Od Slobodana Miloševića do Donalda Trampa

Slika za pamćenje. Početak jula 2025., Bela kuća, SAD. Bendžamin Netanjahu, svečano i sa osmehom, uručuje Donaldu Trampu, fasciklu sa predlogom, da upravo on, Donald Tramp, ove godine, dobije Nobelovu nagradu za mir. A sve ovo usred eskalacije genocida nad Palestincima u Gazi. Najtransparentnijeg ikada. Za koji su, politički, ali i krivičnopravno, najodgovorniji upravo njih dvojica.

Za početak, slika za pamćenje zaslužuje najmanje dva kratka komentara. Prvi se odnosi na individualnu psiho(pato)logiju. Naime, dok pratite ovu izuzetnu sliku, pitate se, da li su ova dva čoveka uopšte normalna?

Kada je o aktuelnom predsedniku SAD reč, negativan odgovor na ovo pitanje, najkompetentniji su već dali. Neposredno uoči izbora za njegov prvi predsednički mandat, početkom novembra 2015., dvadeset i nekoliko najuglednijih američkih neuropsihijatara, tražilo je od Kongresa SAD, da odbaci kandidaturu Donalda Trampa, zbog njegove psihičke bolesti. Koju su i dijagnosticirali, kao „ekstremni narcisizam“. Ostalo znate.

U ovom prvom komentaru, još samo jedan kratki dodatak. Uz pomoć Danijela Golemana, naučnika i profesora, sa jednog od najprestižnijih američkih univerziteta (MIT). Zahvaljujući kojem se profil Donalda Trampa i sličnih ubilačkih oligarha, Vladimira Putina, Kim Džong Una i drugih, najbolje može definisati kao krajnje heterogeni hibrid, veoma razvijene tehničke inteligencije pljačke i plena, na jednoj, i potpuno zakržljale emocionalne i socijalne inteligencije i empatije, na drugoj strani.

Drugi komentar povezuje rečenu individualnu psihopatologiju, i patologiju vladajućeg svetskog kapitalističkog sistema. Jer je ona prva samo izraz ove druge. I u tom smislu i sam Donald Tramp samo žrtva aktuelnog patološkog stanja tog sistema. A o ovom stanju, najviše i najbolje je pisao Imanuel Volerstin, jedan od najvećih, ako ne i najveći naučnik u oblasti društvenih nauka u SAD i u svetu našeg vremena. Otac teorije svetskog sistema. Pisac Opadanja američke moći i velikog broja drugih kapitalnih naučnih dela.

U najvećem broju svojih dela, Imanuel Volerstin piše o opadanju američke, i zapadne, i ukupne kapitalističke moći, u vremenu takozvane strukturne krize ovog sistema 1914-2050. I o tome kako će, nakon ovog sistema, oko 2050., doći neki, u odnosu na kapitalizam, bolji, ali, moguće, i lošiji istorijski sistem. Zagarantovanog progresa nema. Biće ono za što se izborimo. Naravno, ukoliko pre toga sve ovo ne okonča nuklearno-ekološka apokalipsa, izazvana nesrećnim spojem opisane istorijske i individualne, ekstremno-narcisističke, donaldtrampovske psihopatologije.

U tom smislu, od samog igrokaza dvojice poluludaka s početka ove kolumne, mnogo veću pažnju zaslužuje upadljivo ćutanje političkih vrhova Zapada, posebno EU. Ali i ovo ćutanje može se dobro razumeti samo kao deo onog ukupnog istorijskog opadanja. Svejedno, ostaće zabeleženo, da ni jedan jedini lider takozvanog slobodnog zapadnog sveta, pa ni EU, sliku za pamćenje s početka naše kolumne, nije čak ni pomenuo, a kamoli kritikovao.

Na kraju, još samo jedno važno preciziranje. Jednu od najboljih formulacija našeg vremena, Zaglušujuće ćutanje Zapada, ova kolumna, u svom naslovu, samo je pozajmila. Autora ove kolumne, slika za pamćenje s početka ovog teksta, samo je podsetila, na njenog stvarnog autora. Jednog od najvećih diplomata i intelektualaca iz SAD. Mortona Abramovica (1933-2024). Koji je, još krajem 1990-ih, upravo ovu sjajnu formulaciju, upotrebio kritikujući tadašnje ćutanje Zapada o Slobodanu Miloševiću. Što, opet, nije slučajno. Postjugoslovenski, slobodanmiloševićevski pandemonijum 1990-ih, bio je samo zloslutna, ali, na žalost, neshvaćena najava, donaldtrampovskog pandemonijuma  2020-ih. Ćutanje, dakle, koje je bilo, i ostalo, ne samo zaglušujuće, nego i saučesničko.

Milan POPOVIĆ

Protiv čovjeka i tehnike

Poznato je, čovek kao vrsta, krajnje je kontradiktoran. Sposoban za vrhove svetlosti, ali i za ponore tame. To jasno pokazuje njegova celokupna istorija. Manje su poznati izvori ove njegove kontradikcije. A jedan od njenih najdubljih, ako ne i njen najdublji, najsnažniji i najzamračeniji izvor, jeste jedna krajnje neujednačena i opasna, čak apokaliptički opasna dinamika, dve različite komponente njegovog bića, koje kao takve, različite, mnogi, ako ne i većina ljudi, čak i ne uočava. Prva od ove dve komponente i dinamike je naučno-tehnološka, a druga moralno-politička komponenta i dinamika čoveka.

Neujednačenost ove dve komponente i dinamike je u tome što, u oko sto hiljada godina od kada čovek kao vrsta postoji, a posebno u poslednjih deset hiljada godina neolita, naučno-tehnološki razvoj ima nesporno progresivan, a u poslednjih pola milenijuma modernog doba, čak i eksponencijalno progresivan razvoj, dok ona druga, moralno-politička komponenta, u isto vreme, ima sporiji, mnogo sporiji razvoj/progres, čak pre neku vrstu opasne stagnacije, ako ne i regresije. Ovo uverljivo pokazuje današnje stanje sveta, od svakodnevne opasnosti od nuklearnog samouništenja, do uništavanja elementarne ljudskosti, koje se već događa, najočiglednije u najtransparentnijem genocidu u celokupnoj ljudskoj istoriji, nad Palestincima u pojasu Gaze.

Mehanizam je zamračen, ali, na žalost, efikasan, veoma efikasan. Većina ljudi govori o progresu kao nečemu što se prosto podrazumeva, ali pri tome ne vodi računa o upravo opisanom dvojstvu. Ovo posebno važi za vrhove vlasti. Opijeni vlašću kao najjačim ljudskim opijatom, oni posebno doprinose ovoj opasnoj nesvesti. Koja slavi naučno-tehnološki progres, ali pri tome ćuti o svojoj moralnoj i političkoj stagnaciji, regresiji i (ne)odgovornosti. Tako se dolazi do tehno-manije, koja radi protiv čoveka i tehnike. Jer, u razvoju koji danas nije teško zamisliti, može da dovede i do nuklearno-ekološke apokalipse.

U drugoj polovini XX veka, za ovu maniju, koristio se pojam i termin tehno-kratija. Danas je ova pojava veoma napredovala, ako možemo tako da kažemo, a da ne zvučimo previše cinično. Pa u tekstovima Janisa Varufakisa možemo čitati i o tehno-feudalizmu. A od početka drugog mandata Donalda Trampa, sve više i o tehno-desnici, tehno-oligarhiji i tehno-fašizmu. I o Ilonu Masku. I o ostalim tehno-maskama, ispod kojih se skriva novi, apokaliptički kapitalizam.

Pri čemu, naravno, tehnika, sama po sebi, ovde ništa nije kriva. Nego je to čovek kao kontradiktorno biće. Koje i tehniku, kao i sve ostalo uostalom, može da upotrebi za opšte dobro, ali i zloupotrebi, za sebičnu korist i najveće zlo. Odličan primer za to je i AI (Artificial Inteligence, veštačka inteligencija) o kojoj se danas toliko govori, ali malo, veoma malo ozbiljno razmišlja. Ukoliko bi se upotrebila za opšte dobro, AI bi omogućila da se relativno brzo reše svi najveći problemi današnjeg čoveka, od najamnog rada, nezaposlenosti i siromaštva, do svih ostalih problema i nepravdi bezdušnog kapitalizma.

Ali, logično, vrhovi vlasti ovog sistema, o kapitalizmu ćute. Duboki kapital, a ne duboka država, najveća je zavera ćutanja danas. Pa njihovih devet od ukupno deset ekonomista, zbog toga, u AI vide samo izvor nove nezaposlenosti. Za početak, za njih bi pravi izazov mogla da bude ideja Janisa Varufakisa, da se uvede tehnološka renta (po analogiji sa prirodnom rentom, koja, recimo u Norveškoj, izvanredno funkcioniše). A rasprava ekonomista o tehnološkoj renti Janisa Varufakisa, i s njom povezanim pitanjima, danas je utoliko značajnija, ukoliko znamo da od ovih pitanja danas zavise, ne samo socijalna pravda i nepravda, nego i sam opstanak čoveka kao vrste.

Milan POPOVIĆ

Prve reakcije, razumijevanja i nerazumijevanja

Težak porođaj novog multipolarnog haosa, u kojem smo danas, trajao je oko tri decenije. Pri tome, ovaj porođaj prošao je kroz tri glavne faze. Njegova prva faza, od pada Berlinskog zida 1989. do napada Al Kaide na SAD 2001., bila je faza uspona i sloma iluzije SAD unipolarizma (koje je MAGA Donalda Trampa samo farsični produžetak). Druga, od rečenog napada 2001. do kulminacije sirijske i prve ukrajinske krize 2014., bila je faza unutrašnje inkubacije, a treća, od rečenih kriza do danas, faza otvorene manifestacije ovog novog međunarodnog sistema/haosa. Šokantni početak drugog mandata Donalda Trampa, bio je samo ekser u sanduk.

Danas su ovaj multipolarizam prinuđeni da prihvate, čak i oni dvorski propagandisti Vašingtona, Brisela i Podgorice, naravno i drugi dvorski širom sveta, koji su, sve do ovih dana, uporno produžavali svoju poslednju ideološku i političku fantaziju, o takozvanom novom hladnom ratu. Koji bi, uzgred rečeno, u odnosu na ono što imamo u realnosti, bio pravi mali vrt rajski.

Ali se nova svest o našem novom globalnom stanju, i dalje razvija sporo, veoma sporo. Još uvek se na prstima jedne ruke mogu nabrojati koliko-toliko adekvatne i kvalitetne reakcije relevantnih subjekata i aktera. Kada je o Zapadu, a posebno o Evropi reč, u takve spadaju one Karla Bilta i Joške Fišera, koje smo mogli pročitati u poslednjih nekoliko meseci, a posebno ona doskorašnjeg EU spoljnopolitičkog funkcionera, Jozepa Borelja, koju smo mogli pročitati i u podgoričkim Vijestima 28. maja 2025. Sve ostalo, a posebno aktuelna briselska nomenklatura, sa delimičnim izuzetkom Kaje Kalas, kao da je i dalje u stanju produženog post-trampovskog šoka.

O našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo. Umesto da posvećeno i predano rade na izgradnji nedostajućeg unutrašnjeg političkog konsenzusa, neophodnog za nošenje sa novim, sve složenijim i težim međunarodnim realnostima, naše vladajuće i opozicione snage, produžavaju svoj beskonačni unutrašnji politički rat, koji, posebno za male entitete i populacije, u novim realnostima, može biti opasan, da ne kažem fatalan. Umesto da iz ovakvih velikih istorijskih promena i meteža, pa i onog od pre oko sto godina, nešto nauče, i ne ponavljaju stare greške, one, i samu ovu istoriju, samo recikliraju i instrumentalizuju, za svoje pojedinačne političke interese, koji su daleko od naše aktuelne, zajedničke i najveće potrebe.

Uz sve rečeno, za ispravno razumevanje nove međunarodne realnosti, sve više je neophodna alternativna nauka, misao i politika, koju mejnstrim, po definiciji, ne može da pruži. Na kraju ove kolumne, skrenuću pažnju samo na dva važna, zapravo najvažnija faktora te realnosti, koju mejnstrim ne može i ne želi da vidi. Prvi takav faktor je duboki kapital. Duboki kapital je alternativna, ili, ako hoćete, leva replika, na onu od skoro poznatu trampovsku duboku državu. Koja, duboka država, nije bez značaja, ali koja je mnogo manje značajna od dubokog kapitala, ekonomije i klasa. A o ovima mejnstrim duboko, veoma duboko ćuti.

Drugi takav faktor je nuklearno i drugo oružje za masovno uništavanje. Najbolji predstavnici mejnstrim nauke dosta dobro opisuju novi međunarodni multipolarizam, pa i cikličnost njegovog posthegemonijskog ponavljanja, koje odlučuje novog hegemona, poslednji put u dva svetska rata u prošlom veku. Ali pri tome zaboravljaju da od 1945. postoji i jedan apsolutno novi faktor. Nuklearno i drugo oružje za masovno uništavanje. Zajedno sa sve manjom regulacijom doskorašnjeg međunarodnog sistema/haosa, ovaj faktor sve više postaje apokaliptički opasan. Na taj način, apokaliptički hibrid dubokog kapitala i rečenog oružja, za mejnstrim ostaje objekt dubokog ćutanja. A ono staro upozorenje Roze Luksemburg postaje sve istinitije. Ovaj svet će biti, ili pravedniji, ili ga neće biti. Ali bukvalno.

Milan POPOVIĆ