Povežite se sa nama

INTERVJU

Srbija još luta

Objavljeno prije

na

 

Vesna Pešić je jedna od rijetkih ,,prvoborkinja i prvoboraca” čije se zasluge nisu ,,prelile” u najviše državne funkcije nakon oktobra 2000. Razgovor smo i počeli podsjećanjem na 5. oktobar 2000, važan i „kontroverzan” datum. ,,Moj je utisak da smo sve zbunjeniji kada dođe Peti oktobar. Sve manje umemo da objasnimo zašto Srbija tako sporo ide prema obećanjima kojima je rušen Slobodan Milošević. Dve su okolnosti sprečile ‘dobar scenario’ za Srbiju. Jedna je ta što ni onda, pre devet godina kritika Miloševićeve vlasti nije bila jasna i usmerena pravo u srce tog režima. Nije se govorilo o pogrešnoj tj. katastrofalnoj nacionalnoj politici, ratovima koje smo izazivali zbog navodnog ujedinjenja svih Srba i srpskoj megalomaniji zbog koje smo ušli u totalni sukob sa Zapadom. Taj deo, po meni glavni, je prećutan, pa je ispalo da je Milošević sklonjen jer više nije odgovarao mnogima iz veoma različitih razloga. Kada se svi ti razlozi saberu, vidi se da su oni vodili ka promenama manjeg obima – pre svega povratku Srbije u međunarodnu zajednicu i spasavanju od ekonomske propasti – a ne toliko da bi se ostvarili dubinski ciljevi. Nema više čeonog sukoba sa Zapadom, to je naučeno, a ostalo je sve ostalo fasadno sa ogromnim gomilanjem pozadinskih moći koje danas ruše i poslednju nadu da ćemo od Srbije napraviti pristojnu zemlju za život”. MONITOR: Da li simbolici „Šestog oktobra” ima mjesta u budućnosti Srbije? Šta je trebalo uraditi dan kasnije?
PEŠIĆ: Tog sledećeg dana, famoznog 6. oktobra koji se nije dogodio, snage kočenja stvarnih promena su se već organizovale, stale na noge i rekle da od toga neće biti ništa. To se videlo u rascepu između Đinđića i Koštunice, jedan reformista a drugi kleronacionalista, a da ne pominjem šta je radila pozadinska mafija, od državne i vojne bezbednosti, do tajkuna i pobedničkih stranaka koje su se otimale o položaje i gledale sopstvene interese. Ne postoji „dan posle” u kome se može nešto krupno uraditi ako nema jakih društvenih snaga koje hoće dugoročno da guraju promene, sređuju niz sitnih stvari koje život znače i drže magistralni pravac kretanja. I jednom danu se ne može uraditi ništa. Od smrti Titove, u Srbiji se nikakav poredak nije uhvatio. To ne znači da je Titov bio dobar, ali jeste bio neki poredak. Hoću da kažem da od nacionalne revolucije u Srbiji započinje haos koji i danas traje.

 

MONITOR: Vidite li među današnjim političkim i društvenim akterima nosioce nekih budućih promjena,”Šestog oktobra”
PEŠIĆ: Nažalost, ne vidim. I to najveći problem. Horizont promena i napredovanja Srbije je zatvoren. Postoji polovična retorika o ulasku Srbije u EU, ali se to odmah izbalansira sa „nikada nećemo priznati Kosovo”. A to se odražava na spoljnu politiku koja je za male narode veoma važna, ako ne i ključna. Ona luta baš u spoljnoj politici, od Kine do nesvrstanih i EU i SAD. Unutrašnja situacija je katastrofalna. Ekonomija je gotovo nepovratno propala. Vladavina bezakonja tj. partijske države se učvrstila do cinizma, a demokratske institucije se toliko istanjile da se kroz njih providi ogoljena moć raspojasanih ljudi raznih vrsta, od onih u fudbalskim klubovima, u crkvi, službama bezbednosti, tajkuna, kriminalaca i političara koji su propali u tom anti-političkom blatu, pa sada fingiraju da nešto rade jer i oni moraju da žive od nečega.

MONITOR: Kritičarka ste dominacije predsjednika Srbije Borisa Tadića. Ne vjerujete u naš model „prosvijećenog apsolutizma” i strategiju „nacionalnog pomirenja”?
PEŠIĆ: Ne znam šta da vam kažem o Borisu Tadiću. Sve te epitete koje ste mu pripisali, pa i taj da dominira, da ima neki model i strategiju, ja vidim kao nekakvu igru senki i štimovanja izjava prema rezultatima anketa javnog mnjenja. Tačno je, on dominira ali da se ništa ne bi dogodilo, da bi neki dominantni ljudi ostali tamo gde jesu, da bi blokirao mogućnost da Srbija povuče neki pravi potez, da bi iscrpio i poslednji atom snage građana koje više politika ne interesuje jer nema zbog čega da ih zanima. Ispraznila se. Ako je to „model”, ja ne znam kome služi, Srbiji sigurno ne. Nacionalno pomirenje je retoričko jer njegov ministar spoljnih poslova ide okolo i svađa se po našem regionu, tamo gde treba da se miri. Mladić je na slobodi, Republika Srpska je prioritet u smislu nacionalnog interesa jer se veruje da će onima na Zapadu dosaditi da brane BiH kao propalu državu. U tom modelu praznine i lutanja naš predsednik se setio ideja Titove Jugoslavije, pa misli da i danas Srbija može i treba da bude „nešto između”, Zapada i Rusa, a ono upali smo u mrežu Rusa do zla boga, kao da 1948. nikada nije bilo, i kao da nikada niko u obližnjim zemljama nije imao najbolnija iskustva sa tom velikom silom koju niko normalan ne voli suviše blizu. Sve je to ogrnuto njegovom pristojnom pojavom i autentično pristojnim ponašanjem.

MONITOR: Kako vam se onda čini stanje u Crnoj Gori?
PEŠIĆ: Ja sam nekada dobro znala situaciju u Crnoj Gori, sada više ne. I interesovanje se smanjilo. Vidim da se i ona zaglavila u sličnim pričama kao i Srbija, u fasadnim institucijama, iza kojih stoje moćni feudalci koji drže „svo blago” u svojim rukama, a narodu podele siću. Generalno, mislim da je problem Crne Gore i Srbije u tome što su obe države pale na lestvici interesovanja Evrope i SAD. Mi više nismo u njihovom fokusu, a čim nismo njima na oku, sve se urušava, uključujući i to da nestaje opozicija, ili je i ona ista ili još gora od vlasti. Jednostavno rečeno, ne može da se održi dinamika političkih i svih drugih ključnih promena.

MONITOR: U BIH se više ništa ne može uraditi bez Milorada Dodika. Ima li ičega „prosvijećenog” u malim balkanskim autokratama i diktatorima ili je njihova često vaninstitucionalna moć najbolji pokazatelj slabog društva i neformiranih država?
PEŠIĆ: Šta da vam kažem o Dodiku? Vredi li to mrčenja papira? Bosna i Hercegovina najviše strada zbog onoga što sam već rekla – više „nismo interesantni”. Njima je pomoć sa Zapada ključna da bi opstali, da bi se uspostavilo nešto što bar liči na državu, makar i na autokratsku. Oni nemaju ni toliko, sem što svako u svom „entitetu” može da radi šta hoće, pa je među njima Dodik jedan od ,,najnaprednijih”, on baš radi šta mu se hoće i šta braća iz Beograda vole da čuju.

MONITOR: Postali ste poznati po afirmisanju ljudskih prava i antiratnom angažmanu. Gdje su danas te vrijednosti u srpskom i drugim društvima zemalja ex-yu prostora?
PEŠIĆ
: Kontradiktorno je možda, ali tu se napravio ipak neki pomak. Kada se značajnije ugroze prava, naročito nacionalnih manjina, odmah navučeš gnev Saveta Evrope, dakle onih koji nadgledaju, i onda se krene u povlačenje i smirivanje. Naravno, nisu sve manjinske grupe napredovale u tome da se na njih gleda sa tolerancijom. Videli ste da homoseksualci predstavljaju sasvim neprihvatljivu manjinu od velike većine građana, i da će još dosta vode proteći da i ti ljudi postanu građani s jednakim pravima i ugledom.

MONITOR: U vremenu koje je prethodilo proglašenju kosovske nezavisnosti i procesu priznavanja, zalagali ste se za rješenje u podjeli Kosova između zainteresovanih strana koje nisu mogle da se dogovore. Da li je i danas to za vas rješenje krize koja na Kosovu još traje?
PEŠIĆ:
Mislim da su sva rešenja koja su išla na to da se kriza brže reši – propala. Ja sam to predlagala, ne zato što mislim da je to nešto posebno dobro, nego sam pomišljala da tako možemo brže da se izvučemo iz kosovske priče i krenemo napred. Sada su se kola zaglavila, a to rešenje da se oko 10 odsto teritorije Kosova koju Albanci ne kontrolišu otvori prema Srbiji, nije bilo po volji velikih sila jer su se bojale da krenu u prekrajanje granica. I taj strah je opravdan, pa sam i ja to govorila više onako, u pola glasa, nego što sam bila uverena da to može da prođe. Sada je Kosovo čisto reakcionarna stvar i prodavanje magle, iza koje čuče političari koji od „svete zemlje” vuku političke benefite.

MONITOR: Pitanje antifašizma, onog istorijskog ali i aktuelnog, jedna je od top tema u Srbiji, ali i u Crnoj Gori, Hrvatskoj. Šta je u reakcijama pokušaj „istorijskog revizionizma” a šta namjera da se zamaskira današnje bujanje novih formi fašizma?
PEŠIĆ: To je velika tema. Ja mislim da je u Srbiji zamrla antifašistička priča jer se ona pripisivala komunistima a komunisti su bili internacionalisti a ne nacionalisti velike Srbije. Ratovi i zaokret koji je izveo Milošević totalno su promenili karakter naroda, on više nije onaj isti. Mi koji smo bili protiv nacionalizma, ja sada to shvatam, mi smo jugoslovenski Srbi, Srbi one nekada napredne države u kontekstu okruženja koje je bilo pod sovjetskom čizmom. Kada se narod preobratio pod Miloševićem, oni su postali srpski Srbi, na koje smo zaboravili, oni iz prošlosti koji su govorili o „ujedinjenju ili smrti”. Mislim da je to suština, Milošević se vratio Stevanu Moljeviću i četničkim idejama o velikoj Jugoslaviji i velikoj Srbiji, i ko zna čemu sve od tog starog gvožđa.

MONITOR: Aleksandar Vučić gostuje u Vašingtonu, drži predavanje u „Vudro Vilson” centru i apostrofira SAD kao najvažnijeg bilateralnog partnera Srbije. Kuda ide Srbija?
PEŠIĆ: Kada se Boris Tadić dosetio da se od Koštunice odmakne pet centimetara ulevo i dobije izbore na priči o Evropi, i deo radikala, sada naprednjaka, dosetio se da se odmakne pet centimetara od centra udesno, i da ostavi Koštunicu na krajnjoj desnici sa svojim bivšim drugarima radikalima. I oni su sada za EU, baš ih briga, što bi bili večiti autsajderi, kad i oni mogu da kažu isto ,,da su za EU i za Kosovo, da su za SAD i za Rusiju”. To je pražnjenje politike, svođenje na praznu retoriku i finansijske interese retoričara. Sada su svi prihvatljivi, svi su na pet centimetara razdaljine, a građani nemaju pravi izbor i zbunjeni su što su svi postali isto.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ERVINA DABIŽINOVIĆ, PSIHOLOŠKINJA: Čerečenje leša javne uprave i institucija  

Objavljeno prije

na

Objavio:

Prethodna Vlada nije promijenila ambijent u kojem bi se razvlastio dotadašnji sistem, a sadašnjoj se prema kapacitetima koje ima i podršci koju može da obezbijedi,  ne nazire riješenje te društvene patologije u kojoj se gubimo

 

MONITOR:  Imali smo i dvije vlade ekspertsku i manjinsku. Kako vidite jednu, kako drugu, njen sastav i mogućnosti?

DABIŽINOVIĆ: Svjedočimo velikim obećanjima nakon 30 avgusta koji su se pretvorili u svoju suprotnost. Promjena vlasti nije ispunila ni obećanja koje je dala niti očekivanja građanki/na Crne Gore. Vidjeli smo, a vidimo i sada, bjesomučno čerečenje leša javne uprave i institucija u koji se ubacuju partijski aktivisti po dubini i širini. U duhu takve politike imamo građane prvog, drugog i trećeg reda. U kontinuitetu se povećava jaz između sirotinje i bogatih. Nastavlja zloupotreba političke moći na rad institucije sistema što predstavlja nastavak prethodnika sa kojima se ne želi sarađivati, i tako gradi vlastita politička pozicija.  Često je to jedina tačka programa. Mislim da je o sastavima i jedne i druge vlade bilo dosta riječi. Svela bi sve na političku trgovinu i prevaru. Kako oni koji su u krvi do lakata iz devedesetih a njih je većina,  mogu biti pokretačka snaga državi koja je na aparatima. Zaključujem, prethodna vlada nije promijenila ambijent u kojem bi se razvlastio dotadašnji sistem a sadašnjoj se, prema kapacitetima koje ima i podršci koju može da obezbijedi, ne nazire riješenje te društvene patologije u kojoj se gubimo.

MONITOR:  Da li je nova Vlada u stanju da deblokira evropski proces imajući u vidu da su u njoj mnogi stari politički akteri, a da joj je parlamentarna podrška DPS?

DABIŽINOVIĆ: Prema onom što stiže iz sadašnje Vlade poruke su zbunjujuće. Strateški cilj  ulaska Crne Gore u EU  sada u javnom govoru prvog ministra dobija pandam u Otvorenom Balkanu. Ne bi trošila bespotrebno vrijeme čitalaca baveći se objašnjenima ovog unakrsnog zbunjivanja građana. Ne polažem prevelike nade u sadašnju Vladu. Po mom ubjeđenju ova Vlada bi trebalo da pripremi teren za izbore koji ne bi bili kompromitovani. O raščišćavanju problema i propadanja Crne Gore trebalo bi da povedemo široki društveni konsenzus jer je trideset godina ogroman period za uništavanje a mali za „ozdravljenje“. Društveni procesi koji bi trebalo da donesu duh jednog drugog vremena moraju početi oduzimanjem imovine onima koji su je stekli nelegalno ali i suočavnjem sa prošlošću devedesetih i lustracijom. Za to nam trebaju sve društvene snage i znanje cijelog svijeta ukoliko hoćemo da se procesi pokrenu nabolje.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 20. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dr Biljana Đorđević, docentkinja FPN-a, izabrana narodna poslanica Koalicije Moramo: Na vlasti u Srbiji je da donese odluku o sankcijama Rusiji

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne samo što bi dobrosusjedski odnosi morali da budu stalno njegovani već to za naš region označava istovremeno i sentimentalno i racionalno. Osjećamo da smo nekad bili dio iste države i pogađaju nas slični problemi koji, moguće je da će se to pokazati kao racionalno, traže i zajednička regionalna riješenja

 

MONITOR: Prema rezultatima GIK-a, vlast u Beogradu bi trebalo da ostane ista. To je veliko razočarenje za veliki broj glasača opozicije. Potez Dragana Đilasa koji je odmah nakon izbora tražio od Aleksandra Vučića da se beogradski izbori ponove, naišao je na odijum opozicionih stranka, sem njegovog SSP-a, zbog toga što nije sačekao GIK i Upravni sud. Prema Vučiću, beogradski izbori će se ponoviti. Kako će se u ovoj situaciji ponašati „Moramo”?

ĐORĐEVIĆ: Sastanak Vučića i Đilasa bio je izuzetno štetan zbog načina na koji je do njega došlo i trenutka u kojem se desio – sastanak koji dogovara nove izbore u trenucima kada stari nisu završeni, mimo dokazane potrebe za nečim takvim i bez saglasnosti ostalih – što Đilasovih koalicionih partnera, što drugih opozicionih lista. U tom trenutku se čeka ponavljanje izbora na nekim mestima u Beogradu i taj sastanak je obeshrabrio i demotivisao Beograđane da ima smisla boriti se da se veći broj opozicionih glasova zaista i pretvori u više mandata, tako što bi se na ponovljenim izborima strateški podržala lista Ajmo, ljudi. To se u svetlu ovog sastanka nije dogodilo. Sada je jasno da režim ima tesnu većinu, mada videćemo koliko tesnu da formira vlast u Beogradu i koliko će takva vlast moći da opstane.

Mi nismo sigurni da će se izbori uopšte ponoviti u Beogradu. Čak i Vučić govori da će se to desiti ako opozicija to želi. Kada je to opozicija dobila nešto što je tražila? Ako se i ponove, to je zato što bi SNS-u, to iz nekog razloga odgovaralo, a ne zato što je neko iz opozicije to tražio. Međutim, ako izbora bude bilo, mi ćemo na te izbore izaći i sigurna sam imati još bolji rezultat nego što smo imali početkom aprila.

MONITOR: Vaša koalicija je dobila najviše podrške „sa strane“, od njemačkih Zelenih koji su relevantni činioci vlade Olafa Šolca, ali i od Evropske partije Zelenih koji su vam, kako se saznaje, postavili uslov formiranja političke partije, da biste mogli postati njihova članica. Sem tog članstva, šta će vam donijeti nova organizacija dosadašnje koalicije sastavljene od građanskih udruženja?

ĐORĐEVIĆ: Evropska partija Zelenih nije nama postаvila uslov da formiramo jednu političku partiju, već je njihovo pravilo da članice EGP moraju biti partije. Istovremeno, praksa EGP je da mogu imati i više članica iz iste zemlje. S tim u vezi bih da objasnim da se trenutno ne stvara politička organizacija koalicije Moramo već da dolazi do okupljanja oko stranke Zajedno za Srbiju, u kojem učestvuju Ekološki ustanak i deo organizacija iz platforme Akcija, ali ne i Ne davimo Beograd koji ima svoj proces evaluacije i planiranog restrukturiranja političke organizacije u novim okolnostima – o kojima ćemo raspravljati na Skupštini pokreta. Koalicija Moramo svakako nastavlja da postoji a njene konstitutivne organizacije se spremaju za naredne korake.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DUŠKO VUKOVIĆ, NOVINAR I ANALITIČAR MEDIJA: Svjedočimo samo vrhu brijega

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sada kada se skida veo sa kriminalnih radnji kojima se baca sumnja na istaknute ljude režima, bude smiješno govoriti kako je kratkotrajuća koaliciona vlast, koja je bila prvi rezultat posljednjih parlamentarnih izbora, blokirala evropski put

 

 

MONITOR: Mediji su zaslužni sto su otvoreni i procesuirani slučajevi zloupotreba bivše predsjednice Vrhovnog suda i policajaca povezanih sa organizovanim kriminalom. Šta vam to govori?

VUKOVIĆ: Polakote, što bi rekao bivši glavni specijalni tužilac Katnić. Prvo moramo odati zahvalnost Europolu, koji je prikupio informacije i proslijedio ih na adrese naših nadležnih. Odatle možemo govoriti o zasluzi medija, jer su obnarodovali kompromitujuće informacije i tako, pretpostavljam, ubrzali procesuiranje. Mi sada ne znamo šta bi se desilo da kompromitujući transkripti telefonskih razgovora nijesu došli do medija, ali je jasno da je njihovo objavljivanje ubrzalo policijsko-tužilačke akcije.

Jedna od funkcija medija je da kontrolišu one koji imaju formalnu i neformalnu moć, jer je istorijsko iskustvo pokazalo da su i najnezavisnije institucije i najpošteniji ljudi skloni zloupotrebama moći u određenim situacijama. Zato ih neko stalno mora držati na oku. No, dešavalo se i ranije da mediji u Crnoj Gori odigraju dobro ulogu kontrolora i galame dovoljno glasno, ali je bilo uzalud jer je konfiguracija moći u društvu bila takva da se ta galama zabadala u debelo uho nezainteresovanih. Sada imamo nešto drugačiju konfiguraciju moći i uši nekih institucija su se počele tanjiti.

MONITOR: Šta govori činjenica da su policajci, te čelni ljudi pravosuđa članovi organizovanih kriminalnih grupa?

VUKOVIĆ: Neke mlađe ljude sam nedavno edukovao o tome kako je aktuelni predsjednik države tokom svoga prvoga premijerskog mandata govorio opoziciji u parlamentu da neće nikada saznati istinu o sivom državnom novcu koji se nalazio na posebnim računima koji su otvarani na imena režimskih ljudi. Bilo je to u vrijeme međunarodnih sankcija kojima su kažnjavane Srbija i Crna Gora zbog uloge u krvavom raspadu Jugoslavije. Od toga vremena datiraju razne vrste nekažnjivih zloupotreba moći i njegovanje raznih vrsta simbioza kriminala i institucija koje su dužne da služe javnom interesu. Ta simbioza je trebala ljude posebnog kova, stvarala ih i uzgajala, a odricala ih se samo u trenucima kada su postojali remetilački faktori ili su bili podesni za žrtvovanje na oltar euroatlantskih integracija. Najilustrativniji primjer je bivši dugogodišnji broj 2 vladajuće partije i režima – Svetozar Marović.

Ovo čemu trenutno svjedočimo je samo vrh brijega i možemo samo slutiti šta će nam pući pred očima ako budemo u prilici da vidimo makar veći dio toga brijega.

MONITOR: Kako komentarišete izjavu bivšeg specijalnog tužioca da se „svoji agenti ne hapse”?

VUKOVIĆ: Milivoje Katnić je ovom izjavom upravo otkrio simbiozu policije i kriminalnih grupa, jer je jasno da policajci nijesu bili infiltrirani u kriminalni klan kako bi dolazili do važnih informacija. Transkripti pokazuju da su kriminalci znali s kim imaju posla i jedni se prema drugima odnose s drugarskom pažnjom i razumijevanjem. Možda je ova saradnja polučivala i nešto što je bilo od koristi za opšte dobro i to može biti olakšavajuća okolnost akterima kada dođe do poštenog suđenja. Bojim se, ipak, imajući u vidu prirodu režima i duh vremena, da ta korist nije bila velika, ako je uopše bilo. Ko je izvlačio veću koriste iz te simbioze, takođe bi trebalo da pokaže neko pošteno suđenje.

MONITOR: Vjerujete li da će novo tužilaštvo, uz nove vlasti, moći do kraja da rasvjetli sistem u kom je to bilo moguće?

VUKOVIĆ: Nemam osnova da vjerujem, imam pravo da se nadam. Kad kažem da nemam osnova da vjerujem, imam na umu to da tek treba izgraditi institucionalnu moć sposobnu da razgradi nakaradni sistem i da učvrsti novi koji je sušta suprotnost nakaradnom. Bez hrabrih pojedinaca i herojskog podvižništva tako nešto neće biti moguće, ali politička moć mora za to podvižništvo obezbijediti dobar kontekst i dati mu smisao. Nadam se da aktuelna politička paktiranja imaju i neku skrivenu agendu koja usmjerava procese u poželjnom pravcu.

MONITOR: Kako vidite novu vladu i njen sastav?

VUKOVIĆ: U jednom ranijem razgovoru za Monitor sam iznio negativno mišljenje o ideji tzv. manjinske vlade. U međuvremenu je takva vlada postala politička činjenica, a ja mišljenje nijesam promijenio. Ovakva kakva je opravdaće svoje postojanje jedino ako njen mandat bude iskorišćen za početak razgradnje nakaradnog sistema. Uskoro ćemo vidjeti da li je u ovu kontroverznu tvorevinu ugrađen neki lukavi politički um koji će nam se otkriti na kraju bajke i izmamiti usklik odobravanja.

MONITOR: A izbor novog šefa Agencije za nacionalnu bezbjednost?

VUKOVIĆ: Krajnje mi je neuvjerljivo obrazloženje premijera Abazovića da je izbor pao na Kenteru zato što je riječ o čovjeku koji formalno nije bio član nijedne partije. Formalno nečlanstvo u partiji ne znači i da je neko nezavisan u svome djelovanju i, pogotovo, da je nečije prethodno djelovanje bilo u službi javnog interesa. Ako želite da javnost povjeruje u vašu političku agendu, onda biste morali voditi računa o tome da važne poslove u realizaciji te agende ne povjeravate ljudima koje prate kontroverze.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da parlamentarna podrška DPS-a znači i kontrolu vlade, i povratak te partije na vlast?

VUKOVIĆ: Apsurdno je tvrditi za političku partiju koja tvori parlamentarnu većinu od koje zavisi izvršna vlast da je opozicija. Naravno da se DPS vratio na vlast, s tim da to nije u punom kapacitetu. Ostaje otvoreno pitanje hoće li on taj kapacitet koristiti za emancipaciju od vlastite prošlosti ili za njenu obnovu. Sada nijesu vidljivi ni nagovještaji za ovo prvo. Možda ih razvoj događaja natjera na to, ali želju im ne vidim.

MONITOR: Hoće li ovakva vlada moći da ispuni obećanja među kojima su oslobađanje institucija, vladavina prava, odblokiranje evropskog puta i ekonomski razvoj?

VUKOVIĆ: Sada kada se skida veo sa kriminalnih radnji kojima se baca sumnja na istaknute ljude režima, bude smiješno govoriti kako je kratkotrajuća koaliciona vlast koja je bila prvi rezultat posljednjih parlamentarnih izbora blokirala evropski put. Ja bih radije govorio o tome da je porazom DPS-a i njegovih političkih klijenata razobličena šaren-laža njihovog evropejstva i odškrinuta vrata za neko utemeljenije i iskrenije putovanje u Evropu. Bojim se da ova i ovakva vlada nema kapaciteta ta vrata širom otvori. Biće dobro ako ih uspije održati i ovako odškrinuta.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo