Povežite se sa nama

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, KONSULTANT: Bojkot ili odgovornost za neuspjeh

Objavljeno prije

na

Budva je pokazala da državno rukovodstvo  ne pomišlja da na demokratski, a bojim se ni miran način bilo kada preda vlast. Time oni postaju ogroman balast budućnosti Crne Gore

 

MONITOR: U Budvi su, uz brutalnu silu, uhapšeni predstavnici lokalne vlasti. Prethodno smo u toj opštini vidjeli sve boljke društva: pohlepu vlasti, političku korupciju, ali i boljke alternative. Ima li lekcije iz Budve?

PERIĆ: Posljednje dešavanje u Budvi, kada vlast golom silom cementira kršenje izborne volje građana je veoma uznemirijuće i govori da će državno rukovodstvo u svrhu odbrane svojih pozicija i ogromnih privilegija biti spremno uključiti doslovno sve sa čim mogu raspolagati. Ti ljudi ne pomišljalju da na demokratski, a bojim se ni miran način predaju vlast. Time oni postaju ogroman balast budućnosti Crne Gore.

Sve ono što je prethodilo onakvoj upotrebi sile u Budvi, bi se dalo komentarisati sa većom analitičkom distancom, ali to više nije moguće nakon slike u kojoj se obara na zemlju predsjednik Skupštine opštine kao posljednji kriminalac. Pazite, sve se to dešava u gradu u kojem je ranije partijsko rukovodstvo baš te partije koja silom uzima vlast i koje je poraženo na izborima – optuženo i pravosnažno osuđeno za organizovano kriminalno udurživanje u kom je od  grada i države opljačkalo enormno bogatsvo. Da li opozicija ima svojih boljki i u ovom gradu – ima, ali nakon posljednjih dešavanja smatram da fokus polemike mora biti usmjeren ka suštinski nelegitimnom preuzimanju vlasti na lokalnom nivou. Tačno je da granice privatnog i javnog interesa moraju biti jasno povučene i niko ne bi smio koristiti svoj politički uticaj kako bi privatni interes stavio ispred javnog – na bilo kom nivou vlasti. Jednako je tačno i da vlast mora proisteći iz volje građana.

MONITOR: Za septembar se najavljuju izbori. Sporazum o budućnosti koji je obavezivao opoziciju na bojkot tih izbora se ili ne pominje ili javno negira. Može li biti fer izbora u ovim uslovima?

PERIĆ: Nemam dileme – fer izbora ne može biti u ovim okolnostima. Na 620.000 stanovnika imamo oko 530.000 birača – prema onom što se sa velikom dozom, sigurnosti može utvrditi – za oko 90.000 više nego prije 17-18 godina – a da pri tom imamo izražene negativne migracione trendove. Taj birački spisak je u praksi sada podložniji manipulacijama nego ranije, jer niko osim vlasti nema pouzdan uvid u jedinstvenu bazu podataka ličnih dokumenta, i niko osim vlasti nema instrument provjere i uparivanja svih tih podataka. To je prvi sloj koji temeljno čini izbore takvim da se mogu okarakterisati kao nefer.

Ono što su neke međunarodne institucije nazvale ,,institucionalnom prednošću”, a što u prevodu znači kupovina glasova i kontola građana kroz radna mjesta u javnom sektoru, u međuvremenu je uvećano.  Ukoliko ništa od navedenog nije dovoljna  argumentacija koliko je izborni ambijent nefer, pridodajmo i najnoviju aferu spisak i dešavanja u Budvi.

Smatram da je bojkot najubjedljivije sredstvo borbe u datim okolnostima, jer bi suštinski delegitimisao ovakvu praksu vladanja i izoštrio bi optiku i u zemlji i u inostranstvu u kolikom smo problemu i natjerao bi nas da ga rješavamo. No, neka  svako donosi odluke koje smatra da su najsvrsishodnije, ali treba  tražiti da za njih podnese odgovornost.

MONITOR: Kakva je odgovornost opozicije koja ulazi u izbornu trku znajući da oni nijesu fer?

PERIĆ: Nije lako biti, u toj politčkoj bici, na strani opozicije. Ona je od devedesetih   trpjela ogromne pritiske i opstrukcije. Teško je bilo opstati, a kamoli pobijediti u mnogim okolnostima. Ipak, građani sve više šalju poruke da žele promjene, a činjenica je da političke elite u alternativi ne pronalaze način da efektuiraju nezadovoljstvo građana.

Bojkot bi, ponavljam, bio najučinkovitiji, ali evo, prepustimo alternativi da nam saopšti šta je najbolje – budimo konstruktivni i poslušajmo njihovo mišljenje, ali moramo insistirati na odgovornosti. Moramo tražiti odgovor na pitanje: šta ako ne bude uspjeha? To su po meni fer postavke: tražiti podršku građana i reći šta ako uspijete i šta ako ne uspijete. Nije kredibilno tražiti fer izbore, a ne ponuditi sopstvenu fer postavku.

Opoziciono orijentisani građani bi trebalo da zahtijevaju da u slučaju poraza svi predsjednici i potpredsjednici stranaka podneseu ostavke unutar opozije i da niko od njih ne bude poslanik. Ujedno, ne da napuštaju stranke, već da pomognu ljudima u budućem vođstvu tih subjekata kojima bi ustupili mjesto – jer valjda su partije toliko ojačale da ima kvalitetnog kadra i mimo ,,prvog ešalona”. Ako već žele na izbore – evo recepta koji im  može biti od koristi i koji bi motivisao birače da ih glasaju. Ukoliko ostvare pobjedu – nemam nikakav problem da kažem da je njihova taktika bila maestralna, a da moja pamet ne dobaca do tih vidika.

Zanimljiv je i podatak da dominantno, uz vrlo malo izuzetaka, ljudi u opštinama gdje opozicija ostvaruje dobre rezultate nisu u vrhu stranke. Opozicija ima svoje hronične mane od kojih su tri najznakovitije: odsustvo vertikalne prohodnosti u  organizaciji, odsustvo rada na sebi i partitokratska svijest. Uglavnom isti ljudi vode stranke, decenijama su to iste priče i defamacije kolega unutar same opozicije i iste floskule koje su slika nemoći. Opozicija temeljno mora da se promijeni da bi bila u stanju ikoga da pobijedi. Ako ne želi da pobijede – neka ne mijenja ništa.

MONITOR:  Dobili smo loše ocjene u posljednjem dokumentu EU o napretku zemlje u oblastima pravosuđa, korupcije i organizovanog kriminala. Da li ste iznenađeni?

PERIĆ: Dokumenta EU imaju dva izazova za one koji ih pišu – prvi, da na diplomatski i umjeren način saopšte probleme i, dugi, da kritike budu takve da motivišu na dalji rad. Vlast u vratolomnom tumačenju ovog dokumenta koristi stil njegovog pisanja, kako bi nalaze prikazala čak i kao priznanje za valjda nekakav iskorak. Ipak, na nekoliko polja se čak ni na taj način ne može relatavizovati loše stanje – to su provosuđe, borba portiv korupcije i organizovanog kriminala i sloboda medija.

MONITOR:  Da li te loše ocjene mogu uticati na zaustavljanje evrointegracijskog procesa?

PERIĆ: EU  je u procesu  prekompozicije nakon izlaska Velike Britanije i pitanje je kako i na koji način će se ona održati. Na tim pukotinama „jaše“ naše rukovodstvo. Predstavljajući se braničem Zapada dok etabliraju model vladanja istočnih despotija.

Za nas bi bilo dobro da EU ne odustane od ideje proširenja i da izađe što solidnija iz procesa unutrašnje tranzicije, jer ona od nas traži ispunjenje standarda koji idu nama u korist.

Eurointegracije neće ključno zavisiti od nas, to je izvjesno. Razloga je više. Osnovni je taj što Crna Gora fizičkom veličinom nije toliko krupan problem za međunarodne odnose tako da čak i greške koje bi se desile u procesu integracija ne bi bile skupo plaćene sa stanovišta velikog sistema. Opet, Crna Gora može u izvjesnom smislu biti poruka i za druge zemlje u tom procesu.

Sama EU je bez konsenzusa da li joj je, na koji način i u kolikoj mjeri dodatno proširenje potrebno. Od Berlinskog procesa do drugih diplomatskih akcija i izjava, recimo predsjednika Francuske Emanuela Makrona, bilo je jasno da se traži put kako da zemlje Zapadnog Balkana budu uključene u proces na način koji ne bi naškodio sistemu EU.

Ukupno, izvjesno je da ćemo još dugo biti u  vozu koji se zove „eurointegracije“, ali da dužina putovanja neće značiti da ćemo biti bliže stanici. Čak i da stignemo tamo, okolnosti će biti  toliko  promijenjene u odnosu na period kada smo krenuli na  put, da će to značiti da smo ispustili ogromnu šansu emancipacije i progresa.

MONITOR:  Nije prvi put da se konstatuje da Crna Gora nema rezultate kada su u pitanju temeljne reforme. Zapad ipak podržava ovu vlast. Kako to komentarišete?

PERIĆ: Politika, posebno  spoljna ima svoje zakonitosti. Jedna je da pregovarate sa onim ko kontroliše teritoriju. Vladajuća strukura je pokazala umješnost u održavanju, a katkad i simuliranju stabilnosti do mjere da sukobi koje upravo ona produkuje ne izgledaju da su izmakli kontroli.

U Crnoj Gori je jasno ko kontroliše teritoriju, a  nema dovoljno snage, znanja, ideja, zašto ne reći – istrajnosti i hrabrosti, da se takvo stanje promijeni. Alternativa mora  biti  uspješnija da bi je Zapad podržao. Trenutna pat pozicija, svi su izgledi, neće se skorije promijeniti: vlast koja kao brani Zapad, alternativa koja kao pokušava da se složi oko nečega – rezultat gledamo svakog dana.

Kvalitativna promjena diskursa i političke prakse treba da dođe sa strane alternative, a ne od strane vlasti – jer njoj po prirodi stvari odgovara banalizovanje javne scene u kojoj su svi prljavi i u kojoj ,,nije moguće bolje”. To je veliki izazov koji crnogorska opozicija uporno ne savladava.

MONITOR:  Sem izbora, čeka nas i ekonomska kriza. Kuda ide Crna Gora i gdje je izlaz?

PERIĆ: Izvjesno je da nas od oktobra čeka veoma teška ekonomska situacija. Prijevremene pozajmice mogu trenutno da zakpre državnu kasu, ali one nisu   rješenje problema. Da bi ekonomija postala održiva nekoliko stvari mora da se dogodi. Mora da se smanji spoljnotrgovinski deficit koji je premašio dvije milijarde eura godišnje. I  da se pokrene proizvodnja. Oba procesa će biti nemoguće sprovesti ukoliko ne budemo imali oslobađanje od prakse povlašćenih igrača – jer u Crnoj Gori mi nemamo slobodno tržište,  već premrežene interese. U tim okolnostima, nemoguće je očekivati inicijativnost i izražen preduzetnički duh kod mladih ljudi, kao ni prohodnost zdravog kapitala ka tržištu. Dok se to ne pomijeni, ješćemo perspektivu naše djece.

 

Novi pokazatelji  da izvršna vlast kontroliše druge dvije grane vlasti

MONTIOR: Opet su krenuli i protesti MPC. Dogovor vlasti i Mitropolije oko Zakona koji se navodi kao povod za proteste i dalje izostaje. Kako to vidite?

PERIĆ: Mogli smo iz izjave premijera, ali i crkvenih velikodostojnika razumjeti da je bilo određene komunikacije, što može biti ohrabrujuće. Ipak, čini se da nismo bliže rješenju. Zanimljivi su bili iskazi da je vlast valjda predlagala obustavu Zakona do izjašnjenja Ustavnog suda kao neku vrstu nagodbe – što osnažuje tezu da izvršna vlast upravlja drugim dvjema granama vlasti.

Zakon o slobodi vjeroispovijesti uvodi vrlo sporan mehanizam tereta dokazivanja prava svojine na onom koji je uknjižen u katastar kao nosilac tog prava, a ne na onom ko ga osporava. Treba biti pošten i reći da se imovinska prava ne regulišu ovakvim Zakonom. Da smo izgradili nezavisne institucije sud je taj koji bi mogao presuđivati u konkretnim slučajevima koji su sporni – a da obje strane vjeruju u njegovu nepristrasnost. Ništa se od toga nije dogodilo i sada imamo veliku krizu.

Milena PEROVIĆ KORAĆ

Komentari

INTERVJU

MAJA BOGOJEVIĆ, TEORETIČARKA FILMA, FILMSKA KRITIČARKA I UREDNICA CAMERE LUCIDE: Želimo da biznis služi umjetnosti, a ne obrnuto

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za prvi filmski magazin u Crnoj Gori – Cameru Lucidu pišu najveći, najpoznatiji profesionalni filmski kritičari, teoretičari, pisci, kojima je nacionalna pripadnost imaginacija, a to je i naša pokretačka ideja: nacionalno je imaginarno…

 

MONITOR: Camera Lucida 2010 i 2020? Šta se promijenilo u ovoj deceniji koliko CL prati filmska dešavanja? 

BOGOJEVIĆ: Camera Lucida je nastala iz potrebe da se filmu posveti posebna pažnja u lokalnom kontekstu, ali i da se prevaziđu lokalni okviri, da se lokalno integriše u međunarodno/globalno. U dobu non-stop slika, informacijske pretrpanosti i neprestane ,,zabave”, nisam imala velike ambicije, ali se promijenilo dosta, uglavnom pozitivno, jer na finansijsku podršku lokalnih institucija, svakako, nisam računala. Ali, nisam očekivala da budemo volonterski projekat svih deset godina. Izrdžali smo, preživjeli smo i zahvalna sam i ponosna sam na to (na rijetko šta sam ponosna u Crnoj Gori). To je zato što postoji jedna divna, nevjerovatna filmofilska energija i entuzijazam u Crnoj Gori, a da toga nismo svjesni, jer se institucije oglušuju o to. Vrijeme je da crnogorske kulturne institucije počnu da osluškuju našu realnost, koja je nekad bolja nego što mislimo, mnogo bolja od Pink TV, ima nas koji mislimo drugačije i to treba vrednovati. Hello, lokalno?

Sa one druge strane  – hello, globalno! (ne-materijalne strane), nisam ni sanjala niti planirala da se može desiti ovakav međunarodni uspjeh CL.  Pošto smo multi-jezični, dobijam e-mail poruke iz cijelog svijeta koji čitaju CL, koji je poštuju i koji žele pisati za nju. E, to nisam očekivala i zbog toga sam najsrećnija, zapravo. U novom jubilarnom broju 45. koji obilježava solsticij 2020, dan kad smo bili objavljeni 2010, na  primjer, imamo novog dopisnika iz Japana. Duga bi bila lista onih koji su zainteresovani da pišu za CL: iz SAD-a, Kalifornije, Francuske, Indije i Italije dobijamo najviše upita, uglavnom iz akademskih institucija. To su pitanja tipa da »im prevedemo tekst ili da imaju neki tekst koji bi nama značio«,  prate nas i u Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Njemačkoj… Srećna sam zbog toga. Bilo bi glupo i bezveze da nisam, iako nije očekivano. Jedini problem je što imam više neplaćenog posla. Čudno je to, da postoji 1. filmski časopis u CG koji se ovoliko dugo održao, ali da se i dalje smatra ,,amaterskim”, jer sve što je besplatno i volonterski ovdje se smatra neprofesionalnim. Pogrešno skroz. Za CL pišu najveći, najpoznatiji profesionalni filmski kritičari, teoretičari, pisci, kojima je nacionalna pripadnost imaginacija, a to je i naša pokretačka ideja: nacionalno je imaginarno….

MONITOR: CL je magazin za iskrene filmofile. Saradnici su sa svih meridijana. Izlazi na više jezika i što je najvažnije pokriva filmsku građu svih zemalja u kojima se stvaraju filmovi. Čini se kao da su se poklopile iste frekvencije na različitim stranama planete?

BOGOJEVIĆ: I to, isto, nije bilo planirano. To se samo desilo. Na festivalima sam upoznala čuvene Ronald Bergana, Frodona, Joan Dupont, Rosenbauma… I kliknuli smo odmah. Takve stvari se ne planiraju. I kad vam dođu tako, samo ljudska energija i filmsko znanje matter. I oni tada obećaju da će da pišu za CL, da im je sjajna ideja časopisa, naziva, da će doći u Crnu Goru. Zato je CL multi-jezička i multikulturalna.

Camera Lucida kulturno mapira jedan prostor, koji postaje novi prostor filmske kulture bez obzira na geografske, nacionalne i druge razlike. Digitalna je iz razloga geografske neograničenosti, ali i zato što je tako finansijski održivije i ekološki efikasnije. Akcenat je stavljen na prostor sličnosti, ali i razlika i raznovrsnosti. Želimo promovisati multijezičnost i multikulturalnost, ali i isprovocirati kritički pristup savremenoj vizuelnoj politici i čitanju filma. Prema citatu Dive iz istoimenog  Beneovog filma, želimo da ,,biznis služi umjetnosti, a ne obrnuto, da umjetnost služi biznisu”.

MONITOR: Da nema ovakvih magazina i rijetkih festivala koji gaje iskrenu strast prema filmskoj umjetnosti, publika bi bila osuđena na blokbastere i poneko domaće ostvarenje koje je uspjelo da odradi bolji marketing. Kako Vi gledate na kinematografiju danas?

BOGOJEVIĆ: Nikako. Nažalost, pesimistična sam.Voljela bih da je drugačije, ali mi smo brain-washed dekadama i ne znam kako se izvući iz toga. Čeznem da gledam lokalni film koji je autentičan, preispituje našu društveno-istorijsku stvarnost, koji se bavi našom ,,stvarnošću “. Sreća da imamo Ognjena Glavonića iz regiona kao mladog uzora, a želim ih još takvih, bez imitacije, ali sa autentičnom željom…

MONITOR: Često ste u žiriju brojnih međunarodnih filmskih festivala. Kako filmski svijet izgleda iz tog ugla?

BOGOJEVIĆ: Izgleda mi uvijek bolje. Ne znam kako to da opišem kratko, jer svaka nacija ima svoj program. Naša kulturna politika je baš loša. Poistovjećujem se sa francuskom kulturnom polilitikom, jer smatram da je najbolja na svijetu (uz korekcije, naravno, ništa nije idealno), Francuska je jedina zemlja na svijetu koja redovno i kontinuirano podržava finansijski kulturna djela, a posebno filmsku umjetnost. Mislim da to dovoljno govori o jednoj državnoj politici kulture. Slično je bilo u Jugoslaviji. Tito je cijenio umjetnost, posebno filmsku. Nemamo sad vremena ni prostora da analiziramo sve što nam se desilo, ali ja pamtim kao dijete socijalizma, sjajne matine filmove u Kinu Kultura.

MONITOR: U ovih deset godina CL je zabilježila i mnoge promjenene na domaćoj filmskoj sceni.

BOGOJEVIĆ: Naš 1. broj je bio posvećen Živku Nikoliću. Camera Lucida je, do sada objavila omaže: Živku Nikoliću, Vlatku Giliću, Dušanu Vukotiću, Krstu Papiću, Veljku Bulajiću itd.; intervjue sa sljedećim crnogorskim filmskim autorima: Nemanja Bečanović, Senad Šahmanović, Dušan Kasalica, Ivan Salatić (broj 21-23, januar 2016), Ivan Marinović (broj 28, jul, 2016), Mirko Ilić itd. Ovi intervjui su se našli na stranicama pored (dvojezičnih) intervjua sa filmskim velikanima svjetske slave: Jean-Luc Godard, Bela Tarr, Bertrand Tavernier, Godfrey Reggio, Vera Chytilova, Amos Gitai, Gianfranco Rossi, Kristof Zanusi, Jan Harlan, Mohsen Makhmalbaf, Isabelle Hupert, Juliette Binoche, Jean-Marc Barr, Sergio Assisi itd.

MONITOR : Šta je sa mladima i filmom. Da li mladi pronalaze put do vrijednih filmskih ostvarenja ili jednostavno konzumiraju šta im se ponudi?

BOGOJEVIĆ: E to mi je totalna nepoznanica. Mladi su svjesni svega, mnogo svjesniji i brži od nas, prethodnih generacija, ali su i ciničniji i strašno brzo ,,znaju cijenu svega odmah, ali ne i vrijednost ičega”. Pošto smo imali rubriku Mala Educacion koja je objavljivala studentske radove svih obrazovnih institucija u Crnoj Gori (UDG, FDU, FVU itd.) prepustiću njima odgovor šta i kako zamišljaju budućnost.

MONITOR: Je li vrijeme za štampani primjerak CL?  

BOGOJEVIĆ: Uh, baš ne znam kako da odgovorim na ovo. Pripadam starijoj generaciji od tebe. Ali sam vrlo brzo usvojila internet/digitalne navike, čitam puno preko neta, CL je časopis koji se ne može čitati na mobilnom, mora mu se posvetiti pažnja, zato i jesmo dizajnerski kakvi jesmo. Ako se budemo štampali, to će biti za mog tatu i njegove generacije, koji ne čitaju internet izdanja i još vole štampano. Moj tata još nije vidio CL broj. Mora se štampati za njega i slične.

Dragan LUČIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dubravka Stojanović, profesorica istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu: Vučić je progutao i državu i društvo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sveli smo se na više-manje jednopartijski sistem i to prirodnim putem, sami od sebe. Usisao je institucije, podjelu vlasti, pravosuđe, progutao društvo.  Opozicija je izumrla. Ako će postojati vrijeme poslije Vučića, u šta sve više sumnjam, biće to na nekom ground zero, na ledini

 

MONITOR: Prošle nedjelje održani su parlamentarni i lokalni  izbori u Srbiji. Šta su oni pokazali kad je riječ o političkoj situaciji u Srbiji?

STOJANOVIĆ:Pokazali su da je ona tragična. Sveli smo se na više-manje jednopartijski sistem i to, da kažem, prirodnim putem, sami od sebe. Dakle, ne nekom revolucijom, okupacijom, zabranama, nasilnim ukidanjem stranaka. Opozicija je jednostavno izumrla. Pred nama je sada ogromno pitanje kako se to dogodilo. Za knjigu Srpska strana rata radila sam istraživanje o tadašnjoj opoziciji Miloševiću (rad je urađen 1994. godine) i osnovni zaključak mi je bio da je Milošević krajem 80-ih uzeo nacionalistički program od intelektualne opozicije i da se ona od toga nikada nije oporavila. Ona je bezidejno nastavila da se s njim takmiči na tom terenu, da zapomaže da bi ona rat bolje vodila, zbog čega je ostala bez sopstvene platforme, pa I mogućnosti da se profiliše kao stvarna alternativa vlastima i da na takvom programu pobedi. Tadašnja opozicija jeste kasnije, 2000. godine, pobedila Miloševića, ali posle četiri izgubljena rata, sankcija i bombardovanja. Međutim, ona ni tada nije napravila drugačiju Srbiju, niti je to mogla sa svoje uglavnom nacionalističke platforme. I onda su u taj zapušteni prostor prirodno ušetali jači, autoritraci, populisti koji su postepeno stavili sve pod svoju kontrolu.

MONITOR: Da li ste očekivali ovakav rezultat izbora?

STOJANOVIĆ:Nadala sam se nečem malo boljem. Nadala sam se da će se odbraniti slobodni gradovi Šabac i Paraćin, da će se odbraniti i dobiti centralne beogradske opštine. Vučić je naravno progutao i državu i društvo i njegova odgovornost za ovaj sunovrat je najveća. Ali lično osuđujem i kampanju opozicije za bojkot izbora. Od početka je bilo jasno da je to katastrofalna karta osim ako se ne napravi velika kampanja, digne društvo, jako snizi izlaznost i onda, kada se izbori pokradu, krene u odbranu. Ali, to se nije desilo. Bojkotaška opozicija je samo ponavaljala „bojkot– bojkot“, jer ,,nema uslova”, bez ikakve ozbiljne kampanje, niti najave šta će biti kad Vučić dobije apsolutnu vlast. Tačno je da uslova nema, slobode medija pogotovo, ali ova akcija bojkota nije bila borba za bolje uslove i više slobode. Ovo je bilo priznanje poraza pre poraza, što ne razumem.

MONITOR: Šta je najbitnija karakteristika autoritarnog režima Aleksandra Vučića?

STOJANOVIĆ: Najbitnije je što je sve usisao. Od ideologije – on glumi liberala, a svi znamo da samo namiguje i da je ostao stari radikalski nacionalista; onda je on kao da je za EU, ali je i za Rusiju i za Kinu. On je za demokratiju, ali je autokrata i lupa čvrstom rukom, što narod voli. Usisao je institucije, podelu vlasti, pravosuđe, progutao društvo. Ako će postojati vreme posle Vučića, u šta sve više sumnjam, biće to na nekom ground zero, na ledini.

MONITOR: Da li je opozicija trebala da bojkotuje izbore?

STOJANOVIĆ:Bojkot je naravno moguće sredstvo borbe, kao i građanska neposlušnost. Ali to ima svrhe samo ako dobro stojite u biračkom telu, ako je uz vas značajan procenat ljudi koji će stati iza bojkota i onda to na ulici branite. Ovako, s nekih daj bože 15 odsto u biračkom telu to je samo znak nemoći. Vućić me nije ni iznenadio ni razočarao, od njega ništa nisam ni očekivala. Ali nemati opoziciju je ozbiljan udarac. To je slika nedostatka stvarnog pluralizma, stvarnih dilema kuda ići, kako reogranizovati državu, društvo… Ukratko – to je slika najdublje krize društva koje iz sebe ne može da iznedri bar dve približno jake opcije.

MONITOR: Šta očekuje Srbiju poslije ovih izbora?

STOJANOVIĆ: Apsolutna vlast. Ako pratimoVučićevo ponašanje od 2012. godine videćemo da se ono bitno promenilo, da je sve autoritarniji, a sad više neće imati nikakve zadrške. Jer, ne samo da opozicije nema u Skupštini, nje više neće biti ni van nje. Mi smo godinu dana imali značajne proteste pod nazivom „1 od 5 miliona“, hodali su ljudi u više od 60 gradova u Srbiji, masovno je to bilo, više desetina hiljada ljudi u Beogradu svake subote. Ali, i ta energija je ispuštena, ništa od nje nije napravljeno.

MONITOR: Je li, kako tvrde politički analitičari, srpsko društvo  u dubokoj krizi?

STOJANOVIĆ:Ono je odavno u toj krizi. Što bi rekao Dobrica Ćosić – srpski narod je  propustio 20. vek. Neverovatno, ali moram da se složim s Ćosićem u tome. Ali ne zbog onoga na šta je on mislio. On je mislio na Jugoslaviju kao grešku, a ja mislim na to da je upravo nacionalizam, koji je Ćosić artikulisao, uništio Srbiju, jer je ceo vek ostao prioritetni cilj. Vek je propušten za modernizaciju, razvoj, za koncepte drugačije od teritorijalnih proširenja. A jedno društvo ne može da tapka na istom, ne možete stalno da imate isti program i da malo-malo pokušavate da ga ostvarite iako je jasno da to ne ide. U tim uslovima mora da počne truljenje i ono se sad vidi golim okom.  Poslednji ratovi su bili šansa da se iz poraza nešto shvati. Ta šansa je propuštena. Sami smo sebe zarobili.

MONITOR: Zna li se kakav je Vučićev plan o tome kako riješti status Kosova? 

STOJANOVIĆ: Ne zna. Niko nikada nije taj plan video. Jedino što smo videli to je kuknjava što njegov plan niko ne podržava. A plana nema. Verujem da ni on ne zna taj plan.

MONITOR: Nedavno je u Beogradu održana konferencija ,,Ko je prvi počeo – istoričari protiv revizionizma”. Koje su glavne poruke tog skupa?

STOJANOVIĆ: To je projekat književnog udruženja Krokodil, koji je trajao dve I po godine i okupio značajne istoričare iz država nastalih raspadom Jugoslavije. Osnovna poruka je da naše vlasti i dalje vladaju pomoću nacionalizma, a da je njegovo pogonsko gorivo zloupotreba i revizija istorije. Na istoriji se najlakše fabrikuju mitovi o sopstvenoj veličini i starini, na tome se lako stvore političke emocije, pokrenu mase, napravi haos u kome se zatim traži čvrsta ruka koja će sve to da reši. Mi smo se kao istoričari i građani pobunili protiv toga i ustali u odbranu naše nauke, ali i same prošlosti. Nauka se ismeva forsiranjem fabrikovanih „novosti iz prošlosti“, a i sama prošlost se „arči“, mnogi se prema njoj odnose kao prema samopousluzi, pa uzimaju iz nje šta im treba. Mi smo ustali u odbranu celovitosti prošlosti, njene nedeljivosti. Nju čini i ono što nam se sviđa i ono što nam se ne sviđa. Često baš iz onoga što nam se ne sviđa možemo da naučimo mnogo više, pa i da se potrudimo  da to ne ponovimo.

MONITOR: Na konferenciji je usvojena deklaracija ,,Odbranimo istoriju”. Šta se njom predviđa?

STOJANOVIĆ: Njome se ukazuje na to kako se sve zloupotrebljava istorija, ali ko to sve radi, od ministarstava koja određuju praznike, preko lokalnih vlasti koje menjaju imena ulica, do medija koji najveći prostor daju mitomanima. Pa onda imamo skupštine, koje usvajaju zakone kojima propisuju kakva je prošlost bila ili sudova koji presuđuju koga treba rehabilitovati ne vodeći računa o utvrđenim istorijskim činjenicama. Tu su i istoričari, koji često i sami nude svoje usluge ili nemaju snage i hrabrosti da se odupru.

MONITOR: Vi ste nedavno rekli da aktuelno političko vođstvo Srbije svoju vlast zasniva na svojevrsnom istorijskom revizionizmu.

STOJANOVIĆ: To su radila sva rukovodstva i u Srbiji i u drugim državama. Pa svako bira period kojim voli da se ,,igra”: neko voli da se igra Drugog svetskog rata, što je nažalost u Srbiji bio slučaj s demokratskim vlastima posle 2000. koje su zakonom izjednačavale četnike i partizane, menjale praznike, imena ulica, udžbenike istorije i to za 360 stepeni. U Hrvatskoj je takođe vrlo „živ“ Drugi svetski rat, ali i ratovi 90-ih o kojima se tabuizira propisani narativ, koji se ne sme dovoditi u pitanje. Makedonija je otišla daleko u antiku i tako dalje…Ispada da je igranje s istorijom najeftinija roba. Tako misle političari –  nešto si kao dao narodu, ima se utisak da se nešto promenilo.Što je govorio Stojan Cerović nama je istorija nepredvidivija od budućnosti. A to je jako opasno i vrlo skupo. Neko pametan je rekao da je fizika kriva za smrt 100. 000 ljudi u Hirošimi, ali su istoričari krivi za smrt miliona.

 

Politički vrtić

 

MONITOR: Pod naslovom „Samodržac priređuje farsu“, švajcarski Tagesancajger objavio je prije nekoliko dana da je, „zbog slabe i posvađane opozicije, EU sklopila svoj mir sa Vučićevim autoritarnim sistemom“. U tom stilu su i analize njemačkih medija.

 

STOJANOVIĆ: Tragedija. Ali tačno je. I ne samo to, nego je ta vodeća opozicija, ako uopšte ima neku ideju, onda je to evroskepticizam i protivljenje rešenju pitanja Kosova. A Vučić bar igra igru da nešto nudi međunarodnoj zajednici. Ja njemu ne bih nikad verovala da će on to i uraditi, evo osam godina uspeva da vlada, a da ništa nije uradio, ali EU mu i dalje daje neograničenu podršku. On bar nudi, a opozicija direktno govori da ne da ništa. Pa da li stvarno misle da će s tom politikom dobiti podršku EU? I da li stvarno misle da će bez podrške EU moći da ostvare neki bolji rezultat? Pa to je politički vrtić.

 

Opasne igre vlasti i crkve 

MONITOR:  Odnosi između Srbije i Crne Gore, kako to tvrde i crnogorski zvaničnici, nikad nisu bili gori nego danas. Kako Vi ocjenjujete te odnose i ko je glavni krivac što su pogoršani?   

STOJANOVIĆ: Slabo poznajem komparativno pravo kad je u pitanju crkveno vlasništvo, pa se zato oslanjam na ono što o tome govore ljudi čije pravno mišljenje izuzetno cenim, kao što je to, na primer, Tea Gorjanc Prelević. Ona, kao i drugi pravnici koncentrisani na ljudska prava, polaze od toga da je Zakon o slobodi vjeroispovijesti kontroverzan i agresivan, a da je politički govor vrha crnogorske države, koji je, agrumentujući taj zakon, otvoreno govorio da je cilj stvaranje Crnogorske pravoslavne crkve i to od imovine SPC. Takvo pravno rešenje bi trebalo da bude nedopustivo. Ali, veoma je problematično i ono kako je taj zakon dalje politički iskorišten. Meni lično su litije bile zastrašujuće, jer pogled na tolike kolone ljudi iza verskih simbola, u nekoj vrsti verskog transa,  a među njima i mnogo mladih, je za mene kao ateistu i liberala nešto što izaziva jezu pri pomisli da se taj talas kreće ka nekoj vrsti fundamentalizma. Na to onda još dođu i vlasti Crne Gore i Srbije koje obe koriste tu jako duboku krizu za svoje predizborne mahinacije i homogenizacije nacije radi svoje apsolutne vlasti. Koji god od tih nivoa da pogledate ostavlja vrlo gorak ukus. Vlasti i crkve igraju vrlo opasne i zapaljive igre, a građani po ko zna koji put nasedaju i prihvataju ulogu koja im je dodeljena. Posle trideset godina od uvođenja višestranačja i svih iskustava s nacionalizmom i ratovima, tu pamet nekako staje.

                             Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR ESAD KUČEVIĆ, UNIVERZITETSKI PREDAVAČ IZ TUTINA: Vuhan u Sandžaku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mjere

 

MONITOR: Novi Pazar je uveo vanredno stanje zbog epidemije korona virusa. Zašto se Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio za to?

KUČEVIĆ:  Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio je na onlajn sednici da proglasi vanredno stanje zbog naglog skoka broja zaraženih i alarmantne kliničke slike stotinak inficiranih osoba. Tim povodom uveden je niz mera, postupaka i aktivnosti u cilju zabrane okupljanja na javnim površinama više od pet osoba, zabrane organizovanja porodičnih veselja i ograničenog rada ugostiteljskih objekata od sedam do 19 časova. U kafićima i restoranima za stolom ne može biti više od dve osobe, a obavezna je i distanca od dva metra između stolova. Takođe, na snazi je zabrana konzumiranja ovde popularnih nargila, uzročnika prošlogodišnje galopirajuće epidemije tuberkuloze, posle koje se i najnovijim povodom virusne kulminacije, svakodnevno dezinfikuju sve medicinske ustanove i najprometnije gradske ulice.

Međutim, ekskluzivni raport iz sandžačke prestonice je nedorečen bez letimičnog osvrta na političku, ekonomsku i socijalnu situaciju na obalama Raške i Jošanice, koja je, ako se ne varam, sveukupno doprinela da Pazarci plaćaju najskuplju cenu aktuelnoj epidemiji. Sve je zvanično eskaliralo do nivoa epidemiološke eksplozije pre deset dana, iako dobro obavešteni pominju nedelju dana ranije. Prethodno, ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla i da treba 21. juna što masovnije da izađu na parlamentarne i lokalne izbore. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mere, iako se očekivao postepeni povratak u normalni život. Uz jalovo podsećanje na nezavidno kadrovsko stanje krhkog zdravstvenog sistema Srbije kome nedostaje 15 posto radnika, a još 10 posto je epidemija izbacila iz stroja. Toliki kvalitativno-kvantitativni kadrovski manjak izostanka četvrtine radnika u najtežem trenutku je nenadoknadiv i najtransparentiji hendikep u sudaru sa nevidljivim i jezivo nepredvidivim virusom. 

Ali, prema teorijskom scenariju virusa Covid 19, prirodna selekcija je preko noći došla po svoje zalihe. Ekstremno i gromovito, baš u Novom Pazaru, zbog već nabrojanih preduslova i tradicionalno kompromitovanoj Opštoj bolnici, bremenitoj aferama u znaku mita, korupcije i kriminala. Naročito na hirurgiji, ginekologiji i internom odeljenju, kao i kadrovskoj nesposobnosti neiskusnih radnika nedavno osnovanog Zavoda za javno zdravlje, kojima je struka definisala želje, a politika stav, pred svako oficijelno obraćanje javnosti.

MONITOR: Poštuju li građani vanredne mjere?

KUČEVIĆ:  Ponašanje većine građana je u skladu s propisima, bez obzira na to što individualno svako poseduje jedinstvenu i različitu unutrašnju prirodu. Tokom epidemije poumirala je sirotinja raja. Ona je najviše stradala, u gradu sa hiljadama socijalnih slučajeva, obila se o glavu, najčešće socijalnoj spontanosti, iskrenosti i bliskosti. Ali, virus Covid 19 ne bira žrtve. Među njima je i mnogo elitnih intelektualaca, visoko pozicioniranih društveno-političkih radnika iz Novog Pazara.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. jula ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo