Utorak. Neka dosadna kišica nad Sremskim Karlovcima. Jednog, baš ovakvog, dana moj deda je rekao: „Samo da ne pada kiša kad me budu saranjivali”, pitali mi što, kaže, „More, da me ne psuju ljudi”. Umro baš u sezoni kiša. Namerno, garant. Garant.

Maločas ispred mene idu srednjoškolke, pričaju o lekcijama, kontrolnom, ogovaraju profesorku filozofije i nekog drugara štrebera. Podsetile su me na ono bezbrižno vreme kad je izgledalo da čitav svet čeka da ga osvojimo. Kad je jedino nedostižna bila petica iz matiša.

Ne znam kako i kada se desilo da mi iz stomaka, poput talasa, odlete leptirići, ostavivši za sobom rupu veličine večnosti. Sada lete sa lažnom jeseni. Najteža bolest srca je dobro pamćenje.Čuvajte vaša sećanja. Čuvajte i ne dajte da izblede, da nestanu… U njima nisu samo oni ljudi koje ste voleli, a sa kojima više niste ili kojih više nema. U njima ste i vi, onakvi kakvi više nikada nećete biti.

Svaki dan teramo sebe da ustanemo iz kreveta, da bismo radili iste stvari. A onda to zovemo životom. Džaba svemu tome što jednom dođe na svoje mesto, kad pre toga svi mi odemo u materinu. Zatvoriš se u sebe i mučiš se hiljadama pitanja. Ni goreg zatvora, ni većeg mučitelja.

I nema bega od sebe u sebi. Naučila sam da ne pričam o svojim problemima jer koga briga.

Minut ćutanja za sve odluke koje smo u kasne sate čvrsto doneli i onda se nikada nisu desile jer je svanuo novi dan. Ako ne promeniš mišljenje kada se promene okolnosti, nisi principijelan, glup si. U teoriji druga šansa znači da si naučio nešto iz svojih grešaka i vratio si se da popraviš stvari,

u praksi znači da nisi naučio ništa i vratio si se da dokusuriš i ono što nisi. Valjda je to tako kod nas koji smo ono godište kojem nije trebalo versko i građansko vaspitanje, jer smo imali kućno.

Prilično lako je biti odrastao. Stalno si umoran i onda ideš okolo i svima govoriš kako si umoran i onda oni tebi kažu kako su oni isto umorni. Što pre shvatiš svoju nebitnost u ogromnom svemiru, brže podstakneš bitnost u svom malom životu. Gluposti ostavim sa strane. Pa i ja sednem tamo.

Nekada sam i čvrsto verovala da ne postoji ništa što jedan razgovor ne može da reši, a onda sam upoznala ljude koji su me naučili da ni u šta ne verujem čvrsto. Kad sa ramena skineš teret tuđih očekivanja, na tom mestu izrastu krila. Ljudi kad gledaju fotografiju ili odraz u ogledalu prvo gledaju sebe. Zašto bi bilo drugačije u nekim drugim situacijama?

Eto, naiđu tako vremena pa mi ‘ladno kad ne obujem čarape. Hladnoća čini čoveka racionalnim, a kome to treba?! I da ne zaboravim, uvek na ulici morate gledati kuda idete jer nikad se ne zna kada ćete naleteti na mene koja ne gledam. Ko se privukȏ, privukȏ se. Ja ne mogu više da zračim.

P. S. Što si stariji sve je jasnije koliko je bitno iz kakve je kuće i ne pitaju Crnogorci džabe prvo za prezime pa za ime.

Nataša ANDRIĆ

Komentari