Povežite se sa nama

INTERVJU

SVETLANA ĐURĐEVIĆ–LUKIĆ, potpredsjednica Foruma za međunarodne odnose u Beogradu: Mali smo mi

Objavljeno prije

na

Nedavno jedva izbjegnuti tehnički bankrot SAD, pokrenuo je niz pitanja i izazvao strah u Evropi ali i u Kini, i drugim uticajnim zemljama. O tome da li će se SAD nakon ovoga radikalno mijenjati, ako se o tome razmišlja u uticajnim američkim intelektualnim krugovima, razgovarali smo sa istoričarkom i politikološkinjom Svetlanom Đurđević Lukić, nekadašnjom urednicom političke rubrike NIN, a danas stručnjakom iz oblasti američkih studija. Magistrirala je u Londonu, usavršavala se na Oksfordu i na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. MONITOR: Prije nekoliko dana ste se vratili iz SAD. Koliko se temama tranzicije u našem dijelu Evrope bave istraživači u SAD?
ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ: Problem tranzicije, bilo da se radi o okončanju autoritarnih režima i procesu tranzicije ka konsolidovanoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji, ili o post-konfliktnoj tranziciji, veoma je važna tema za SAD ne samo teorijski nego još više u praktičnom smislu. Amerikanci sebe smatraju globalnim predvodnikom demokratije, a ideja da povećanje broja demokratskih država direktno vodi poboljšanoj bezbednosti jer konsolidovane demokratije ne ratuju između sebe navodi se u nekoliko strategija nacionalne bezbednosti SAD, kao i bezbednosne pretnje čije je izvorište u krhkim državama.

Od terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. i intervencije u Avganistanu, najveći broj istraživanja je orijentisan na pitanja terorizma, demokratije u islamskim zemljama, okončanje ratova u Avganistanu i Iraku. Pojednini aspekti skorašnjih procesa na Balkanu – od etničkih sukoba i modaliteta njihovog bezbednosnog, političkog i institucionalnog rešavanja, posebno dometa vojnih okupacija i međunarodnih protektorata, do uloge civilnog društva u „padu diktatora”, izučavaju se kao iskustvo koje treba imati na umu kada je reč i o zemljama od Severne Afrike do Centralne Azije. U našem delu Evrope nema značajnih energetskih rezervi niti nuklearnih ambicija, stanovništvo je relativno malobrojno, tako da je značaj ovog regiona samog po sebi, mali.

MONITOR: Koliko se u politički uticajnim elitama u SAD obraća pažnja na dalje evroatlantske integracije Zapadnog Balkana?
ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ: S obzirom na uključenost SAD u događaje na Balkanu 90-ih, pa i kasnije, broj američkih stručnjaka za naš region, stvarnih ali i nabeđenih, u administraciji, vojsci, univerzitetskim i istraživačkim centrima, NVO organizacijama i drugim strukturama je prilično velik. Oni u nejednakoj meri prate tekuće procese na Balkanu, dobar deo njih se okrenuo novim specijalizacijama, regionima koji su za SAD kritični, ali se oglašavaju u situacijama kada ovde dođe do podizanja tenzija. Zapadnom Balkanu se u javnosti inače ne poklanja mnogo pažnje jer se smatra da je pitanje granica i broja država rešeno, da su zemlje regiona uvezane međusobno i sa međunarodnom zajednicom u sistem obavezujućih ugovora, od Dejtona preko Kumanova do Ohrida, u brojne reforme koje podstiče EU, i u saradnju sa NATO. Međutim, za globalnu silu poput SAD načelno je važno da ima uvid u sve, i u nastupima zvaničnika, na primer pred nadležnim odborima u Predstavničkom domu i Senatu, navodi se da je tekuća stabilizacija i integracija u Evropu oblasti od Jadrana do Crnog mora važan fokus spoljnopolitičke agende Obamine administracije, ili čak da je integracija Zapadnog Balkana u evro-atlantsku zajednicu „visoki prioritet”.

MONITOR: A u vezi sa tim, kakva bi se reakcija iz Vašingtona mogla očekivati kada uskoro dođe na red tema o daljem napredovanju Crne Gore i Srbije ka EU?
ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ: Vašington stalno podstiče integraciju našeg regiona u EU. Uprošćeno govoreći, od EU se očekuje ako ne daje naročito veliki doprinos nekim drugim za Obamu važnim globalnim pitanjima, bar da se značajnije posveti svom najbližem susedstvu, i okonča „nedovršeni posao” na Balkanu. Za razliku od ove strane Atlantika, Amerikanci naglašavaju svoje zasluge za evropski mirovni projekat – prisustvom SAD na tlu Zapadne Evrope, pobedom u Hladnom ratu, i podsticanjem širenja NATO i EU, pa mir, prosperitet i uključenje ovog kutka Evrope u EU i NATO doživljavaju kao poslednji nedostajući kamen u tom mozaiku.

Drugo je pitanje koliki uticaj u ovoj fazi SAD može imati na Brisel koji ima velike finansijske probleme, dugu listu zahteva od kandidata i potencijalnih kandidata, i ne želi da se ponovi situacija sa Bugarskom i Rumunijom.

MONITOR: Čuli smo nedavno još jedno reagovanje Danijela Servera u vezi sa statusom Kosova i pitanjem podjele. Koliko je Kosovo za SAD još bezbjednosna tema?
ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ: Poznato je da su SAD najvatreniji zagovornik nezavisnog Kosova u granicama pokrajine iz vremena SFRJ, što je, uz očuvanje jedinstva BIH, glavna preokupacija Vašingtona na Balkanu. Bezbednosna dimenzija jeste ključna, ali po meni prvenstveno u smislu da se veliki politički pa i finansijski kapital u vidu donacija regionu tokom gotovo 20 godina, ne dovede u pitanje novim komplikacijama. Sadašnja administracija želi da se održe i naglase dostignuća intervencija prethodne administracije demokrata (Klinton, 1993-2000), i suprotstave katastrofalnim rezultatima Džordža Buša. Bitno je i da se održanjem uspeha na Balkanu, na konceptualnom odnosno strategijskom nivou ne ospori, tj. ne zatvori mogućnost nekih novih intervencija u vidu takozvanog procesa izgradnje država (eng. state building).

MONITOR: Ambasador Kristofer Hil je prije nekoliko godina rekao da srpsko pitanje više nije problem već da je to albansko pitanje, tj. tema Velike Albanije. Kako ste ga vi razumjeli?
ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ: To znači da Hil, i američka administracija u širem smislu, smatraju da je srpska nacija potrošila svoje prilike za trajno ujedinjenje na Balkanu, i da je kao poražena, i fizički i demografski, a uz to i diskreditovana na međunarodnom planu 90-tih, pacifikovana, te da ne treba da gaji iluzije o rekompoziciji ovog prostora u svoju korist. Albanci su mlada nacija, u demografskom usponu, i nisu prošli kroz fazu života u jednoj državi u modernom dobu, te se može očekivati da će se takve ambicije snažnije ispoljavati. Ova izjava implicira i određeni strah od njihovih teritorijalnih zahteva, ako ne i novih sukoba.

Kao istoričar, polazim od racionalnog stava da istorija ima svoju dijalektiku – narodi se javljaju na njenoj pozornici, šire, sele, razvijaju drugačiji identitet, konsoliduju ili nestaju, ništa nije večito. Ali to da li će biti neke nove Velike Albanije ili Velike Srbije zavisi od niza okolnosti koje se na duži rok ne mogu predvideti – linearne projekcije nisu uputne, i ništa nije neumitno.

MONITOR: Bili ste u Njujorku tokom ove najnovije drame oko američkog duga i tehničkog bankrota. Koliko je to uzdrmalo ovu zemlju koja ne pamti takvu situaciju?
ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ: S malim prekidima, praktično već četiri decenije Vašington troši više novca nego što ubira. Deficit je narastao zbog Bušovih ratova vođenih bez podizanja poreza, a pod Obamom poprimio ogromne razmere zbog ekonomske krize, odnosno spašavanja banaka. Kriza je poprimila ogromne razmere prvenstveno zato što su mnogi republikanci, a naročito prošle godine u Kongres pridošli predstavnici Pokreta čajanke, želeli da pitanje podzanje limita za javni dug maksimalno ispolitizuju. Osim velike finansijske uzdrmanosti, posledice će se osetiti i na drugim poljima. Najpre, širi slojevi stanovništa doživeli su veliko razočaranje u državne institucije, Kongres, partije, nemogućnost saradnje, strančarenje, lične ambicije izabranih predstavnika vlasti i pitanje je kako će se taj otklon dalje manifestovati. Drugo, možda i važnije je što će predviđena kresanja troškova pogoditi najvećim delom upravo najsiromašnije, čime će se dodatno povećati zjapeći jaz između bogatih i siromašnih. U tom smislu Obama gubi podršku biračkog tela koje predstavljaju Afro-Amerikanci i Latinosi, koji su najveći gubitnici radnih mesta, nekretnina i mogućnosti za socijalni uspon.

MONITOR: Da li su SAD i ovom krizom likvidnosti pokazale da više nisu supersila i da sve više zavise od drugih novih moćnih država, ali i od onih koje posjeduju važne sirovine a koje se više ne mogu kontrolisati na stari način?
ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ: Globalni finansijski, bezbednosni i politički tokovi su toliko isprepletani, u njima više akteri nisu samo države nego i nedržavni akteri i svakako da se mnogi procesi ne mogu kontrolisati na stari način. Činjenica je da je globalna pozicija SAD poljuljana 11. septembra 2001. godine, a ova kriza samo pokazuje da se na period svoje ogromne moći iz decenije koja je tome prethodila više neće vratiti. Ponavljam, ekonomska kriza koja se zahuktala u SAD nije samo finansijski problem, već i pitanje koncepta američkog kapitalizma a možda i modela predstavničke demokratije na koju su SAD toliko ponosne.

Američka elita je svesna svojih slabosti u održavanju pozicije globalnog lidera i narastajuće mulitpolarnosti, ali se to još ne izgovara naročito glasno. Odnosno, nastoji se da ako je prekompozicija i neizbežna, ona ipak bude vođena od strane SAD i tako bude što sporija.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo