Povežite se sa nama

INTERVJU

Srbija još luta

Objavljeno prije

na

 

Vesna Pešić je jedna od rijetkih ,,prvoborkinja i prvoboraca” čije se zasluge nisu ,,prelile” u najviše državne funkcije nakon oktobra 2000. Razgovor smo i počeli podsjećanjem na 5. oktobar 2000, važan i „kontroverzan” datum. ,,Moj je utisak da smo sve zbunjeniji kada dođe Peti oktobar. Sve manje umemo da objasnimo zašto Srbija tako sporo ide prema obećanjima kojima je rušen Slobodan Milošević. Dve su okolnosti sprečile ‘dobar scenario’ za Srbiju. Jedna je ta što ni onda, pre devet godina kritika Miloševićeve vlasti nije bila jasna i usmerena pravo u srce tog režima. Nije se govorilo o pogrešnoj tj. katastrofalnoj nacionalnoj politici, ratovima koje smo izazivali zbog navodnog ujedinjenja svih Srba i srpskoj megalomaniji zbog koje smo ušli u totalni sukob sa Zapadom. Taj deo, po meni glavni, je prećutan, pa je ispalo da je Milošević sklonjen jer više nije odgovarao mnogima iz veoma različitih razloga. Kada se svi ti razlozi saberu, vidi se da su oni vodili ka promenama manjeg obima – pre svega povratku Srbije u međunarodnu zajednicu i spasavanju od ekonomske propasti – a ne toliko da bi se ostvarili dubinski ciljevi. Nema više čeonog sukoba sa Zapadom, to je naučeno, a ostalo je sve ostalo fasadno sa ogromnim gomilanjem pozadinskih moći koje danas ruše i poslednju nadu da ćemo od Srbije napraviti pristojnu zemlju za život”. MONITOR: Da li simbolici „Šestog oktobra” ima mjesta u budućnosti Srbije? Šta je trebalo uraditi dan kasnije?
PEŠIĆ: Tog sledećeg dana, famoznog 6. oktobra koji se nije dogodio, snage kočenja stvarnih promena su se već organizovale, stale na noge i rekle da od toga neće biti ništa. To se videlo u rascepu između Đinđića i Koštunice, jedan reformista a drugi kleronacionalista, a da ne pominjem šta je radila pozadinska mafija, od državne i vojne bezbednosti, do tajkuna i pobedničkih stranaka koje su se otimale o položaje i gledale sopstvene interese. Ne postoji „dan posle” u kome se može nešto krupno uraditi ako nema jakih društvenih snaga koje hoće dugoročno da guraju promene, sređuju niz sitnih stvari koje život znače i drže magistralni pravac kretanja. I jednom danu se ne može uraditi ništa. Od smrti Titove, u Srbiji se nikakav poredak nije uhvatio. To ne znači da je Titov bio dobar, ali jeste bio neki poredak. Hoću da kažem da od nacionalne revolucije u Srbiji započinje haos koji i danas traje.

 

MONITOR: Vidite li među današnjim političkim i društvenim akterima nosioce nekih budućih promjena,”Šestog oktobra”
PEŠIĆ: Nažalost, ne vidim. I to najveći problem. Horizont promena i napredovanja Srbije je zatvoren. Postoji polovična retorika o ulasku Srbije u EU, ali se to odmah izbalansira sa „nikada nećemo priznati Kosovo”. A to se odražava na spoljnu politiku koja je za male narode veoma važna, ako ne i ključna. Ona luta baš u spoljnoj politici, od Kine do nesvrstanih i EU i SAD. Unutrašnja situacija je katastrofalna. Ekonomija je gotovo nepovratno propala. Vladavina bezakonja tj. partijske države se učvrstila do cinizma, a demokratske institucije se toliko istanjile da se kroz njih providi ogoljena moć raspojasanih ljudi raznih vrsta, od onih u fudbalskim klubovima, u crkvi, službama bezbednosti, tajkuna, kriminalaca i političara koji su propali u tom anti-političkom blatu, pa sada fingiraju da nešto rade jer i oni moraju da žive od nečega.

MONITOR: Kritičarka ste dominacije predsjednika Srbije Borisa Tadića. Ne vjerujete u naš model „prosvijećenog apsolutizma” i strategiju „nacionalnog pomirenja”?
PEŠIĆ: Ne znam šta da vam kažem o Borisu Tadiću. Sve te epitete koje ste mu pripisali, pa i taj da dominira, da ima neki model i strategiju, ja vidim kao nekakvu igru senki i štimovanja izjava prema rezultatima anketa javnog mnjenja. Tačno je, on dominira ali da se ništa ne bi dogodilo, da bi neki dominantni ljudi ostali tamo gde jesu, da bi blokirao mogućnost da Srbija povuče neki pravi potez, da bi iscrpio i poslednji atom snage građana koje više politika ne interesuje jer nema zbog čega da ih zanima. Ispraznila se. Ako je to „model”, ja ne znam kome služi, Srbiji sigurno ne. Nacionalno pomirenje je retoričko jer njegov ministar spoljnih poslova ide okolo i svađa se po našem regionu, tamo gde treba da se miri. Mladić je na slobodi, Republika Srpska je prioritet u smislu nacionalnog interesa jer se veruje da će onima na Zapadu dosaditi da brane BiH kao propalu državu. U tom modelu praznine i lutanja naš predsednik se setio ideja Titove Jugoslavije, pa misli da i danas Srbija može i treba da bude „nešto između”, Zapada i Rusa, a ono upali smo u mrežu Rusa do zla boga, kao da 1948. nikada nije bilo, i kao da nikada niko u obližnjim zemljama nije imao najbolnija iskustva sa tom velikom silom koju niko normalan ne voli suviše blizu. Sve je to ogrnuto njegovom pristojnom pojavom i autentično pristojnim ponašanjem.

MONITOR: Kako vam se onda čini stanje u Crnoj Gori?
PEŠIĆ: Ja sam nekada dobro znala situaciju u Crnoj Gori, sada više ne. I interesovanje se smanjilo. Vidim da se i ona zaglavila u sličnim pričama kao i Srbija, u fasadnim institucijama, iza kojih stoje moćni feudalci koji drže „svo blago” u svojim rukama, a narodu podele siću. Generalno, mislim da je problem Crne Gore i Srbije u tome što su obe države pale na lestvici interesovanja Evrope i SAD. Mi više nismo u njihovom fokusu, a čim nismo njima na oku, sve se urušava, uključujući i to da nestaje opozicija, ili je i ona ista ili još gora od vlasti. Jednostavno rečeno, ne može da se održi dinamika političkih i svih drugih ključnih promena.

MONITOR: U BIH se više ništa ne može uraditi bez Milorada Dodika. Ima li ičega „prosvijećenog” u malim balkanskim autokratama i diktatorima ili je njihova često vaninstitucionalna moć najbolji pokazatelj slabog društva i neformiranih država?
PEŠIĆ: Šta da vam kažem o Dodiku? Vredi li to mrčenja papira? Bosna i Hercegovina najviše strada zbog onoga što sam već rekla – više „nismo interesantni”. Njima je pomoć sa Zapada ključna da bi opstali, da bi se uspostavilo nešto što bar liči na državu, makar i na autokratsku. Oni nemaju ni toliko, sem što svako u svom „entitetu” može da radi šta hoće, pa je među njima Dodik jedan od ,,najnaprednijih”, on baš radi šta mu se hoće i šta braća iz Beograda vole da čuju.

MONITOR: Postali ste poznati po afirmisanju ljudskih prava i antiratnom angažmanu. Gdje su danas te vrijednosti u srpskom i drugim društvima zemalja ex-yu prostora?
PEŠIĆ
: Kontradiktorno je možda, ali tu se napravio ipak neki pomak. Kada se značajnije ugroze prava, naročito nacionalnih manjina, odmah navučeš gnev Saveta Evrope, dakle onih koji nadgledaju, i onda se krene u povlačenje i smirivanje. Naravno, nisu sve manjinske grupe napredovale u tome da se na njih gleda sa tolerancijom. Videli ste da homoseksualci predstavljaju sasvim neprihvatljivu manjinu od velike većine građana, i da će još dosta vode proteći da i ti ljudi postanu građani s jednakim pravima i ugledom.

MONITOR: U vremenu koje je prethodilo proglašenju kosovske nezavisnosti i procesu priznavanja, zalagali ste se za rješenje u podjeli Kosova između zainteresovanih strana koje nisu mogle da se dogovore. Da li je i danas to za vas rješenje krize koja na Kosovu još traje?
PEŠIĆ:
Mislim da su sva rešenja koja su išla na to da se kriza brže reši – propala. Ja sam to predlagala, ne zato što mislim da je to nešto posebno dobro, nego sam pomišljala da tako možemo brže da se izvučemo iz kosovske priče i krenemo napred. Sada su se kola zaglavila, a to rešenje da se oko 10 odsto teritorije Kosova koju Albanci ne kontrolišu otvori prema Srbiji, nije bilo po volji velikih sila jer su se bojale da krenu u prekrajanje granica. I taj strah je opravdan, pa sam i ja to govorila više onako, u pola glasa, nego što sam bila uverena da to može da prođe. Sada je Kosovo čisto reakcionarna stvar i prodavanje magle, iza koje čuče političari koji od „svete zemlje” vuku političke benefite.

MONITOR: Pitanje antifašizma, onog istorijskog ali i aktuelnog, jedna je od top tema u Srbiji, ali i u Crnoj Gori, Hrvatskoj. Šta je u reakcijama pokušaj „istorijskog revizionizma” a šta namjera da se zamaskira današnje bujanje novih formi fašizma?
PEŠIĆ: To je velika tema. Ja mislim da je u Srbiji zamrla antifašistička priča jer se ona pripisivala komunistima a komunisti su bili internacionalisti a ne nacionalisti velike Srbije. Ratovi i zaokret koji je izveo Milošević totalno su promenili karakter naroda, on više nije onaj isti. Mi koji smo bili protiv nacionalizma, ja sada to shvatam, mi smo jugoslovenski Srbi, Srbi one nekada napredne države u kontekstu okruženja koje je bilo pod sovjetskom čizmom. Kada se narod preobratio pod Miloševićem, oni su postali srpski Srbi, na koje smo zaboravili, oni iz prošlosti koji su govorili o „ujedinjenju ili smrti”. Mislim da je to suština, Milošević se vratio Stevanu Moljeviću i četničkim idejama o velikoj Jugoslaviji i velikoj Srbiji, i ko zna čemu sve od tog starog gvožđa.

MONITOR: Aleksandar Vučić gostuje u Vašingtonu, drži predavanje u „Vudro Vilson” centru i apostrofira SAD kao najvažnijeg bilateralnog partnera Srbije. Kuda ide Srbija?
PEŠIĆ: Kada se Boris Tadić dosetio da se od Koštunice odmakne pet centimetara ulevo i dobije izbore na priči o Evropi, i deo radikala, sada naprednjaka, dosetio se da se odmakne pet centimetara od centra udesno, i da ostavi Koštunicu na krajnjoj desnici sa svojim bivšim drugarima radikalima. I oni su sada za EU, baš ih briga, što bi bili večiti autsajderi, kad i oni mogu da kažu isto ,,da su za EU i za Kosovo, da su za SAD i za Rusiju”. To je pražnjenje politike, svođenje na praznu retoriku i finansijske interese retoričara. Sada su svi prihvatljivi, svi su na pet centimetara razdaljine, a građani nemaju pravi izbor i zbunjeni su što su svi postali isto.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DRAGAN KOPRIVICA, IZVRŠNI DIREKTOR CDT: Dobro došli u crnogorsku partitokratiju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Imamo tipičan primjer obrasca: jako zagovarate progresivne i demokratske vrijednosti i aktivnosti a istovremeno radite sve kako ne bi došlo do promjene sadašnjeg stanja i postojeće političke kulture

 

 

Anomalije koje su dovele do prijevremenih lokalnih izbora u Budvi, Andrijevici i, možda, Šavniku ukazuju na obrazac ponašanja i funkcionisanja političkih elita u Crnoj Gori, kaže nam Dragan Koprivica, izvršni direktor Centra za demokratsku tranziciju. “Funkcionisanje institucija kao da je svrha njihovog postojanja, omogućavanje i podsticanje partijskog preduzetništva, a ne javni interes, pravna država i razvoj zajednice zapravo jeste suština tog modela”

MONITOR: Može li se to promijeniti nakon vanrednih lokalnih izbora?

KOPRIVICA: U Budvi i Andrijevici nema puno ni političkih ni ideoloških razloga za krizu vlasti i vanredne izbore. Radi se samo o dodatnoj fragmentaciji izborne scene, novoj prekompoziciji i potrebi da se blokira rad opštine u nadi da će im novi izbori omogućiti bolju poziciju prilikom isisavanja državnih (opštinskih) resursa i njihovo prebacivanje u ruke moćnika. To je dio naše političke kulture koja se, iako svaki dan slušamo drugačije priče, neće brzo promijeniti. Problem je što građanke i građani još uvijek ne umiju da ovakvo ponašanje kazne na izborima. Oni se, nažalost, ili okreću apstinenciji ili, ako su mlađeg doba, odlaze iz zemlje.

To je savršen scenario za partitokratiju. Kad pogledamo razvoj političkih odnosa, ne bi bilo iznenađenje da se ove anomalije nastave i u drugim opštinama ili se brzo pojave i na državnom nivou.

MONITOR: Situacija u Šavniku je i za naša poimanja politike neobična. Postoji li, vama poznat, sličan primjer u izbornoj praksi?

KOPRIVICA: U svojoj praksi, a bavim se izborima skoro 25 godina, nijesam vidio sličan slučaj. Gotovo je teorijski nemoguće da se u jednom izbornom ciklusu, za izbore koji imaju 1.600 upisanih birača, dogodi sve ono što smo imali prilike da gledamo u Šavniku. Da smo taj slijed događaja pokušali smisliti, i u šali, vjerujem da nam ne bi pošlo za rukom da budemo toliko kreativni. Slijed događaja, ponašanje političkih subjekata, različitih državnih organa i izborni proces koji traje 19 mjeseci zaista nije lako smisliti. To je, nažalost, ono što ni teorijski nije moguće zamisliti jeste naša politička realnost.

Zoran RADULOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. aprila ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ANA LALIĆ-HEGEDIŠ, PREDSJEDNICA NEZAVISNOG DRUŠTVA NOVINARA VOJVODINE: Hajka će se završiti kada Vučić opozove svoje poslušnike

Objavljeno prije

na

Objavio:

Podrška međunarodnih organizacija i pritisci EU zvaničnika i stranih ambasada na srpsku vlast su jedini način da se ova krvločna hajka na Dinka Gruhonjića i mene završi

 

 

MONITOR: U vrijeme vanrednog stanja usled pandemije kovida, bili ste uhapšeni zbog izvještavanja o situaciji u zdravstvenim ustanovama u Novom Sadu. Sada ste ponovo na žestokom udaru, na društvenim mrežama i preko SMS poruka…Čini se kao da ste na nekom mogućem spisku „dežurnih krivaca“?

LALIĆ-HEGEDIŠ: Srpskim vlastima je uvek potrebna lista “dežurnih krivaca” kojom se skreće pažnja građana sa nepočinstava, nepodopština i političkih marifetluka vladajuće koalicije. S obzirom da svojim izveštavanjem godinama ukazujem na sistemsku korupciju, nepotizam, partijsko iživljavanje nad građanima, koketiranje sa nacionalizmom, na bahatost, siledžijstvo … a uz to radim u nezavisnim medijima koje Vučić otvoreno naziva “stranoplaćeničkim i izdajničkim”, moje ime je podvučeno na svim njihovim spiskovima za obračun. Za mene ništa novo, jer prezime moje porodice se već devedesetih našlo na jednom takvom opskurnom spisku. Tada ga je sastavljao četnički vojvoda, haški osuđenik i Vučićev politički otac Vojisalav Šešelj, za potrebe proterivanja Hrvata iz Srema. Danas, njegov najbolji radikalski đak samo nastavlja Šešeljevu misiju i viziju, a to je hegemonističko društvo podeljeno na “srpske patriote” i “izdajnike” , “ustaše” i “strane plaćenike”. A zna se šta takvima treba da se dogodi …

MONITOR: Identifikovano je nekoliko  osoba od onih koji su vam prijetili, neki su uhapšeni -pa pušteni u kućni pritvor…Može li ovo što je do sada urađeno na očuvanju vaše bezbjednosti, da spriječi dalje napade? Ili je za to važnija javna podrška-kolega, strukovnih udruženja-ovdašnjih i međunarodnih, EU predstavnika i dijela javnosti, koju ste vi i vaš kolega Dinko Gruhonjić, dobili?

LALIĆ-HEGEDIŠ: Koliko god su hapšenje osoba koje su nam pretile da će nam zaklati porodice, ubiti nas, silovati decu, lomiti kosti … za nas dobra vest, toliko istovremeno izazivaju potpuni kontraefekat u javnosti. Nakon svakog uhapšenog, salve nasilja i uvreda koje primamo se multiplikuju, jer značajan deo građana Srbije, koji se svakodnevno informišu isključivo preko režimskih medija, smatra da su ljudi koji nam prete neki novi srspki Obilići, a da smo Dinko i ja izdajnici koji zaslužuju da im se stane na kraj.

Podrška međunarodnih organizacija, ali i pritisci EU zvaničnika i stranih ambasada na srpsku vlast su jedini način da se ova krvločna hajka završi. A, završiće se onda kada Vučić opozove svoje trbuhozborce sa skupštinskih govornica, poslušnike, dodvorice i armiju botova koji su po njegovom nalogu i otpočeli ovaj pir nasilja i bezumlja.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. aprila ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESELIN RADULOVIĆ, ADVOKAT: Ogoljena borba za vlast

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministar policije nema aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe protiv akta u čijem je donošenju učestvovao, bez obzira na to kako je na sjednici Vlade glasao. Tužbu protiv ove odluke Vlade mogao bi podnijeti neko od kandidata koji nijesu izabrani. Prihvatanje tužbe ministra bio bi presedan u dosadašnjoj praksi Upravnog suda

 

 

MONITOR: Ministar policije Danilo Šaranović tužio je Vladu Upravnom sudu zbog postavljenja v.d šefa Uprave policije za koje tvrdi da je bilo nezakonito. Kako vidite tu tužbu i njenu sudbinu pred Upravnim sudom?

RADULOVIĆ: Postupak određivanja v.d. direktora Uprave policije je bio nezakonit, ali je u tom nezakonitom postupku vrlo aktivno učestvovao i ministar unutrašnjih poslova. Tužbu gospodina Šaranovića vidim kao reakciju strane koja je poražena u besprizornoj borbi za kontrolom tog značajnog dijela bezbjednosnog sektora. Međutim, ono što je bitno jeste da ministar nema aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe protiv akta u čijem je donošenju učestvovao, bez obzira na to kako je na sjednici Vlade glasao. Tužbu protiv ove odluke Vlade mogao bi podnijeti neko od kandidata koji nijesu izabrani. Prihvatanje tužbe ministra bio bi presedan u dosadašnjoj praksi Upravnog suda i zato očekujem da taj sud štiti interese zakonitosti, a ne partijske interese i neostvarene ambicije bilo kog člana Vlade.

MONITOR: Koliko su takve tužbe uobičajene?

RADULOVIĆ: Takve tužbe nijesu česte u praksi, ali dešavaju se slučajevi da tužbu podnese lice koje nema aktivnu legitimaciju. Obično takve tužbe podnose pravno neuka lica.

MONITOR: Kako vidite proces izbora vd šefa UP i šta je sve tokom tog izbora bilo nezakonito?

RADULOVIĆ: U procesu izbora v.d. direktora UP sve je bilo nezakonito. Na istoj sjednici kada je razriješen prethodni direktor policije Zoran Brđanin, Vlada je morala da odredi vršioca dužnosti na predlog ministra, kako je to propisano Zakonom o unutrašnjim poslovima.Umjesto toga, Vlada i ministar su ušli u nezakonite improvizacije, počev od raspisivanja tzv. internog oglasa, pa do poligrafskog testiranja na inicijativu ministra koje je sprovođeno proizvoljno i na način koji je izazvao brojne sumnje. Ni javnost, a ni kandidati, ne znaju ko je i na osnovu čega odredio na koje okolnosti kandidati treba da se ispitaju na poligrafu, gdje će se sprovodi ispitivanje, kojim redosljedom, da li će svima biti postavljena ista pitanja i sl. Na kraju smo došli do čak apsurdne situacije da su strožiji uslovi i komplikovanija procedura za izbor v.d. direktora, nego za izbor direktora u punom mandatu.

MONITOR: Sporni izbor odigrava se u vrijeme dok se vlasti kunu u IBAR, odnosno dobijanje Izvještaja o privremenim mjerilima za poglavlja 23, 24, koja se tiču upravo vladavne prava. Koliko je Crna Gora daleko od vladavine prava?

RADULOVIĆ: Ovaj izbor je samo jedan od primjera koji pokazuje da živimo u ambijentu u kome je sve podređeno partijskim i ličnim interesima i pokušajima da se preuzme ili sačuva kontrola nad što većim dijelom sistema. Političke partije i njihovi lideri otvoreno pokazuju da ih javni interes ne zanima. Politička scena u Crnoj Gori uglavnom je podijeljena na dva dijela, od kojih bi jedan dio prodao Crnu Goru bez razmišljanja, a drugi dio bi je poklonio drugom. Pri tome i jedni i drugi državu i njene resurse doživljavaju kao plijen i koriste ih u ličnom i partijskom interesu. Istovremeno, brojne insititucije koje treba da obezbijede poštovanje pravnog poretka su nedovoljno funkcionalne. Kad svemu tome dodamo nepodnošljivo neznanje i veoma često i loše namjere kod političara i javnih funkcionera, onda je jasno koliko smo blizu ili daleko od društva vladavine prava.

MONITOR: Gdje je u tom smislu pravosuđe, i koliko smo daleko od njegovog reformisanja?

RAULOVIĆ: Nažalost, pravosuđe još uvijek nije ušlo u proces ozbiljnih i istinskih reformi. Vesna Medenica je ukupno 17 godina rukovodila pravosuđem na jedan autokratski način koji je favorizovao nestručne kadrove bez integriteta, a istovremeno sputavao profesionalce. Tri godine nakon njene ostavke i dvije godine od kada je ona uhapšena, sistem koji je ona sa saradnicima u pravosuđu kreirala i dalje je skoro netaknut. Možda je najbolji primjer za to upravo postupak koji se vodi protiv nje, gdje je suđenje do sada 15 puta odloženo i to na način koji pokazuje da je određenim akterima postupka i dalje dozvoljeno da se sa pravosuđem i državom izruguju jednako kako su to zajedno sa g-đom Medenicim radili dok je ona pravosuđem i formalno upravljala. Mislim da će tako biti sve dok se u cjelokupnom pravosuđu ne sprovede neka vrsta vetinga ili lustracije koja će pravosuđe očistiti od kadrova koji su ga doveli u stanje u kome se nalazi i koji sada sprječavaju početak ozbiljne reforme u pravosuđu. U fokusu tog procesa, pored odgovornosti, trabalo bi da bude ispitivanje zakonitosti porijekla imovine tih lica.

MONITOR: Šta su vlasti nakon pada DPS-a propustile da urade na reformisanju pravosuđa?

RADULOVIĆ: Osim izbora Glavnog specijalnog tužioca, teško da se može govoriti o pozitivnim potezima koje su vlasti nakon pada DPS-a preduzele na reformi pravosuđa. Prije se stekao utisak da su svi koji su vršili vlast željeli da u pravosuđu imaju nekoga ko će njima biti ono što je Medenica bila DPS-u. Od kada je DPS izgubio vlast, aktuelna Vlada je treća po redu. Niti jedna od tih Vlada nije uradila gotovo ništa da državnom tužilaštvu i pravosuđu uopšte poboljša uslove rada. Pozitivne stvari u pravosuđu prethodnih godina desile su se isključivo iz dva razloga. Prvi je izbor g-dina Novovića za Glavnog specijalnog tužioca, a drugi je dokazni materijal koji je Crnoj Gori stigao od strane Europola. To je u krajnjem dovelo i do procesiuranja g-đe Medenice, pa je logično i prirodno da ona i njeni saradnici čine sve da ospore i opstruiraju aktivnosti GST-a i materijal Europola. Ipak, zabrinjavajuće je da GST i pravosuđe nemaju adekvatnu i dovoljnu podršku od onih koji, bar deklarativno, ne pripadaju sistemu čiji značajan dio je bila g-đa Medenica. Izgleda da vladavina prava ne ide u prilog ni mnogima od njih.

MONITOR: Dok se u vladi dešava sukob oko bezbjednosnog sektora, na lokalnom nivou dešavaju se turblencije. Kako vidite slučajeve Andrijevica i Šavnik iz pravnog ugla?

RADULOVIĆ: Uvođenje tzv. prinudne uprave u Andrijevici od strane Vlade bilo je opravdano. Međutim, odluka Vlade da uvede prinudnu upravu u opštini Šavnik je sporna, isto kao što je sporna i odluka Skupštine opštine Šavnik da skrati mandat koji je prestao još 2022. godine. Nakon toga, sporna je bila i odluka Vlade da “povuče” odluku i kasnije opet da je objavi. Skupštini opštine kojoj je mandat istekao ne može se skratiti mandat, niti se može raspuštiti Skupština opštine kojoj je mandat istekao. Odluke o raspuštanju ili skraćenju mandata mogu se donijeti samo dok mandat traje. Primjeri Andrijevice i Šavnika potvrđuju da Crna Gora nema funkcionalne institucije koje treba da obezbijede poštovanje zakona, odnosno u tim slučajevima održavanje sjednice Skupštine opštine i održavanje lokalnih izbora.

Mislim da je dobra odluka predsjednika Milatovića da ne raspiše izbore u opštini Šavnik jer izborni proces po ranijoj odluci o raspisivanju izbora je tamo u toku, odnosno nije okončan. Pravni izlaz iz takve situacije je u tome da institucije obezbijede da se okončaju već raspisani lokalni izbori jer je to obaveza države i njenih institucija. Nažalost, na djelu imamo ogoljenu borbu za vlast koja, u nedostatku funkcionalnih institucija, ima prednost u odnosu na pravni izlaz i poštovanje zakona.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo