Dvije najbolje i dvije najgore stvari u našoj maloj i jedinoj u posljednjih trideset sedam godina

Svaki izbor je delom subjektivan, delom objektivan. Tako je i sa izborom koji donosi ova kolumna. Pri tome, skrećem pažnju samo na dve važne činjenice. Prvo, autor ove kolumne je već sedamdeset jedan plus, dakle dugo i dobro pamti. I drugo, ovaj izbor napravljen je pod neposrednim uticajem velikih ubrzavanja i zgušnjavanja vremena, koja su se dogodila u poslednjih nekoliko godina i meseci.

Počeću sa dve najbolje stvari. Dve najbolje stvari, koje su se u poslednjih trideset sedam godina, od prvih obnovljenih višestranačkih izbora do danas, 1990 – 2027. dogodile u Crnoj Gori, jesu dva političko-pravna akta Skupštine Crne Gore, i to Rezolucija o građanskom miru, doneta i bukvalno pod bombama NATO pakta, 26. marta 1999. i Sporazum o promenama Ustava i integraciji Crne Gore u EU, usvojen 7. jula 2026.

I Rezolucija iz 1999. i Sporazum iz 2026. doneti su konsenzusom (skoro) svih subjekata i poslanika Skupštine Crne Gore, a to se, u našoj, vekovima šizmatičnoj, ali maloj i jedinoj, u tako značajnim stvarima, toliko retko događa. Zbog toga, ovaj svoj izbor, opširnije neću obrazlagati.

Možda još samo jedno malo potpitanje. Zar antiratni indipendizam 1990-ih, krunisan obnovom državne nezavisnosti 21. maja 2006. nije zaslužio da se nađe ispred, ili makar zajedno sa dva navedena akta Skupštine Crne Gore? Naravno da je zaslužio. Ali, da bi došao na sam vrh, mora da ispuni još jedan uslov. Unutrašnji konsenzus. Kojeg negativna hemija i koprodukcija dve mafiokratije, one Mila Đukanovića, i one Aleksandra Vučića, još uvek onemogućavaju. A do kada će tako, još uvek ne znamo.

A dve najgore stvari u Crnoj Gori, u poslednjih trideset sedam godina, nadovezuju se upravo na ovo poslednje. Prva najgora stvar je činjenica, da je u najgorim, ratnim 1990-im, većina u našoj maloj i jedinoj, fanatično sledila najgore, Slobodana Miloševića i njemu slične. Druga najgora stvar je činjenica, da jedan deo naših, najgore u regionu i svetu, sledi i dan danas. U regionu, dve rečene mafiokratije, u svetu, Donalda Trampa, globalizovanog Slobodana Miloševića. Kakav izbor. Uvek sa najgorima. Samo zbog toga što su najgori često i najmoćniji.

Srećom, istorija nikada nije, ni samo ponavljanje, ni samo promena, nego uvek neka njihova složena kombinacija. U našoj tridesetsedmogodišnjoj priči, ponavljanje je podrška najmoćnijima i najgorima. A šta je promena, i kakva, na bolje, ili na gore?

Odgovor na ovo pitanje ima dva različita, mada povezana elementa. Prvi se tiče naše male i jedine, drugi čitavog sveta. Kada je reč o našoj maloj i jedinoj, tu stvari stoje bolje nego što su stojale pre trideset godina. Zbog toga što, uprkos svemu, sledbenika najgorih, u našoj maloj i jedinoj, danas, 2027, ipak, ima manje, čak mnogo manje, nego što ih je bilo paklenih 1990-ih. Imajući na umu onaj (skoro) konsenzus, onih 71, od 74 prisutnih, od ukupno 81 poslanika Skupštine Crne Gore, onog istorijskog Sporazuma, od 7. jula 2026, sledbenici najgorih su danas, kod nas, pre egzotična manjina, nego ozbiljna politička snaga.

No, da li će tako i ostati, u današnjem, sve više globalizovanom svetu, više zavisi od ovog sveta, nego od naše male i jedine. A u ovom svetu stvari ne stoje najbolje. Na samoj polovini drugog mandata, najgoreg ikada presednika SAD, onog našeg i svetskog, globalizovanog Slobodana Milioševića, Donalda Trampa dakle, stvari su i dalje krajnje neizvesne i otvorene. Za novi fašizam. I za nuklearno-ekološku apokalipsu. Za našu malu i jedinu. I za čitav svet. A to je valjda dovoljan razlog. Za produženi otpor i borbu do kraja. Za spas naše male i jedine i spas čitavog sveta.

Milan POPOVIĆ

I leptir Ilje Prigožina. Još jedan dobar razlog za ulazak u EU

Sve do skoro, svoju ideju i predlog, da Crna Gora formira koncentracionu vladu, za ulazak u EU, najvećim delom, temeljio sam, na činjenici da je upravo ulazak Crne Gore u EU, jedan od retkih, uz to još i dvotrećinskih, i već godinama dosta stabilnih, unutrašnjih konsenzusa u našoj maloj i jedinoj. Od početka drugog mandata predsednika SAD Donalda Trampa 2025., međutim, ovom, pre svega, unutrašnjem, dodajem još jedan, vanjski razlog.

Reč je o ekstremnoj i vrtoglavoj destabilizaciji i haotizaciji svetskog sistema, koja je sa ovim mandatom usledila. Što mene, u načelu, spoznajno i intelektualno, nije iznenadilo, jer sam, kao učenik Imanuela Volerstina i Ilje Prigožina, za mogućnost odnosno verovatnoću njenog nastupanja, već dugo znao, ali me je njena spektakularna trampistička premijera, psihološki, ipak, iznenadila.

Što mi se već dešavalo. Na primer i sa raspadom Jugoslavije 1989-1991. Sećam se, i taj raspad sam, u tekstovima koji su mu prethodili, čak i nekoliko godina pre njegovog nastupanja, analitički, bio predvideo, ali me je samo njegovo nastupanje, isto tako, psihološki, iznenadilo. Valjda, ovo sam sebi kasnije tako tumačio, zbog neke neobične razlike, koja postoji između intelektualne spoznaje i životne psihologije.

Ali, da se vratim aktuelnom, trampističkom raspadu, osamdesetogodišnjeg međunarodnog sistema, uspostavljenog odmah posle Drugog svetskog rata. Za njegovo razumevanje, zainteresovane moram još jednom da uputim na teoriju haosa Ilje Prigožina. Koja polazi od krucijalne razlike između ravnotežnih stanja sistema, u kojima važe zakoni njutnovske fizike, i stanja sistema koja su daleko od ravnoteže, u kojima važe zakoni nove, postnjutnovske fizike.

Po Ilji Prigožinu, naš svet već živi u postnjutnovskim vremenima, samo što toga još uvek nije svestan, pa zbog toga još uvek pluta u haosu. U borislavpekićevskim vremenima čuda. Ili, kako to slikovito kaže, čuvena metafora pokreta leptirovih krila samog Ilje Prigožina, u vremenima i stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže, u kojima čak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu, može da izazove zemljotres u Los Anđelesu.

A ovakva haotična i poluhaotična stanja sveta, trajaće još najmanje nekoliko decenija. Kao takva, ona će sve više biti izazov, kako se to danas eufemistički kaže, čak i za najveće entitete i sile ovog sveta. O onim drugim, pa i o našoj maloj i jedinoj, da i ne govorimo. Zbog toga će, posebno za ove druge, pa i za nas, integrisanje u veće, demokratske i prijateljske entitete, biti od najveće moguće važnosti. Čak i za puki opstanak. I to je glavni vanjski razlog za ulazak Crne Gore u EU.

Da li sve ovo znači da je EU megaentitet bez nedostatka i mane? Naravno da ne. Ovi nedostaci i mane dovoljno su poznati, pa ih ovde neću ponavljati. A da li to znači da EU, za sve svoje, pa i za Crnu Goru, obezbeđuje apsolutnu zaštitu i bezbednost? Naravno da ne ni to. Zbog čega? Pa pre svega zbog toga što se ona postnjutnovska pretnja haotičnih i poluhaotičnih stanja sistema, koja su daleko od ravnoteže, nadvija i nad najvećim, a ne samo nad malim i nejakim entitetima. Pa se nadvija i nad EU. Tako da, u narednih par decenija, može da dođe u pitanje, ne samo demokratija, nego i sam opstanak EU.

Pa zbog čega onda uopšte ulazak Crne Gore u EU? Odgovor je sasvim jednostavan. Zbog toga što je, od svih spoljnopolitičkih, globalnih i civilizacijskih opcija, koje su danas pred nama, EU, za našu malu i jedinu, najbolja. Ili, to može i tako da se kaže, sa najmanje loših i najviše dobrih strana. I sa najviše izgleda za dalji pozitivni razvoj. I za najbolji mogući izlazak iz opasnih haotičnih i poluhaotičnih stanja.

Milan POPOVIĆ

I leptir Ilje Prigožina

Osoba iz naslova ove kolumne, svakoga dana, na sebi svojstven, spektakularan način, pokreće i jedno staro, čak prastaro pitanje. O ulozi pojedinca/ličnosti u istoriji/sistemu. Pre nego ovo pitanje stavimo u jedan relativno novi okvir, međutim, podsetimo još i na ona dva para starih i poznatih odgovora na to pitanje, naime da ta uloga, u načelu govoreći, može biti velika ili mala, kao i pozitivna ili negativna.

Relativno novi okvir je onaj, na koji nas je, još pre oko pola veka, uputio Ilja Prigožin, jedan od najvećih naučnika našeg vremena, dobitnik Nobelove nagrade za fizičku hemiju 1977. I to tako, što je uveo razlikovanje između ravnotežnih stanja sistema i stanja sistema koja su daleko od ravnoteže. I dok u onim prvim važe poznati zakoni njutnovske fizike, u ovim drugim počinju da važe zakoni postnjutnovske fizike. Ali tek nakon izvesnog vremena haosa.

Ilja Prigožin je za ova vremena znao, i na njih upozoravao, još pre oko pola veka. Najveći broj dvorskih naučnika i mejnstrimera, međutim, oči je počeo da otvara, tek nakon početka drugog mandata Donalda Trampa, 2025. Sa velikim zakašnjenjem, i sporo, veoma sporo. Pa ipak, danas, čak i najveći broj njih zna, da današnji svet već živi u jednom novom, multipolarnom i opasnom međunarodnom haosu.

Ali većina dvorskih još uvek ne shvata da ovo stanje nije nimalo slučajno i kratkotrajno, nego prigožijanski uslovljeno i dugotrajno. I unikatno. O ovoj unikatnosti najslikovitije i najbolje govori, sada već proslavljena metafora leptira Ilje Prigožina. Koja kaže, da, u ovom novom, sve više haotičnom, postnjutnovskom stanju sistema, koje je daleko od ravnoteže, čak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu, može da izazove zemljotres u Los Anđelesu.

Sada možemo da se vratimo našem antijunaku, Donaldu Trampu. Ona dva para starih i poznatih odgovora sa početka ovog teksta, o ulozi pojedinca/ličnosti, pa i našeg antijunaka, u istoriji/sistemu, u načelu govoreći, i dalje važe. Samo što je amplituda ovih odgovora, naime i onoga velika-mala, i onoga pozitivna-negativna, u novom, prigožijanskom stanju sveta, veoma, veoma uvećana.

A ovo potonje izlazi iz domena ovolikog ili onolikog i koliko god velikog kvantiteta, i prelazi u domen jednog sasvim novog kvaliteta. Koji može biti i onaj najgori mogući. Nuklearno-ekološki smak sveta. Zbog toga što čovek kao vrsta, od 1945,  prvi put u svojoj istoriji, ima i tu mogućnost. Pa se o toj mogućnosti mora voditi računa. I to na prvom mestu i najviše. Dakle, upravo suprotno, onome kako se to radi odnosno ne radi danas.

Pre početka prvog mandata Donalda Trampa 2017, više od dvadeset najrenomiranijih neuropsihijatara SAD, obratilo se političkoj i ukupnoj javnosti te zemlje i sveta, sa jednim, malo je reći, dramatičnim upozorenjem. Da je Donald Tramp, tada još uvek kandidat za predsednika SAD, osoba koja je psihički teško obolela, od „ekstremnog narcisizma“, i da je zbog toga, za SAD i svet, opasno, da bude izabran za presednika.

Posle samo polovine njegovog drugog mandata, ovo je danas očigledno, čak i običnim ljudima i laicima. Ali je ova osoba, upravo kao takva, veoma upotrebljiva kao alat, za sistem beskrupuloznog ultrakapitalizma, koji danas vlada.

I, samo još jedna značajna stvar. Veoma se varaju, još uvek vladajući dvorski mejnstrimeri, da treba izdržati samo još polovinu drugog mandata Donalda Trampa. I to zbog najmanje dva ozbiljna razloga. Prvo, zbog toga što je, za poslednji bljesak, onaj sveuništavajuće nuklearno-ekološke apokalipse, dovoljna jedna jedina sekunda, a kamoli dve godine, preostale druge polovine drugog mandata našeg antijunaka. I drugo, ne manje značajno, što postnjutnovska fizika, poluhaotičnog stanja sistema koje je daleko od ravnoteže, i onaj metaforički leptir Ilje Prigožina, produžavaju svoj život, i posle eventualnog mirnog odlaska sa vlasti Donalda Trampa.

Milan POPOVIĆ