Povežite se sa nama

INTERVJU

JELISAVA KALEZIĆ, PROFESORICA GRAĐEVINSKOG FAKULTETA U PODGORICI: Moračke elektrane su odlučujući test

Objavljeno prije

na

Prošlo je godinu od kada se u javnosti raspravlja o tome da li je izgradnja hidroelektrana na Morači javni interes ili još jedan u nizu poslova vlasti od kojih građani neće imati koristi. Uskoro će biti zaključen tender i formalno će se znati ko želi da gradi hidroelektrane i po kakvom planu. Malo je onih koji su spremni otvoreno da pričaju o planovima za potapanje Morače. Među njima je i profesorica Univerziteta Crne Gore Jelisava Kalezić, koja je javno iznijela stav o tome da je Vladin plan poguban. Za početak razgovora za Monitor ona objašnjava koliko je, još od početka, bilo spornih pitanja oko tog Vladinog plana. KALEZIĆ: Kao prvo – taj planski dokument je nazvan Detaljni prostorni plan za prostor višenamjenskih akumulacija na Morači. Ne podržavam to što su njegovi tvorci od starta prikrivali pravu namjenu plana i nazvali ga višenamjenskim iako on to nije. Iako se u ovakvim slučajevima stvarno rade sistemi koji su višenamjenski, iako je početna zamisao da i ovo bude višenamjenski sistem dobra, te akumulacije su višenamjenske samo u nazivu plana i tek da bi se forma zadovoljila. Suština je, zapravo, i to svi znamo, akumulacije se rade radi proizvodnje energije. I tu nema ništa sporno. Ali od samog imena trebalo je da se počne čisto i jasno. Desilo se suprotno. I već samim tim, nakon manipulisanja imenom i namjenom plana, bilo je vidljivo da stvari ne idu na dobro. Kada smo iščitali taj plan bilo je jasno da u njemu ima stvari koje vrijeđaju zdrav razum i profesori sa Građevinskog fakulteta su ukazivali na to tokom javne rasprave. Tu mislim, između ostalog, na smiješne priče o razvoju turizma na obali akumulacionih jezera. To je besmisleno. Mi imamo vrlo blizu obalu mora, rijeka i prirodnih jezera do kojih treba da izgradimo bolje puteve i tako tamo razvijamo turizam. Jasno je da je ova priča isforsirana i da nema govora ni o kakvom turizmu kod brana.

MONITOR: Pošto je priznala da njihov plan treba da ide na popravni – Vlada je ostavila investitoru mogućnost da sam predloži kakav hidroenergetski sistem želi da napravi na Morači. Ispostavilo se da će u finiš trke za moračke brane ući italijanska A2A. Kakve mogu da budu posljedice ovakvog postupanja vlasti prema našim resursima?
KALEZIĆ: Bezumno je da nama investitor određuje kako će izgledati naš prostor. Po zakonu ove zemlje ne može drugi da nam kreira prostor. To je kao da raspišete međunarodni tender da vam neko napiše ustav. To, formalno, nije nemoguće. Ima vrhunskih međunarodnih stručnjaka koji bi to umjeli napraviti. Ali ustav nije samo pravni akt, on preslikava slojeve razvoja nekog društva. Tako je i svaki plan – akt koji sadrži slojeve razvoja i potreba, dostignutih i nedostignutih želja neke zajednice. Pokazalo se da stručnjaci sa strane mogu da daju dobar doprinos izradi svakog plana, ali da strani stručnjaci ne mogu da izrade dobar plan za nas. To se pokazalo na svim nivoima izrade planske dokumentacije, a Crna Gora ima lijepu tradiciju planiranja.

Čak i kada neko radi sa najboljim namjerama pitanje je može li drugome napraviti dobar plan, a ovdje je sasvim izvjesno da nisu u pitanju najbolje namjere jer koncesionar radi za sopstveni profit. Ni zakon, a ni zdrav razum ne dozvoljavaju da sam koncesionar određuje šta će graditi. Čak ni sam projekat, osim u fazi glavnog projekta, ne bi smio da radi koncesionar.

MONITOR: Kakav je Vaš stav o firmi A2A?
KALEZIĆ: Što se tiče firme – A2A , rekla bih da će ona da ispadne iz priče. A2A se kvalifikovala da ostane bez dijela u Elektroprivredi ovakvim ponašanjem – a ne za gradnju elektrana. Ako pročitamo, i to ne jedanput, da A2A, otkad je ušla u vlasništvo EPCG, nije izvršila predviđene obaveze – onda je direktno pitanje Vladi – kada ćete raskinuti ugovor sa tom kompanijom i kada će izvršiti poravnanje sa njima. Jednostavno – treba izračunati koliko je A2A uložila i poravnati se sa njima. Kada je riječ o privatizaciji EPCG i sistemu moračkih elektrana mi ne možemo da sjedimo i čekamo da vidimo šta će da bude. Građevinski fakultet i pojedinci na njemu su bili glavna tačka otpora Vladinom planu i sve smo potkrijepili argumentima.

Sada svaki čas ili potpredsjednik Vlade Vujica Lazović, ili novi, ili stari premijer – ponavljaju kako plašimo investitore. Bolje je da mi neke investitore otjeramo nego da oni poslije maltretiraju nas. Pa, nije plašenje i tjeranje investitora ako kažemo kakvi su zakoni i kakvo je javno mnjenje u ovoj zemlji. Zapravo – investitore obmanjuje Vlada. Oni su im rekli da mogu da rade šta hoće, a to nije i ne smije biti tačno, jer mi imamo državu, Ustav, zakone… Ako su ta vlast ili pojedinci obećali investitorima nešto – onda će morati drugačije sa njima da se poravnavaju. I ne treba, kada već pričamo o tome, zaboraviti činjenicu – SDP je trojanski konj u procesu privatizacije Elektroprivrede.

MONITOR: Kako vidite razrješenje ove situacije?
KALEZIĆ: Treba imati u vidu da je društvo u velikoj letargiji poslije ovolike krize. Ali brzo će doći vrijeme kada će se ljudi osvijestiti. Pogledajte koliko je protesta zbog raznih odluka koje je donijela Vlada. Pitanje je – da li je Vlada izgubila kredibilitet da donosi tu vrstu odluka. Ja mislim da jeste. Sve velike privatizacije su se pokazale kao neuspješne. A ovdje se radi o privatizaciji ogromnog prostora. Privatizacija Elektroprivrede nije samo privatizacije infrastrukturnog sistema. To je privatizacija sistema koji nije odvojiv od prostora. Jer energetski i hidrološki sistemi su sam prostor, pa je zato i nastala i stručna, ali i spontana reakcija ljudi na taj predlog jer su građani shvatili da im uzimaju – prostor.

Jednostavno – treba organizovati referendum. Da se vidi da li ovaj narod hoće da nam neko napravi elektrane, radi sa njima šta hoće i poslije trideset ili pedeset godina korišćenja da nam vrati zastarjelu tehnologiju. Okolnosti se mijenjaju, tehnologija napreduje, nama bi ostale stare elektrane, a to znači veliko kasnije ulaganje u obnovu brana i postrojenja. Šta dobijamo – uništenu prirodu, sitne pare sumnjivo procijenjene na početku, a investitor je već izvukao profit.

MONITOR: Ne zna se koji je javni interes da strani investitor gradi hidroelektrane, a Vlada i dalje na tome insistira.
KALEZIĆ: Pitanje je zašto mi ne bi uzeli taj profit. Niko ne kaže da nama hidroelektrane ne trebaju. Drugo je pitanje – da li nam trebaju toliki kapaciteti koji nas toliko ugrožavaju. Ponuđeno je spuštanje kota, no to je druga tema. Ali stalno izostaje odgovor – imamo li mi čistu računicu koliko nas ta gradnja košta. Zašto država plaća eksproprijaciju i puteve za račun nečijeg profita? Pare koje bi dao koncesionar – ne pokrivaju to. Nismo dobili odgovor koliko će šta koštati, niti kolika će biti korist naših građana.

Zar ne bi mogli mi da se obavežemo da ćemo kroz plaćanje struje, samodoprinosom, skupiti sami pare za elektrane. Ako to uradimo, vjerovatno možemo dobiti pare i iz evropskih fondova i sami graditi svoje elektrane. Niko sada ne pominje koliko je iz samodoprinosa išlo za gradnju HE Piva. Radili smo uz pomoć samodoprinosa domove zdravlja, puteve i sl. Sada bi se novac iz samodoprinosa mogao pretvarati u akcije. A one bi ostajale našoj djeci. Niko iz Vlade nije to ponudio. Ako već javnost odbacuje ideju da to radi A2A – hajde da vidimo hoćemo li sami. Moramo se oduprijeti osjećaju da smo izgubili Moraču. Vjerujem da je nijesmo izgubili i da možemo sami da iskoristimo svoje vodotoke. Možemo aktivirati domaći stučni kadar, pokrenuti dio mašinske industrije – da građani vide veće koristi. Sada je vladajuća svijest da smo mali i neznaveni . I ostaćemo takvi ako se ne trgnemo iz letargije. Moračke elektrane i Elektroprivreda su veliki i odlučujući test za ovo društvo.

Prostor glavni resurs

MONITOR: Vladini zvaničnici se stalno pozivaju na princip održivog razvoja za koji se i Crna Gora deklarativno opredijelila.
KALEZIĆ: Opasna je ta teza koju stalno ponavljaju – treba nam energija. Tačno je, treba nam, ali da je dobijemo – a da ne naudimo prostoru. Stalno udaramo u doboše pominjući održivi razvoj, a ne radimo dovoljno u tom pogledu. Stvar je vrlo jednostavna – nema ovdje ni govora o održivom razvoju. Prosto – ne možete da zakoljete kravu i da je muzete. Nama pričaju da ćemo da muzemo tu našu moračku kravu, a čitav tender je izveden tako da se krava vodi pravo na klanje.

MONITOR: Volimo da se hvalimo i da je naš glavni resurs – prostor. Koliko ga cijenimo kad nam je već glavni?
KALEZIĆ: U Crnoj Gori je prostor jedini resurs. Sve je u prostoru i resursa nema bez prostora. Samo što on ima različite aspekte. Uzmite kao primjer Mojdež – koji je sišao sa naslovnih stranica novina. Voda je resurs i volimo o tome, takođe, da pričamo. Taj resurs je dat neukom koncesionaru na najblaže rečeno neobjektivan način, on nije kontrolisan, pa je desetine porodica ojađeno, šteta je napravljena. Potpuno isto će se desiti u Morači ako se naš prostor prepusti koncesionaru na milost i nemilost i na obraz. Najbitnije je da moračke elektrane ne shvatimo kao konačnu presudu i povinujemo se njoj. Treba se izboriti da odluka ne bude na štetu građana, već na korist i nas i narednih generacija. Pitanje je koliko nam struje treba, da li bi je bilo dovoljno da nismo KAP-u davali, ili da je taj KAP bio naš pa mi od zarađenog novca nešto sami gradili…. No, umjesto toga mi smo dobili fakturu za ono što vlasnik KAP-a duguje jer je država njemu garant. To je isto kao da nekome prodate kuću, pa još plaćate njegove dugove. I sada slično hoće i sa Moračom da urade.

Marijana BOJANIĆ

Komentari

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo