Od Svetog Petra Cetinjskog do rekonstrukcije četrdesetčetvrte Vlade Crne Gore

Prateći proces rekonstrukcije iz podnaslova ove kolumne, doživeo sam pravi mali šok. Koji me je vratio jednom sličnom ili možda čak i istom šoku od pre oko trideset godina. Kada sam prvi put čitao neke poslanice iz Poslanica Svetog Petra Cetinjskog. One u kojima je ovaj svedočio o tome kako je, mireći svoje zavađene Crnogorce, ponekad morao da od njihovog gneva beži, razdire opanke ili se, čak, danima krije po pećinama.

Moj šok od pre oko trideset godina, bio je u tome što tada nisam mogao da razumem, kako je taj naš tadašnji vrhovnik, i po mom mišljenju naš najveći i najbolji svih vremena, mogao da od svog naroda doživljava opisane neprijatnosti, a da, u isto vreme, od tog istog naroda, kao malo koji a možda i jedini vrhovnik na ovoj planeti, još za života, bude oslovljan kao Sveti. Tada, očigledno, nisam vodio dovoljno računa, o svoj kompleksnosti koju može da ima jedan narod.

Ovaj šok za mene je od tada postao neiscrpan izvor i podsticaj za traženje odgovora. Koji je najkraće sažet u naslovu ove kolumne. Šizma montenegrina. Ali otkuda onda neka vrsta ponavljanja onog istog šoka posle svih ovih godina? I posle rečenog saznanja. Pa očigledno zbog toga što se i meni pokazalo da je i terapeutska moć saznanja ponekad ograničena. Što kod mene ipak nije dovelo do napuštanja puta saznanja, nego samo do njegovog preispitivanja.

I nakon ovog preispitivanja, međutim, ostao sam pri svojim ranijim glavnim teorijskim polazištima. Dugotrajnost i(li) ponavljanje onog šoka gurali su me prema biološkom i(li) kulturnom etno-determinizmu pa i rasizmu Semjuela Hantingtona, ali sam, uprkos svemu, i ovog puta, ostao sledbenik epistemološkog holizma, istoričnosti i probabilizma teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, istorije dugog trajanja Fernana Brodela, i drugih njima bliskim. Pošto, nakon ovog kratkog uvoda, u trećem, zaključnom delu ovog teksta, želim da kažem i nešto više o očekivanjima koja se mogu imati od aktuelne rekonstrukcije, u nastavku sledi samo kratka skica mojih starih ali obnovljenih teorijskih i metodoloških polazišta, mada bez njihovih potpunijih obrazloženja (ko je zainteresovan za njihovo šire i dublje upoznavanje, neće mu nedostajati odgovarajućih upućivanja i referenci).

Krenimo redom. Najpre Vreme. Od samog početka pa sve do danas: nastanak našeg Kosmosa pre oko 13,7 milijardi godina, pa nastanak planete Zemlje pre oko 4,7 milijardi godina, i nastanak prvih oblika Života pre oko 4,2 milijarde godina, zatim pojava Čoveka kao vrste pre oko 100.000-200.000 godina, pa 10.000 godina njegovog Neolita, i oko 500 godina njegove Moderne, pa naš Sveti Petar Cetinjski pre više od 200 godina, sve do evo ove rekonstrukcije 44. vlade naše male i jedine 2024., i, makro-fizičari specijalisti koji se ovim bave, kažu još toliko odnosno još oko 15 milijardi godina do kraja našeg Kosmosa. A sve od ovoga, naravno nešto manje a nešto više, ostavilo je svoj trag i uticaj, čak i na naše male ljudske živote.

A onda i Prostor (mada se ni jednog momenta ne sme smetnuti s uma simbioza vremena i prostora koja je dobila i svoje pravilno pisanje: VremeProstor). Najpre, Imanuel Volerstin: centar, poluperiferija i periferija svetskog kapitalističkog sistema u poslednjih pola milenijuma, sa našom malom i jedinom koja, upravo ovih dana i godina, sa (polu)periferije problematičnog Balkana, očajnički pokušava da pređe u jedan od najprosperitetnijih centara svetskog kapitalističkog sistema odnosno u EU. A onda i Fernan Brodel: jedna od najdubljih i najjačih „linija raseda“, koja već hiljadu, a ne samo dvesta godina, geografski, klimatski i kulturno jedinstveni svet Mediterana, šizmatički deli na dva geopolitički neprijateljska sveta, Istok i Zapad, pri čemu ova linija polazi od severa Afrike, ide preko Sredozemnog mora, dolazi do Sicilije i pete Italije, pa onda, preko Jadranskog mora i Otranta, prolazi ne ni levo ni desno od, nego posred naše male i jedine (što je u ovoj, pored ostalog, do današnjeg dana, ostavilo i crkve sa dva oltara), pa Drinom i dalje do Mađarske i Srednje Evrope.

I na kraju ove kratke skice, samo još jedna važna stvar, koju upravo zbog važnosti, veoma često ponavljam. Da je istorija uvek kompleksna i kontradiktorna kombinacija ponavljanja i promene, a ne ni samo ponavljanje, ni samo promena. U ovom kontekstu, uz gore skicirane elemente strukture, ponavljanja i dugog trajanja, moraju se istaći i faktori promene, posebno faktori najveće i najznačajnije promene našeg vremena pozne moderne, a to je veliko i, po prvi put od kada je čoveka, apokaliptički opasno opadanje, po Imanuelu Volerstinu, od 1914. do 2050., naravno ukoliko ga nuklearno-ekološka apokalipsa ne skrati i prekine. A u ovom i ovakvom vremenu, apokaliptički opasna, postaju i sasvim uobičajena, standardna ponašanja, kao što su vlastoljublje unutrašnjih faktora, i takozvana realpolitika zapravo beskrupuloznost velikih sila. O čemu najbolje svedoče fašizam i mafiokratija, dva najveća demona našeg vremena, koje, naravno, dobro poznaje i naša mala i jedina.

A sada i ono obećano. Nešto više o očekivanjima koja se mogu imati od upravo izvedene rekonstrukcije 44. Vlade Crne Gore. Naravno, na osnovu upravo izložene kratke teorijske i metodološke skice. I na osnovu, posebno u društvenoj nauci, najveće moguće objektivnosti. Upravo zbog ove potonje, neću se posebno osvrtati na dva kontradiktorna propagandna slogana, dve, i u ovoj rekonstrukciji, šizmatički sukobljene strane, onaj koji govori o „najglomaznijoj vladi“, i onaj koji govori o vladi koja je dobila „najveću parlamentarnu podršku“ (tako da je postala čak i jedna vrsta polu-koncentracione vlade). Umesto toga, izložiću, opet ukratko (šta da se radi, kolumna je kratka, veoma kratka forma), samo tri glavna faktora, o kojima treba najviše voditi računa, pri izlaganju onih naših očekivanja.

Prvi od ova tri faktora je ambivalentan teret neispunjenih očekivanja. Nakon prve smene vlasti u našoj maloj i jedinoj, posle trideset godina nesmenjive i mafiokratske vlasti, 30. avgusta 2020. U ovoj istoj kolumni, u poslednjih nekoliko godina, i sam sam ova neispunjena očekivanja oštro kritikovao i kvantifikovao, na čitavih 70-90 posto ili, jednom, čak i preterano, na 100 posto odnosno na „beskonačnu istost“ sa prethodnim režimom. U borbi za najviše i najbolje za najveći broj ljudi u našoj maloj i jedinoj, nakon rečene rekonstrukcije, ovo se ne sme smetnuti s uma, ali se sa ovim ne sme ni preterivati, jer ništa nije fatalno, sve se može promeniti, ako ništa drugo, ulog je ovog puta (pre)veliki.

Drugi i treći faktor su povezani, zapravo sve je povezano, ali ova dva faktora su međusobno  povezana najtešnje, pa se, čak ni privremeno, tehnički i analitički, ne mogu razdvajati. Drugi faktor možemo nazvati našim pozitivnim a treći našim negativnim trouglom. Naš pozitivni trougao u ovom kritičnom momentu čine: Borba protiv mafiokratije, Razvoj ekonomije i standarda građana, i Konačna i puna integracija u EU. A naš negativni trougao u ovom istom momentu čine: Nekontrolisano vlastoljublje i sve što ide s njim, Zloupotreba identitetskih pitanja u obliku ekstremnog nacionalizma, i Beskonačna mafiokratija kojoj sve prethodno služi samo kao maska i alat.

Uprkos svom negativnom nasleđu višepartijskog jednopartizma 1990-2020., i svim neispunjenim očekivanjima tridesetoavgustovaca 2020-2024., rekonstruisana 44. vlada još uvek ima potencijala i za pozitivni i za negativni trougao i scenario. Samo sada treba najpažljivije posmatrati ponašanje subjekata nove parlamentarne većine. Jer sada ishod najviše zavisi od njih. Iskustvo u poslednjih nekoliko meseci je sasvim sveže i poučno. Najsažetije, u terminima koji su bili najfrekventiji u poslednjih nekoliko meseci: neophodan nam je pozitivni ibarizam a ne negativni rezolucionizam. Ili, kako su to govorili stari: Hic Rhodus, hic salta!

Milan POPOVIĆ

Na ivici nuklearne apokalipse

Koliko je stanje u Crnoj Gori, regionu i svetu, više od trideset godina nakon kraja hladnog rata, i dalje loše i opasno, čak mnogo lošije i opasnije nego što je bilo na samom početku nove posthladnoratovske ere, najbolje govore brojne reakcije na Rezoluciju o Srebrenici koju su UN usvojile 23. maja 2024. Umesto unisone osude najvećeg zločina genocida, u Crnoj Gori i regionu, usledile su brojne reakcije negiranja, koje su bile još agresivnije i prevarnije, nego što su bile 1995. Posebno od strane ratnonacionalističkih i mafiokratskih vrhovnika, koji su za ovaj genocid, i za druge ratne zločine iz hiljadudevetstodevedesetih, bili i ostali, i individualno krivičnopravno odgovorni odnosno najodgovorniji, ali neprocesuirani i nekažnjeni. Pri tome je vrhovnik Srbije, svoju odgovornost, i uz pomoć bliskih iz naše male i jedine, čak i bilbordima, prebacivao na narod i državu, a vrhovnik naše male i jedine, iako u ovom momentu izvan vlasti, preko svojih, produženo simulirao retoričku osudu.

Ali, ova rezolucija isto tako uverljivo svedoči, i o lošem i opasnom, odnosno lošijem i opasnijem stanju međunarodnog i svetskog sistema. Najpre, haotičnom matematikom njenog usvajanja u UN, a potom i podrobnijim tumačenjem i razumevanjem ovog haotičnog rezultata. Po kojem je 84 bilo za, 19 protiv, 68 suzdržanih, i 22 izašlih iz sale u trenutku glasanja, ili, zbirno, samo 84 za, a svih 109 koji, na različite načine, ali ipak, nisu bili za. Što je isto tako ne mala povreda one humane unisonosti i pijeteta. A sve ovo, naravno, jedva dočekano, i saučesnički dodatno oskrnavljeno, trijumfalističkim pirom, od strane jednog od ona dva vrhovnika-počinitelja, koji je još uvek na vlasti, i u ovome uz pomoć onih istih bliskih iz naše male i jedine.

Podrobnije tumačenje i razumevanje ovog haotičnog međunarodnog rezultata, međutim, zahteva prethodno tumačenje i razumevanje aktuelnog stanja samog međunarodnog sistema. U tom cilju, u nastavku ove kolumne, najpre sledi kritičko razobličavanje tri najčešća oblika dominantne ali iskrivljene i pogrešne ideološke svesti o ovom stanju, a tek nakon toga i dijagnoza njegovog realnog stanja, jer je tek nakon toga ova dijagnoza uopšte moguća.

Tri najčešća oblika dominantne ali iskrivljene ideološke svesti odnosno nesvesti o kojima je ovde reč su Novi hladni rat, Suverenizam i Globalni jug. Novi hladni rat je mantra opadajućeg i odlazećeg hegemona SAD, kojom se ovaj hvata za prošlost koja je već nepovratno otišla, i tako pokušava da sakrije novu realnost koja je tu i koja dolazi. Suverenizam je alternativa koja je, u vremenu sve veće i veće ekonomske, ekološke i ukupne globalizacije čovečanstva, jednostavno nemoguća. Globalni jug je pokušaj pretendenata na mesto novog hegemona, posebno Rusije i Kine, da „svoj“ BRICS, predstave kao autentičnog naslednika Trećeg sveta iz vremena Hladnog rata, što je isto tako nonsens.

A sada i o najavljenoj dijagnozi realnog stanja našeg današnjeg međunarodnog i svetskog sistema. Koji je, nakon uspona i sloma velike iluzije SAD unipolarizma u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, već deceniju-dve u relativno novom multipolarnom stanju. I ekonomski i vojno, danas u svetu ima desetak ako ne i više, a ne samo dve ekonomske i nuklearne velesile. Još jedna veoma značajna karakteristika ovog multipolarnog stanja današnjeg sveta, jeste njegova sve veća haotičnost. Deregulacija odnosno napuštanje glavnih ekonomskih i vojnih sporazuma između velikih sila, koji su u hladnom ratu garantovali kakvu-takvu međunarodnu bezbednost. Uz ostalo, i ovo je razlog zbog kojeg ovde ne može biti reči ni o kakvom Novom hladnom ratu. A tu je još i ništa manje opasna klimatska i ekološka deregulacija.

Istorija je uvek kombinacija ponavljanja i promena, a nikada ni čisto ponavljanje, na kojem insistiraju fatalisti, ni čista promena, na kojoj insistiraju sledbenici dogme progresa. Tako je i danas. Krenimo redom. Šta je u našem današnjem međunarodnom stanju ponavljanje? Pa to je upravo onaj haotični multipolaritet. I po mejnstrimerima, među kojima je svakako najpoznatiji Džordž Modelski, i po alternativcima, među kojima je opet sigurno najveći Imanuel Volerstin, ovaj haotični multipolaritet, sa opadajućim hegemonom, više pretedenata i ostalim, već pola milenijuma svetskog kapitalističkog sistema, zakonito se ponavlja sa opadanjem i odlaskom prethodnog hegemona. Nakon mediteranskog odnosno venecijanskog početka pre oko pola milenijuma, pa Portugala i Španije, te Nizozemske i čak dva ciklusa Ujedinjenog kraljevstva, sada je opadajući hegemon SAD, glavni pretedent Kina i ostali.

Iz ovih haotičnih multipolariteta, ranije se izlazilo sa novim međunarodnim hegemonom, i to nakon velikih tridesetogodišnjih ratova odluke. Od kojih je prvi takav bio onaj koji je završen Vestfalskim mirom 1648., koji se uzima za nultu i polaznu tačku savremenog svetskog kapitalističkog sistema, koji je danas u krizi i opadanju, a potonji onaj, koji je, po Imanuelu Volerstinu, obuhvatao Prvi i Drugi svetski rat 1914-1945. kao jedan, potonji tridesetogodišnji rat, sa opadanjem UK, i, znamo kakvim, ishodom rivalstva između Nemačke i SAD, u korist novog hegemona SAD.

A šta je u današnjem međunarodnom stanju promena? Ovih promena ima više ali je najveća otkriće i upotreba nuklearnog oružja odmah posle Drugog svetskog rata, kasnije i otkriće i upotreba ostalog, biološkog, hemijskog i ostalog oružja za masovno uništavanje. A sa ovakvim oružjima, svaki novi tridesetogodišnji rat odluke, zapravo i jedan jedini sekund takve odluke, bio bi, zapravo, kraj čoveka kao vrste, a ne rat odluke. Zbog toga je naš današnji multpolaritet ne samo haotičan nego i apokaliptički opasan.

Ali čak ni ovo nije naš najveći problem. Nego je naš najveći problem ne-svest odnosno nedovoljna svest o ovom problemu. Ili, konkretnije, preciznije i bolje, to je neprestano potiskivanje ove svesti, od strane univerzalnog vlastoljublja, to jest demona vlasti, o kojem je pisao još Maks Veber. Pogledajte samo jednog od dva glavna kandidata za budućeg predsednika SAD, republikanskog kandidata, poluludog Donalda Trampa, ali i isto tako poluludog Vladimira Vladimiroviča Putina rivalske Rusije, pa neverovatnog Kim Džong Una Severne Koreje, i mnogo drugih, da o sličnim iz naše male i jedine i iz regiona ne govorimo, jer oni, koliko je poznato, ne poseduju nuklearno oružje, pa makar u tom smislu nisu apokaliptički opasni. Pa onda pogledajte samo Ukrajinu i Gazu. Najtransparentije genocide u ljudskoj ilstoriji, kako je to formulisao jedan američki Jevrej, profesor univerziteta i naučnik, zapravo najveći autoritet za međunarodno i međunarodno ratno pravo u SAD i svetu, Ričard Folk.

Po mnogima, najluđi među ludim i poluludim na vlasti svih vremena (a konkurencija je ovde, znamo, izuzetna), nezaboravni rimski car Neron, u svoje vreme, zapalio je Rim. I to da bi osnažio nadahnuće za pisanje poezije (laskavci na dvoru bili su ga ubedili da je najveći pesnik svih vremena a on je to svakoga dana na svoj način dokazivao). Šta hoćemo da kažemo? Pa prosto to da je ludaka i poluludaka na vlasti bilo uvek. Pa ih naravno ima i i danas. Ali tek danas oni imaju nuklearno i drugo oružje za masovno uništavanje. U tome je naš najveći problem ovde i danas.

Milan POPOVIĆ

Najdublja istina i najveća žrtva „neoliberalnog“ kapitalizma

Kosmos je hteo, da baš u ovoj, to jest pretposlednjoj godini prve četvrtine dvadesetiprvog veka,  prvi put u ovom veku, padnu sve maske sa lica globalnog kapitalizma, koji sebe još uvek zove milozvučnim ali lažnim imenom „neoliberalizma“. Najpre su, početkom juna, došli upozoravajući rezultati izbora za Evropski parlament, a onda, lančano, samo mesec dana posle toga, još više upozoravajući, pa i dramatični rezultati prvog i drugog kruga parlamementarnih izbora u Francuskoj, uz Nemačku, po mnogo čemu, i najznačajnijoj zemlji EU. Terminologija koja uporno izbegava, da ove rezultate nazove njihovim pravim imenom fašizma, nego ih ublažava imenima radikalne, ekstremne ili ultradesnice, ništa ne rešava. Stvar je ono što jeste, a ne ono što mi želimo. Fašizam nije psovka nego najozbiljnija pojava našeg vremena.

Poznato je, fašizam se prvi put podigao u prvoj polovini prošlog veka. A kada su retki kritički orijentisani i alternativni intelektualci sa Balkana, u poslednjoj deceniji toga veka, upozoravali da postjugoslovenske fašizme hiljadudevetstodevedesetih, treba shvatiti i kao najavu mogućih novih fašizama u EU, SAD i na Zapadu, malo ko je ta upozorenja ozbiljno shvatao. Danas je snažan i masovan trend novih fašizama u samim centrima svetskog kapitalističkog sistema, o produžavanju ove vrste agonije u našoj maloj i jedinoj i u regionu da i ne govorimo, belodana činjenica.

Ali, ni novi fašizam o kojem je reč, nije pao sa neba. Njegov najdublji i najsnažniji izvor je puzajuća „neoliberalna ekonomija“ odnosno „neoliberalizam“ u poslednjih trideset godina. Ispod kojeg se celo vreme pa i danas krije sama suprotnost liberalnoj ekonomiji i liberalizmu, to jest pozni i ultramonopolistički kapitalizam u dubokoj i opasnoj krizi. Iz koje se evo podiže cunami novog fašizma.

A najveća i najtragičnija žrtva starog i novog kapitalizma-fašizma, bio je i ostao lumpenproletarijat, kojeg čine najniži i najsiromašniji slojevi današnjih radnih klasa, nezaposleni, pauperi i ostali. I to zbog nepodnošljive težine i siline siromaštva, bede i očaja, koje na ove klase i slojeve, u ovoj fazi kapitalizma, sve više i više padaju. Zbog čega su te klase i slojevi odnosno lumpenproletarijat ne samo najveća, nego i najtragičnija, dvostruka žrtva kapitalizma kao sistema. Prvi put, u brutalnoj ekonomsko-socijalnoj eksploataciji i nepravdi ultrakapitalizma. Drugi put, kada, zbog onog klasnog očaja i ne-svesti, svoje stvarne dželate, krupne kapitaliste, tajkune i oligarhe, kao Donalda Trampa i slične, a znamo takve i kod nas, prihvati kao svoje idole i spasioce.

U ovom veoma specifičnom kontekstu, i u ovom još specifičnijem momentu, poznati ali još uvek nedovršeni odnosno nerealizovani rezultati prvog i drugog kruga parlamentarnih izbora u Francuskoj, na tešku, ekstremno tešku temu iz naslova i podnaslova ove kolumne, istovremeno bacaju najveću svetlost, ali zadržavaju i ne malu i produženu ambivalenciju i neizvesnost. Tako, najveća svetlost značajno osvetjava pre svega tri glavne političke snage i bloka potonjih francuskih parlamentarnih izbora, levicu, centar i ultradesnicu (da ovde upotrebimo mejnstrimerski eufemizam za neofašizam).

Najprijatnije iznenađenje ovih izbora svakako je francuska levica. Ne samo zbog toga što je, za samo nedelju dana, od prvog do drugog kruga izbora, uspela da sa drugog pređe na prvo mesto, nego još više zbog toga što je u tome uspela, pre svega, savladavanjem sopstvenih tradicionalnih slabosti, političkog dogmatizma, doktrinerstva i sektaštva. Ove njene slabosti, u izvesnoj meri, ostaju i dalje, ali je njen uspeh s početka juna 2024., u najmanju ruku, ohrabrujući i obećavajući.

Fudbalskim žargonom rečeno, lopta je sada u dvorištu centrista. Ili, kako bi to rekao Tarik Ali, u dvorištu ekstremnih odnosno lažnih centrista, koji su najodgovorniji za uspon ultradesnice odnosno neofašizma u Francuskoj ali i na Zapadu uopšte u poslednjih par decenija. Da li će njihov vođa, aktuelni francuski predsednik, koji je, za razliku od unutrašnje, posebno ekonomske politike, u spoljnoj i međunarodnoj politici svoje zemlje pokazao zavidan nivo dalekovidosti, progresivnosti i borbenosti, sada biti dovoljno samokritičan, dalekovid i progresivan, i u unutrašnjoj politici Francuske, od toga, kao i od odgovarajućeg ponašanja levice, odlučujuće zavisi formiranje velikog progresivnog bloka centra (ali ovog puta stvarnog centra) i levice, koji je jedina snaga koja može da zaustavi i preokrene šokantni uspon ultradesnice.

U protivnom, ostvariće se predviđanje liderke francuske ultradesnice, kojim je ona tešila i ohrabrivala svoje sledbenike, nakon njihovog velikog i (ne)očekivanog pada sa prvog mesta nakon prvog kruga, na treće mesto nakon drugog kruga poslednjih parlamentarnih izbora. Govoreći im kako je njihova konačna pobeda samo „privremeno odložena“. Liderka francuske ultradesnice verovatno nije imala na umu naše argumente odnosno one naše produžene ambivalencije i neizvesnosti, ali se svejedno sa njenim obećanjem odnosno pretnjom, u potpunosti slažemo.

Uz samo još jedno važno odnosno najvažnije upozorenje. Najpre, da je ishod aktuelne francuske neizvesnosti, veoma značajan ne samo za Francusku, nego i za EU, SAD i čitav svet, a unutar ovoga, naravno, i za našu malu i jedinu. A onda, i ono naj-naj-naj upozorenje. Da je, nakon poraza starog fašizma, odmah nakon Drugog svetskog rata, po prvi put od kada postoji, čovek proizveo i upotrebio nuklearnu bombu i druga oružja za masovno uništavanje, zahvaljujući kojem je on danas u stanju da uništi i samog sebe kao vrstu i verovatno celokupni život na planeti. A valjda ne treba posebno objašnjavati, kako bi verovatnoća ovakvog, apokaliptičkog i samoubilačkog scenarija čoveka kao vrste, u slučaju pobede „samo privremeno odložene pobede“ francuske ultradesnice, a uskoro i one Donalda Trampa u SAD, i sličnih snaga na Zapadu i u čitavom svetu, kako bi ova verovatnoća, dakle, bila značajno veća, ako ne i apsolutna odnosno stopostotna.

Milan POPOVIĆ