Trideset godina posle: Početak dugog i teškog oslobađanja ili novih trideset godina mafiokratije

Priznajem, i meni samom se, u prvom momentu, pre nekoliko sedmica, kada sam o tome prvi put počeo da razmišljam, veliki prelom iz naslova i podnaslova ovog teksta, učinio kao pomalo preteran. Što sam više o tome razmišljao, međutim, sve više sam se uveravao, da ovde nikakvog preterivanja nema. O tome govore ne jedan nego tri krupna, zapravo najkrupnija strukturna faktora; prvi, unutrašnji, tiče se nedoraslosti odnosno nedovoljnosti kvaliteta tridesetoavgustovske alternative; drugi, takođe unutrašnji, tiče se smene generacija, koja se, isto tako, mada manje primećeno, odvija u poslednjih nekoliko godina; i treći, koji je globalni, ili, bolje, glokalni, dakle istovremeno globalni i lokalni, to jest istovremeno unutrašnji i spoljni, i, kao takav, najznačajniji.

Ali da krenemo redom. Najpre, kvalitet tridesetoavgustovske alternative. Ovo je bilo i ostalo najvidljivije, ali i najbolnije. Pre oko godinu, u jednoj televizijskoj debati, izneo sam procenu, da je, u prvoj godini i nešto nakon smene do tada trideset godina nesmenjive vlasti, sedamdeset do devedeset procenata ponašanja nove vlasti, nažalost, samo ponavljanje istosti stare vlasti. Turbulencije i haotizacije sa četrdesetdrugom i četrdesettrećom vladom, ovom drugom sada još i u „beskonačnom“ tehničkom mandatu, kao i izvesni predsednički, te neizvesni, vanredni ili redovni parlamentarni izbori, koji su usledili, ovu sumornu procenu, samo su potvrdili.

Podizanje svesti, samosvesti i samokritičnosti kod alternative, prvi je korak, koji ona sama mora da napravi, ukoliko zaista hoće da poslednje dve-tri godine ostanu početak dugog i teškog oslobađanja, a ne početak novih trideset godina propadanja. Ali je ovde i najveći problem. Svest, samosvest i samokritičnost, najdeficitarnije su robe u današnjoj Crnoj Gori, i šire. I to ne samo kod nove vlasti, nego i kod najvećeg dela takozvanog nevladinog sektora, koji se sav uzneo i izgubio u dogmatskom mehuru novog evro-atlantskog božanstva. O ovome nešto više u nastavku ovog teksta. A ovde, još samo to, da i sam ovaj tekst, treba razumeti, kao jednu vrstu samokritičnosti njegovog autora, i kao neku vrstu poziva drugima, da učine isto ili slično.

Za razumevanje i praćenje našeg velikog preloma, drugi od tri na početku navedena faktora, manje je primećen, ali nije manje značajan. U sociologiji, generacija kao takva, odnosi se na oko trideset bio-socijalno najproduktivnijih godina, onih otprilike između dvadeset i nešto, i pedeset i nešto godina života. Još značajnije, generacija, a ne nešto duže ili veće, kao istorija ili čovečanstvo, predstavlja vreme i mesto učenja i čuvanja naučenog. Jedino ovim se može objasniti toliko često ponavljanje istih grešaka u samo sto ili više godina modernog čoveka. Naravno i u današnjoj Crnoj Gori. Upravo u poslednjih nekoliko godina, uz sve ostalo, kod nas se događa i smena generacija. Najkraći rezime ove smene, međutim, nije nimalo ohrabrujući. Stari, koji su vladali poslednjih trideset godina, odlaze, novi dolaze. Ali sa ovim drugim dolaze i novi razlozi za zabrinutost. Zbog njihovog velikog i opasnog disbalansa. Manjka iskustva i viška vlastoljublja. Čast izuzecima, ali većina dolazećih novih, previše liči na odlazeće stare. „Mlade, lepe i pametne“, kako su ovi drugi, sami sebe, ovako „skromno“ i „samozatajno“, nazivali pre trideset godina.

Za razumevanje i praćenje velikog preloma iz naslova ovog teksta, ipak je najznačajniji treći od tri na početku navedena faktora. Onaj glokalni, dakle istovremeno globalni i lokalni faktor. Koji je, opet, i sam složen od najmanje tri posebna sloja ili elementa; prvog, koji je ideološki, te kojeg ovde, na samom početku, možemo da najavimo kao Veliki mehur; drugog, koji je geopolitički, kojeg možemo da najavimo kao Negativnu hemiju; i trećeg, koji je toliko politički, da to već i sama njegova najkraća najava, NATO kao domaća batina, jasno nagoveštava.

Ali da i ovde krenemo redom. Najpre, Veliki mehur. Da mi je neko pre trideset godina rekao, da će još za mog života, u nebo da se vine jedna nova fantazija, dogma i ideologija, koja će po svojoj fantastičnosti, ali nažalost i efikasnosti, da nadmaši onu takozvanu socijalističku, koja je obeležila moju mladost, ne bih mu verovao, ali se to, evo, ipak dogodilo. To je ovaj veliki i sveprisutni dogmatski i ideološki mehur novog evro-atlantskog božanstva, koji je toliko snažno uzeo pod svoje, ne samo najveći deo stare i nove vlasti, nego i najveći deo takozvanog nevladinog sektora. Pa od njegovih otrovnih „maligniteta“, isparenja i para, ne može ni da se diše, a kamoli misli.

Ali je to i prava svrha odnosno funkcija ovog kao i svakog drugog velikog ideološkog mehura. Da od njega ne može da se diše i misli. Da od njegove rigidne crno-bele dogmatike ne može da se vidi realnost koja je mnogo kompleksnija. Koja se razvija u poslednjih trideset godina a ne samo u poslednjih godinu dana. To je negativna hemija iz gornje najave. Ili, konkretnije, razvijenije i preciznije, to je tridesetogodišnja posthladnoratovska negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i Zapada/SAD/NATO. Čija je najveća žrtva danas Ukrajina, sutra, potencijalno, Evropa i čitav svet.

Treći najavljeni sloj ili element, NATO kao domaća politička batina, razotkriva stvar do kraja. Da se u Crnoj Gori danas NATO ne koristi kao međunarodni bezbednosni sistem za zaštitu zemlje i stanovništva od spoljnih pretnji, nego kao politička batina za unutrašnju političku (zlo)upotrebu, pomoću koje se crnogorska mafiokratija, sa svojim brojnim političkim subjektima, obračunava sa svojim unutrašnjim političkim protivnicima, to ne vide samo oni koji to ne žele da vide. Da još uvek postoji politički paket, koji može da obezbedi istovremeno produžavanje borbe protiv domaće mafiokratije, uz puno poštovanje međunarodnih obaveza, uključiv i obaveze Crne Gore u NATO-u, isto tako. I na kraju, jasno je da sve ovo, što (zlo)čini crnogorska mafiokratija, na srednji, a posebno na dugi rok, ne može biti dobro, čak ni za veliki NATO. O našoj maloj i jedinoj, da i ne govorimo.

Bilo kako bilo, sva tri gornja sloja, elementa i faktora, ne samo da opravdavaju veliki prelom iz naslova i podnaslova ovog teksta, nego istovremeno i najozbiljnije upozoravaju. Da su u ovom momentu, izgledi za onu lošiju opciju, naime za novih trideset godina mafiokratije, značajno veći, možda čak (da i ovde upotrebim gornju kvantifikaciju) i čitavih sedamdeset do devedeset procenata verovatnoće, nego što su izgledi za onu bolju opciju. Pri čemu, i to treba jasno istaći, ovo upozorenje nikako ne treba da se shvati kao razlog za politički očaj i depresiju. Naprotiv. Za to je najmanje dva dobra razloga. Prvo, ni deset do trideset procenata verovatnoće, za nastavak započetog dugog i teškog oslobađanja, nije malo, i, ukoliko se dobro iskoriste, mogu brzo da narastu na više, pa i na mnogo više. I drugo, ne malu verovatnoću za novih trideset godina mafiokratije, najbolje je doživeti kao „uspaničenu maštu“ Hane Arent. Stvarno, pomislite samo, još trideset godina ovog. Može li biti većeg i jačeg motiva za produženu antimafiokratsku akciju, otpor i borbu.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Da je njegova mafiokratija glavni problem Crne Gore

Samo u poslednjih nekoliko meseci, najmanje tri krupne neustavnosti, odlaganje lokalnih izbora u četrnaest opština, gerimendering Zete, i odbijanje šefa države da izbornoj parlamentarnoj većini i Miodragu Lekiću poveri mandat za sastav nove, četrdeset četvrte Vlade, prošle su u mirnoj atmosferi. A onda je, upravo ovih dana, osporavanje ustavnosti Zakona o izmenama i dopunama Zakona o predsedniku države, kojim rečena većina samo pokušava da otkloni treću od navedenih neustavnosti, dobilo oblik prave provale buke i besa, i pretnji unutrašnjim nasiljem, „na ovaj ili onaj način“, pa i „puškama“, ako zatreba.

U ovakvoj atmosferi, pravo odlazi u drugi plan, ali neka ipak ostane zabeleženo, da se autor ove kolumne ne slaže sa sve brojnijim horom onih koji tvrde da je rečeni zakon neustavan. Zbog toga što on ne krši nijednu ustavnu normu, nego u odnosu na ove deluje samo sprovedbeno. I to od strane izborne parlamentarne većine, koja u parlamentarnom sistemu, kakav je i u Crnoj Gori, ima nesporno veću sistemsku snagu, od sistemski slabog predsednika države.

Što su u onom horu najbrojniji DPS i sateliti, ne iznenađuje. Ali se to ne može reći i za dve druge političke pojave. Najpre, to se ne može reći za neke još uvek male, ali ne i beznačajne, prve pukotine, u parlamentarnom, pa i Vladinom delu, tridesetoavgustovske većine. A zatim, to se još manje može reći za skoro potpuni konsenzus nevladinog sektora, pa i onih njegovih najkredibilnijih delova, oko toga da rečeni zakon jeste kršenje Ustava.

Ali sa zaključcima ne treba žuriti. Aktuelno slaganje, čak i najkredibilnijih delova nevladinog sektora, sa DPS-om i satelitima, oko navodne neustavnosti notornog zakona, nije nikakav znak njihovog suštinskog približavanja, nego je samo koincidencija, sa dubljim, čak mnogo dubljim razlogom. Najkraće ime tog razloga jeste takozvani međunarodni faktor. Zapad, SAD, EU, NATO. Posebno SAD i NATO. Ili, preciznije, negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i SAD/NATO-a u poslednjih trideset godina. Čija je najveća aktuelna žrtva Ukrajina, a u budućnosti, potencijalno, i Rusija, EU i čitav svet. O našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo.

Da je glavni problem Crne Gore njen vrhovnik odnosno njegova mafiokratija, najbolje znaju upravo Zapad i SAD. Jer su ga kao takvog koristili kao svoj glavni politički alat za NATO i ostalo u poslednjih dvadeset godina. A pre dve godine  prvi put su mu to i javno rekli. Kada su ga vratili sa onog puta ka „šumama“. Ali je 2022. došla agresija Putinove Rusije na Ukrajinu. Koja je našem vrhovniku, kod njegovih gospodara na Zapadu, očigledno povratila privilegovani status. I ćutanje o njemu i njegovoj mafiokratiji kao našem glavnom problemu.

U tome je sva suština ovog neobičnog konsenzusa između DPS-a, nevladinog sektora i službenog Zapada, oko navodne neustavnosti Zakona o predsedniku. Radi još šireg, dubljeg i boljeg razumevanja, međutim, aktuelni spor oko četrdeset četvrte, valja posmatrati u dubinskom kontinuitetu, sa sličnim sporovima i sudbinama četrdeset druge i četrdese ttreće Vlade. A u ovoj i ovakvoj, produženoj i produbljenoj perspektivi, jasno se vidi. Geopolitika Zapada, SAD-a i NATO-a, u onoj njenoj negativnoj hemiji i koprodukciji sa Putinovom Rusijom, glavni je skriveni problem ove tri vlade. Pa i kada to uključuje najgrublje gaženje po jednakopravnosti građana oko trećine takozvanog prosrpskog biračkog tela. Koje, gabrijeleskobarovski rečeno, ne može biti njihov partner. A ovo gaženje mnogo je teži oblik kršenja Ustava nego što bi to bio i onaj zakon, čak i kada bi stvarno bio neustavan. Ali se o ovom gaženju zaglušujuće ćuti. Čak i u, inače, za ljudska prava, veoma osetljivom nevladinom sektoru.

Milan POPOVIĆ

Komentari

U Bermudskom trouglu imperije SAD, mafiokratije DPS, i jezička URA

Samo u nekoliko meseci ove godine, Vrhovnik naše male i jedine izveo je dva a ne samo jedan državni udar, prvi krajem aprila, kada je (sa)učestvovao u formiranju takozvane manjinske a zapravo daljinske vlade i njene neizborne odnosno protivustavne parlamentarne većine, i drugi, ovih dana, krajem septembra, kada, evo, već intenzivno (sa)učestvuje u još jednom gaženju ustava, blokiranju izbora nove vlade i povratka njene izborne odnosno ustavne parlamentarne većine. Na taj način, pretnja haosa i nasilja u našoj maloj i jedinoj, dnevno, eksponencijalno i opasno se uvećava. A broj otvorenih i spornih ustavnopravnih i političkih pitanja, dnevno umnožava. I traži urgentno rešavanje.

Uprkos tome, ova kolumna se ovim pitanjima neće baviti, nego će ih ostaviti za neku sledeću priliku. I to zbog toga što u našoj maloj i jedinoj o ovim pitanjima postoji kolika tolika javna svest i debata. A istovremeno, zapravo već pune dve godine, postoji, razvija se i metastazira, jedna stvar koja je najdublji izvor svih ovih problema i pitanja, a koja je do današnjeg dana ostala potpuno, ili skoro potpuno nepremećena. Toj stvari posvećena je današnja kolumna.

Stvar je stavljena u sam naslov i podnaslom ovog teksta. Kratko, jasno i precizno. Da tome skoro ništa ne bi moralo da se doda. Pa ipak, zbog one male, veoma male primećenosti, evo i kratkog podsećanja i preciziranja. Ono što je krajem 2020. izgledalo kao čudo neviđeno, danas je već dva puta viđeno. Tri negativna subjekta iz podnaslova ovog teksta, već dve godine, Crnu Goru drže u stanju ne samo protivustavnog, nego i krajnje neprihvatljivog, anahronog i anticivilizacijskog stanja aparthejda. U kojem oko trećina biračkog tela Crne Gore, koja se uobičajeno kvalifikuje kao prosrpska, nema čak ni elementarno, ustavno i demokratsko, jednako pravo glasa, samo zbog toga što je prvi, jedini vanjski od tri zamračena aparthejdska subjekta iz podnaslova ovog teksta, bez uvijanja naredio, a druga dva, domaća subjekta su nemo i koristoljubivo prihvatili, da partije za koje je taj deo biračkog tela na poslednjim izborima glasao, ne mogu biti njihovi „partneri“.

O stepenu aktuelne nemoći, razorenosti i oslabljenosti crnogorskog društva, najbolje svedoči činjenica da se na prste jedne ruke mogu nabrojati oni koji su u našoj maloj i jedinoj, ali i u regionu i šire, uopšte primetili, a onda i kritikovali ovaj naš mali i nesrećni dvogodišnji aparthejd. Miodrag Lekić i Ratka Jovanović Vukotić. I Žarko Puhovski. I autor ove kolumne. Koji, kao Crnogorac i indipendist od 1991, smatra da ima razlog više, a ne manje, da protiv ove velike nepravde, koja pogađa oko trećinu njegovih takozvanih prosrpskih sugrađana, podigne glas protesta. Jer zna da ovo nije samo teška nepravda za one koje u ovom momentu pogađa, nego, ukoliko potraje, potencijalno, i opasno bure baruta za našu celu malu i jedinu.

Ali smo srećom još uvek svi na vreme. Aparthejd o kojem je u ovom tekstu reč, još uvek je prilično mlad, nestabilan i divalj. Otrovni plod sive zone i konjunkture. Međunarodne geopolitike i realpolitike. I domaće kratkovidosti i omraze. Ovaj tekst ima za svrhu upravo širenje svesti o svemu ovome. I što skorije demontiranje i odbacivanje ovog nesrećnog bastarda kakvog ne pamti novija istorija Crne Gore. Uz uveravanje međunarodnih, zapadnih i NATO partnera, da demokratske snage u Crnoj Gori, njihova izborna većina i četrdeset četvrta vlada Miodraga Lekića, imaju dovoljno snage, znanja i volje da svoje međunarodne, pa i evroatlantske i NATO obaveze ispunjavaju bez pribegavanja bilo kakvom malom, prljavom aparthejdu, kakav je ovaj koji ovih dana puni dve godine. Te koji, kao takav, na nešto duži rok, nije dobar ni za pomenute i druge važne međunarodne adrese.

Milan POPOVIĆ

Komentari