Povežite se sa nama

INTERVJU

Srbija još luta

Objavljeno prije

na

 

Vesna Pešić je jedna od rijetkih ,,prvoborkinja i prvoboraca” čije se zasluge nisu ,,prelile” u najviše državne funkcije nakon oktobra 2000. Razgovor smo i počeli podsjećanjem na 5. oktobar 2000, važan i „kontroverzan” datum. ,,Moj je utisak da smo sve zbunjeniji kada dođe Peti oktobar. Sve manje umemo da objasnimo zašto Srbija tako sporo ide prema obećanjima kojima je rušen Slobodan Milošević. Dve su okolnosti sprečile ‘dobar scenario’ za Srbiju. Jedna je ta što ni onda, pre devet godina kritika Miloševićeve vlasti nije bila jasna i usmerena pravo u srce tog režima. Nije se govorilo o pogrešnoj tj. katastrofalnoj nacionalnoj politici, ratovima koje smo izazivali zbog navodnog ujedinjenja svih Srba i srpskoj megalomaniji zbog koje smo ušli u totalni sukob sa Zapadom. Taj deo, po meni glavni, je prećutan, pa je ispalo da je Milošević sklonjen jer više nije odgovarao mnogima iz veoma različitih razloga. Kada se svi ti razlozi saberu, vidi se da su oni vodili ka promenama manjeg obima – pre svega povratku Srbije u međunarodnu zajednicu i spasavanju od ekonomske propasti – a ne toliko da bi se ostvarili dubinski ciljevi. Nema više čeonog sukoba sa Zapadom, to je naučeno, a ostalo je sve ostalo fasadno sa ogromnim gomilanjem pozadinskih moći koje danas ruše i poslednju nadu da ćemo od Srbije napraviti pristojnu zemlju za život”. MONITOR: Da li simbolici „Šestog oktobra” ima mjesta u budućnosti Srbije? Šta je trebalo uraditi dan kasnije?
PEŠIĆ: Tog sledećeg dana, famoznog 6. oktobra koji se nije dogodio, snage kočenja stvarnih promena su se već organizovale, stale na noge i rekle da od toga neće biti ništa. To se videlo u rascepu između Đinđića i Koštunice, jedan reformista a drugi kleronacionalista, a da ne pominjem šta je radila pozadinska mafija, od državne i vojne bezbednosti, do tajkuna i pobedničkih stranaka koje su se otimale o položaje i gledale sopstvene interese. Ne postoji „dan posle” u kome se može nešto krupno uraditi ako nema jakih društvenih snaga koje hoće dugoročno da guraju promene, sređuju niz sitnih stvari koje život znače i drže magistralni pravac kretanja. I jednom danu se ne može uraditi ništa. Od smrti Titove, u Srbiji se nikakav poredak nije uhvatio. To ne znači da je Titov bio dobar, ali jeste bio neki poredak. Hoću da kažem da od nacionalne revolucije u Srbiji započinje haos koji i danas traje.

 

MONITOR: Vidite li među današnjim političkim i društvenim akterima nosioce nekih budućih promjena,”Šestog oktobra”
PEŠIĆ: Nažalost, ne vidim. I to najveći problem. Horizont promena i napredovanja Srbije je zatvoren. Postoji polovična retorika o ulasku Srbije u EU, ali se to odmah izbalansira sa „nikada nećemo priznati Kosovo”. A to se odražava na spoljnu politiku koja je za male narode veoma važna, ako ne i ključna. Ona luta baš u spoljnoj politici, od Kine do nesvrstanih i EU i SAD. Unutrašnja situacija je katastrofalna. Ekonomija je gotovo nepovratno propala. Vladavina bezakonja tj. partijske države se učvrstila do cinizma, a demokratske institucije se toliko istanjile da se kroz njih providi ogoljena moć raspojasanih ljudi raznih vrsta, od onih u fudbalskim klubovima, u crkvi, službama bezbednosti, tajkuna, kriminalaca i političara koji su propali u tom anti-političkom blatu, pa sada fingiraju da nešto rade jer i oni moraju da žive od nečega.

MONITOR: Kritičarka ste dominacije predsjednika Srbije Borisa Tadića. Ne vjerujete u naš model „prosvijećenog apsolutizma” i strategiju „nacionalnog pomirenja”?
PEŠIĆ: Ne znam šta da vam kažem o Borisu Tadiću. Sve te epitete koje ste mu pripisali, pa i taj da dominira, da ima neki model i strategiju, ja vidim kao nekakvu igru senki i štimovanja izjava prema rezultatima anketa javnog mnjenja. Tačno je, on dominira ali da se ništa ne bi dogodilo, da bi neki dominantni ljudi ostali tamo gde jesu, da bi blokirao mogućnost da Srbija povuče neki pravi potez, da bi iscrpio i poslednji atom snage građana koje više politika ne interesuje jer nema zbog čega da ih zanima. Ispraznila se. Ako je to „model”, ja ne znam kome služi, Srbiji sigurno ne. Nacionalno pomirenje je retoričko jer njegov ministar spoljnih poslova ide okolo i svađa se po našem regionu, tamo gde treba da se miri. Mladić je na slobodi, Republika Srpska je prioritet u smislu nacionalnog interesa jer se veruje da će onima na Zapadu dosaditi da brane BiH kao propalu državu. U tom modelu praznine i lutanja naš predsednik se setio ideja Titove Jugoslavije, pa misli da i danas Srbija može i treba da bude „nešto između”, Zapada i Rusa, a ono upali smo u mrežu Rusa do zla boga, kao da 1948. nikada nije bilo, i kao da nikada niko u obližnjim zemljama nije imao najbolnija iskustva sa tom velikom silom koju niko normalan ne voli suviše blizu. Sve je to ogrnuto njegovom pristojnom pojavom i autentično pristojnim ponašanjem.

MONITOR: Kako vam se onda čini stanje u Crnoj Gori?
PEŠIĆ: Ja sam nekada dobro znala situaciju u Crnoj Gori, sada više ne. I interesovanje se smanjilo. Vidim da se i ona zaglavila u sličnim pričama kao i Srbija, u fasadnim institucijama, iza kojih stoje moćni feudalci koji drže „svo blago” u svojim rukama, a narodu podele siću. Generalno, mislim da je problem Crne Gore i Srbije u tome što su obe države pale na lestvici interesovanja Evrope i SAD. Mi više nismo u njihovom fokusu, a čim nismo njima na oku, sve se urušava, uključujući i to da nestaje opozicija, ili je i ona ista ili još gora od vlasti. Jednostavno rečeno, ne može da se održi dinamika političkih i svih drugih ključnih promena.

MONITOR: U BIH se više ništa ne može uraditi bez Milorada Dodika. Ima li ičega „prosvijećenog” u malim balkanskim autokratama i diktatorima ili je njihova često vaninstitucionalna moć najbolji pokazatelj slabog društva i neformiranih država?
PEŠIĆ: Šta da vam kažem o Dodiku? Vredi li to mrčenja papira? Bosna i Hercegovina najviše strada zbog onoga što sam već rekla – više „nismo interesantni”. Njima je pomoć sa Zapada ključna da bi opstali, da bi se uspostavilo nešto što bar liči na državu, makar i na autokratsku. Oni nemaju ni toliko, sem što svako u svom „entitetu” može da radi šta hoće, pa je među njima Dodik jedan od ,,najnaprednijih”, on baš radi šta mu se hoće i šta braća iz Beograda vole da čuju.

MONITOR: Postali ste poznati po afirmisanju ljudskih prava i antiratnom angažmanu. Gdje su danas te vrijednosti u srpskom i drugim društvima zemalja ex-yu prostora?
PEŠIĆ
: Kontradiktorno je možda, ali tu se napravio ipak neki pomak. Kada se značajnije ugroze prava, naročito nacionalnih manjina, odmah navučeš gnev Saveta Evrope, dakle onih koji nadgledaju, i onda se krene u povlačenje i smirivanje. Naravno, nisu sve manjinske grupe napredovale u tome da se na njih gleda sa tolerancijom. Videli ste da homoseksualci predstavljaju sasvim neprihvatljivu manjinu od velike većine građana, i da će još dosta vode proteći da i ti ljudi postanu građani s jednakim pravima i ugledom.

MONITOR: U vremenu koje je prethodilo proglašenju kosovske nezavisnosti i procesu priznavanja, zalagali ste se za rješenje u podjeli Kosova između zainteresovanih strana koje nisu mogle da se dogovore. Da li je i danas to za vas rješenje krize koja na Kosovu još traje?
PEŠIĆ:
Mislim da su sva rešenja koja su išla na to da se kriza brže reši – propala. Ja sam to predlagala, ne zato što mislim da je to nešto posebno dobro, nego sam pomišljala da tako možemo brže da se izvučemo iz kosovske priče i krenemo napred. Sada su se kola zaglavila, a to rešenje da se oko 10 odsto teritorije Kosova koju Albanci ne kontrolišu otvori prema Srbiji, nije bilo po volji velikih sila jer su se bojale da krenu u prekrajanje granica. I taj strah je opravdan, pa sam i ja to govorila više onako, u pola glasa, nego što sam bila uverena da to može da prođe. Sada je Kosovo čisto reakcionarna stvar i prodavanje magle, iza koje čuče političari koji od „svete zemlje” vuku političke benefite.

MONITOR: Pitanje antifašizma, onog istorijskog ali i aktuelnog, jedna je od top tema u Srbiji, ali i u Crnoj Gori, Hrvatskoj. Šta je u reakcijama pokušaj „istorijskog revizionizma” a šta namjera da se zamaskira današnje bujanje novih formi fašizma?
PEŠIĆ: To je velika tema. Ja mislim da je u Srbiji zamrla antifašistička priča jer se ona pripisivala komunistima a komunisti su bili internacionalisti a ne nacionalisti velike Srbije. Ratovi i zaokret koji je izveo Milošević totalno su promenili karakter naroda, on više nije onaj isti. Mi koji smo bili protiv nacionalizma, ja sada to shvatam, mi smo jugoslovenski Srbi, Srbi one nekada napredne države u kontekstu okruženja koje je bilo pod sovjetskom čizmom. Kada se narod preobratio pod Miloševićem, oni su postali srpski Srbi, na koje smo zaboravili, oni iz prošlosti koji su govorili o „ujedinjenju ili smrti”. Mislim da je to suština, Milošević se vratio Stevanu Moljeviću i četničkim idejama o velikoj Jugoslaviji i velikoj Srbiji, i ko zna čemu sve od tog starog gvožđa.

MONITOR: Aleksandar Vučić gostuje u Vašingtonu, drži predavanje u „Vudro Vilson” centru i apostrofira SAD kao najvažnijeg bilateralnog partnera Srbije. Kuda ide Srbija?
PEŠIĆ: Kada se Boris Tadić dosetio da se od Koštunice odmakne pet centimetara ulevo i dobije izbore na priči o Evropi, i deo radikala, sada naprednjaka, dosetio se da se odmakne pet centimetara od centra udesno, i da ostavi Koštunicu na krajnjoj desnici sa svojim bivšim drugarima radikalima. I oni su sada za EU, baš ih briga, što bi bili večiti autsajderi, kad i oni mogu da kažu isto ,,da su za EU i za Kosovo, da su za SAD i za Rusiju”. To je pražnjenje politike, svođenje na praznu retoriku i finansijske interese retoričara. Sada su svi prihvatljivi, svi su na pet centimetara razdaljine, a građani nemaju pravi izbor i zbunjeni su što su svi postali isto.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Andrea JELIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ŠERBO RASTODER, ISTORIČAR: Treba nam istina   

Objavljeno prije

na

Objavio:

Na Rezoluciju  o Srebrenici u crnogorskom političkom kontekstu  su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda“ kako bi osporili zlo. Sreća je da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve – takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu

 

MONITOR: Usvajanje Rezolucije o Srebrenici i sporenja oko nje?

RASTODER:  Srebrenica je postala prepoznatljiva tačka topografije zla u Evropi. To je ,,zasluga” onih koji su počinili genocid ali i međunarodnog  suda  koji je pravno verifikovao tu činjenicu u dokaznom postupku koji je trajao više godina i u kojem je priloženo nekoliko hiljada dokaza (snimaka zločina, iskaza svjedoka, naredbi viših organa vojnih formacija, iskaza  aktera). Neki od počinilaca genocida (Nikolić, Krstić, Erdemović i drugi) priznali su zločin i iskazali kajanje, a neki od njihovih sljedbenika evo to odbijaju da urade. Zašto bi to bilo važno? Ne zbog toga što se mogu promijeniti činjenice vezane za genocid, već zbog nastojanja da se one politički relativizuju i na taj način odgovornost sa pojedinaca (koji su uglavnom priznali) socijalizuje na čitav narod.  To je nepošteno i neljudski prema narodu zato što je individualizacija krivice bio primarni cilj suda. To se radi ne zbog toga što ,,nije bilo” nego zbog odbrane,,ideologije zločina”. Postoji opravdan strah, da će se kad-tad postaviti pitanje o prirodi tvorevine, čiji je predsjednik, vrhovni komandant, predjednik skupštine, vlade itd. osuđen za genocid. Takva tvorevina  može biti samo ,,genocidna”, proizvod najvećeg  zločina u Evropi nakon Drugog svjetskog rata.

Sud u Hagu nije, kao nijedan sud, idealan. Ali u odnosu na onaj u Ninbergu, sud u Hagu je najmanje nekoliko desetina puta uređenija, sređenija i organizovanija institucija. Kako u primjeni prava tako i u dokaznom postupku. Ali tvrditi za sud u Ninbergu da je bio ,,antinjemački“ zato što  je primarno sudio nacistima je jednako stupidno i moguće samo ako ste pobornik nacizma.

Rezolucije o Srebrenici nemaju nikakav značaj za  činjenicu kvalifikovanu kao ,,genocid“ oni  su politička potreba društva da se odredi ,,na kojoj je strani”. U crnogorskom  kontekstu ovo je bio politički mamac na koji su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda” kako bi osporili zlo. Sreća je  da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti, što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu.

MONITOR: Minuo je još jedan 13. jul. Kako tumačite sve glasnije revizionističke stavove o ulozi četnika u II svjetskom ratu?

RASTODER: Ne postoji ,,revizionizam u istoriji”. Ne može  se promijeniti ,,ono što je bilo”, mijenja se  samo mišljenje  o ,,onom što je bilo”. Tu se ne radi o istorijskom nego o ideološkom revizionizmu. Miješanjem ova dva posve različita pojma omalovažava se istorijska nauka, koja ima precizno definisane obrasce po  kojima dozvoljava naučno legitimne ,,promjene”. Nije svako mišljenje o prošlosti  istorija, niti je isto pričati o istoriji i istorijskoj nauci. Promjena mišljenja o četničkom  pokretu je ideološko konstruisanje novog narativa koje ne počiva na novootkrivenim činjenicama već na diskvalifikaciji postojećih. To može postati naučno prihvatljiv narativ o prošlosti tek kada se novim  dokazima (istorijskim izvorima) dokažu učešća četnika u bitkama sa okupatorom, njihova saradnja sa antifašistima. Treba i dokazati da su glavni programski dokumenti, poput onog Homogena Srbija i mnogi slični,  falsifikati, te zašto su četnike, ako su bili antifašisti, ostavili  saveznici. Sve u svemu, nema revizije istorije, proizvodi se samo idološki i vrijednosni haos.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BUDIMIR MUGOŠA, FARMER I BIVŠI MINISTAR POLJOPRIVREDE: To što imamo brzo će nestati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Prethodna vlast osudila je crnogorsku poljoprivredu na smrt, a aktuelni ministar poljoprivrede, gospodin Stijović, formirao je streljački vod

 

MONITOR: Jedan ste od učesnika protesta poljoprivrednika. Ministar Aleksandar Stijović kaže „pitanje je ko su ti ljudi i koje su im namjere“. Evo prilike da razjasnite tu „dilemu“.

MUGOŠA: Bezprimjerno je takvo ponašanje ministra prema ljudima od čijeg rada živi i zbog kojih postoji. Ako ministar ne zna ko su 70 najvećih farmera u Crnoj Gori koji imaju farme od 50 do 200 grla, onda smo svi u velikom problemu. Ovi ljudi su prije svega dobri domaćini, pripadnici svih vjera, nacija i partija, koji imaju dovoljno građanske svijesti, hrabrosti i odgovornosti da iznesu stavove i brane svoje i državne interese. To su ljudi koji su spremni na danonoćan rad da bi obezbijedili sebi i svojim porodicama egzistenciju a građanima kvalitetnu hranu.

Ako bismo govorili brojkama: to su vlasnici nekoliko hiljada najkvalitetnijih muznih grla u Crnoj Gori koji proizvode više od 50 odsto mlijeka koje se predaje mljekarama. Da je izašao jedan čovjek da protestuje trebao je biti uvažen  i primljen na razgovor. Nijesmo mi bravi da nas neko sa prozora prebrojava.

Nas povezuje domaćinsko razmišljanje i zajednički problem. Tražimo od države pomoć da preživimo ovu tešku situaciju a da onda sa institucijama pokušamo naći bolji model agrarne politike. Mi na to imamo pravo a država obavezu. Ne postoji niti jedan zakonski osnov da nam se ne izađe u susret, postoji samo nedostatak volje, znanja i razumijevanja. Bahato ponašanje ministra, njegovih saradnika i premijera su dodatno zakomplikovali situaciju, pa su naši zahtjevi sada radikalizovani i tražimo ostavku ministra Stijovića.

MONITOR: Ministar kaže da ne mogu ispuniti vaše zahtjeve pošto za to treba previše novca. Šta dalje? 

MUGOŠA: Kada nešto nećete onda je lako naći razloge. Poljoprivreda je izuzeta iz Zakona o kontroli državne pomoći što znači da država može pomoći a da pri tome ne krši niti jedan zakon ili međunarodni sporazum (STO, CEFTA). Sve evropske države su pomogle svojim poljoprivrednicima, osim naša.

Mi smo u martu tražili pomoć od pet euro centi po litru i na te naše zahtjeve ministar nije odgovorio, iako su naše kalkulacije govorile da je za to potrebno oko 1,5 miliona. Na posljednjem protestu mi smo preformulisali naše zahtjeve ali je suština ostala ista.

Dobrom argumentacijom na Vladi ta sredstva bi bila obezbijeđena kao što su data mnogim drugim djelatnostima u iznosu od preko 160 miliona. Za nas nema dva miliona iako smo strateška privredna grana.

MONITOR: Zašto u resornom Ministarstvu nemaju sluha za vaše probleme? 

MUGOŠA: Ministar ne zna, a nema ko da mu objasni, kako stvari stoje u ovom sektoru. Kako se, recimo,  kalkuliše cijena mlijeka: troškovi hrane su 65 odsto a onda dolaze troškovi energije, sredstava za higijenu, amortizacija, oprema stada, sitni alat , veterinarske usluge i , konačno, radna snaga.

Ministar neznaveno izvodi računicu da krava svaki dan daje dvadeset litara mlijeka i ispade sve sjajno. Naravno to nije tako. U periodu „pika laktacije“ lako je poslovati sa dobitkom ali što raditi kada se krava ne muze, a to je 50 do 70 dana u godini. Krava za života u dobrim uslovima da 20.000 litara mlijeka. Njena vrijednost na početku je preko 2.000 a na kraju vijeka 500 eura, pod uslovom da ne ugine i da je debela. Kada ovu razliku podijelimo na prinos mlijeka, pokazuje se da u cijenu koštanja mlijeka amortizacija stada učestvuje sa 7,5 centi po litru. A gdje je sve ostalo?

Svakoga ko hoće da se bavi poljoprivredom treba držati kao malo vode na dlanu. To je EU prepoznala i izdvaja polovinu budžeta za poljoprivredu i ruralni razvoj. Ta informacija još nije stigla do naših vlasti.

Zoran RADULOVIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo