Povežite se sa nama

INTERVJU

Zdravko Marjanović, predsjednik Foruma „Most prijateljstva“ iz Bačke Palanke: Većinska Srbija živi u devedesetim 

Objavljeno prije

na

Narod u Srbiji traži minimum sigurnosti, za život, za kakav-takav posao, penziju… Bitno je da ne bude gore. Kada narod traži minimum sigurnosti, a to je slučaj ne samo u Srbiji nego i regionu, onda su mu oči zatvorene za istinu. Zato većinska Srbija živi u devedesetim godinama prošlog vijeka

 

MONITOR: Srbija danas iz Vašeg ugla?

MARJANOVIĆ: Ono što je za mene najbitnije i na čemu pokušavam raditi od početka ratnog raspada zajedničke nam države je izgradnja mira. Smatram da je sav trud uzaludan ako ne živimo mir. Zalud ekonomija, obrazovanje, zdravstvo … Zbog toga ću reći nešto iz tog ugla.

Koliko ja osećam stanje u zvaničnom delu Srbije je isto kao i u devedesetim godinama prošlog veka. Možda postoje neke nijanse, ali suština je ista. Za tu Srbiju rat nije završen, jer nisu ostvareni ratni ciljevi iz devedesetih. Pogledajte odnos zvaničnika Srbije prema Bosni i Crnoj Gori i sve postaje jasno. Ne treba da nas zavara  poneka lepa reč. Onaj ko pažljivo sluša šta kažu, čuju isključivo svađalačke tonove, posebno od prvog čoveka diplomatije, a ni drugi ne zaostaju.

Čini mi se da niko iz okruženja nema poverenja u Srbiju. Što je još gore ni u Srbe kao narod. To je najveće zlo do kojeg su doveli režimi u Srbiji rušeći sliku o Srbima kao poštenim, iskrenim, druželjubivim i slobodoljubivim narodom. Zbog takve politike kao korov Srbijom se raširio lažni patriotizam koji je devedesetih izrastao u užasnu mržnju koja traje.

Narod u Srbiji traži minimum sigurnosti. Sigurnost za život, za kakav-takav posao, penziju i slično. U tom strahu nismo u stanju razmišljati o  budućnosti. Bitno nam je da ne bude gore. Kada narod traži minimum sigurnosti, a to je slučaj ne samo u Srbiji nego i regionu, onda su mu oči zatvorene za istinu. Zato mislim da većinska Srbija i dalje živi u devedesetim godinama prošlog veka.

MONIITOR: Ima li uslova da predstojeći parlametarni izbori u Srbiji budu demokratski?

           MARJANOVIĆ:  Da se razumemo: ja u ovaj vid demokratije ne verujem. Ovo je demokratija zarobljena od strane moćnika. Nje ima onoliko koliko joj gospodari dozvoljavaju da se pojavljuje. Da bi se suština prikrila u igri su nekakvi zakoni i pravila koji joj omogućavaju da, koliko-toliko, diše da bi bar prividno opstala.  Sa toga aspekta usuđujem se reći da u Srbiji od uvođenja višestranačja nije bilo tih tzv. demokratskih izbora. Ovi sadašnji će to biti najmanje.

MONITOR: Da li opozicija treba da bojkotuje izbore?

    MARJANOVIĆ: Ako dobro vidim u Srbiji praktično nema opozicije. I ono što je možda bilo, uništeno je tokom vladavine ovog režima. Ali i takva opozicija, ako je želela pokazati stvarno stanje, trebala je bojkotovati izbore. Mislim da je Vučić, u strahu od bojkota, smanjio izborni cenzus kako bi održao privid višestranačja. Posle ovih izbora očekujem da će u parlamentu sedeti neka lažna i bespomoćna opozicija samo kao pokazatelj onog dela demokratije koji se odnosi na višestranačje.

MONITOR: Šta je ukratko Forum ,,Most prijateljstva”?

          MARJANOVIĆ:  Forum Most prijateljstva je teže definisati. On nije niti udruženje građana niti neka kordinacija. Njega jednostavno čine ljudi neformalno i nehijearhijski okupljeni na principima Dogovora za rad na izgradnji trajnog mira putem izgradnje poverenja i prijateljstva među ljudima usvojenog na III konferenciji 10. decembra 2016. u Sarajevu. Pripadnici ove ideje ne žele držati lekcije i nekog učiti jer smo svesni da je istinsko znanje ono do kojeg čovek dolazi vlastitim naporom.  Pripadnik ove ideje može postati svako ko prihvata Dogovor i želi raditi na izgradnji mira na tim principima.

MONITOR: Kako objašanjavate to da se sve više navikavamo na mržnju, netoleranciju, nepoštovanje onih koji su druge nacije i vjere…

 MARJANOVIĆ: To je jasno. Zverstva koja smo činili tokom naših međusobnih ratova su i dalje u nama. Naši zvaničnici ih negiraju i rugaju se žrtvama. Pošto se mi uvek poistovećujemo sa vlašću, ni nama ovo nije bitno. Nisu najbitniji sudovi, bitna su naša osećanja, naš lični odnos prema životinji u nama, a nas se ovi užasi ne dotiču. Zbog takvog odnosa mržnja i sve što proizilazi iz nje se nastavlja. To nije ništa drugo nego bolest. Život u paklu. Nema nam izlaska iz pakla dok se ne okrenemo i vidimo bezdane jame koje iza sebe ostavljamo, dok nema katarze.

MONITOR: Mnogi analitičari kažu da država i njene institucije sve češče rade protiv interesa sopstvenih građana. A i Lao Ce je rekao: „Što je više zakona, to je više lopova i razbojnika“. 

MARJANOVIĆ:  Zakoni nisu lek niti su zamena za njega. Oni su samo nužno zlo. Zakone stvara i sprovodi država. Kako ih stvara i sprovodi uverili smo se vekovima.  Bar smo mi na ovim prostorima imali priliku da se uverimo kako su nam izbori po zakonu ,,legitimni” i “demokratski” , kako su nas po zakonu opljačkali i mnogo toga. Dokazali smo da je Lao Ce u pravu. Mi se moramo sami lečiti. Uočavati i otklanjati sopstvene slabosti. To je  lek, drugog nema.

MONITOR: Kako objašnjavate povampirenje četništva i ustaštva i sve veći uticaj Katoličke i Srpske pravoslavne crkve?

  MARJANOVIĆ: Ja vidim promovisanje četništva i ustaštva kao način održavanja stanja napetosti u regionu. Takvo stanje odgovara  vlastodršcima na ovim prostorima, ali, očigledno, i onima koje zovemo međunarodna zajednica. A sve to se zove demokratija! Ako ja dobro vidim, i naše vlasti i svet nas prave budalama, a mi se time oduševljavamo. Četništvo i ustaštvo su tu da nas drže u strahu. To je moguće zbog nemanja želje da  vidimo kako zdušno radimo za sopstvene tlačitelje.

Kada se tiče crkve, Katoličke i Srpske pravoslavne, ne treba zaboraviti njihov doprinos krvavom sukobu naših naroda. Jedva su dočekali ,,slobodu” da se mogu pridružiti vlastima u našim ,,sekularnim” državama. Najmanje kod njih ima onog duhovnog. Veru su  pretvorili u religiju i mantru, a odavno i u tradiciju. Tako su stvorili izvanrednu mogućnost za manipulisanje narodom. Otuda i njihov veliki uticaj. Činjenica da su nas tako uspešno podelili, pokazuje da su one davno prestale biti verske institucije. Prerastanjem u religiju i tradiciju utamničili su živog Boga i veru.

Pogledajte šta SPC radi u Crnoj Gori. To nema nikakve veze sa verom. To je omalovažavanje čak i običaja nošenje litije a kamoli vere. To je skrnavljenje. Ali, rekao sam već, crkva je uspela veru pretočiti u običaj, a pri tome se potrudila da bude njegov glavni tumač. Dakle, očigledno je da veoma dobro i organizovano rade, ne protiv vlasti Crne Gore, već protiv naroda kome se lažno predstavljaju kao njegov duhovni vođa (ako duhovnosti uopšte treba vođa?). To ukazuje da radi u interesu nekakve i nečije politike.

MONITOR: Pošto ste rodom iz Bosne, šta mislite da li će njeni političari uspjeti da je podijele?

 MARJANOVIĆ:  Strah me je, ali se nadam da neće uspeti iako je, ja mislim namerno, podeljena već u Dejtonu. Kada bi neka od političkih opcija u Bosni istinski zagovarala celovitu i slobodnu Bosnu i radila u interesu građana, ja bih bio siguran da je neće uspeti podeliti. Ovako me je ipak strah.

MONITOR: Da li našem regionu prijeti novi ratni sukob?

           MARJANOVIĆ:  Mislim ne, ali je sve moguće.  Kako smo se mi davno odrekli zdravog razuma, može nekome u ovom ludom svetu pasti na pamet da iskoristi, kao i do sada, naše slabosti pa da se počnemo ubijati ponovo za tuđe interese. Ipak, nadam se da do toga neće doći.

 

Vučić je sitna duša 

MONITOR: Šta Vi mislite o predsjedniku Srbije Aleksandru Vučiću i premijerki Ani Brnabić? 

MARJANOVIĆ: Trudim se da ne dajem mišljenje o ličnosti. Ko sam ja da mogu suditi o drugom? Umesto toga mogu govoriti  o njihovim postupcima.

Da Vučićevi postupci nemaju silnu moć nad ljudima ja bih im se smejao.To što on radi i kako radi je pozorište, komedija u kojoj je on glavni glumac. Ali, to su ozbiljne stvari i to zabrinjava. Nisam zaboravio njegove vatrene govore devedesetih niti njegov obračun sa, koliko-toliko, nezavisnim medijima kada je bio ministar za informisanje. Kako mogu da cenim postupke čoveka koji, posle onoliko pretnji klanjem Muslimana po Bosni, govora u Glini o tome da je to Srbija, bez trunke kajanja ima obraza da poseti Sarajevo, Srebrenicu, Glinu. Dakle, može on pričati šta god hoće, ali je istina drugačija. Samo veliki ljudi, velike duše, mogu se okrenuti,  sagledati i priznati sopstvene greške i iskreno se pokajati. On svojim postupcima dokazuje da je sitna duša u ovom vremenu-nevremenu isplivala na površinu, a  ima moć da odlučuje o životu i smrti druguh. Uostalom, zar devedesetih na površinu društva u čitavoj Jugoslaviji nije isplivao polusvet? I danas su na vlasti.

U liberalnoj demokratiji vladaju moćnici, a ne demokratija, pa se često pitam ko ga je i zašto postavio na funkciju na kojoj je. Šta treba da uradi Srbiji i njenim narodima? Sudeći po njegovim postupcima ništa dobro ne očekujem za sve naše narode.

O Ani Brnabić je izlišno trošiti reči.

 

Izgradnja mira je trajan proces

MONITOR: U Forumu  smatrate da se mir može ostvariti samo otklanjanjem uzroka sukoba i rata.

MARJANOVIĆ: U Dogovoru i Platformi naveli smo glavne uzroke sukoba i rata: kapitalistički sistem kao generator sukoba, neoliberalizam kao lažni čuvar ljudskih prava, tiranija moćnika. I, glavni – mi sami. Naše (ne)obrazovanje, naše navike, naši stereotipi, naše odsustvo želje da se uspravimo, naše odsustvo samopoštvanja, naša mržnja; i – naš strah. Rečju – naše slabosti koje vrlo vešto koriste planeri rata kako bi mi ratovali za njihove interese. Kako je stanje u celom svetu veoma slično, Forum ima internacionalni karakter.

Želimo menjati sebe, oslobađati se svega što koči čoveka da istinski bude ljudsko biće, jer do promena može doći samo ako se  sami promenimo. Izgradnja mira je trajan proces, pa nema cilj, mir je zbog toga put, kako su govorili Tolstoj i Gandi. Forum je za naš put i stil života. Naš put mira je baziran na veri u čoveka i izgradnji međuljudskog poverenja. To je razlog da se obraćamo ljudima, a ne vlastima jer ona ima cilj da poverenje stavi pod kontrolu i da ga dozira kako joj kada treba. Vlast je sila i prisila, a sila nikada ne može ići putem mira.

Nama je jasno da je put ka stvarnom miru dug i težak.  Svesni smo da naš put mira ima elemente utopije. Zbog toga smo uvereni da taj put mogu graditi samo osvešćeni ljudi svojom dubokom verom, iskrenim i upornim radom.

 

EU  nije garant mira

MONITOR: Šta mislite o Evropskoj uniji?

  MARJANOVIĆ: Za mene je EU tvorevina multinacionalnih kompanija i kao takva u funkciji očuvanja kapitalističkih neoliberalnih odnosa. Ona nije garant mira, jer su ovi odnosi generator sukoba. To ogromno zakonodavstvo postalo je samo sebi svrha i tu nema čoveka. I tamo ljudi na ulicama traže svoja prava. Razlog je očigledan. Kapitalistička država ne može biti država socijalne pravde. Socijalne pravde ima onoliko koliko to dozvoljavaju vlasnici kapitala. Nije li to onda izvor sukoba i rata? Za nas EU može biti samo privremeno pribežište za očuvanje kakvog-takvog mira, ali ne i prevazilaženje zabluda. Mislim da je tu Hrvatska, sada predsedavajuća EU, najočitiji primer. Dakle, mi se moramo sami izlečiti

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

MAJA BOGOJEVIĆ, TEORETIČARKA FILMA, FILMSKA KRITIČARKA I UREDNICA CAMERE LUCIDE: Želimo da biznis služi umjetnosti, a ne obrnuto

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za prvi filmski magazin u Crnoj Gori – Cameru Lucidu pišu najveći, najpoznatiji profesionalni filmski kritičari, teoretičari, pisci, kojima je nacionalna pripadnost imaginacija, a to je i naša pokretačka ideja: nacionalno je imaginarno…

 

MONITOR: Camera Lucida 2010 i 2020? Šta se promijenilo u ovoj deceniji koliko CL prati filmska dešavanja? 

BOGOJEVIĆ: Camera Lucida je nastala iz potrebe da se filmu posveti posebna pažnja u lokalnom kontekstu, ali i da se prevaziđu lokalni okviri, da se lokalno integriše u međunarodno/globalno. U dobu non-stop slika, informacijske pretrpanosti i neprestane ,,zabave”, nisam imala velike ambicije, ali se promijenilo dosta, uglavnom pozitivno, jer na finansijsku podršku lokalnih institucija, svakako, nisam računala. Ali, nisam očekivala da budemo volonterski projekat svih deset godina. Izrdžali smo, preživjeli smo i zahvalna sam i ponosna sam na to (na rijetko šta sam ponosna u Crnoj Gori). To je zato što postoji jedna divna, nevjerovatna filmofilska energija i entuzijazam u Crnoj Gori, a da toga nismo svjesni, jer se institucije oglušuju o to. Vrijeme je da crnogorske kulturne institucije počnu da osluškuju našu realnost, koja je nekad bolja nego što mislimo, mnogo bolja od Pink TV, ima nas koji mislimo drugačije i to treba vrednovati. Hello, lokalno?

Sa one druge strane  – hello, globalno! (ne-materijalne strane), nisam ni sanjala niti planirala da se može desiti ovakav međunarodni uspjeh CL.  Pošto smo multi-jezični, dobijam e-mail poruke iz cijelog svijeta koji čitaju CL, koji je poštuju i koji žele pisati za nju. E, to nisam očekivala i zbog toga sam najsrećnija, zapravo. U novom jubilarnom broju 45. koji obilježava solsticij 2020, dan kad smo bili objavljeni 2010, na  primjer, imamo novog dopisnika iz Japana. Duga bi bila lista onih koji su zainteresovani da pišu za CL: iz SAD-a, Kalifornije, Francuske, Indije i Italije dobijamo najviše upita, uglavnom iz akademskih institucija. To su pitanja tipa da »im prevedemo tekst ili da imaju neki tekst koji bi nama značio«,  prate nas i u Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Njemačkoj… Srećna sam zbog toga. Bilo bi glupo i bezveze da nisam, iako nije očekivano. Jedini problem je što imam više neplaćenog posla. Čudno je to, da postoji 1. filmski časopis u CG koji se ovoliko dugo održao, ali da se i dalje smatra ,,amaterskim”, jer sve što je besplatno i volonterski ovdje se smatra neprofesionalnim. Pogrešno skroz. Za CL pišu najveći, najpoznatiji profesionalni filmski kritičari, teoretičari, pisci, kojima je nacionalna pripadnost imaginacija, a to je i naša pokretačka ideja: nacionalno je imaginarno….

MONITOR: CL je magazin za iskrene filmofile. Saradnici su sa svih meridijana. Izlazi na više jezika i što je najvažnije pokriva filmsku građu svih zemalja u kojima se stvaraju filmovi. Čini se kao da su se poklopile iste frekvencije na različitim stranama planete?

BOGOJEVIĆ: I to, isto, nije bilo planirano. To se samo desilo. Na festivalima sam upoznala čuvene Ronald Bergana, Frodona, Joan Dupont, Rosenbauma… I kliknuli smo odmah. Takve stvari se ne planiraju. I kad vam dođu tako, samo ljudska energija i filmsko znanje matter. I oni tada obećaju da će da pišu za CL, da im je sjajna ideja časopisa, naziva, da će doći u Crnu Goru. Zato je CL multi-jezička i multikulturalna.

Camera Lucida kulturno mapira jedan prostor, koji postaje novi prostor filmske kulture bez obzira na geografske, nacionalne i druge razlike. Digitalna je iz razloga geografske neograničenosti, ali i zato što je tako finansijski održivije i ekološki efikasnije. Akcenat je stavljen na prostor sličnosti, ali i razlika i raznovrsnosti. Želimo promovisati multijezičnost i multikulturalnost, ali i isprovocirati kritički pristup savremenoj vizuelnoj politici i čitanju filma. Prema citatu Dive iz istoimenog  Beneovog filma, želimo da ,,biznis služi umjetnosti, a ne obrnuto, da umjetnost služi biznisu”.

MONITOR: Da nema ovakvih magazina i rijetkih festivala koji gaje iskrenu strast prema filmskoj umjetnosti, publika bi bila osuđena na blokbastere i poneko domaće ostvarenje koje je uspjelo da odradi bolji marketing. Kako Vi gledate na kinematografiju danas?

BOGOJEVIĆ: Nikako. Nažalost, pesimistična sam.Voljela bih da je drugačije, ali mi smo brain-washed dekadama i ne znam kako se izvući iz toga. Čeznem da gledam lokalni film koji je autentičan, preispituje našu društveno-istorijsku stvarnost, koji se bavi našom ,,stvarnošću “. Sreća da imamo Ognjena Glavonića iz regiona kao mladog uzora, a želim ih još takvih, bez imitacije, ali sa autentičnom željom…

MONITOR: Često ste u žiriju brojnih međunarodnih filmskih festivala. Kako filmski svijet izgleda iz tog ugla?

BOGOJEVIĆ: Izgleda mi uvijek bolje. Ne znam kako to da opišem kratko, jer svaka nacija ima svoj program. Naša kulturna politika je baš loša. Poistovjećujem se sa francuskom kulturnom polilitikom, jer smatram da je najbolja na svijetu (uz korekcije, naravno, ništa nije idealno), Francuska je jedina zemlja na svijetu koja redovno i kontinuirano podržava finansijski kulturna djela, a posebno filmsku umjetnost. Mislim da to dovoljno govori o jednoj državnoj politici kulture. Slično je bilo u Jugoslaviji. Tito je cijenio umjetnost, posebno filmsku. Nemamo sad vremena ni prostora da analiziramo sve što nam se desilo, ali ja pamtim kao dijete socijalizma, sjajne matine filmove u Kinu Kultura.

MONITOR: U ovih deset godina CL je zabilježila i mnoge promjenene na domaćoj filmskoj sceni.

BOGOJEVIĆ: Naš 1. broj je bio posvećen Živku Nikoliću. Camera Lucida je, do sada objavila omaže: Živku Nikoliću, Vlatku Giliću, Dušanu Vukotiću, Krstu Papiću, Veljku Bulajiću itd.; intervjue sa sljedećim crnogorskim filmskim autorima: Nemanja Bečanović, Senad Šahmanović, Dušan Kasalica, Ivan Salatić (broj 21-23, januar 2016), Ivan Marinović (broj 28, jul, 2016), Mirko Ilić itd. Ovi intervjui su se našli na stranicama pored (dvojezičnih) intervjua sa filmskim velikanima svjetske slave: Jean-Luc Godard, Bela Tarr, Bertrand Tavernier, Godfrey Reggio, Vera Chytilova, Amos Gitai, Gianfranco Rossi, Kristof Zanusi, Jan Harlan, Mohsen Makhmalbaf, Isabelle Hupert, Juliette Binoche, Jean-Marc Barr, Sergio Assisi itd.

MONITOR : Šta je sa mladima i filmom. Da li mladi pronalaze put do vrijednih filmskih ostvarenja ili jednostavno konzumiraju šta im se ponudi?

BOGOJEVIĆ: E to mi je totalna nepoznanica. Mladi su svjesni svega, mnogo svjesniji i brži od nas, prethodnih generacija, ali su i ciničniji i strašno brzo ,,znaju cijenu svega odmah, ali ne i vrijednost ičega”. Pošto smo imali rubriku Mala Educacion koja je objavljivala studentske radove svih obrazovnih institucija u Crnoj Gori (UDG, FDU, FVU itd.) prepustiću njima odgovor šta i kako zamišljaju budućnost.

MONITOR: Je li vrijeme za štampani primjerak CL?  

BOGOJEVIĆ: Uh, baš ne znam kako da odgovorim na ovo. Pripadam starijoj generaciji od tebe. Ali sam vrlo brzo usvojila internet/digitalne navike, čitam puno preko neta, CL je časopis koji se ne može čitati na mobilnom, mora mu se posvetiti pažnja, zato i jesmo dizajnerski kakvi jesmo. Ako se budemo štampali, to će biti za mog tatu i njegove generacije, koji ne čitaju internet izdanja i još vole štampano. Moj tata još nije vidio CL broj. Mora se štampati za njega i slične.

Dragan LUČIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dubravka Stojanović, profesorica istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu: Vučić je progutao i državu i društvo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sveli smo se na više-manje jednopartijski sistem i to prirodnim putem, sami od sebe. Usisao je institucije, podjelu vlasti, pravosuđe, progutao društvo.  Opozicija je izumrla. Ako će postojati vrijeme poslije Vučića, u šta sve više sumnjam, biće to na nekom ground zero, na ledini

 

MONITOR: Prošle nedjelje održani su parlamentarni i lokalni  izbori u Srbiji. Šta su oni pokazali kad je riječ o političkoj situaciji u Srbiji?

STOJANOVIĆ:Pokazali su da je ona tragična. Sveli smo se na više-manje jednopartijski sistem i to, da kažem, prirodnim putem, sami od sebe. Dakle, ne nekom revolucijom, okupacijom, zabranama, nasilnim ukidanjem stranaka. Opozicija je jednostavno izumrla. Pred nama je sada ogromno pitanje kako se to dogodilo. Za knjigu Srpska strana rata radila sam istraživanje o tadašnjoj opoziciji Miloševiću (rad je urađen 1994. godine) i osnovni zaključak mi je bio da je Milošević krajem 80-ih uzeo nacionalistički program od intelektualne opozicije i da se ona od toga nikada nije oporavila. Ona je bezidejno nastavila da se s njim takmiči na tom terenu, da zapomaže da bi ona rat bolje vodila, zbog čega je ostala bez sopstvene platforme, pa I mogućnosti da se profiliše kao stvarna alternativa vlastima i da na takvom programu pobedi. Tadašnja opozicija jeste kasnije, 2000. godine, pobedila Miloševića, ali posle četiri izgubljena rata, sankcija i bombardovanja. Međutim, ona ni tada nije napravila drugačiju Srbiju, niti je to mogla sa svoje uglavnom nacionalističke platforme. I onda su u taj zapušteni prostor prirodno ušetali jači, autoritraci, populisti koji su postepeno stavili sve pod svoju kontrolu.

MONITOR: Da li ste očekivali ovakav rezultat izbora?

STOJANOVIĆ:Nadala sam se nečem malo boljem. Nadala sam se da će se odbraniti slobodni gradovi Šabac i Paraćin, da će se odbraniti i dobiti centralne beogradske opštine. Vučić je naravno progutao i državu i društvo i njegova odgovornost za ovaj sunovrat je najveća. Ali lično osuđujem i kampanju opozicije za bojkot izbora. Od početka je bilo jasno da je to katastrofalna karta osim ako se ne napravi velika kampanja, digne društvo, jako snizi izlaznost i onda, kada se izbori pokradu, krene u odbranu. Ali, to se nije desilo. Bojkotaška opozicija je samo ponavaljala „bojkot– bojkot“, jer ,,nema uslova”, bez ikakve ozbiljne kampanje, niti najave šta će biti kad Vučić dobije apsolutnu vlast. Tačno je da uslova nema, slobode medija pogotovo, ali ova akcija bojkota nije bila borba za bolje uslove i više slobode. Ovo je bilo priznanje poraza pre poraza, što ne razumem.

MONITOR: Šta je najbitnija karakteristika autoritarnog režima Aleksandra Vučića?

STOJANOVIĆ: Najbitnije je što je sve usisao. Od ideologije – on glumi liberala, a svi znamo da samo namiguje i da je ostao stari radikalski nacionalista; onda je on kao da je za EU, ali je i za Rusiju i za Kinu. On je za demokratiju, ali je autokrata i lupa čvrstom rukom, što narod voli. Usisao je institucije, podelu vlasti, pravosuđe, progutao društvo. Ako će postojati vreme posle Vučića, u šta sve više sumnjam, biće to na nekom ground zero, na ledini.

MONITOR: Da li je opozicija trebala da bojkotuje izbore?

STOJANOVIĆ:Bojkot je naravno moguće sredstvo borbe, kao i građanska neposlušnost. Ali to ima svrhe samo ako dobro stojite u biračkom telu, ako je uz vas značajan procenat ljudi koji će stati iza bojkota i onda to na ulici branite. Ovako, s nekih daj bože 15 odsto u biračkom telu to je samo znak nemoći. Vućić me nije ni iznenadio ni razočarao, od njega ništa nisam ni očekivala. Ali nemati opoziciju je ozbiljan udarac. To je slika nedostatka stvarnog pluralizma, stvarnih dilema kuda ići, kako reogranizovati državu, društvo… Ukratko – to je slika najdublje krize društva koje iz sebe ne može da iznedri bar dve približno jake opcije.

MONITOR: Šta očekuje Srbiju poslije ovih izbora?

STOJANOVIĆ: Apsolutna vlast. Ako pratimoVučićevo ponašanje od 2012. godine videćemo da se ono bitno promenilo, da je sve autoritarniji, a sad više neće imati nikakve zadrške. Jer, ne samo da opozicije nema u Skupštini, nje više neće biti ni van nje. Mi smo godinu dana imali značajne proteste pod nazivom „1 od 5 miliona“, hodali su ljudi u više od 60 gradova u Srbiji, masovno je to bilo, više desetina hiljada ljudi u Beogradu svake subote. Ali, i ta energija je ispuštena, ništa od nje nije napravljeno.

MONITOR: Je li, kako tvrde politički analitičari, srpsko društvo  u dubokoj krizi?

STOJANOVIĆ:Ono je odavno u toj krizi. Što bi rekao Dobrica Ćosić – srpski narod je  propustio 20. vek. Neverovatno, ali moram da se složim s Ćosićem u tome. Ali ne zbog onoga na šta je on mislio. On je mislio na Jugoslaviju kao grešku, a ja mislim na to da je upravo nacionalizam, koji je Ćosić artikulisao, uništio Srbiju, jer je ceo vek ostao prioritetni cilj. Vek je propušten za modernizaciju, razvoj, za koncepte drugačije od teritorijalnih proširenja. A jedno društvo ne može da tapka na istom, ne možete stalno da imate isti program i da malo-malo pokušavate da ga ostvarite iako je jasno da to ne ide. U tim uslovima mora da počne truljenje i ono se sad vidi golim okom.  Poslednji ratovi su bili šansa da se iz poraza nešto shvati. Ta šansa je propuštena. Sami smo sebe zarobili.

MONITOR: Zna li se kakav je Vučićev plan o tome kako riješti status Kosova? 

STOJANOVIĆ: Ne zna. Niko nikada nije taj plan video. Jedino što smo videli to je kuknjava što njegov plan niko ne podržava. A plana nema. Verujem da ni on ne zna taj plan.

MONITOR: Nedavno je u Beogradu održana konferencija ,,Ko je prvi počeo – istoričari protiv revizionizma”. Koje su glavne poruke tog skupa?

STOJANOVIĆ: To je projekat književnog udruženja Krokodil, koji je trajao dve I po godine i okupio značajne istoričare iz država nastalih raspadom Jugoslavije. Osnovna poruka je da naše vlasti i dalje vladaju pomoću nacionalizma, a da je njegovo pogonsko gorivo zloupotreba i revizija istorije. Na istoriji se najlakše fabrikuju mitovi o sopstvenoj veličini i starini, na tome se lako stvore političke emocije, pokrenu mase, napravi haos u kome se zatim traži čvrsta ruka koja će sve to da reši. Mi smo se kao istoričari i građani pobunili protiv toga i ustali u odbranu naše nauke, ali i same prošlosti. Nauka se ismeva forsiranjem fabrikovanih „novosti iz prošlosti“, a i sama prošlost se „arči“, mnogi se prema njoj odnose kao prema samopousluzi, pa uzimaju iz nje šta im treba. Mi smo ustali u odbranu celovitosti prošlosti, njene nedeljivosti. Nju čini i ono što nam se sviđa i ono što nam se ne sviđa. Često baš iz onoga što nam se ne sviđa možemo da naučimo mnogo više, pa i da se potrudimo  da to ne ponovimo.

MONITOR: Na konferenciji je usvojena deklaracija ,,Odbranimo istoriju”. Šta se njom predviđa?

STOJANOVIĆ: Njome se ukazuje na to kako se sve zloupotrebljava istorija, ali ko to sve radi, od ministarstava koja određuju praznike, preko lokalnih vlasti koje menjaju imena ulica, do medija koji najveći prostor daju mitomanima. Pa onda imamo skupštine, koje usvajaju zakone kojima propisuju kakva je prošlost bila ili sudova koji presuđuju koga treba rehabilitovati ne vodeći računa o utvrđenim istorijskim činjenicama. Tu su i istoričari, koji često i sami nude svoje usluge ili nemaju snage i hrabrosti da se odupru.

MONITOR: Vi ste nedavno rekli da aktuelno političko vođstvo Srbije svoju vlast zasniva na svojevrsnom istorijskom revizionizmu.

STOJANOVIĆ: To su radila sva rukovodstva i u Srbiji i u drugim državama. Pa svako bira period kojim voli da se ,,igra”: neko voli da se igra Drugog svetskog rata, što je nažalost u Srbiji bio slučaj s demokratskim vlastima posle 2000. koje su zakonom izjednačavale četnike i partizane, menjale praznike, imena ulica, udžbenike istorije i to za 360 stepeni. U Hrvatskoj je takođe vrlo „živ“ Drugi svetski rat, ali i ratovi 90-ih o kojima se tabuizira propisani narativ, koji se ne sme dovoditi u pitanje. Makedonija je otišla daleko u antiku i tako dalje…Ispada da je igranje s istorijom najeftinija roba. Tako misle političari –  nešto si kao dao narodu, ima se utisak da se nešto promenilo.Što je govorio Stojan Cerović nama je istorija nepredvidivija od budućnosti. A to je jako opasno i vrlo skupo. Neko pametan je rekao da je fizika kriva za smrt 100. 000 ljudi u Hirošimi, ali su istoričari krivi za smrt miliona.

 

Politički vrtić

 

MONITOR: Pod naslovom „Samodržac priređuje farsu“, švajcarski Tagesancajger objavio je prije nekoliko dana da je, „zbog slabe i posvađane opozicije, EU sklopila svoj mir sa Vučićevim autoritarnim sistemom“. U tom stilu su i analize njemačkih medija.

 

STOJANOVIĆ: Tragedija. Ali tačno je. I ne samo to, nego je ta vodeća opozicija, ako uopšte ima neku ideju, onda je to evroskepticizam i protivljenje rešenju pitanja Kosova. A Vučić bar igra igru da nešto nudi međunarodnoj zajednici. Ja njemu ne bih nikad verovala da će on to i uraditi, evo osam godina uspeva da vlada, a da ništa nije uradio, ali EU mu i dalje daje neograničenu podršku. On bar nudi, a opozicija direktno govori da ne da ništa. Pa da li stvarno misle da će s tom politikom dobiti podršku EU? I da li stvarno misle da će bez podrške EU moći da ostvare neki bolji rezultat? Pa to je politički vrtić.

 

Opasne igre vlasti i crkve 

MONITOR:  Odnosi između Srbije i Crne Gore, kako to tvrde i crnogorski zvaničnici, nikad nisu bili gori nego danas. Kako Vi ocjenjujete te odnose i ko je glavni krivac što su pogoršani?   

STOJANOVIĆ: Slabo poznajem komparativno pravo kad je u pitanju crkveno vlasništvo, pa se zato oslanjam na ono što o tome govore ljudi čije pravno mišljenje izuzetno cenim, kao što je to, na primer, Tea Gorjanc Prelević. Ona, kao i drugi pravnici koncentrisani na ljudska prava, polaze od toga da je Zakon o slobodi vjeroispovijesti kontroverzan i agresivan, a da je politički govor vrha crnogorske države, koji je, agrumentujući taj zakon, otvoreno govorio da je cilj stvaranje Crnogorske pravoslavne crkve i to od imovine SPC. Takvo pravno rešenje bi trebalo da bude nedopustivo. Ali, veoma je problematično i ono kako je taj zakon dalje politički iskorišten. Meni lično su litije bile zastrašujuće, jer pogled na tolike kolone ljudi iza verskih simbola, u nekoj vrsti verskog transa,  a među njima i mnogo mladih, je za mene kao ateistu i liberala nešto što izaziva jezu pri pomisli da se taj talas kreće ka nekoj vrsti fundamentalizma. Na to onda još dođu i vlasti Crne Gore i Srbije koje obe koriste tu jako duboku krizu za svoje predizborne mahinacije i homogenizacije nacije radi svoje apsolutne vlasti. Koji god od tih nivoa da pogledate ostavlja vrlo gorak ukus. Vlasti i crkve igraju vrlo opasne i zapaljive igre, a građani po ko zna koji put nasedaju i prihvataju ulogu koja im je dodeljena. Posle trideset godina od uvođenja višestranačja i svih iskustava s nacionalizmom i ratovima, tu pamet nekako staje.

                             Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR ESAD KUČEVIĆ, UNIVERZITETSKI PREDAVAČ IZ TUTINA: Vuhan u Sandžaku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mjere

 

MONITOR: Novi Pazar je uveo vanredno stanje zbog epidemije korona virusa. Zašto se Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio za to?

KUČEVIĆ:  Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio je na onlajn sednici da proglasi vanredno stanje zbog naglog skoka broja zaraženih i alarmantne kliničke slike stotinak inficiranih osoba. Tim povodom uveden je niz mera, postupaka i aktivnosti u cilju zabrane okupljanja na javnim površinama više od pet osoba, zabrane organizovanja porodičnih veselja i ograničenog rada ugostiteljskih objekata od sedam do 19 časova. U kafićima i restoranima za stolom ne može biti više od dve osobe, a obavezna je i distanca od dva metra između stolova. Takođe, na snazi je zabrana konzumiranja ovde popularnih nargila, uzročnika prošlogodišnje galopirajuće epidemije tuberkuloze, posle koje se i najnovijim povodom virusne kulminacije, svakodnevno dezinfikuju sve medicinske ustanove i najprometnije gradske ulice.

Međutim, ekskluzivni raport iz sandžačke prestonice je nedorečen bez letimičnog osvrta na političku, ekonomsku i socijalnu situaciju na obalama Raške i Jošanice, koja je, ako se ne varam, sveukupno doprinela da Pazarci plaćaju najskuplju cenu aktuelnoj epidemiji. Sve je zvanično eskaliralo do nivoa epidemiološke eksplozije pre deset dana, iako dobro obavešteni pominju nedelju dana ranije. Prethodno, ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla i da treba 21. juna što masovnije da izađu na parlamentarne i lokalne izbore. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mere, iako se očekivao postepeni povratak u normalni život. Uz jalovo podsećanje na nezavidno kadrovsko stanje krhkog zdravstvenog sistema Srbije kome nedostaje 15 posto radnika, a još 10 posto je epidemija izbacila iz stroja. Toliki kvalitativno-kvantitativni kadrovski manjak izostanka četvrtine radnika u najtežem trenutku je nenadoknadiv i najtransparentiji hendikep u sudaru sa nevidljivim i jezivo nepredvidivim virusom. 

Ali, prema teorijskom scenariju virusa Covid 19, prirodna selekcija je preko noći došla po svoje zalihe. Ekstremno i gromovito, baš u Novom Pazaru, zbog već nabrojanih preduslova i tradicionalno kompromitovanoj Opštoj bolnici, bremenitoj aferama u znaku mita, korupcije i kriminala. Naročito na hirurgiji, ginekologiji i internom odeljenju, kao i kadrovskoj nesposobnosti neiskusnih radnika nedavno osnovanog Zavoda za javno zdravlje, kojima je struka definisala želje, a politika stav, pred svako oficijelno obraćanje javnosti.

MONITOR: Poštuju li građani vanredne mjere?

KUČEVIĆ:  Ponašanje većine građana je u skladu s propisima, bez obzira na to što individualno svako poseduje jedinstvenu i različitu unutrašnju prirodu. Tokom epidemije poumirala je sirotinja raja. Ona je najviše stradala, u gradu sa hiljadama socijalnih slučajeva, obila se o glavu, najčešće socijalnoj spontanosti, iskrenosti i bliskosti. Ali, virus Covid 19 ne bira žrtve. Među njima je i mnogo elitnih intelektualaca, visoko pozicioniranih društveno-političkih radnika iz Novog Pazara.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. jula ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo