Povežite se sa nama

INTERVJU

JELENA MILIĆ: DIREKTORKA CEAS-a U BEOGRADU Treniranje puča

Objavljeno prije

na

Događaji u Beogradu i Đenovi napravili su nove podjele u srpskom društvu. Ili su samo one stare i neprevaziđene postale ponovo vidljive. Tako je u javnosti, debatama, TV duelima i izjavama zvaničnika, a kako je zaista, o tome smo razgovarali sa Jelenom Milić, direktorkom CEAS, koja se godinama bavi temama bezbjednosti i tzv. tranzicione pravde. Posebno slučajevima pogibija, u kasarnama, vojnika koji su proglašavani za samoubice, odgovornošću za stradanje civila u zgradi RTS-a 1999. i sličnim tregedijama bez epiloga.

MONITOR: Govorili ste u javnosti povodom huliganskog divljanja u Beogradu i Đenovi.Da li je država baš toliko nemoćna da izađe na kraj sa ovim razbojništvom velikih razmjera?
MILIĆ: Ovo nije bilo razbojništvo velikih razmera nego priprema za puč. Bojim se da nije u pitanju samo mehaničko sprečavanje. To je država sada uspela jer je gej parada bila mali i nebitan povod. Sadašnja vlast ili neće da prizna da ne kontroliše sve delove sistema bezbednosti ili namerno neke od takvih ostavlja u sistemu, iz straha od otkrivanja nekih njenih prljavih radnji ili kao plod nepotrebnog dogovora DS i SPS o istorijskom pomirenju i javnosti nepoznatih koalicionih sporazuma. Još jednom, suština problema je u tome što se ovde radi o grupama koje su delovi sistema, u najmanju ruku na nižem i srednjem nivou.

MONITOR: Jasno je da je za organizaciju ovakvih nemira potrebna logistika. Vjerujete li da iza vidljivih organizacija kao što su ultradesničarske i navijačke grupe stoji i mafija?Pominje sa Darko Šarić, ali i navodni šef novobeogradskog klana, poznat i iz Bijele knjige organizovanog kriminala?
MILIĆ: Pojam mafije i kriminalaca kod nas je uzak. Kriminalci su pre svih ratni zločinci i oni koji u strukturama kriju dokaze ratnozločinačkih dela zvaničnih formacija i svih paravojnih formacija. Verovatno su povezani jer imaju zajednički interes-neuspeh reforme pravosuđa i reforme sektora bezbednosti, zakonodavno uređenje ekonomskih uslova poput kontrole monopola, transparantnosti budžeta.. Činjenica da se sad znaju sve te veze a da se ništa nije moglo preduzeti pre parade i Đenove, govori ponovo o tome da to nisu jake strukture van sistema, već sa podrškom unutar sistema što celoj priči daje dodatnu težinu. Posebno je indikativno stalno reklamiranje države o uspehu uzimanja imovine stečene na kriminalan način. To je izvrgavanje ruglu dobrog principa, jer je u našem slučaju država ta koja je oprala kriminalne pare tako što je nije zanimalo poreklo novca u procesima privatizacije gde su Šarići i društvo i mnogi drugi učestvovali. Sve je bilo ,,legalno”, a sad im uzimaju pare natrag. Država je najveći perač ilegalno stečenih para kod nas.

MONITOR: Zašto je tzv. fudbalska mafija ostala nedodirljiva za državne organe?
MILIĆ: Zato što nije sprovedena suštinska reforma sistema bezbednosti. Kod nas se svela na uvođenje portparola u policijske stanice i priču o zastupljenosti žena u operativnim delovima sistema. A demokratska kontrola službi i oružanih snaga, a regulativa preko 30 000 pripadnika privatnih agencija za obezbeđenje, gde je to! Pa nije samo urbana legenda da je Zvezdu napravio DB, a Partizan vojna bezbednost. To su činjenice, koje se nikad posle 5. oktobra nisu promenile. Dodajte tome da je Partizanov sponzor EPS, poslednji pored Telekoma veliki neprivatizovani državni sistem, a Zvezde Gasprom, a predsednik upravnog odbora Petar Škundrić, ministar energetike. A Đilas i Nikolić pričaju o socijlnom buntu mladih! Ukratko fudbalska mafija jeste deo državnih organa. Meni se čini da vlast neće ništa da promeni, već samo hoće svoj procenat, svoje ljude u telima preko kojih idu velike pare. Zato i istraga protiv Svetlane Ražnatović tako dugo traje. Kome odgovara da se ne sprovode odredbe SSP koji nas obavezuje da ukinemo monopole, da regulišemo tržište i kontrolišemo državana davanja velikim privrednim sistemima? EU igračima koji se na to navikavaju i tako moraju da posluju ili ruskim investitorima i našim monopolisitma?

MONITOR: Vjerujete li u priču da novac stiže i iz Rusije, navodno od njihovih „ultraša”. Da li samo od njih? Tamo se, i sa naše strane, nalaze vrlo zanimljive ličnosti koje je Srbija stavila na potjernicu Interpola?
MILIĆ: Verujem. Ko se prvi oglasio da se stavi kao politički istomišljenik i nudio kao ideološki lider ,,spontanom buntu mladih”- pa SNS. Pravda – njihove dnevne novine uvek imaju izjave ruskih zvaničnika, najbolje vesti iz Rusije. NGO koje rade sa zapadnim organizacijama moraju za sva sredstva koja dobiju za realizaciju projekata da pokažu ugovor banci u kojoj imaju devizni račun, to jest službama, DB i drugima… Zašto je onda nelegitimno pitati odakle njima pare, zašto oni to tako histerično kriju. Imajte na umu serije tribina u Ruskom domu i njihove učesnike. Imajte na umu i to da je upravo Rusija danas zemlja u kojoj nema gej parade, manjinskih prava, u kojoj divljaju razne profašističke grupacije koje maltretiraju imigrante i manjine. Ima ekscesa i na Zapadu, ali tamo postoji većinski konsenzus da je to nešto loše, politička volja da se protiv toga bori i jake institucije i nezavisno sudstvo. A u Rusiji? To su legitimne formacije koje vlast mahom podržava.

MONITOR: Čiji je sve interes da Srbija preko „izvoza nasilja”, ugrozi svoje proevropske ambicije?
MILIĆ: Već sam rekla, jedni druge hrane, podržavaju, koordiniraju, i stvaraju atmosferu u kojoj sitna pešadija nasilnika i pripadnika sistema i delova pravosuđa to vidi kao državi interes. Ambivalentnost vlasti pokazuje ili, još gore, ogoljuje da je za EU samo na rečima, a da njenim stranačkim članovima i finansijerima integracije, koje podrazumevaju više regulacije i transparentnosti, ne ogovaraju. Oni bi najsretniji bili da nam EU kaže – morate sad odmah priznati Kosovo da biste dalje napredovali ka EU. Odbijanjem tog predloga ne bi spasli Kosovo, već svoje muljavine i interese.

MONITOR:U svemu ovome pominje se i antihaški lobi. Postoje li i danas djelovi tog „lobija” u državnom sistemu, uključujući, naravno, i pravosuđe?
MILIĆ: Kod nas se zaboravlja da je pravosuđe veliki i bitan deo sistema bezbednosti. Intervju tužioca za organizovani kriminal Vremenu, je vrlo indikativan. To je intervju frustriranog čoveka koji vodi Akcioni tim za hapšenje Mladića i Hadžića, a koji zavisi od rada drugih službi. Vidite da tu nema koordinacije, da se nikad ne ispita ko je kriv za propuste, za curenje informacija… Nema istraga, nema optužnica, isto kao sa takozvanim huliganima. Nisu problem zakoni, već što se ne sprovode. Dakle oni koji neće pod udar tranzicione pravde, imaju isti interes kao i oni koji neće u EU zbog regulisanog tržišta. Ovi drugi imaju pare da štite ove prve, ovi prvi neuhapšeni usporavaju EU integracije, zajednički interes je tu, a obe strane imaju ljude u sistemu, mafiju u tužilaštvu, u službama i vojsci.

MONITOR: Ratko Mladić je na slobodi ili bar, jasno je, nije u pritvoru Haškog tribunala. Postoji li „tajna veza” između te činjenice i nenapredovanja u postupcima protiv NN lica za slučaj ubistva gardista u Topčideru i nekoliko sličnih slučajeva?
MILIĆ: Što više vreme prolazi a ništa se u predmetima Topčider a pre svega Leskovac ne dešava, to postoji sve više osnova za sumnju da država nema snage da se izbori sa strukturom koja Mladića kroz institucije, ponavljam, kroz institucije vojske, službi i pravosuđa štiti. U kasarnama u Leskovcu je u periodu 2004 -2005 troje vojnika navodno izvršilo samoubistvo. CEAS je o tim slučajevima naširoko pisao u izveštaju. Za sva tri predmeta u okviru slučaja Leskovac, jasno je da su tvrdnje da su se sami ubili više nego nategnute. Nikad nisu saslušani veštaci koji su radili obdukcije i ekshumacije. Vojnik Ivanović se za života hvalio da je vozio Mladića i sadašnjeg zamenika načelnika GŠ VS Mladena Ćirovića.To niko nikad nije ni demantovao ni ispitao, niti saslušao oca pokojnog Srđana Ivanovića koji to uporno ponavlja i dokazuje. Niko nikad nije saslušao Srđanove drugove iz vojske i najgore- niko nije odgovarao ni za Topčider ni za ova ubistva. Makar za nesumnjive organizacione propuste. Država ni ne pokušava da se sa tim izbori, što nam govori da ima neki dil sa tim strukturama. To je poražavajuće.

MONITOR: Čuli ste za informaciju koju je iznio novinar Dejan Anastasijević, da je u Mladićevim bilješkama našao podatke o bliskim vezama Mladića i Jovice Stanišića, ali i generala Momčila Perišića u ljeto 1995, neposredno pred početak genocida u Srebrenici. Kako to komentarišete?
MILIĆ: Ne vidim tu ništa čudno i iznenađujuće. Pa nije to bila slučajna pucnjava u kafani, ili tajna operacija par odmetnutih oficira, to je bio veliki posao. I logistički veliki posao koji je zahtevao organizaciju, komunikaciju, ljude, opremu, objekte. Nije to mogao ni sam Mladić, ni ona šaka jada koja je završila u Hagu. U Srbiji još niko za Srebrenicu i Batajnicu ne odgovara…Sa tranzicionom pravdom se ide samo dotle dokle je neko drugo državno pitanje zatvoreno. Sa Hrvatskom ima prodora, ali sa BIH i Kosovo još ne. Zamislite samo kako bi Srbija izgledala da nema Haga. Pa, da su oni što smo ih tamo poslali ostali ovde, svi bi još bili u strukturama vlasti.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo