Povežite se sa nama

INTERVJU

Pobuna svakog dana

Objavljeno prije

na

MONITOR: Profesore Popoviću, šta o vladajućem režimu u Crnoj Gori može da se zaključi, na osnovu slučaja gradonačelnika Podgorice? U ovom slučaju, činjenice se izvrću naglavce, a u operaciju izvrtanja, uz policiju, tužilaštvo, sud i sam vrh režima, uključili su se čak i djelovi ljekarske organizacije. Nisu li to znaci otvorene diktature? POPOVIĆ: Na žalost jesu. Sve do akta istražnog sudije, koji je verifikovao ono izvrtanje, mogli smo i da se nadamo, da do toga neće doći, nakon tog momenta, mi već živimo u stanju potpunog neprava. Ne samo brojne i ozbiljne indicije, nego i mnoge notorne činjenice, onaj audio-snimak sa mesta događaja pre svega, a zatim i ona (ne)postupanja nadležnih državnih organa, ukazuju na to, da je u Crnoj Gori već izvršen protivustavni udar, i to od strane najviših organa, te da u ovom relativno novom, potpuno nepravnom stanju, mi živimo i sada. Ili, to može da se formuliše još egzaktnije, krivičnopravno, rečene indicije i činjenice, jasno ukazuju na to, da ovde i danas, na delu, odnosno na vlasti, imamo čitavo jedno saučesničko zločinačko udruženje. Zastrašujuće zar ne?

MONITOR: Da Vaše kvalifikacije ipak nisu preteške?
POPOVIĆ: Na nesreću nisu. Nego su samo adekvatne. Preteške su činjenice na koje se moje kvalifikacije odnose. Nakon svega, naime, nama, običnim građanima, ne ostaje ništa drugo, nego da sebi i drugima, postavimo samo jedno jedino pitanje. Da li da više verujemo sopstvenim čulima, ušima, očima i razumu, ili DPSDP partijskoj policiji, tužilaštvu i sudu?

MONITOR: Pa, ipak, izostaje masovnija reakcija javnosti. Ove reakcije nema ni u brojnim drugim slučajevima, isto tako očiglednih i teških krimena vlasti, pljačkaških privatizacija, reketiranja manjinskih akcionara od strane premijerove porodične banke i brokerske kuće, uništavanja prirode i prostora. Zar ova i ovakva tišina nije neobična?
POPOVIĆ: Nije ukoliko znamo ono što vladajući režim krije kao zmija noge. Da je Crna Gora „šampion” siromaštva čak i na ratovima opustošenom Zapadnom Balkanu, da je skoro trećina njenih stanovnika ekonomski ugrožena, da se jaz između deset procenata njenih najbogatijih i deset procenata njenih najsiromašnijih žitelja u poslednjih nekoliko godina nije smanjio nego povećao i to za čitavih šezdeset procenata, da ne samo u poslednjih dvadeset godina nego nikada u svojoj istoriji Crna Gora nije iskusila demokratsku smenu vlasti, da vlast pri tome čini sve što je u njenoj moći, uključiv i najteža kršenja ustava i zakona, da do toga nikada ne dođe, te da pri tome, za tu svrhu, najbezdušnije zloupotrebljava, sve naše poznate istorijske nesreće i hendikepe.

MONITOR: Ćuti i najveći broj intelektualaca, profesora, naučnika, umjetnika, univerzitet i akademija „predu” o „društvu znanja” i „kompetitivnosti”, a i oni, nekada antiratni akteri, sada u vlasti, saučestvuju u režimskom nasilju i laži?
POPOVIĆ: U stvari, trećina ćuti, trećina služi, trećina se buni. S tim što je ova treća trećina verovatno pre desetina nego trećina. Ali i ovako nepovoljna srazmera samo je još jedan aspekt onog našeg „šampionskog” siromaštva. Izrazita klasna, politička i ideološka heterogenost intelektualaca, uostalom, karakteristika je svih savremenih društava, a ne samo onih manje razvijenih, kao što je današnja Crna Gora, a slika intelektualca, kao nekog idealnog i herojskog tipa, koji se, gotovo bez izuzetka, požrtvovano bori za ljudska prava, samo je još jedna u nizu naivnih, romantičarskih i pogrešnih predstava, koje više dezorijentišu nego što pomažu.
A što se onih naših bivših antiratnih i nezavisnih tiče, ni tu nema ničeg posebno novog. Možda, ipak, jedna stvar. Suprotno onome što i ovih dana tvrde njihovi analitičari, oni su svoju nekadašnju koliko-toliko pozitivnu korektivnu ulogu već davno izgubili, nakon referenduma o nezavisnosti svakako i nepovratno, i danas su samo (ne)voljni saučesnici jednog sve više kriminalnog režima. Ali i to je stvar njihovog slobodnog izbora. Pogledajte, uostalom, zar saučesničku ulogu u prikrivanju više teških krivičnih dela, u slučaju našeg nasilnog gradonačelnika, nemaju upravo dva takva bivša, jedan, iz one nekada antiratne stranke, sada, ohoho, ministar unutrašnjih dela, i onaj drugi, nekada nezavisni, čak istaknuti dramski umetnik, sada, ohoho, ministar medija.

MONITOR: Možda će sada nekome od naših bivših antiratnih i nezavisnih pasti na um i ideja za osnivanje istraživačko-dokumentacionog centra za prikupljanje činjenica i dokaza o aktuelnom režimskom nasilju?
POPOVIĆ: Nije isključeno, od te „very special” vrste ljudi, možete da očekujete sve. A znamo, Primus i njegovi, od ove vrste centara, već godinama, ne mogu mirno da spavaju.

MONITOR: Za razliku od mnogih drugih, Vi smatrate da ne mali dio odgovornosti za stanje u Crnoj Gori ima i međunarodna zajednica?
POPOVIĆ: Da sada ne držim predavanje o tome, pa valjda se zna da danas više nema čisto nacionalnih vlada, nego da su sve one danas dualne, nacionalno-nadnacionalne, ako ne i dominantno nadnacionalne. U slučaju malih i zavisnih država na periferiji Evrope i sveta, utoliko više i pre. Zato je naša prava, delatna vlada, zaista, a ne samo retorički, podgoričko-briselska, a ne čisto podgorička. Pa bi zato i njihova odgovornost morala da bude takva, zajednička, dualna, podeljena. Ali nije, nego se naša „Evropa-Antoaneta”, evo već više od dva veka, bez prestanka, sve nešto kao iščuđava.
Moja kritika Brisela mogla bi da se formuliše i ovako. Gospodo evropski ko-vladari moje zemlje, ukoliko ne možete ili nećete da nam pomognete, nemojte barem da nam odmažete. Ali se oni veoma često ponašaju upravo tako. U sukobu između korumpiranog i sve više nasilnog režima i društva, odnosno naroda, mnogo češće staju na stranu režima nego na stranu naroda. Zbog vladarske bliskosti i solidarnosti, šta li?
Pogledajte, uostalom, sam slučaj podgoričkog gradonačelnika. Nakon akta istražnog sudije, koji je potpuno izokrenuo činjenice, saučesnički prikrio nasilnika, a (prvo)osumnjičio napadnutog, jasno je da na delu imamo jedan očigledno a ne tek suptilno montirani sudski proces. Apologete evropskih integracija kažu da Brisel zna sve o nama, pa čak i ono što ni mi sami o sebi ne znamo. I kažu da ima pamćenje kao slon, uh strava. Pa valjda nije moguće, da baš ovo, o ovom očigledno a ne tek suptilno montiranom sudskom procesu, ne zna. Zbog toga, kada je preko svojih predstavnika, ovih dana onako suzdržano poručio kako treba sačekati da se upravo ovaj i ovakav montirani sudski proces završi, ovakav stav nije mogao da se razume nikako drugačije nego samo kao još jedno ko-vladarsko saučesničko svrstavanje.

MONITOR: Ako je ukupno stanje ovako loše da li je onda neka demokratska smjena vlasti ovdje i danas uopšte moguća? Kao alternativa, u posljednje vrijeme, sve češće se pominje vaninstitucionalna akcija, građanska pobuna, „ulica”, bojkot. Šta Vi mislite o tome?
POPOVIĆ: Petog avgusta 2009. gradonačelnik Podgorice preneo je poruku svih crnogorskih tajkuna i oligarha da će ratovima 1990-ih akumulirano bogatstvo i moć 2000-ih braniti svim sredstvima. Od tog dana odnosno noći ovaj režim ušao je u svoju najnasilniju fazu. A čitavo društvo u stanje nužne odbrane.
Ali, i u stanju nužne odbrane, bilo koja vaninstitucionalna akcija, pobuna, „ulica”, bojkot, mora da se zadrži u granicama nenasilja. Ne zbog toga što neki drugi oblik otpora ne bi bio legitiman, protiv ovakvih, sve više nasilnih i zločinačkih režima, svaki oblik otpora je legitiman, nego zbog toga što neki takav oblik otpora ne bi bio ni približno ravnopravan, videli smo, čak i kada se samo „osvežavaju”, naši vrli tajkuni i oligarsi do zuba su naoružani. U tome, a ne u nekoj neverovatnoj, idiotskoj naivnosti, leži i najdublji smisao onog „drugog obraza” (Isus Hrist) i one „satijagrahe” (Mahatma Gandi), dvojice najvećih pobunjenika u ljudskoj istoriji.
Dvojica najvećih još su nas naučili koji je najbolji odnos između dve vrste pobune. Pobune dana D i Pobune svakog dana. Pobuna dana D, revolucija, ulica, bojkot, iznuđena je, onda kada je režim toliko tvrdokoran, nasilan i bezdušan, da ne ostavlja nikakvu drugu alternativu. Ali, i za jedan takav dan D treba biti spreman. Solidaran ali neautoritaran, odlučan ali fleksibilan, nepokolebljiv ali nenasilan. I ne ponavljati stare greške. Setite se samo bojkota, da i ne pominjem ostale forme.
Pobuna svakog dana je autohtona, izvorna, primordijalna. Ona je drugo ime za čoveka. Ili makar za ono što je najbolje u njemu. Ko nauči Pobunu svakog dana, spreman je i za Pobunu dana D. Ali ne važi i obrnuto. Ko zbog fiksacije za Pobunu dana D zaboravi na Pobunu svakog dana, veoma lako može da se probudi usred novog odnosno starog-novog a beskonačnog nasilja.

MONITOR: Vidite li znake pobune u Crnoj Gori?
POPOVIĆ: Da sve prethodno nije samo teorijska fantazija, najbolje govori sama stvarnost. Pobuna svakog dana, koja je i u Crnoj Gori počela da se širi kao zaraza. Nastavnica Aila Šoškić, koja se pred poslednje parlamentarne izbore javno i hrabro pobunila protiv političke zloupotrebe škole. Dr Adnan Čirgić, mladi ali već renomirani crnogorski lingvist, montenegrist, prvi zaposleni na Univerzitetu Crne Gore, koji je nedavno, zbog sličnih razloga, podneo ostavku, na dugo čekano i zasluženo radno mesto. Cetinjska Gimnazija, koja upravo ovih dana, visoko, najviše, uzdiže barjak slobode, protiv sistema ne samo neustavnog nego i zdravom razumu neshvatljivog partijskog feudalizma. Svi oni, i mnogi drugi, samo ponavljaju misao onog mislioca. Rođeni smo kao slobodni a svuda oko nas ropstvo i lanci. Koji moraju pasti.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo