Tužilaštvo za ratne zločine Srbije je u januaru 2012. godine odbacilo navode Fonda za humanitarno pravo da je general Ljubiša Diković, tadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije, odgovoran za zločine počinjene 1994 -95. u pograničnom području prema BiH – Bajina Bašta, protiv Bošnjaka.
Tužilaštvo je saopštilo: „Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije izvršilo je proveru navoda Fonda za humanitarno pravo uvidom u sve predmete ratnih zločina koji je Fond naveo u Dosijeu Ljubiše Dikovića i utvrdilo da ne postoji bilo kakav osnov za sumnju za krivičnu odgovornost načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Dikovića za ratne zločine”.
Tužilaštvo je naglasilo da imena generala Dikovića nema ni u krivičnoj prijavi FHP podnetoj 3. marta 2009. protiv sedam osoba za događaje na Kosovu. Tadašnji ministar odbrane i potpredsednik DS Dragan Šutanovac oštro je reagovao na optužbe FHP na račun Dikovića kojeg je Fond označio kao nepodobnog za mesto načelnika GŠ VS, tvrdeći da se radi o „lažnim, neprimerenim i monstruoznim izveštajima”. Nakon saopštenja Tužilaštva, Diković je podneo krivičnu prijavu protiv FHP i tadašnje direktorke Nataše Kandić.
Informacija da na području Rudnice, u okolini Raške, postoji masovna grobnica kosovskih Albanaca, dobijena je svedočenjem jednog Albanca pred Okružnim sudom u Kosovskoj Mitrovici, u predmetu tzv. Dreničke grupe. Lokacija je više puta pretraživana počev od 2007, a u maju 2010. Tužilaštvo je saopštilo da je otkrivena „potencijalna” grobnica u Rudnici kod Raške. Iskopavanja su počela 23. aprila 2014. na osnovu naredbe Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine. Do oktobra 2014. Euleksu su predati posmrtni ostaci 52 osobe čiji je identitet utvrđen metodom DNK analize, kako je saopštila Komisija Vlade Srbije za nestale. Radi se o muškarcima starim od 14 do 87 godina. Mesto masovne grobnice nalazi se neposredno uz parcelu koju je pre 1999. koristila Vojska Jugislavije i gde je sagrađena kasarna, ustupljena 2006 .
MUP-u Srbije, stoji u dokumentima.
FHP je dosije o masovnoj grobnici Rudnica nedavno predstavio javnosti, pominjući ponovo načelnika GŠ VS generala Ljubišu Dikovića kao jednog od navodno odgovornih za likvidacije, jer je u vreme izvršenja zločina (april-maj 1999), bio na čelu 37. motorizovane brigade VJ koja je, po navodima Fonda, involvirana u zločine u oblasti Rudnice, i to u selima Rezala i Staro Čitakovo.
Sandra Orlović, sadašnja izvršna direktorka FHP, rekla je da se iz dokumenata vidi i da su u prevozu i saniranju tela nakon zločina učestvovale zvanične institucije i vojni i policijski organi Srbije, a Milica Kostić , takođe iz FHP, naglasila je da su se zločini u četiri sela (Rezala, Staro Čikatovo, Donja Zabela i Gladno Selo), odvijali po ,,ustaljenom principu Vojske Jugoslavije” , odnosno da je Vojska ulazila u sela rano ujutro, žene i decu proterivala u Albaniju, a muškarce ubijala. Na predstavljanju Dosijea Rudnica u beogradskom Medija centru bila je i predstavnica Tužilaštva za ratne zločine Jasna Janković, koja je rekla da se radi na identifikaciji tela pronađenih u masovnoj grobnici i da je to početak predistražnog postupka, naglasivši da je „cilj Tužilaštva da se otkriju svi odgovorni za ratne zločine”.
Pominjanje navodne odgovornosti generala Dikovića u vezi sa ovim zločinima izazvalo je lavinu reakcija, od ministra odbrane Bratislava Gašića do premijera Aleksandra Vučića i predsednika Srbije Tomislava Nikolića, koji je povodom Dana državnosti Republike Srbije Dikovića odlikovao Ordenom belog orla sa mačevima prvog stepena, za naročite zasluge u izgradnji sistema odbrane, komandovanja i rukovođenja. Ministar odbrane Gašić je, braneći Dikovića, rekao kako određenim interesnim krugovima smeta činjenica „da ne mogu da komanduju srpskom premijeru Aleksandru Vučiću”, te da je atmosfera koja se tim povodom stvara slična kao pred atentat na Zorana Đinđića. Gašić sve povezuje i sa kritikom na njegov račun od strane Saše Jankovića i Rodoljuba Šabića koji su tražili da on dostavi nekolike informacije iz oblasti vojnog vazduhoplovstva. Vučić je tvrdio da je sve to usmereno na izazivanje nestabilnosti u zemlji, a Nikolić je ubrzo lično primio Dikovića, pohvalio ga i nekoliko dana kasnije odlikovao.
Sa velikom rezervom i negodovanjem dočekane su i kritike iz američke administracije, posebno izjava zamenika pomoćnika državnog sekretara Tomasa Melija, koji je rekao da vlast ne bi trebalo da ignoriše NVO sektor. Ni zvaničnici Kosova, kao Hašim Tači, nisu zaobišli ove događaje, pa je Tači nedavno na sednici SB UN o Kosovu ponovo pozvao Srbiju da se „suoči sa ratnim zločinima”.
General Ljubiša Diković je u emisiji Teška reč ne TV Pinku rekao da se radi o „prljavoj kampanji”, jer on nije nikada „planirao niti organizovao, niti učestvovao i na bilo koji drugi način podstrekivao na vršenje ratnih zločina”. Diković je u medijima tvrdio da u vreme izvršenja zločina u oblasti Rudnica njegova 37. motorizovana brigada uopšte nije bila na Kosovu. U intervjuu Danasu, Diković je sve nazvao „medijskim optuživanjem i medijskim suđenjem” koji nisu „institucionalne kategorije”. U tom intervjuu je rekao i to da je današnja situacija na KIM „najveći politički i bezbednosni izazov”. Načelnik generalštaba u svoju odbranu pominje i to da se u vreme izvršenja zločina, za koje se on komandno tereti u navodima FHP, to krivično delo nije postojalo u našem zakonodavstvu…
Bura oko Dikovića ne stišava se, pa je Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, u intervjuu NIN-u, izjavio da se sve u vezi sa navodima koji terete Dikovića ispituje i da: „Nema tog Dikovića koji je iznad zakona”.
Navodi zaštitnika građana Saše Jankovića da je Vojno-bezbednosna agencija neovlašćeno prisluškivala veliki broj javnih ličnosti, od političara do šefova sindikata (afera Srpski Votergejt), i optužbe ministra odbrane Gašića da je novu prislušnu aparaturu nabavio bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac i da je upravo on prisluškivao čak i tadašnjeg šefa države i svog kuma Borisa Tadića, još više su iskomplikovale tzv. bezbednosna pitanja u Srbiji, polako odvlačeći pažnju javnosti od „slučaja Diković”. A „teorija zavere” Zapada kome, navodno, više nije po volji vlast SNS-SPS i liderstvo Aleksandra Vučića, dokazuje se i najnovijim zahtevima Haškog tribunala da se u domaćim sudovima pokrenu postupci protiv onih koji su „ometali pravdu”, navodeći posebno najbliže saradnike Vojislava Šešelja, Vjericu Radetu i Nemanju Šarovića.
KARIJERA
Sredinom decembra 2011. tada general-potpukovnik Ljubiša Diković, na predlog predsednika Borisa Tadića, postaje načelnik GŠ VS. Prethodno se glasine o njegovom postavljenju, u listu Blic, od nezvaničnih sagovornika lista, ocenjuju kao dobar izbor. Jedan od anonimnih podržavalaca izbora Dikovića, kaže i ovo: „Bio je na službi u Bosni kada je počeo rat, načelnik štaba u Raškoj, kao i komandant brigade u Drenici na Kosovu gde je u vreme rata bilo najteže”.
Ljubiša Diković, rođen u Užicu 1960. godine, završava srednju vojnu školu 1979, a od svršetka Vojne akademije i dobijanja čina potporučnika JNA 1984. sledi njegov uspon i jedna savršeno uzlazna karijera tokom 90-tih godina, koja se nastavlja i 2000-tih, sve do vrha i karijernog maksimuma jednog vojnika: 2005. general major, 2009. general potpukovnik, 2013. general.
Prema biografiji Dikovića na Vikipediji, u vreme ratova 90-tih, bio je na dužnosti: komandanta 16. graničnog bataljona 1992-1996, načelnika štaba 37. motorizovane brigade 1996-1998, komandata 37. motorizovane brigade 1998-2001. Vojske Jugoslavije. U zvaničnoj biografiji na sajtu Vojske Srbije, nema odrednice godine uz navođenja ovih vojnih dužnosti.
ČETIRI PITANJA FHP
S obzirom na to da predstavnici FHP nisu bili pozvani u emisiju Teška reč na TV Pink, oni su se generalu Dikoviću javno obratili:
„ U vezi sa zločinom nad najmanje 41 civilom u selu Rezala (opština Srbica) počinjenim 5. aprila 1999. čijih je 27 tela pronađeno u Rudnici, odnosno delovanjem 37. mtbr u Rezali tog dana, kao i postupcima Odeljenja za asanaciju 37. mtbr 13. aprila 1999. godine u vezi sa telima žrtava zločina u Rezali.
1. Šta su podrazumevali „pretres, razbijanje i uništenje ŠTS (šiptarsko-terorističkih snaga)” u naselju Delijaj Mahala u Rezali, naređeni u Zapovesti Ljubiše Dikovića od 4. aprila 1999. godine, te koliko je “ŠTS” pronađeno ili likvidirano 5. aprila 1999. godine u ovom selu?
2. Koja jedinica MUP-a je sa Drugim motorizovanim bataljonom 37. mtbr učestvovala u akciji u Rezali, a koja se pod uopštenom formulacijom „MUP” spominje u Zapovesti od 4. aprila 1999. godine?
3. Šta je Odeljenje za asanaciju 37. motorizovane brigade uradilo sa „30-40 tela” u Rezali nakon što je 18. aprila 1999. godine istražni sudija Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici odbio da sprovede istragu i insistirao da istražne radnje preduzmu vojni istražni organi, te da li su organi 37. mtbr o tome obavestili vojne istražne organe?
4. Zbog čega Ministarstvo odbrane odbija da dostavi borbene izveštaje 37. motorizovane brigade za 5. (dan zločina u Rezali) i 6. april 1999. godine, kada je više borbenih izveštaja ove brigade dostupno javnosti?”
Nastasja RADOVIĆ
IN ENGLISH2 sedmice
IN ENGLISH2 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
SVIJET3 sedmice
INTERVJU2 sedmice
INTERVJU2 sedmice
DRUŠTVO2 sedmice
FOKUS3 sedmice