zaboravlja da je pravosuđe veliki i bitan deo sistema bezbednosti. Intervju tužioca za organizovani kriminal Vremenu, je vrlo indikativan. To je intervju frustriranog čoveka koji vodi Akcioni tim za hapšenje Mladića i Hadžića, a koji zavisi od rada drugih službi. Vidite da tu nema koordinacije, da se nikad ne ispita ko je kriv za propuste, za curenje informacija… Nema istraga, nema optužnica, isto kao sa takozvanim huliganima. Nisu problem zakoni, već što se ne sprovode. Dakle oni koji neće pod udar tranzicione pravde, imaju isti interes kao i oni koji neće u EU zbog regulisanog tržišta. Ovi drugi imaju pare da štite ove prve, ovi prvi neuhapšeni usporavaju EU integracije, zajednički interes je tu, a obe strane imaju ljude u sistemu, mafiju u tužilaštvu, u službama i vojsci.

MONITOR: Ratko Mladić je na slobodi ili bar, jasno je, nije u pritvoru Haškog tribunala. Postoji li „tajna veza” između te činjenice i nenapredovanja u postupcima protiv NN lica za slučaj ubistva gardista u Topčideru i nekoliko sličnih slučajeva?
MILIĆ: Što više vreme prolazi a ništa se u predmetima Topčider a pre svega Leskovac ne dešava, to postoji sve više osnova za sumnju da država nema snage da se izbori sa strukturom koja Mladića kroz institucije, ponavljam, kroz institucije vojske, službi i pravosuđa štiti. U kasarnama u Leskovcu je u periodu 2004 -2005 troje vojnika navodno izvršilo samoubistvo. CEAS je o tim slučajevima naširoko pisao u izveštaju. Za sva tri predmeta u okviru slučaja Leskovac, jasno je da su tvrdnje da su se sami ubili više nego nategnute. Nikad nisu saslušani veštaci koji su radili obdukcije i ekshumacije. Vojnik Ivanović se za života hvalio da je vozio Mladića i sadašnjeg zamenika načelnika GŠ VS Mladena Ćirovića.To niko nikad nije ni demantovao ni ispitao, niti saslušao oca pokojnog Srđana Ivanovića koji to uporno ponavlja i dokazuje. Niko nikad nije saslušao Srđanove drugove iz vojske i najgore- niko nije odgovarao ni za Topčider ni za ova ubistva. Makar za nesumnjive organizacione propuste. Država ni ne pokušava da se sa tim izbori, što nam govori da ima neki dil sa tim strukturama. To je poražavajuće.

MONITOR: Čuli ste za informaciju koju je iznio novinar Dejan Anastasijević, da je u Mladićevim bilješkama našao podatke o bliskim vezama Mladića i Jovice Stanišića, ali i generala Momčila Perišića u ljeto 1995, neposredno pred početak genocida u Srebrenici. Kako to komentarišete?
MILIĆ: Ne vidim tu ništa čudno i iznenađujuće. Pa nije to bila slučajna pucnjava u kafani, ili tajna operacija par odmetnutih oficira, to je bio veliki posao. I logistički veliki posao koji je zahtevao organizaciju, komunikaciju, ljude, opremu, objekte. Nije to mogao ni sam Mladić, ni ona šaka jada koja je završila u Hagu. U Srbiji još niko za Srebrenicu i Batajnicu ne odgovara…Sa tranzicionom pravdom se ide samo dotle dokle je neko drugo državno pitanje zatvoreno. Sa Hrvatskom ima prodora, ali sa BIH i Kosovo još ne. Zamislite samo kako bi Srbija izgledala da nema Haga. Pa, da su oni što smo ih tamo poslali ostali ovde, svi bi još bili u strukturama vlasti.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo