Povežite se sa nama

INTERVJU

MILICA PILETIĆ, DRAMSKI PISAC: Stvaranje u sukobu

Objavljeno prije

na

Predstava Dokle?! Ateljea 212 iz Beograda u režiji Alise Stojanović nedavno je izvedena u Podgorici. Komad je napisala Milica Piletić i za ovo djelo dobila ovogodišnju Mihizovu nagradu za dramsko stvaralaštvo. Milica Piletić rođena je u Beogradu. Diplomirala je na odsjeku Dramaturgija na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu. Objavila je više drama i potpisala scenario za film Opet pakujemo majmune, u režiji Marije Perović. Predavač je na podgoričkom Fakultetu vizuelnih umjetnosti.

MONITOR: Vaš komad „Dokle?!” prati život običnih ljudi u Srbiji posljednjih petnaestak godina, koji su vjerovali u promjene. Sam naziv predstave ima u sebi i uzvičnik i upitnik. Da li je to zato što se i dalje nadamo istim promjenama?
PILETIĆ: Znak pitanja i znak uzvika ukazuju na ljutnju i razočaranje, a pitanje je upućeno svima nama: dokle ćemo živeti posledice grešaka iz prethodnih dvadeset ili sto godina? Dokle će se istorija ponavljati, a mi praviti iste greške? Dokle ćemo se deliti na: Obrenovićevce i Karađorđevićevce, partizane i četnike, ibeovce i titoiste, na nacionaliste, socijaliste i demokrate… Bilo bi dobro da već jednom shvatimo da ćemo svi do jednog biti gubitnici kao i prilikom svih prethodnih podela: i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, bez obzira na proglašenu pobedu, početkom devedesetih, kada smo izbačeni iz svih međunarodnih organizacija, pa 1999. godine kada smo proglasili pobedu nad NATO… pa opet u gubitništvu u martu 2003, kada je ubijen prvi demokratski premijer. Danas smo svi gubitnici tranzicije. Ali, da… nadamo se nekim promenama. Taj motiv deljenja najizraženiji je upravo u drugoj priči, naizgled običnoj bračnoj svađi, međutim, problemi su nepremostivi i vode ih u razvod. Ta scena je posvećena deci koja su naša budućnost bez obzira kakvi su njihovi roditelji.

MONITOR: Je li obaveza pozorišta da o tome govori?
PILETIĆ: Pozorište nema pravo da bude suzdržano. To je za političare. Jer ono što oni pokušaju da sakriju, ono što neće da kažu, pozorište treba da problematizuje. Pisac stvara u sukobu, ali u ime slobode. Zato je pisati na ovaj način teško i jednako: leći i probuditi se s avetima. Na kraju neko mora da pobedi. Pozorišta bi morala da insistiraju na savremenom domaćem tekstu. Konkurs je prečica do takvog cilja. Tema ima mnogo, a jedna velika i neispričana tema za Crnu Goru je i dubrovačko ratište ili uspon tajkuna. Pozorišta bi morala da prepoznaju svrhu da o tome govore. Neko bi morao da napiše tekst, ali ne jeftinu komediju koja bi zamaglila suštinu. Naravno, pozorište ne menja svet, ali ono samo mora da veruje da je to moguće. Na tom parodoksu počiva svako ozbiljno pozorište.

MONITOR: Premijera predstave bila je u Ateljeu 212 povodom devetogodišnjice petooktobarskih demonstracija u Beogradu i smjenjivanja Miloševićevog režima. Zašto ste odabrali da kraj predstave bude u stvari hronološki početak priče?
PILETIĆ: Zato što kratko pamtimo. A osim toga, to je dobar način da prevaziđete patetiku. Prva priča koja otvara komad zove se Mrtvi, a prva po hronološkom redu zove se Ajmo, ajde… Kraj je optimističan, ostavljamo ih u sreći, a znamo da oni više nikada neće biti zajedno i da će stradati. U to vreme protesta 1996/97, više od sto dana, hodali smo uspravno i bili ponosni što smo građani Beograda ili Srbije. Tada smo povratili izgubljeno dostojanstvo. Šta je bilo posle, znamo.

MONITOR: Nakon izvođenja predstave u Podgorici, gledaoci su imali isti zaključak – fale nam savremeni tekstovi, teme o našoj svakodnevici, kritički osvrit na naše društvo. Šta mislite, zašto se u Crnoj Gori ne rade takve predstave?
PILETIĆ: Moj je utisak da su istorijske teme godinama unazad predominantne. Moguće i iz straha da pozorište bude prva institucija koja će otkriti ko smo, gde smo bili, a gde smo sada. Bežanje u patetično i neubedljivo prepričavanje istorije u pozorištu je kao kad vi imate kancer, a daju vam malo vitamina C za jačanje. Publika nije naivna. Van tog konteksta je komad Otpad Ljuba Đurkovića, koji je po meni i dalje najbolja predstava CNP-a za ovih deset godina. Jasno je zašto.

MONITOR: Radili ste kao asistent na novootvorenoj katedri za dramaturgiju na Cetinju. Zašto ste napustili Fakultet dramskih umjetnosti?
PILETIĆ: Moj opstanak i napredovanje na univerzitetu umetnosti bili su uslovljeni nebuloznim tumačenjem bolonjske deklaracije da moram imati magistarske i doktorske studije, a ja ne pristajem na besmislene kompromise.

MONITOR: Široj javnosti poznati ste kao scenarista crnogorskog filma ,,Opet pakujemo majmune”, kao i scenarija za kratku igranu televizijsku formu „Ništa lično”. Da li u planu postoji neki sličan projekat?
PILETIĆ: S rediteljem Vladimirom Popadićem radim na projektu s najstarijim građanima Srbije. Zanimaju me lična svedočanstva ljudi koji dosta toga pamte. U planu je pozorišna produkcija i dokumentarni film. Za koji dan počinju i probe predstave Tom Sojer i đavolja posla u beogradskom pozorištu Boško Buha. Ovo će biti treće izvođenje posle Podgorice u režiji Nikole Vukčevića, te Celja u režiji Ivane Đilas.

MONITOR: Dobitnik ste nagrade „Borislav Mihajlović Mihiz”. Da li to znači da će vam uskoro biti objavljena knjiga?
PILETIĆ: Ime velikog pisca koje sada stoji u mojoj biografiji, obavezuje. Mihizova nagrada došla je u najboljem trenutku za mene lično. Kada su mi javili, zahvalila sam, spustila slušalicu, a moja mama je od radosti zaplakala. Na žalost, bila je već toliko slaba i nije gledala predstavu. Deo novčane nagrade uplatila sam na račun jedne devojke koja godinama čeka bubreg. S obzirom na to da moj lik u drami Dokle?! umire čekajući bubreg, da je od toga bolovala moja majka, da su nam obili bubrege devedesetih… na dodeli nagrade, pozvala sam prisutne dobrostojeće političare i biznismene da učine isto. Volela bih da je još neko od njih to učinio.

Miroslav MINIĆ

Komentari

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DARKO DRLJEVIĆ, KARIKATURISTA: Karikatura ne može promijeniti svijet ali može svijest

Objavljeno prije

na

Objavio:

Karikatura je jednostavno glas razuma i duha, moćna onoliko koliko ima svijesti i kulture u društvu. Moćna koliko ima duha u narodu. Koliko ima prostora za nju u štampi i medijima. Ako toga nema, ona gubi svaki smisao

 

 

MONITOR: Od kada smo prvi put razgovarali, gotovo uvijek Vas pitam koliko nagrada ste do sada osvojili? Poslednjih mjeseci pristigla su neka nova priznanja. Važno je i reći da se radi o internacionalnim nagradama.

DRLJEVIĆ: Da, nagrade pristižu, povećava im se broj. U pravu ste, radi se o internacionalnim nagradama, njih i brojim. Domaćih ili nacionalnih gotovo da i nema, jer nema ni nacionalnih takmičenja. Ali imam jedno veliko priznanje, nije na spisku nagrada za karikaturu. Njega  sam dobio, a ne osvojio. A to je nagrada ili plaketa grada Kolašina za moj sveukupan doprinos kulturi mog rodnog grada, kojom se ponosim.

MONITOR: Za oko mi je zapala vaša novija karikatura „Pregovori“. Osim vrhunske ideje i izvedbe, vjerovatno i zbog aktuelnosti teme. Uvijek neki pregovori, i kod nas i u svijetu. Možete li je opisati i reći kako teče proces nastanka jednog ovakvog bisera?

DRLJEVIĆ: Radi se o karikaturi koja je upravo selektovana za nagradu u Brazilu. Pa eto, konstatujući da se puno pregovara, a  malo dogovara, napravio sam ilustraciju kako to ustvari izgleda. Naime, pošto su se ljudi toliko udaljili i otuđili, jedni druge niti čuju niti  razumiju. To mi liči na pijetla i sovu koji se uopšte ne mogu susresti, jer dok jedan spava  drugi je budan, i obratno.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK BANJALUČKOG PORTALA BUKA: Nemoguća je misija ideju Velike Srbije sprovjesti u djelo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris Deklaracije usvojene  na Svesrpskom saboru u Beogradu – tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima.  Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima

 

 

MONITOR: Na nedavno održanim prvom Svesrpskom saboru u Beogradu, usvojena a je i Deklaracija o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Nenad Stevandić, predsjednik Skupštine RS, tvrdi da se ne radi o projektu Velike Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje?

TRIFUNOVIĆ: Na sreću srpskog naroda koji živi van Srbije, trenutno ne postoji neka vrsta političkog pokreta niti neka vrsta političke mogućnosti da se na projektu Velike Srbije radi na bilo koji način. Ta ideja je najviše štete upravo donijela srpskom narodu. Revitalizacija te ideje-pa makar i verbalna, donijela bi veliku štetu i mislim da akteri političke scene za tako šta ne mare. Ali, najveći je problem što političari koji trenutno vladaju na prostorima na kojima žive Srbi, bagatelišu ideju jedinstva- pa na svaki pomen kulturnog ili sličnog ekonomskog  povezivanja Srba, iz regije dobijamo bojazan i strahove da se tu ipak ne radi o nekom pokušaju objedinjavanja teritorija. Kako ne vjerujem u iskrenost naših političara ma šta da pričaju-sa trenutnim političkim i ekonomskim snagama, Veliku Srbiju sprovesti u djelo  to je nemoguća misija. I ako bi neko sa tim i krenuo, to bi se obilo Srbima o glavu, prije svih.

MONITOR: Stevandić je, u intervjuu RTS, rekao da će ona biti početkom jula ratifikovana u parlamentu RS, a da je njen značaj i u tome što tekst Deklaracije pokazuje i adekvatno razumijevanje novih globalnih geopolitičkih odnosa. Kakav  „pogled na svijet“ nudi ovaj srpsko-srpski dokument?

TRIFUNOVIĆ: Parlament RS  će da ratifikuje sve što Dodik zamišlja. Vi nemate društveni dijalog na bilo koju temu. Na temu ovako ozbiljnu-ako su tu temu o srpskom jedinstvu tako shvatili kao što su to tvrdili na Svesrpskom saboru, nije bilo nikakve debate u društvu. Čak nije bilo ni unutar političke scene jer je opozicija bila isključena iz svega toga da bi i oni rekli neko svoje mišljenje. Mada je ovdašnja opozicija isto toliko „zaljubljena“ u Vučića koliko je to  u Vučića politički zaljubljen i Dodik. Naravno, možemo pričati koliko je u tome iskrenosti. Ali, jednostavno, u ovom trenutku u politici RS, odgovara da oni prikažu da imaju slogu sa Vučićem. Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris ove Deklaracije, tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima. Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima. To je, samo potvrda toga kako se politički Srbi ponašaju. To ide na štetu, prije svega-Srbima u RS i Srbiji. Ne postoji nikakav pogled na svijet –mi „žmirimo“ prema svijetu gledajući šta se tamo dešava i kako se svijet brzo mijenja. I poručujemo: Mi ćemo po našem. To je nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo