Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

O progresu

Objavljeno prije

2 mjeseca

na

I o dogmi progresa

 

 

Ova kolumna ima dvostruku misiju. Najpre, ona je neka vrsta aktualizacije, moje knjige Belle Epoque: Kritika dogme progresa, iz 2007. A zatim, ona je i neka vrsta uvoda u kolumnu Progres u Crnoj Gori: U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.), koju možete čitati u sledećem broju Monitora.

„Čovekova borba za progres, nužan je uslov i sastavni deo progresa. A svaka dogma progresa suspenduje upravo ovu borbu (po pravilu, tako što ju delegira na vlast, vođu, ili boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom stečenog nedostatka imuniteta. Zbog toga je dogma progresa pravi neprijatelj progresa, a kritika dogme progresa dodatni uslov i, ako baš hoćete, prijatelj progresa.“

Ovako započinje Belle Epoque. Sa samo četiri citirane rečenice. Kao sa nekom vrstom najkraćeg rezimea ili apstrakta knjige koja sledi. A pošto u ovoj kolumni knjiga ne sledi, čitaocima kolumne dugujem još najmanje četiri dopunska objašnjenja, koja treba da pomognu boljem razumevanju ovog i inače kompleksnog problema.

Prvo, da li je svaka dogma, pa i svaka dogma progresa, onako negativna, kako sam to mislio pre devetnaest godina? Možda i nije. Uostalom, i sam sam, još tada, dopuštao jedan izuzetni, pozitivni oblik ove dogme, herojski tip dogme progresa, kako sam ga tada nazivao, ali sam očigledno prevagu davao onom drugom, negativnom tipu, iz one četiri citirane rečenice. Tome sam sklon i danas. Mada, očigledno, sve ovo, više je stvar konvencije, nego esencije.

Drugo, kakvu god konvenciju da prihvatimo, ostaje ona esencija. A to je da progresa u čovekovoj istoriji nema, i da ga ne može biti, bez stalne borbe za progres, pa i žrtve, a kada je neophodno, i kada čovek smogne snage, i one najveće. A ovo je možda i majdramatičniji i najuzvišeniji oblik čovekove subjekt-objekt kompleksnosti i dijalektike.

Treće, koje govori o najdubljem izvoru rečene kompleksnosti i dijalektike. To su dve različite komponente i dinamike čovekovog bića, koje najveći broj takozvanih običnih, ali i onih drugih ljudi, naučnika, filozofa i intelektualaca, čak i ne primećuje, i ne razlučuje. Prva je naučno-tehnološka komponenta i dinamika čovekovog bića, koja je, u celokupnoj ljudskoj istoriji, nesporno progresivna i ubrzana, druga je moralno-politička komponenta i dinamika njegovog bića, koja je, u najboljem slučaju, veoma spora, moguće stagnantna, pa čak i regresivna. I u ovoj velikoj neusklađenosti je naš najveći problem.

I četvrto, koje sve prethodno stavlja u odgovarajući konkretni istorijski kontekst. Polazeći od Društvene i kulturne dinamike Pitirima Sorokina, u Belle Epoque sam razvio predlog odnosno skicu za veliko komparativno istraživanje Tri velike pozne epohe: Pozne antike, Poznog srednjovekovlja, i Pozne moderne. Pri čemu su sličnosti toliko očigledne i u odgovarajućoj literaturi uglavnom primećene. Ovo se posebno odnosi na značajan porast haosa, straha i nasilja. Ali su razlike između ove tri velike pozne epohe manje primećene. I to uglavnom na nivou one naučno-tehnološke komponente i dinamike. Sa priličnim zanemarivanjem ili čak ignorisanjem one apokaliptičke dimenzije našeg vremena treće velike pozne epohe. Činjenice da, uz sav onaj porast haosa, straha i nasilja, čovek, u našem vremenu treće velike pozne epohe, pozne moderne, po prvi put raspolaže sa nuklearnim i drugim oružjem za masovno uništavanje.

Zbog toga, po prvi put u istoriji, alternativa progresu nije samo obično nazadovanje ili tavorenje, nego je to nuklearno-ekološka apokalipsa. Kraj čoveka kao vrste. I ne treba se zavaravati. Izvor ove apokalipse, koja preti, nije ni malo slučajan, konjunkturan ili individualan. Donald Tramp i trampizam nisu izvor ove haotične pretnje. Oni su samo njen instrument. A izvor je sistem odnosno haos apokaliptičkog kapitalizma.

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

Luča

Objavljeno prije

5 dana

na

3 Aprila, 2026

Objavio:

Tehnološka renta Janisa Varufakisa. Protiv Tehnomanije Ilona Maska i Ultrakapitalizma Donalda Trampa

 

 

Velika laž našeg vremena ima bezbroj imena ali su dva među njima danas najveća. To su Ilon Mask i Donald Tramp. Ilon Mask, najbogatiji čovek na planeti, koji svakodnevno širi laž Tehnomanije, po kojoj su glavni izvor naučnog i tehnološkog progresa na ovoj planeti, on i ostali tehnooligarsi. I Donald Tramp, predsednik SAD, posebno od njegovog drugog mandata, koji isto tako svakodnevno širi laž Ultrakapitalizma, po kojoj su glavni izvor ovog progresa, on i ostali ultrakapitalisti.

Ovu laž, ove dvojice, i svih njihovih, konačno su prozreli, čak i brojni mejnstrimeri. Koji, posebno od početka drugog mandata ovog drugog, sve češće s pravom ukazuju na to, da trampizam definitivno znači, kraj tridesetivišegodišnjeg takozvanog neoliberalnog modela i konsenzusa, i početak velikog, globalnog i istorijskog haosa i nasilja. Ali čak ni oni, u traženju najdubljih izvora trampizma, po pravilu, ne idu dovoljno duboko.

Zato što su bili i ostali (neo)liberali. A (neo)liberalizam je, znamo, slab prema kapitalizmu, pa i prema ultrakapitalizmu kao sistemu. Zbog toga nikako, da najdublji izvor trampističkog haosa i nasilja, vide u tom sistemu. Nego su spremni da ga vide svugde drugo samo ne tamo. Otuda i njihova sklonost da taj izvor vide u ljudskoj gluposti, to jest u većem broju glupih u odnosu na broj pametnih.

A broj jednih i drugih nije bez značaja, ali je daleko od toga da bude najdublji izvor. Naprotiv, najdublji izvor trampizma, sam je ultrakapitalizam kao sistem. Sa svoja tri istorijska i sistemska ultra. Ultramonopolizmom, zbog kojih neki ovaj sistem već definišu kao neofeudalizam. Ultradesničarstvom, što je samo drugo ime za fašizam. I ultrapoznošću, koja dovoljno govori i sama sobom.

I ima još jedna stvar. Od 1945., kada je čovek, prvi put u svojoj istoriji, proizveo i isprobao nuklearno oružje, kapitalizam kao sistem, postao je apokaliptički kapitalizam. Koji sada na čelu ima „very special“ čoveka koji se zove Donald Tramp. A da na licu Donalda Trampa jasno prepoznate malignitete „ekstremnog narcisizma“ i sadizma, ne morate da budete neuropsihijatar, mada je i više od dvadeset vrhunskih neuropsihijatara SAD, ovu dijagnozu, za ovog čoveka, ustanovilo još uoči njegovog prvog mandata. Tako da su SAD, ali sa njima i čitav svet, danas, u rukama jednog opasnog, ekstremno opasnog čoveka. Ali to, čak ni probuđeni mejnstrimeri, ne žele, ili ne mogu, da vide.

A broj onih koji to mogu, i koji to svakodnevno čine, nije mali, ali je njihov sistemski uticaj, od strane trampista, ali i od strane mejnstrimera, blokiran. Jedan od najpoznatijih među njima je Janis Varufakis, bivši ministar finansija Sirizine leve vlade Grčke, profesor ekonomije na nekoliko svetskih univerziteta, i lider panevropskog i levog DiEM25.

U kontekstu ove kolumne, poseban, pa i najveći mogući značaj, imaju ideja i predlog Janisa Varufakisa, za uvođenje tehnološke rente. Koja bi funkcionisala u predistributivnoj, a ne u redistributivnoj fazi ekonomije. Jer bi se na taj način, u opšte dobro, po zasluženom automatizmu, pretvaralo ono, što je zasluga Đordana Bruna i drugih najvećih i najzaslužnijih za naučni i tehnološki progres, a ne zasluga tehnomanijaka i ultrakapitalista.

Analogija između tehnološke rente, koju je predložio Janis Varufakis, na jednoj, i prirodne/naftne rente, koju već decenijama primenjuje Norveška, na drugoj strani, sasvim je opravdana. Ovu analogiju, u ovoj kolumni, posebno navodim i ističem, samo da bi se videlo, da je reč o nečemu što nije nepoznato, naprotiv. Samo što je problem u tome, što se tome suprotstavljaju, ne samo jedan poluludi predsednik, nego i najveći broj mejnstrimera, koji imaju svest o poluludom, ali ne i svest o ultrakapitalizmu kao sistemu, iz kojeg ovaj dolazi, i za kojeg radi.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Lomača

Objavljeno prije

2 sedmice

na

28 Marta, 2026

Objavio:

Koja svijetli. Đordano Bruno, 1600.

 

 

Ne volim patetiku. Ona je obično simptom fejka. Zbog toga, i žrtvu o kojoj govorim, želim da oslobodim svake patetike. Žrtva o kojoj govorim, posebno ona najveća, mora se podneti, samo kada je neophodna. Za poslednju odbranu smisla samog postojanja.

Svaki put kada započnem razmišljanje o najvećoj žrtvi, setim se velikog odnosno najvećeg. Đordana Bruna. Kojeg je Inkvizicija, 1600., na trgu u Rimu, živog spalila, na lomači. Ali je ovom spaljivanju, prethodio i pokušaj Inkvizicije, da ovo spaljivanje izbegne. Đordano Bruno ipak nije bio bilo ko. A ni Inkviziciji, verovatno, baš i nije bilo svejedno, da svakoga dana spaljuje žive ljude, posebno one najveće.

Ostao je zapis. Bilo je to u noći uoči spaljivanja. Specijalna delegacija Inkvizicije, ponudila je Đordanu Brunu, da mu poštedi život. Pod jednim uslovom. Da se javno odrekne svoje, kako su oni rekli, jeresi. A jeres Đordana Bruna je bila, da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne Sunce oko Zemlje, kako je tvrdila Crkva. Uzgred, ono što je tada tvrdio Đordano Bruno, zbog čega je živ spaljen na lomači, danas zna svako dete, već u osnovnoj školi.

Odgovor Đordana Bruna Inkviziciji, takođe je zabeležen. Đordano Bruno je, najpre, kao pristojan čovek, ljudima iz delegacije, zahvalio na pokušaju, da mu spasu život. Ali je, odmah nakon toga, njihov pokušaj i ponudu odbio. I kratko obrazložio. Tako što im je objasnio, da bi, javnim odricanjem od samog sebe, samog sebe spalio, i pre lomače. I završio, kosmičkim panteizmom, koji je ostao za večnost i pamćenje. Tako što je ljudima iz Inkvizicije rekao, da znaju, da će, sutra, kada ga njihova vatra bude uzimala, tom vatrom, samo pomoći njegovoj duši, da lakše i brže nađe, put do Sunca. Koja veličina i koncentracija.

To je suština. U ovom kosmosu, na neke stvari, čovek može da utiče, a na neke ne. Tako, čak i u poslednjem, sudnjem momentu, kakav je, u slučaju našeg najvećeg, bio onaj, u onoj noći, uoči lomače, čovek može da izabere. Da bude biće ili ništavilo. Kako je odlučio najveći, znamo. Ali, o tome odlučujemo i mi, mali. Svakoga dana, ili, ako ne baš svakoga dana, onda makar ponekad. A u tom odlučivanju, najviše nam mogu pomoći, upravo primeri najvećih.

Primer Đordana Bruna, meni definitivno pomaže. Svakoga dana. Posebno kada se suočim, sa onim najtežim. Sa odbranom samog smisla postojanja. Sa pitanjem, šta da radim, kada dođem do neuspeha ili poraza? Da napustim borbu, pod izgovorom, da je ta borba nemoguća ili uzaludna? Ili da ovu borbu nastavim? U oba slučaja, izbor je moj. Ali su posledice dramatične i kosmičke. Napuštanjem borbe, sam biram, da budem ništavilo, bez smisla postojanja. Tuđa volja. Prazna kutija. Život bez smisla. A da li je to to? Naravno da nije. Zbog toga, dileme nema(m). Borba se nastavlja.

Tekst koji ste upravo pročitali u ovoj kolumni, završni je deo moje nove knjige, čiji je naslov Bajka a podnaslov Na kraju puta. Knjiga je jedna vrsta hibrida fragmenata iz života, introspekcije i refleksije. Po uzoru na Zarobljeni um Česlava Miloša. Knjiga iz štampe izlazi za godinu ili dve. Nestrpljiv kao autor, međutim, odlučio sam, da ovaj njen završni deo, kao neku vrstu njene najave, objavim u ovoj kolumni.

Ali je nestrpljenje, ipak, sporedan razlog za to. Glavni razlog za objavljivanje završnog dela moje nove knjige, nešto je drugo. I teže, mnogo teže. Osećaj velikog političkog razočarenja, kojeg sam, nakon velikih očekivanja 2020., definitivno prelomio, sredinom 2023. Kada, po tom istom osećaju, kao generacija, uprkos svim uloženim naporima, borbama i žrtvama, u poslednjih tridesetsedam godina, 1989-2026., nismo uspeli da stvari pomerimo napred, ni jedan jedini milimetar. Uz nadu da ipak grešim. Ali, i uz rešenost, da borbu nastavimo, čak i ako ne grešim. Uz pomoć koju nam pruža primer najvećeg.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

O progresu u Crnoj Gori

Objavljeno prije

2 mjeseca

na

20 Februara, 2026

Objavio:

U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.)

 

 

Baveći se temom ove kolumne, u poslednjih nekoliko meseci, na kraju sam, pored onih manje ili više poznatih, da ne kažem opštepoznatih, pa i opšteprihvaćenih stvari, došao i do jedne stvari, koja je, i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. Verujem da će tako biti i sa onima koji ovu kolumnu pročitaju.

Ali da krenem redom. Počeću sa onim prvim. Sa dve stvari koje su manje ili više nesporne. Prva je obnova višepartijskog sistema i prvi višepartijski izbori održani u Crnoj Gori nakon te obnove 9. decembra 1990. Čak ni najstrašniji pandemonijum 1990-ih, koji će ubrzo da usledi, ne može da dovede u pitanje, odnosno da ospori, da je ta obnova bila veliki pravni, politički i civilizacijski napredak odnosno progres.

Slično može da se kaže i za drugu stvar. Za prvu demokratsku smenu vlasti u celokupnoj istoriji Crne Gore, koja se, znamo, dogodila 30. avgusta 2020. Punih trideset godina kasnije. Kakvo sporo napredovanje. Ali ipak napredovanje. Koje, isto tako, ne mogu da dovedu u pitanje, odnosno da ospore, ni sva ona brojna neispunjena očekivanja, da ne kažem razočarenja, koja su usledila u godinama koje su dolazile 2020-2026.

Korak napred, dva koraka nazad? Možda. Ali se ovim pitanjem ovde više neću baviti. Nastavljam sa onom stvari, za koju sam već u najavi istakao, da je i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. A to je, da je Crna Gora 1990-ih, usred onog najstrašnijeg pandemonijuma, imala u sebi više stvarno progresivnih snaga, da se ovde tako, po malo starinski izrazim, nego što ih ima danas, 2020-ih, dakle punih dvadeset godina posle. Što, naravno, dodatno dovodi u pitanje, pa i potpuno opovrgava dogmu progresa.

Evo kako. Najpre kvantitativno. U najstrašnijim mogućim uslovima, progresivne, a to su tada bile, pre svega, antiratne i proindipendističke snage u Crnoj Gori, na izborima 1990-ih, osvajale su oko dvadeset procenata glasova izašlih na izbore. A 2020-ih? U svakom slučaju manje, mnogo manje. Čak ispod cenzusa. Kako to? Lako. U proteklih trideset godina, jedan, ne mali, zapravo (naj)veći deo antiratnih indipendista, koaliciono je apsorbovan i poništen, od strane mafiokratskog DPS, a jedan deo se, razočaran, sam povukao iz svake politike.

A onda i kvalitativno. Herojskim otporom i borbom 1990-ih, antiratni indipendisti ispisali su najsjanije stranice crnogorske istorije, a danas, 2020-ih, gotovo da ih i nema. Ali zato i te kako ima onih drugih. I u vlasti, i u opoziciji, i u parlamentu, i u vladi, i u celokupnoj vlasti Crne Gore 2020-ih, stabilnu i sigurnu većinu, od pedeset do sedamdeset procenata, čine (bez)brojni izotopi onog istog ratnog i ratnozločinačkog i mafiokratskog DPS i njegovih velikosrpskih konkurenata i kooperanata iz 1990-ih. Samo retorički zamaskiranih. Ali će, uz pomoć trampizma, i ta maska uskoro potpuno spasti. Eto tako.

Opisano pogoršanje, naših 2020-ih, u odnosu na naše 1990-e, predstavlja ono iznenađenje, sa samog početka ove kolumne. A samo ovo iznenađenje, predstavlja samo još jedan dokaz o neverovatnoj raširenosti i snazi dogme progresa. Kada je ova dogma, eto, makar na tren, u obliku opisanog iznenađenja, uspela da prevari, omami i zavede, i autora ove kolumne, koji se sa ovom dogmom kritički razračunao, još pre devetnaest godina, u knjizi Belle Epoque: Kritika dogme progresa.

Zbog toga ću, na samom kraju ove kolumne, posvećene problematičnom progresu u Crnoj Gori, u poslednjih tridesetsedam godina, još jednom ponoviti ono najvažnije iz te knjige. Da je progres uvek samo moguć, a nikada i zagarantovan. Da progresa ni u kom slučaju ne može biti bez borbe, pa i žrtve. Kada je neophodno, i one najveće. Tako je bilo u našim 1990-im. Tako je i u našim 2020-m. Tako će biti i ubuduće. Posebno kada se ima na umu i ono veliko međunarodno odnosno globalno pogoršanje, koje se upravo dešava.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo