Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Totalni bojkot

Objavljeno prije

na

Najbolji put

Najpre ostavke vrhovnika i ostalih, najnovijim snimcima uhvaćenih na delu, u vršenju najtežih krivičnih dela protiv slobodne volje građana, ustava i države, zatim formiranje vlade građanskog jedinstva, zadužene za organizovanje prvih slobodnih izbora, najzad i totalni bojkot svih budućih izbora koji bi bili organizovani bez ostvarenja prethodnih uslova, ovako u najkraćem izgleda Mapa puta Sporazuma za budućnost od 30. marta 2019. Kako poopisanoj sadržini, tako i po najširoj prihvaćenosti, od strane slobodnih građana i celokupne opozicije, ovaj sporazum svakako predstavlja prvi takav akt u novijoj pa i ukupnoj istoriji Crne Gore. Uz jedno dužno podsećanje. Da su ovaj akt, u poslednjih trideset godina,u izvesnoj meri, ipak, najavila i pripremila, tri slična akta, Narodna sloga LSCG i NSCG 1996, Protesti MANS-a 2012, i Demokratski front 2012, te Protesti DF-a i Građana 2015.

Ima li se na umu celokupna violentna istorija, tradicija i kultura Crne Gore, međutim, i tridesetmartovski sporazum, i sva tri njegova prethodnika, figurativno rečeno, polaze od „praznog papira“. Ali je u tome i njihova najveća veličina. Lako je vladajućoj oligarhiji da vlada, sve oslanjajući se na „gravitaciju“violentnog dinarskog mentaliteta. Teško je ovu gravitaciju savladati. Napraviti„levitaciju“. To može samo nova, tridesetmartovska alternativa. A to, čak i da nema oligarhijske, korumpirane i kriminalne hobotnice navlasti, nije ni malo lako. Za čitavo društvo, pa i za celokupnu alternativu, totalni bojkot, i sve u vezi sa njim, u najvećoj meri je izuzetna novost. Lako je reći, da bojkot mora biti aktivan, svakodnevan i diverzifikovan, te da mu je krajnji cilj generalni štrajk, koji hobotnicu šalje u istoriju, što znamo iz komparativnog iskustva, ali je teško, čak veoma teško, rečeno i realizovati.

Pa ipak, zaključno sa tridesetmartovskim sporazumom, akteri ovog sporazuma, već su realizovali odnosno prešli,možda i dve trećine od ukupnog puta. Tačno je da je trećina puta koja je preostala,možda i najteža, ali je već pređeni deo puta, impresivan i ohrabrujući. Zbog toga, istaknimo i podsetimo još jednom. Kap koja je prelila čašu, okidač je bila Afera koverat, jedna od prvih spontanih reakcija bila je inicijativa nekoliko građanskih aktivista sa borbenim pozivom „Odupri se“, zatim je usledio za sve pa i za same inicijatore neočekivano velik i brz porast odziva i učešća, od nekoliko stotina i hiljada, do par desetina hiljadagrađana, na kraju došlo je i do nečega što je do ovih sedmica i meseci bilo nemoguća misija, da se oko ovih protesta, najpre samo logistički i tehnički, a sa sporazumom i politički i programski, okupila i ujedinila celokupna crnogorska opozicija.

Nakon svega, realni izgledi za mirnu smenu vlasti u Crnoj Gori 2019-2020, jesu pedeset prema pedeset. Da na cunamiju građanskog bunta u februaru i martu 2019. nije podignut i usvojen tridesetmartovski sporazum, sa snažnim utemeljenjem u nenasilnom građanskom otporu, ti izgledi bili bi mnogo manji, devedeset prema deset, za nasilno ostajanje hobotnice na vlasti, ništa čudno kriminalna i nasilnička vlast najbolje se snalazi upravo u nasilju. Nužna odbrana legitimna je i u krivičnom pravu, ona to ostaje i u istoriji i politici, ali slobodni i razumni ljudi ovoj pribegavaju samo kada su na to zaista prinuđeni. I to ne samo zbog apstraktnog humanizma, kako se to ponekad prezrivo kaže, nego ne manje i zbog konkretnogpragmatizma. Zbog onih realnih izgleda za konačnu demokratsku smenu nedemokratske vlasti. Zbog toga, a ne zbog neke doktrinarne šeme ili dogme, totalni bojkot jeste najbolji put.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

ALTERVIZIJA

Trideset godina posle

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ispovest jednog lunatika

 

Kako, trideset godina posle, može da se oseća jedan antiratni indipendist iz 1990-ih, koji u međuvremenu nije prešao na dvor, jer, nije nepoznato, velik broj je i onih koji čarima dvora nisu odoleli. To je tema ovog ispovednog teksta, verujem ne nezanimljiva, i ne samo antiratnim indipendistima.

Još od početka velikog postjugoslovenskog praska 1991., bio sam, i ostao, ne samo antiratni indipendist, nego, da sada još dodam, i vanpartijski, javno angažovani intelektualac, uz to i anarho-socijalist, mada je ovo poslednje u Crnoj Gori, na žalost, još uvek skoro irelevantno, naravno osim za mene lično. Kako, dakle, kao takav, da sada preciziram i početno pitanje, trideset godina posle, mogu da osećam, doživljavam i podnosim, svu ovu beskonačnu laž i nasilje, jedne iste, nesmenjene i nesmenjive, vladajuće oligarhije, koja je, znamo, celo ovo vreme, samo menjala dresove.

Sa pomešanim osećanjima, u kojima ipak dominira izvesna težina, najkraći je odgovor. U ovoj teškoj mešavini, posebno se ističu tri elementa. Prvi je produženi otpor. Ja, anti-ratni indipendist i anarho-socijalist, nikada ih neću priznati. Ovo njihovo jeste država u formalno-pravnom ali ne i u suštinskom smislu. Nije čak ni privatna država, kako kaže jedan deo opozicije, jer je privatna država nemoguća kontradikcija, država je ili opšta i jednaka za sve ili nije država, a ovo njihovo, to valjda nikog ozbiljnog ne treba uveravati, nije to, nego je mafijaška, kvazi-feudalna latifundija.

Drugi element u ovoj teškoj mešavini, jedna vrsta je unutrašnjeg zadovoljstva. Zbog toga što spadam u mali broj onih koji nemaju nikakav problem sa kontinuitetom, kredibilitetom i konzistentnošću, svih ovih trideset godina. A što je njihov veliki problem. Čak i uz pomoć naših bivših, sada dvorskih. Kao ono jednom, kada je jedan od takvih, očajnički pokušavao, da našeg vrhovnog, čak i u najmračnjim velikosrpskim 1990-im, predstavi kao našeg. Prikrivenog, koji je samo čekao pravi momenat. Jer bi inače, očajnički su poentirali, Crna Gora bilakao nesrećna Bosna. A, u stvari, da nije bilo njihovog, promiloševićevskog udvorištva, ne bi bilo ni nesrećne Bosne.

Treći element je najteži. Duboka unutrašnja rezignacija. Na ivici nihilizma, sloma i poraza. A sve ovo, zbog toga što im, nakon svega, i dalje uspeva. Dobro, zahvaljujući Noamu Čomskom, znam i za glavni mehanizam ovog njihovog uspeha, izuzetnost kognitivnog nesklada, moć samoobmane, pa mi je, uz ovo znanje, ipak, nešto lakše.

Težina ipak dominira, zbog toga što se na ruine, dogme i laži 1990-ih, direktno nadovezuju nove dogme i laži. Među ovim potonjim, posebno ona o članstvu Crne Gore u NATO od 2017. Kao i mračnih 1990-ih, i danas sam uveren, da će se i za sledećih trideset, pa i za samo sledećih deset godina, ponovo jasno videti, da je i nova dogma i laž, o NATO kao o tobože boljoj opciji od neutralnosti, upravo i samo to, nova, tekuća dogma i laž. Ali, onda sledi i ona najveća težina, iskustvo i pomisao, ima li sva ova naša borba, postojanost i žrtva, ikakvog smisla, kada im, za sada, sve, i lažna, takozvana SRJ, i Miloševićeva Velika Srbija, i agresivni NATO, ovako dobro uspeva.

Da ipak ne padnem u nihilizam, najviše mi pomaže Đordano Bruno, filozof, panteist, astronom i jeretik. Koji je 1600. živ spaljen na lomači, samo zbog toga što se suprotstavljao tada vladajućoj laži i dogmi. Te koji je upravo zbog toga postao jedan od mojih najvećih ako ne i najveći intelektualni i moralni uzor.

A moja žrtva još uvek je daleko od lomače. Lišavanje dvorskih privilegija se podrazumeva. Prihvatanje stigme takođe. Da nisi normalan, da si lunatik, ili avetinja, kako me je častio jedan njihov a naš bivši, to je najmanje. Nisam neobavešten, njihov spektar ide do metka, nisam ni mazohist, nadam se da do ovoga neće doći, ali, i ako dođe, velkam, bolje i grob nego rob, smrt fašizmu sloboda narodu, uzor mi je i Stiven Hoking, mi i oni pripadamo različitim kosmosima.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Nova knjiga Momira Markovića

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zbogom Crna Goro, Bonžur Montenegro, 2019.

 

Nova knjiga Momira Markovića, Zbogom Crna Goro, Bonžur Montenegro, koja uskoro izlazi iz štampe, zbornik je oko trideset aktuelnih političkih tekstova, analiza, komentara i beseda, najvećim delom prvobitno objavljenih u Monitoru, i to nakon obnove nezavisnosti Crne Gore 2006. Ko želi da sazna, kako jedan od nespornih prvaka crnogorskog indipendizma 1991-2006, danas gleda na brojne sporne teme ostvarene crnogorske nezavisnosti, ovu knjigu, mora da pročita.

Crnogorskoj i široj javnosti, dve dimenzije Momira Markovića, dobro su poznate, njegova trećadimenzija, do danas je ostala manje poznata. Njegova prva dimenzija, u kojoj je on jedan od najznačajnijih crnogorskih pesnika kraja XX i početka XXI veka, te izuzetan dramski pisac, pored ostalih i kultnih drama o Vukašinu Markoviću i Krstu Popoviću, ovoj javnosti je najpoznatija. Isto se može reći i za njegovu drugu dimenziju, u kojoj je on jedan od najznačajnijih intelektualaca-boraca za obnovu nezavisnosti Crne Gore 1991-2006, pored ostalog i osnivač i prvi urednik časopisa Doclea, te osnivač i član DANU. Treća dimenzija Momira Markovića, u kojoj je on visokoobrazovani ekonomista i pravnik, javnosti je manje poznata, ali nije manje značajna, i to kako za valjano razumevanje njegovog celokupnog dela, posebno njegovog kapitalnog Crnogorskog rata, tako i knjige koja je pred nama.

Nova knjiga Momira Markovića ubedljivo demonstrira svu intelektualnu superiornost jednog izrazito multidimenzionalnog, otvorenog i kritičkog uma, u odnosu na svakodnevnu, staru-novu jednodimenzionalnost, ideologiju i propagandu, jedne od najdugovekijih, najopakijih i najkriminalnijih oligarhija u ovom delu sveta. Posebna vrednost ove knjige, jeste činjenica, da je njen autor, jedan od retkih indipendista 1990-ih, koji posle obnove nezavisnosti 2006, nije ni prebegao na dvor, ni potonuo u nihilizam. Nego je ostao na nogama, u produženoj intelektualnoj i političkoj borbi, protiv zarobljene oligarhijske države. Iz ove borbe proistekla je i glavna vrlina ove knjige. Njena izrazita alternativnost i atipičnost. Koja se najjasnije vidi u rasvetljavanju i razumevanju dve krucijalne teme. Identiteta i države.

Panta rei, sve teče, sve se menja (Heraklit). Važi i za identitet. Identitet jeste dugotrajan ali nije statičan i „večan“. Od vladajuće crnogorske oligarhije, a posebno od njenog vrhovnog oligarha, i njegove familije, biološke i one druge, znamo kako se „večnost“ zloupotrebljava za sasvim suprotne svrhe. A od Momira Markovića, kako ni najveća ljubav, ne mora biti slepa. Dramu jednog identiteta, u večnoj meni,nastajanju i nestajanju, najsažetije, on je izrazio u samom naslovu svoje nove knjige, Zbogom Crna Goro, Bonžur Montenegro.

Još nemilosrdniji Momir Marković je prema oligarhizaciji države. Da je država samo prazna kutija ili okvir, koji se može popuniti na najrazličitije, pa i suprotne načine, mnogi kažu, ali samo retki, kao Momir Marković, to jasno pokazuju. Borba za nezavisnu državu 1990-ih, obavezala ga je, da se bori protiv oligarhizacije države 2000-ih. Ova kombinacija nije uopšte kontradikcija. Samo u odnosu na stare depeesove kameleone i nove indipendistove prebege, ona je alternativna, atipična i usamljena.

Zbog svega što je gore istaknuto, nova knjiga Momira Markovića je izuzetna, u najboljem smislu ove reči. Neka nova i kredibilna, intelektualna i politička istorija Crne Gore, poslednje decenije XX i prve dve decenije XXI veka, bez ove knjige, neće biti moguća. U tome je, to se već sada može reći, njena najveća vrednost.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Kao, kao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedni bi, kao, da se prošire, a drugi bi, kao,  da pristupe”. (Norbert Mapes-Nidik, u tekstu Mustafe Canke, Monitor, 25. maj 2018). Ovako je, povodom poslednjih samita i dokumenata, posvećenih evropskim integracijama, ponašanje vladajućih EU, i vladajućih zapadnobalkanskih, među njima i vladajućih crnogorskih aktera, opisao jedan od vodećih nemačkih novinara i poznavalaca našeg regiona. O dubinskoj konvergenciji između interesa zapadnoevropske desnice i ultradesnice u usponu, i zapadnobalkanske, odnosno crnogorske oligarhije u dugom trajanju, u kritički orijentisanim krugovima, bilo je reči i ranije, ali je citirana dijagnoza Norberta Mapes-Nidika, zaslužila da se izdvoji, zbog najmanje dva dobra razloga. Prvo, zbog njene izuzetne jezičke efektnosti. I drugo, zbog njene izuzetne kompleksnosti, posebno zbog njenog odličnog povezivanja vladajućih politika i ideologija.

Ovo potonje je i glavni razlog, što smo upravo ovoj dijagnozi, dali počasno mesto, u izboru četiri odabrana primera ideologije, ove naše serije Altervizije, posvećene „mračnoj komori”. Ali, pre nego ovo dalje razvijemo, još samo jedno, odnosno dva podsećanja, koja idu u istom smeru. Prvo je ono iz 1991, onog regruta JNA, sa spoljnje granice Slovenije i SFRJ, sa samog početka postjugoslovenskog raspada, gotovo istim rečima: „Oni bi, kao, da se otcepe, a mi bi, kao, da ih u tome sprečimo”. Drugo je Dejvida Ovena, britanskog diplomate i pregovarača EU u rečenom raspadu 1992- 1995, po profesiji, inače, neuropsihijatra, koji je ovako opisao Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana, i ostale postjugoslovenske vođe u usponu: „Ja ih gledam pravo u oči, i vidim da me lažu, oni me takođe gledaju pravo u oči, i vidim da znaju da i ja znam da me lažu, ali svejedno lažu i dalje”.

Norbert Mapes-Nidik. Anonimni Regrut. Dejvid Oven. Tri veoma slična slučaja, u različitim vremenima i kontekstima. Ponavljanje istog obrasca odnosno mehanizma ne može biti slučajno. Dok mi se ovo urezuje u glavu, sećam se stava Noama Čomskog, takođe povodom prave prirode i mehanizma vladajućih ideologija, da je „kognitivni nesklad”, to jest da se jedno misli, a drugo govori, sasvim izuzetan, da je zbog toga, u vladajućim ideologijama, mnogo više samoobmana, nego obmana. Ovaj stav Noama Čomskog i sam sam dugo prihvatao. Zbog tri gornja slučaja, sada se kolebam. Za Noama Čomskog, vodećeg američkog lingvistu i socijalnog aktivistu, humanistu i anarho-socijalistu, i dalje mislim, da je jedan od najvećih, ako ne i najveći živi um na planeti, a ne samo u SAD-a, ali to ne znači da se sa njim moram složiti baš u svemu.

Na stranu sada i ova moja najnovija i, moram priznati, neočekivana profesionalna dilema, jedno je sigurno. Slučajevi Norberta Mapes-Nidika, Anonimnog Regruta, i Dejvida Ovena, pripadaju jednom te istom ideološkom obrascu odnosno mehanizmu. Kojeg sam ja sažeo i stavio u naslov ovog teksta. Kao „kao-kao” ideološki obrazac i mehanizam. U razvijanju i preciziranju ovog obrasca i mehanizma, kao i one moje neočekivane profesionalne dileme, dolazimo, možda, i do najznačajnijeg momenta. Do još jedne, samo sada već značajno osnažene pretpostavke, naime, do hipoteze, da se bujanje ovog obrasca, u različitim vremenima i kontekstima, posebno u poslednjih trideset godina, dešava zbog toga, što je čitav svet, a ne samo naša mala i jedina, zaista, na samoj ivici. I to u najmanje dva smisla. Prvo, u smislu postkapitalizma. I drugo, u smislu nasilja. A što u ovom tekstu, pred sam kraj ove serije Altervizije, ima više otvorenih, nego zatvorenih pitanja, mene mnogo ne brine. Dobro pitanje vodi ka dobrom odgovoru. Ili, to može da se formuliše i ovako, bolje je dobro pitanje, nego loš odgovor. A da živimo u vremenu loših odgovora, to ovde i danas, valjda nikoga dovoljno inteligentnog i moralnog, ne treba posebno uveravati.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo