Povežite se sa nama

INTERVJU

SAŠA JANKOVIĆ, ZAŠTITNIK GRAĐANA SRBIJE: Vlast se pokazuje kao moć a ne kao odgovornost

Objavljeno prije

na

U posebnoj vrsti krize koja se eufemistično naziva ,,tranzicijom”, naša društva su doživjela niz razočarenja. Uzdanje u demokratiju, ovdje je samo hipostaziralo moć vođa i partijske oligarhije. Kako u tome da se snađu ,,obični ljudi”, ima li i za njih nade i u čemu je ona, razgovarali smo sa Sašom Jankovićem, ombudsmanom građana Srbije, jednim od malobrojnih koji se građanima još bave.

MONITOR: Kakvo je vaše iskustvo – jesu li građani postali svjesniji svoje ,,moći”, a kako se ponaša država? Uspostavlja li se ,,zdrava dinamika” između ,,moćnika” i ,,običnih ljudi” koju pretpostavlja tzv. pravna država i ,,zdravo društvo”?
JANKOVIĆ: Građani svakodnevno postaju sve svesniji svojih prava i sve ih upornije i odlučnije traže. Na žalost, organi vlasti mnogo sporije postaju svesni svojih obaveza. Zato uprkos činjenici da, apsolutno gledano, nivo poštovanja prava građana raste, istovremeno raste i nezadovoljstvo ljudi radom administracije jer su njihova očekivanja, sasvim opravdano, mnogo veća. Zbog toga smatram da još nije uspostavljen sasvim zdrav odnos između vlasti i građana. Vlast se prečesto pokazuje kao moć, a ne odgovornost, što kod građana, pa čak i kada u konkretnom pojedinačnom slučaju nisu u pravu, izaziva otpor i osećanje da se vlast ne vrši u njihovo ime, već nad njima.

MONITOR: I dalje se donose zakoni na štetu opštih pravnih standarda, protiv čega ste se nekoliko puta pobunili. Da li su za promjenu stanja dovoljne ,,ispravke” diktirane iz Brisela?
JANKOVIĆ: Svaka promena, da bi bila trajna i suštinska, mora iskreno doći iznutra. Još pamtim izjavu koju je pre nekoliko godina dao jedan naš zvaničnik iz sektora bezbednosti, da je „jasno da moramo u Evropu, ali da pri tome treba da sačuvamo minimum naših nacionalnih interesa”. Drugim rečima, ulazak u Evropu je protiv maksimuma naših interesa, ali naterali su nas i treba se boriti da ne popustimo gde god možemo… Odjeci takvog stava provejavaju i danas, kada god neko kaže, „da, tako bi trebalo, ali nije realno…” Verujem da se ne sme praviti kompromis u poštovanju principa vladavine prava, ljudskih prava, funkcionisanja demokratskih procedura koje obezbeđuju legitimitet vlasti i to išli mi u EU ili ne, jer su to pravila koja osiguravaju dostojanstvo građana u odnosu sa državom i vlašću.

Dakle, dobro je kada ima neko da nas opomene i posavetuje, pa i uputi, ali niko sem nas samih ne može promeniti način na koji radimo, niti uraditi nešto umesto nas. Odavno pričam da sve što menjamo treba da menjamo zbog sebe, a ne zbog Brisela. Ali ako se već pokazalo da su evropske integracije najveći motivacioni faktor koji naše vlasti danas vuče u reforme, tada pristajem da ih iskoristimo kao vozilo koje će nas najbrže dovesti do zacrtanih ciljeva od koristi za građane.

MONITOR: Da li očekujete da nakon afere Vikiliks kontrola nad radom državnih predstavnika postane veća ili da se sve završi na nižem nivou kažnjavanja i progonu Asanža i njegove ekipe?
JANKOVIĆ: Pravilo diskrecije u diplomatiji počiva na tradiciji, ali ga štite i formalni propisi. Čak i naš Zakon o informacijama od javnog značaja, jedan od liberalnijih na svetu, omogućava da se javnosti uskrate informacije koje mogu ozbiljno ugroziti međunarodne odnose, a to isto čini i Zakon o tajnosti podataka. Ali podsetimo se da načelo diskrecije u međunarodnim odnosima potiče iz istog seta konvencija u koji spada i načelo nemešanja u unutrašnje odnose drugih zemalja. Ovo drugo, međutim, već odavno i otvoreno više ne važi, pogotovo za one koji se na Asanža najviše ljute. Oštra granica između unutrašnje i spoljnje politike od kraja hladnog rata više ne postoji. Uticaj koji EU, MMF i ostale međunarodne integracije, te pojedine države, neki pozvani, a neki samopozvani, svakodnevno vrše na našu stvarnost direktan je i ogroman. Može li se onda i dalje legitimno insistirati na tajnosti diplomatskih dokumenata, kad se i na osnovu njih donose odluke od neposrednog životnog značaja za građane širom sveta? Ako se pokaže da obelodanjivanje načina na koji se komunicira među diplomatama nije donelo strateške probleme, već samo nelagodnost moćnih zemalja, tada je jasno da trend jačanja „prava javnosti da zna” treba širiti na novu oblast. Inače, prvog dana na poslu, aktuelni američki predsednik Barak Obama rekao je da je predugo bilo previše tajnosti i da će njegova administracija, za promenu, stati na stranu ne onih koji teže da zadrže informacije, već onih koji žele da ih učine javnim. Sada je jasno da se moćne vlade ipak teško privikavaju na lupu javnosti i da joj se opiru. A kada se dugo vremena krije previše, na kraju bude otkriveno čak i ono što bi zaista moralo da ostane tajno.

MONITOR: Specijalizirali ste studije bezbjednosti. Svi o njoj pričaju, održavaju se simpoziji, seminari, to je globalna i nacionalna tema. Koliko je sporost u obračunu sa organizovanim kriminalom, ali i sa jako velikim stepenom korupcije, faktor bezbjednosnog rizika za naš region?
JANKOVIĆ: Kada organizovani kriminal i korupcija prodru u osnovne poluge državne vlasti, kada se napravi spoj kriminala, kapitala i državnih ovlašćenja, tada ta opasnost prevazilazi kriminološku ravan i postaje pretnja nacionalnoj bezbednosti najvišeg ranga. Tako nešto kaže teorija, a ja se u praksi danas time ne bavim.

MONITOR: Koliko Vi, zaista možete, da zaštitite interese građana. Spočitava Vam se, na primjer, da niste reagovali oko prodaje Telekoma što je tražio Odbor građana za praćenje namjere Vlade da proda Telekom koji je vlasnik i dijela mobilne telefonije u Crnoj Gori?
JANKOVIĆ: Ustav Republike Srbije kaže da Zaštitnik građana ne može da kontroliše rad nekoliko organa, Vlada je jedan od njih. Sve i da mogu, ne bih smeo tražiti da se Telekom ili bilo šta drugo proda ili ne proda, jer je to pitanje politike, u koju se ombudsman ne može mešati. Ono što mogu je da na Vladu apelujem da svoju odluku donese na krajnje transparentan način, kako bi se znalo ko, zbog čega i na osnovu čega je nešto odlučio, kako god odluka glasila. To sam i uradio, u direktnom razgovoru sa predsednikom Vlade Mirkom Cvetkovićem. Građani prate kako Vlada to čini i svoju ocenu o tome sigurno će dati.

MONITOR: Jedan ste od vrlo malog broja zvaničnika koji su se redovno oglašavali i koristili ovlašćenja, da ukažete na nedostatke pravne zaštite. Koliko dugo ćemo zavisiti od lične hrabrosti pojedninaca, a ne od samostalnih, profesionalnih institucija koje rade svoj posao?
JANKOVIĆ: Ni jedan od ciljeva koji smo do sada postavljali u reformi državne uprave nije do kraja sproveden, a u pogledu nekih, situacija kao da se pogoršala. Govorim o depolitizaciji, modernizaciji, racionalizaciji, profesionalizaciji javnih službi. Umesto toga, zaposlenje u javnoj službi kod nas ima socijalnu i nagradnu funkciju. Socijalnu – zato što ne težimo visokoj odgovornosti, visokom integritetu, visokoj stručnosti i visokoj motivisanosti (pa i novčanoj) u malobrojnoj administraciji koja bi onda ukupno koštala manje nego sada, već tome da se iz socijalnih razloga zaposli što više ljudi, za što manju platu, a koje zauzvrat niko neće ozbiljno pitati kako rade i pozivati na profesionalnu odgovornost. Nagradna funkcija vidi se iz toga što se posle svakih izbora ne menjaju samo oni koji su birani, već i struktura administrativnog aparata, te na čelna mesta dolaze „zaslužni” partijski kadrovi. Pri tom nije bitno što bi administracija morala biti apolitična i zakone primenjivati na isti način, bez obzira ko je na vlasti. Poznato je, npr, da posle izbora najčešće dolazi do smene svih direktora javnih preduzeća, načelnika raznih službi, kao da su se građani izjašnjavali o njima, a ne o političarima.

MONITOR: Sarađujete li sa kolegama iz Crne Gore? Koliko bi razvoju crnogorskog društva moglo pomoći osnaživanje nezavisnih institucija koje su neposredno upućene na posredovanje između građana i vlasti?
JANKOVIĆ: Sarađujem sa Zaštitnikom ljudskih prava Crne Gore na veoma konkretan način. Pritužbe građana koje se tiču rada organa vlasti jedne ili druge države prosleđujemo jedan drugom na nadležnost i razmatramo ih u što kraćem roku, a naši saradnici razmenjuju sve potrebne informacije, kao i dobra i loša iskustva.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo