Povežite se sa nama

INTERVJU

NEBOJŠA POPOV: Prijeti novo banalno zlo

Objavljeno prije

na

   Jedna od najuglednijih publikacija u ovom dijelu Evrope koja je objavila i jedinstvenu studiju Srpska strana rata, a koju je priredio dr Nebojša Popov, beogradska Republika, pod velikim je pritiskom.U ovoj „policijskoj paski” u njenim providnim iako javno prikrivenim motivima, krije se „čvor” drame ne samo srpskog društva i države.

 

MONITOR: Ko profitira u ovoj istrazi protiv Republike i Jugoremedije?
POPOV: To nije istraga. Istraga mora imati zakonski osnov, nekakav dokument na osnovu čega policija upada u redakciju, na osnovu čega mene poziva na informativni razgovor, na osnovu čega maltretira zaposlene u zadruzi koja izdaje Republiku. To je sve protivzakonito. O tome ne želim da pričam u nekim informativnim razgovorima, jer ja sam službenik javnosti, bavim se javnom rečju i odgovoran sam pred javnošću, zakonom i nikom više.

MONITOR: Dakle radi se o protivpravnom progonu?
POPOV: Zovite, kako hoćete.

MONITOR: Vi ste u Republici tražili rješenja, odgovore i za neke druge privatizacije?
POPOV: Kad je Republika pokrenuta 1989, osnovno načelno uređivačke politike bilo je nenasilno rešavanje sporova i pokušaj da se SFRJ preobrazi kroz izbore za ustavotvornu skupštinu i donošenje novog ustava. S tog stanovišta smo bili protiv onih koji su vodili ratove, dakle primenjivali nasilje u velikim razmerama, a naročito bili protivnici etničkog čišćenja kojim su mnogi ljudi proglašeni suvišnim, ubijani, proterivani ili primorani da beže. Potom smo se bavili nasilnim ili sumnjivim radnjama moćnika, kao što je recimo opštinska vlast Velje Ilića u Čačku koja je odlučila da napravi smetlište na najplodnijim njivama tog kraja… Vlast koja se poziva na svetu srpsku zemlju koja treba da se brani do poslednje kapi krvi, upravo na toj zemlji je htela da pravi smetlište.

MONITOR: Ilić je javno pokazao da ste mu se time zamjerili?
POPOV: Pa dobro. Zatim smo ispitivali sudbinu jednog od giganata ranije industrije Ivo Lola Ribar iz Železnika. Pratili smo privatizaciju Keramike iz Kanjiže, Bukulje iz Aranđelovca, pa smo se nešto više bavili sistematskim istraživanjima zbivanja u Jugoremediji…Važno je da su nadležni sudovi dali za pravo ovima koji su pružali otpor- radnicima i akcionarima. Najuspešniji su bili radnici Jugoremedije, koji su nakon sudske presude uspeli da se vrate u preduzeće, da sačuvaju akcije, da obave zamašnu rekonstrukciju firme da bi poslovala po svetskim standardima čime su uvećali njenu vrednost. Sada se ponovo okomljuju otimači da očerupaju tu firmu. Pokrenuli su istragu protiv ljudi u Jugoremediji, a onda smo time obuhvećeni, kao kolateralci, i mi iz Republike koji smo o tome pisali, navodno, zbog sumnjivih oglasa koje smo objavljivali.

Naravno, nastavili smo da u Republici objavljujemo istraživanja o najnovijim događajima u koje spada Telekom. Ustanovili smo da ne postoji dokument odluke o prodaji Telekoma, a mesecima se priča kako će se, na dobrobit nacije, potrošiti novac od prodaje Telekoma. Možda je jedan od motiva napada, upravo to da se spreči kritička rasprava o dominantnom modelu privatizacije, o njegovim posledicama i traganje za efikasnijim i pravednijim načinom preobražaja privrede, društva i države.

MONITOR: Poznato je da ste više puta odbili da objavite reklame firmi koje su ih nudile Republici a koje su, prema istraživanjima, nazakonito privatizovane, kao što je to bilo sa ponudom US-steel.
POPOV: Iako se ljudi nerado odriču prihoda od reklamiranja, mi smo se tog prihoda odrekli. Po nalazu Saveta za borbu protiv korupcije, to je jedan od prvih krupnijih slučajeva korupcije u procesu privatizacije. Mi smo te nalaze objavljivali i to nas je obavezalo.

MONITOR: Veći dio stranaka na vlasti sprema se da uskoro obilježi desetu godišnjici pada režima Slobodana Miloševića. To nije bila tek smjena vlasti već i zalog budućih reformi?
POPOV: U tom pogledu smo ostali pri istom načelu kao kada se radilo o SFRJ: neophodan je pouzdan ustavni okvir kao temelj promena u privredi, društvu i državi. To nismo postigli sa Jugoslavijom, ali smo 2000. poverovali, zahvaljujući snažnom pokretu građana, da će obećanje opozicije biti ispunjeno. Mnogi ljudi su poverovali ugovoru kojim se opozicija obavezala da će jedan od njenih prvih poteza na vlasti biti raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu i donošenje novog ustava. To nisu godinama uradili, da bi preko noći, na krajnje neuobičajen način, usvojili „kosovski” ustav. Ključno je po tom tekstu i po ideologiji koja je prevladala-boriti se za Kosovo kao deo Srbije, sve ostalo nije važno. Ne poričem, naprotiv, smatram da je Kosovo izuzetno složen problem i da se treba na ozbiljan način njime baviti ali to ne znači da sve ostalo treba zapustiti. Obećanja nisu ostvarena, a šta će vlast uraditi i šta će uraditi oni koji su zamišljali da će dospeti do ustavne demokratije, to ćemo videti.

MONITOR: Način privatizacije o kojem govorite, čini se da je svuda u regionu, sprega onih koji vrše vlast i tajkuna.
POPOV: Profesor Aleksandar Molnar razlikuje revolucije koje su se završile ustavnom konstitucijom države – kao holandska, engleska, francuska i američka revolucija, a na drugoj strani su revolucije koje se nisu završile konstitucionalnim uspostavljanjem ustavnog poretka- to su fašistička, nacistička, staljinistička i neke populističke revolucije na tlu bivše Jugoslavije koje prolaze periodično kroz tzv. rotacione revolucije. Uvek se iznova silom rešava ko će koga da gurne sa vlasti i ko će da otme vlast. Tu počinje druga tema: kako se preuređuju odnosi između onih koji odlaze i onih koji uzimaju pozicije, kako se oni obračunavaju? To se događa. Najupečatljiviji je primer Karić, jedna od najkrupnijih figura među kontroverznim biznismenima iz vremena razaranja Jugoslavije. Najavljuje se da će mu biti oduzeto oko 80 kuća i stanova, desetine automobila. To bi se moglo nazvati „prekrađom kradene imovine”. Ključno je pitanje –da li će u Srbiji biti potenciran tok krađe i prekrađe ili će krenuti javna rasprava o racionalnom načinu preobražaja privrede i društva..

MONITOR: Postoje ogromni interesi koji su već djelimično realizovani, mada ne možemo da sagledamo dokle oni mogu ići.
POPOV: Pokrećete pitanje razmere moći onih koji su u tranziciji stekli bogatstvo.To je krupan fenomen karakterističan za rotacione revolucije kada se naglo smenjuju vrhovi hijerarhija u privredi, društvu i u državi. To je i fenomen čestih ratova kada je u određenim regionima ratna privreda- pljačka, ratni plen – najrazvijeniji oblik privrede. Kad povežete ratni plen i plen kroz mutnu privatizaciju, dobijate koncentraciju moći i bogatstva što je teško braniti legitimnim i legalnim sredstvima. Na koji način se to ipak brani? Falsifikovanjem istorije, ignorisanjem sprege zločina i pljačke i ratne i privatizacione, i forsiranjem psihologije potrošačkog društva kao masovne psihologije.

MONITOR: Gdje vidite partnere za razgovor o preispitivanju srpske političke, pravne i privredne tranzicije?
POPOV: Ova zemlja, uprkos svemu kroz šta je prošla u poslednjih 20 godina, nije propala. Ti koji su radom stvarali bogatstvo koje se pretače u druge ruke, i koji stvaraju značajne vrijednosti, itekako su merodavni da procene na koji način se može društvo razvijati. Jugoremedija je primer kako se može raditi i projektovati budućnost firme i lokalne zajednice, privrede i društva.

MONITOR: Tu je pokazana snaga, kvalitet je postao jasan.
POPOV: Jeste, kvalitet i izvesna snaga koju bi hteli da slome. I naravno da zaplaše ljude da ne krenu tim smerom.

MONITOR: I mediji su u vlasničkoj transformaciji. Uočljivo je da se mali broj medija bavi temama o kojima smo razgovarali. Novinari i mediji koji to rade su mete raznovrsnih napada.
POPOV: Brankica Stanković je onima koji joj izražavaju solidarnost rekla da bi joj najveća pomoć bila da svako u medijima ozbiljno radi svoj posao. Rekao bih da nije glavni problem dosadašnji tok privatizacije medija, već će to biti budući tokovi privatizacije.. Srešćemo se sa istim fenomenima kao i u privredi. Neko može vešto, nasilno, brutalno da zgrabi imovinu i moć i da od ničega postane medijski baron. Kao što su drugi, poput Karića i Miškovića, postajali baroni divljeg kapitalizma. Ključno je pitanje: da li novinari i mediji jesu deo aparata vlasti i ideološkog aparata ili su u funkciji javnosti? Oni koji prihvataju javnost i definišu životni poziv u tom okviru, mogu pridoneti racionalnom raspletu najsloženijih kriza pa i naše.

MONITOR: Koliko je prijetnja puzajućeg totalitarizma velika?
POPOV: Sa ideologijom o suvišnim ljudima ide i ideja o diktaturi da bi se sačuvalo neko etničko, krvno, rasno jezgro. To je oblik novog totalitarizma. To se događa i u stabilnim demokratijama. Desnica biva sve moćnija i orijentacije ka redukovanju ljudskih prava i slobode su evidentne. Mnoga su pitanja otvorena, a odgovora još nema. Treba o njima razgovarati pre nego što se dogodi neko novo banalno zlo većih razmera od onih koja su već na delu.

To je problem koji u svetu privlači veliku pažnju na koji godinama ukazuju neke struje onoga što se naziva alterglobalizam. Ne antiglobalizam već alterglobalizam. Svi oni intelektualci i obični ljudi koji smatraju da realno stanje ipak ima alternativu ali ona nije artikulisana. Eto izazova da bude artikulisana i primenjena. Ne kao puki utopizam koji nema veze sa realnošću nego na osnovu impulsa ka slobodi, demokratiji, autonomnoj javnosti.

Nevolje i inspiracija

MONITOR: Mediji u ex-yu državama imaju gotovo iste probleme: u Hrvatskoj je ugašen Feral, u CG tri medija duguju po presudama oko 13 miliona eura.
POPOV: Gašenje Ferala je ogromna kulturna šteta ne samo za Split i Hrvatsku. Slično preti i Peščaniku, jednoj maltene kultnoj emisiji i časopisu u Srbiji. Nagovestili su svoj nestanak, i neki drugi mediji. No ipak ono što i dalje postoji kritičko i vizionarsko, upravo u ovim dramatičnim zbivanjima krajnje problematične privatizacije i zloupotrebe vlasti i moći, vidi izazov da reaguje.

 

Suvišni ljudi

MONITOR: Često ste se posljednjih godina pozivali na Hanu Arent, na njenu temu „suvišnih ljudi”.
POPOV: Pozivao sam se na „banalno zlo” kod Hane Arent što ona smatra da je suštinski fenomen, otkriven na suđenju Adolfu Ajhmanu. Nije on nikakav agent „radikalnog zla” kako se to nekad pisalo i govorilo, nego je bio u funkciji mehanizma banalnog zla koji je prosto uništavao one koji su smatrani „suvišnim ljudima”. To mi se čini primerenim za razmišljanje o novom banalnom zlu koje se može zapaziti u ovom razdoblju globalnog vladanja ideologije neoliberalizma gde su mnogi ljudi u mnogim delovima sveta prosto postali „suvišni ljudi”. Oni nisu trpani u logore za likvidaciju već prepuštani onome što tretiraju kao tržišne zakone pa niko nije odgovoran ako neko zato što nema zaposlenje i prihod, umre.

 

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo