Prije sam mislila da odrasli ljudi zapravo znaju šta rade. Sad sam i ja odrasla i mogu vam reći, svi samo improvizujemo

Napolju je minus osam, čini se kao da je minus petnaest, a pod jorganom je taman. Sanjala sam moju pokojnu babu. Pitam je: „Baba, zašto te uvek sanjam za praznike?“ Kaže ona: „Zato što samo ti i ja umemo da na određeni način razvijamo kore“. Rekoh: „Aha, pa ima smisla“. I to vam je tako sa snovima.

Evo me, postala sam moja baba. U vunenom prsluku ’ranim živinu i čekam neke opskurne drugare da dođu na raku (ne od grob, već od rakija), pa da bistrimo politiku. Dođosmo tako i do zaključka: Dobrodošli u novi srednji vek u kojem vredi samo jedno pravilo – Ko je jači, taj i tlači.

Juče u prigradskom autobusu žena sa otvorenim kišobranom manevriše između sedišta. Nudimo joj pomoć da zatvori kišobran, a ona uporno odbija, kaže: „Ne, ne, ne može da se zatvori, ali još nije za bacanje. Čujem ekonomskog tigra kako kaže: „Rrrrhoarrr!“, ali hoću da verujem da je gospođa jednostavno osobenjak. I opet iznova razmišljam koliko je ljudskom društvu potrebno nešto kao Kardov Govornik za mrtve. Čovek nikada neće spoznati koliko je zemlja teška, čak i kada bude na njemu. Nadu je potrebno, nositi tiho, da je neko ne čuje i ne slomi.

Nego, da razgalimo srca junačka uz Smak i Crossroads. Točak mi je tu bolji od Kleptona, a Pera Džo je najjači belac na usnoj harmonici i… kad to Srbija nije bila svet? Kad naučiš da živiš posle života koji te nije ni sreo, onda možeš da stvaraš, gajiš i gradiš slobodom svako udisaja. I neočekivano postane moguće. Postoji mir u ovakvim trenucima koji jednostavno znaju kako da te zadrže u sebi.

Znaš šta, mama? Hajde ti malo sedi, podigni noge na tabure… Mi ćemo ti skuvati čaj (dodaćemo i malo ruma), ti odmori. Mi ćemo preuzeti ostatak dana. Osećaj kad je kuća pod konac i konačno sedneš uz kafu poseban je nivo unutrašnjeg mira. Pre sam mislila da odrasli ljudi zapravo znaju šta rade. Sad sam i ja odrasla i mogu vam reći, svi samo improvizujemo. Život postaje dosta lepši kad se odbace stari preziri i iluzije o savršenoj slobodi. Vreme je da prestanemo umirati pre vremena.

Vaistinu se preporodi.

P.S. Grlim mislima sve one koje ne mogu rukama.

Nataša ANDRIĆ

Nikad ne znaš iz kojeg će budžaka da iskoči sreća, kao haljina iz ormara, možda bijela, možda crvena

Pozvala me drugarica na, kaže, zdrav doručak. Napravila je piticu od ovsenih pahuljica, bruskete sa spanaćem, avokado… I uporno mi govori: „Vidiš kako može bez tradicionalnih namirnica, a da bude ukusno“. A meni u glavi samo babina popara.

Malo se priča o popari. Narodno jelo, domaćinsko. I ne, nije jeftino, kako kaže moja kona. Truda je vredno. Drži sitim i telo i dušu. A ona se gnuša popare… Mene podseća na babine vredne ruke, na polja blagorodne pšenice, na cik zore u štali… Ona to ne može da zna. Džaba joj svih avokada i smutija. Rad na sebi ume da bude težak i prljav. Ali drži obraz čistim.

Čaša je na ivici stola, koja prelama svetlost, a oko nje se igraju unuci moje druge. Čaša je nepomična, prepuštena slučaju. Kako se oseća dok poskakuje od dečijeg nemira, ne znam, ali slutim dok držim lepu reč u grlu. I, naravno da se desilo. Ko sam ja da ne oprostim i šta uopšte da opraštam? Svima nam je sve već oprošteno. Pa i Đura je oprostio što je tukao.

Mnoge patnje u životu mogu da se ponove, jer teške situacije se često događaju… Jedino patnja zbog ljubavi, ne ponavlja se nikad. To kad jednom preboliš, ostaje nauk i imunitet za sva vremena.

Kad se umorim od dešifrovanja, uzmem žicu, a žica je čudo živo. Ko pronađe žicu, našao je i začkoljicu. Žica spaja dva uveta kad nemaš mozga, prati gudalo, žica je i licna od osigurača, žica provodi struju, a gde je provod tu su i zvezdice i žurka, a gde je žurka … ja sam u uglu kod šanka.

Nikad ne znaš iz kojeg će budžaka da iskoči sreća, kao haljina iz ormara, možda bela, možda crvena. Ako ste mrtvi, samo malo vaskrsnite.

Evo sad ću kao moja baba, prebrojati novce, odvojiti za decu i unuka, pa ostatak presaviti, metnuti gumicu, pa u brushalter… e tako.

Kažu da treba pisati bar petnaest minuta dnevno. Papir i olovka, nikakvo kuckanje. Pisani tekst. Tada se mozak aktivira, jer istovremeno kontroliše motoričke sposobnosti, prostorno rezonovanje i kodira memoriju. Pišite nešto i sačuvajte mozak, trebaće vam.

I tako, ode još jedna godina, niko ne zna gde a svi je ispraćamo, čekamo neku novu koja uvek obeća da će biti bolja.

Mmmm, kakvu sam poparu spremila, sa kajmakom i prevrelim sirom… ’Ajte ovamo!

P.S. Želim da se vratim sebi. Tiho. Bez buke. Bez analize. Bez krivice.

Nataša ANDRIĆ

Nema opravdanja praviti ni od čega nešto, zar ne, čak ni kada je previše ničega

Kako najavljuju, dolazi “strašna“ zima, čak će i sneg da pada. Kao da se zima desila u nevreme. Najave su takve kao da ćemo svi da pomremo. Čuje se fijukanje vetra kojem ne mogu da se posvetim koliko zaslužuje. Jutro prolazi bez objašnjenja. I ja s njim.

Šta je trebalo, a šta nije, moja omiljena tema za razmišljanje u pet ujutru. Postalo je malo mučno, koliko u ovom ludom vremenu  imamo životnih učitelja, psihologa, belih magova, vidovnjaka… I kojeg god da odabereš, reći će ti da imaš problem i da samo oni mogu da ti pomognu da ga rešiš. Polako s tim, ponešto prođe i samo… Čuvajte se. Pričamo, ali ono najvažnije sedi među nama i ćuti. Plakala bih da imam vremena.

Sedim, pijem kafu i gledam kako jedna vrana preleće sa krova na krov. Izgleda da meditiram. I to radim vrlo strpljivo. Strpljenje nije samo čekanje da se nešto desi, već sposobnost da ostaneš smiren dok gradiš ono što još nije vidljivo. Ćutim i zaboli me grlo, a ne boli me nešto što koristim, trepavice ili ramena o koja kačim torbe i prazne dane, i uspomene koje sam izmislila.

Sve što vredi traži vreme, tišinu i dosledan trud bez publike. Sećate li se kako je bilo nekada. U jednu posudu odvojite žumanca i dvesta grama šećera, polako dodajte mleko, brašno, vilinski prah star  milion godina i mutite dok ne vidite pokojnu babu… i tako ispecite dvadeset i pet kora. A ne kao danas: u trista grama mlevenog keksa ubacite jedan margarin…

Nova godina je nadomak, pa u skladu sa tim i vreme da se piše Deda Mrazu. Među podsetnicima zimskih obaveza ponegde sebi, blago i bez pritiska, dodam: „Ako hoćeš“. Kažu da Deda Mraz živi u Laponiji i to nije samo priča za decu. U finskom gradu Rovaniemi nalazi se njegovo zvanično selo smešteno u Arktičkom krugu. Laponija izgleda kao bajka. Zimi tamo vlada polarna noć, a nebo osvetljava Aurora Borealis. I da ne zaboravim, poštanski broj Deda Mraza je 96930.

Mrkli je dan. Najteži deo decembra je prošao. Kraj godine, a ja negde u sredini… Do kraja, ostalo je samo hodočašće. Dugo nisam mogla da se otrgnem od pomisli, da je nekad ranije čak i tuga bila lepša. Sada motrim i senkom prekrivam prostor, zaklanjam komadić pod suncem. Nema opravdanja praviti ni od čega nešto, zar ne, čak ni kada je previše ničega.

Pazim šta pišem, možda oživi.

P. S. Opustite se, sve ide po planu… Samo ne po našem.

Nataša ANDRIĆ