Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ko drugome jamu kopa, ja mu dodam trešnju da zasadi

Objavljeno prije

na

Iz poštovanja prema suncokretima koji nisu mogli da biraju svoje Sunce, nemam pravo da venem.

 

Propustile nas šanse. Od Nove godine do malopre, prekinula sam pet lanaca srceparajućih poruka da znate, ako me nema.. . e, tako… Kad ustanem ovako na levu nogu pa mi sve nešto fali, te mi fali milon evra, te kuća u Monaku, te privatni avion, te hacijenda u Meksiku, te moje lično tropsko ostrvo negde u tri lepe materine. Između nas nije bilo ničega. I jedva čekam opet. Neki ljudi su tako voljivi da vam se srce napuni njima, do vrha. I uživate ispijajući tu ljubav, gutljaj po gutljaj. Sva sećanja čuvam u travi, jer… nikad ne znaš šta može da izraste iz zemlje ili zenica i da ti pridrži kičmu.

Nema mesta za ono što bih rekla, a gore bi bilo da ima, zar to nije strašno, da negde stane i bude, a toliko sam želela da ide i da ga nema… Ćutim i zaboli me grlo, a ne boli me nešto što koristim, trepavice ili ramena o koja kačim torbe i prazne dane i uspomene koje sam izmislila. Pogrešila sam, i to je još jedan novi mali svet, ali ćutim, jer, nije bio važan ni svemir u kom sam u pravu. Potrebno mi je da jednom naglas kažem sve ovo što ćutim i da preživim… i da neko to čuje, pa makar bio i pas (svet je pun nepoznatih ljudi i poznatih pasa).  Iz poštovanja prema suncokretima koji nisu mogli da biraju svoje sunce, nemam pravo da venem. Niko ne ume da me čuva, a ja se ipak više osećam kao ovca nego kao tajna. Moja kosa i dalje leži na tvojim odsutnim ramenima. Bespuće nije prostorna odrednica, nego stanje svesti.

Nedelja. Nedeljom je dozvoljeno preživljavati sve ono zbog čega smo već jednom umirali. Večeras propuštaš to da te volim više nego ikad. Ti neki retki ljudi kao komadići raja u beskrajnom paklu. Nema nikog da dođe i kaže: „Ne brini, sve će biti u redu“, nego mora čovek sam sebe da laže. Na ovom svetu ima toliko divnih ljudi kojima nisam okružena. Najgore je biti ljutit, povređen i privezan za zemaljsku sudbinu. Povučeš se u svoje misli, i shvatiš da si otišao u beskonačnost ne oprostivši se. Osobe “Biću uvek tu za tebe“ oterajte odmah u kdođavola dok su tu, jer posle neće biti tu pa nećete moći, normalno. Ironija je kako se tešimo time da će sve proći, a ne postoji ništa tužnije od prolaznosti. Vraćam danas jednom čoveku dvesta dinara koji su mu ispali iz novčanika i on mi kaže: „Ja bih vas oženio, jer ste poštena žena“, pa eto, čisto da vam kažem ko je poštena žena, da više ne lupate glavom o zid.

Ovih dana se jako sukobim sa svakim ko omalovažava moj, srpski narod. Nekad je bilo ”svaki svoga ubijte subašu”, a danas “svaki svoju namirite guzicu”! Ovo su mnogo važni dani. U svetu se svašta dešava, a kod nas se dešava SVE. Ponajviše u Crnoj Gori. U našoj Crnoj Gori. Vi koji ste se odmah iznervirali što to tako kažem – pa, šta da vam radim. Tako je. Izgleda da čoveku možeš uzeti sve, ali ne i onu iskru u srcu od koje zavisi i ljubav prema životu, i to što diše, i to što stoji pravo, i to što jeste – Veru! Pogledajte, u najtežim momementima života oslanjamo se na Boga i one koji nas vole. Ljubav je stvarno rešenje. Na kraju krajeva, samo se to pamti i računa. Pokažite deci šta je dostojanstvo, sve drugo će ih naučiti život.

P.S. Gde su i šta rade Soroševi NVO selektivni dušebrižnici?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Vrijeme je za sitan sat

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako ti kažu: „Neka si ti nama živ i zdrav!“, znaj da nijesi ni za šta

 

Danas je hladnjikavo, duva vetar i uopšte nije prijatno biti ja. Nisam sigurna, ali izgleda mi da sam izabrala loš dan da prestanem da se predomišljam. Vratili su mi dušu sa servisa, rekli su da nemaju objašnjenje, mora da je neka zla kob u pitanju. I pravo da vam kažem, to objašnjava dosta toga. Ako ti kažu: „Neka si ti nama živ i zdrav!“, znaj da nisi ni za šta.

Dva puta se rađamo, prvi put biološki, drugi put zaista počinjemo život. Drugi put se dogodi kada naučimo da gledamo, slušamo, prihvatimo sebe i ukrotimo percepciju. Mnogi se rode samo jednom, pa i ne znaju da su hodajući mrtvaci. Žao mi je, ali živite danas, a danas je ovako kako je. I ne može danas da bude juče, juče je prošlo. I kriterijumi od juče nisu primenjivi danas. I ne možete iz celine jednog doba vaditi samo ono što vam odgovara. Civilizacija je krivudav, ali usmeren tok. A budućnost je uvek kraj.

Biti strpljiv, istrpeti sebe, u prenaglosti ili preblagosti, u žustrini ili oklevanju, u mogućem i nemogućnosti, u sreći i očaju, štedeti se, dok ne sretneš ja koje sve ume i ništa ne zna, koje nije umotvorina, već biće – živo. U suprotnom, naći ćeš ga mrtvog ili na izdisaju. Neću, to je stvar volje. Osim kad nemam izbora. To je onda pristanak. A mogu i tada da neću. To je opet kraj. Uvek dam čoveku drugu priliku. I treću. Čak iako sam ubeđena da od toga leba nema. Čak iako znam da će umeti da zaboli poraz, jer je nada izneverena. Ali ja se, jednostavno, tako bolje osećam. Ne znam zašto je to tako, ali znam – ako prestanem da verujem, prestaću i da postojim. Prolaznost nas polako ali sigurno nagriza, produvava nas kao teški pustinjski vetar. Stojimo, ponekad se tromo pokrenemo, pa se, s vremena na vreme, saberemo, pa se oduzmemo kad vidimo kako će malo nas i od nas na kraju ostati… Sazrevamo s bolom, ne s godinama.

Znam mnogo nesrećnih mladosti na ovim prostorima, koje su pre vremena ponele teret odraslih na svojim nejakim plećima, postale ozbiljne i tužne, i koje su, kako je divno svojevremeno primetila Sonja Savić, ostarile, umesto samo da porastu. Najperfidnija sposobnost uma je igranje razumom, on ima moć da ga ubedi da zavoli ravnodušnost, jer, kaže um svojim nepobitnim dokazima – tada ne boli. Um je često jedan običan kvarnjak. Ne dajte razumu da mu uvek poveruje. Čovek nikad ne sme da ostane zarobljen u svom umu. Opasan je to vilajet.

Kažu da se žene rešavaju stresa kupovinom. Sasvim moguće. Nego, razmišljam, kakav li je to neki mali, minoran, zanemarljiv stres, kad ga reše jedne cipele ili tašna? Moje stresove bi rešila jedna kupovina nekog omanjeg ostrva u Pacifiku… Može i u Sredozemlju, da ne cepidlačim. Potrebna mi je sad sloboda. Sloboda kao trenutak između dva obećanja. Da ništa ne očekujem, ničemu se ne nadam, i ako ugrabim mrvicu lepog da ne dugujem zahvalnost nikome i sve pripišem čistoj sreći.

Hronična noć pod prstima. Sazvežđa nestaju u magli. Umorni filozofi sad već zevaju o jutru, koje neće promeniti ništa.

P.S. Nisi Srbin ako stari sapun ne zalepiš za novi, jer ništa se ne baca.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Na putovanju u drugu krajnost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ono što ja vidim u ljudima, oni to nikada neće vidjeti u ogledalu

 

Opet dan u kojem moram da završim još ovo, moram da uradim još ono, pa ću posle raditi ono što volim. E, moja ja, moja budalo! Ono što nam smeta, to nas i određuje. Bez nelagodnosti, bez žuljanja nema ni identiteta. To je svetla, ali i tamna strana datog nam poklona, koji se zove Svesno Biće. Najveća iluzija, kao nepogoda, kao grom koji puca direktno u čeonu kost, je iluzija bitnosti, bilo pojedinačna bilo kolektvna.

Pustim malo jazz, čisto da spoljni svet izbledi. Nedeljom mi mislima prošeta drugačije nego obično. Fora je verovatno u kaldrmi obasjanoj zalazećim suncem. Kada bih poželela da napišem pismo, ovog trena, ne bih znala da ga naslovim. Kada bih htela da te opišem, ne bih znala koga. Kad bih htela sebe da ti priznam, ne bih znala kome. Ti, bezimeni osećaju. Ne poznajemo put, ali ga vidimo, toliko je nestvaran, a gotovo opipljiv. U rečima se mimoilazimo na trasi iste misli, koju ne smemo reći. Ona živi u nama kao da ne postoji. Uporno jedno drugom pokazujemo taj put. A krenemo li, nestaće. Prihvatiti sudbinu, znači smelo poći putem sa svešću da je pogrešan, ali i sa tragičnim saznanjem da je jedini. Generalno, strah nikako nije nešto što će nas opustiti ili nahraniti spokojem. Ali… Mnogi moji strahovi su bili moji prijatelji. Neki od njih sačuvali su mi život. Uostalom, da nema straha, hrabrost bi bila izlišna. Zavide ti, ti neki ljudi, oni sa životima pod konac, zavide ti na hrabrosti, na slobodi da budeš. A ti se gorko nasmeješ. Ne znaju oni, nisi ti hrabar, samo nisi imao izbora. U tome je stvar.

Ne shvatiš koliko je važno stići na vreme, sve dok ne zakasniš u nečiji život. Ono što ja vidim u ljudima, oni to nikada neće videti u ogledalu. Postoji jedan iskonski osećaj kada nečija duša napušta tvoje telo, tu reči nemaju nikakvu težinu. Krene jeza, kroz pore osetiš kako nestaje, dugo lažeš sebe da je samo prolazna groznica… posle nekog vremena ni pesma, ni reč, ništa više ne boli. Sve dok ne postaneš jači od svih okretanja leđa kroz život, od svih mračnih misli, od svakog grča u stomaku, od svih do sada izgovorenih mrtvih reči, smatraj da si sam sebi najveći neprijatelj. Ako ti se otvore oči tek kada ti se zatvore sva vrata, ne znači da su ti ih drugi zatvarali, možda si ih, onako slep, sam za sobom zalupio. Jednom će nam ponestati dana, a mi nećemo ni znati koliko smo ih drugima dali.

Milion sjajnih sunaca, danas je kroz moje oko prolazilo, u zenicama mojim se kupalo. Ali duša dobro zna da je jesen. Volim noć. Volim kad se privuče mom uzglavlju sa svojim purpurnim legijama. Noću je sve moguće: i da mrtvi budu živi i da, inače nikad ostvarivi, planovi budu realizovani. A onda stigne jutro i prvi zraci svetlosti rasprše sve. Spustite roletne na dan, ja bih još malo da sanjam. Jer, san hrani mozak, nesanica iluzije.

Znate ono kad na kraju u kaubojskim filmovima na konju odlaze ka zalasku sunca, e tako ću i ja jednom, samo peške i u materinu.

P.S. Srećno slojevito oblačenje svima koji slave.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ide jesen, važno je pripadati kad počnu kiše

Objavljeno prije

na

Objavio:

Čvrstina i postojanost pripadaju samo smrti. Životu su pripale nježne slabosti i maštovitost nepostojanosti. To život čini drugačijim, neponovljivim, to ga čini vrijednim življenja

 

Gotovo stalni novinski naslovi „Novi šok ili hladan tuš za Srbiju…“. Samo budala može da se šokira ili tušira posle toliko šokova i tuševa. Pametan shvati na vreme da treba da se mane ćoravog posla. Otruju naslovi. Unište krvnu sliku. I vidno polje. Ne dam do srca! Jezivo smo nepismeni i još jezivije polupismeni, al’ sreća te smo neobrazovani i puni dezinformacija. Aorist blues: Krenuh se informisati, al’ se otrovah.

Ovo leto kao da ne želi da ode sve dok ne dobije oproštaj. Imam sve simptome opadanja lišća. Septembar je u zamahu, a to znači da je vreme za Stevana Raičkovića, jer melanholija neće sama od sebe proći.

„Stanimo malo, pesmo!/Jesmo li živeli, jesmo?/Ti si najlepše sate –/Jablani kad se zlate/U lakoj magli, peni –/Odnela tužno meni“.

Svi imamo slične muke i ljudi smo, skrojeni na isti način, ali svaki dodir između dva čoveka stvara neponovljivu okolnost sa jedinstvenim pravilima. Iskustvo, zato, nije preslikavanje ponašanja iz pređašnjih situacija, već sposobnost prepoznavanja novih pravila igre. Sećanja razbijena u fragmente, kao delići stakla, nespojivi, koje ne želim da počistim, čine da živim u neredu osećanja, isprepletanim nitima izgubljenih trenutaka prema kojima nemam odnos lepog i ružnog, dobrog i lošeg, samo nedovoljno doživljenog. Stvar je u tome da nađeš mesta gde postojiš i kada te nije.

Prijatan šum lišća čini da ne razmišljam. Neko bi mi sad mogao oteti misli, ne bih ni primetila, i zarobiti ih, tako da jednom, kad lišće opadne, pođem za njima da ih tražim. Nisam toliko arogantna da ne verujem. Jesenje popodne povezujem sa smirenošću ublaženom neznatnim smetnjama: osa, miris pečenih paprika, jaka neizvesnost. Susrećem dežmekaste, zapuštene babe koje šetaju po četiri-pet pasa, bizarnog izgleda i misteriozne fizionomije i shvatim da su balans ovom društvu ogrezlom u veštačkoj estetici, sterilnosti, pravilnoj ishrani i zdravom načinu života. Moj životni problem je što mi je duša Hobit koji ne prelazi desetak metara dalje od svoje kuće i bašte u kojoj gaji sve što mu je potrebno, vrlo retko i limitirano prima posete i čita opskurnu istorijsku literaturu, a živim u Mordoru – za nas sa ovog podneblja, Lelejskoj gori. Samo, moja vera ne oslobađa, ne donosi pomirenje, smiraj… Moja je vera teška, mučna, iscrpljujuća i puna pitanja bez smislenih odgovora. Čvrstina i postojanost pripadaju samo smrti. Životu su pripale nežne slabosti i maštovitost nepostojanosti. To život čini drugačijim, neponovljivim, to ga čini vrednim življenja. I odnosi, koji odolevaju upornim tamama. Vreme ih ne narušava. Ni grmljavine, ni meseci bez sunca. I kad nema osmeha. Tu smo. Porodica.

Udaljena noćas od svega, evo i od sopstvene udaljenosti se udaljavam; predmeti gube oblik, postaju obris, pogled gubi boju, nestaju iz nozdrva mirisi što znače: život, živim… Noćas putujem još dalje od sebe, dalje no ikad pre.

Laku noć prijatelji, ja sam ionako već otišla.

P.S. I od dva zla, neki izaberu oba jer – pohlepa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo