Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Ograničenje trajanja mandata

Objavljeno prije

na

OD SVIH sentenci velikih umova, najdraža mi je jedna Alberta Ajnštajna. U kojoj ovaj ističe kako su samo dve stvari beskonačne. Kosmos i ljudska glupost odnosno pohlepa. I odmah zatim dodaje, kako za kosmos nije siguran. DA I MENE ne pritiska ova ista vrsta skeptičnosti spram ljudske prirode kao takve, nadležnima u Crnoj Gori bez oklevanja bih predložio, ustavni amandman za ograničenje trajanja mandata. Svima a posebno nosiocima najviših državnih funkcija. Recimo na dva uzastopna mandata od po četiri godine, te, još važnije, na četiri puta četiri odnosno šesnaest godine ukupno.

VERUJEM da nije neophodno da podrobnije izlažem razloge za ovaj predlog. Komparativne, starih demokratija, kao u SAD i Francuskoj, i novih tranzicija, onih preventivnih, kao u Kini i Kubi, i onih postrevolucionarnih, kao u Egiptu. Još više one naše, domaće. Neograničenu vlast Gospodara. Samo u potonjih vek i po, četiri takva, dva monarha i dva oligarha. O, kako bi ovde, lekovito bilo, ograničenje trajanja mandata. Uz ostalo, ovo ograničenje, stavilo bi ad akta, i neprestane špekulacije o tome, da li se naš potonji, povukao stvarno, ili samo zakratko. A makar i samo indirektno i zakasnelo, ovo isto ograničenje, rešilo bi i ono, što nije rešio, opstruirani Zakon o lustraciji.

A UKOLIKO ja ipak patim od viška one skeptičnosti, ništa zato, evo prilike za sve, navodno proreformsku vlast, prodemokratsku opoziciju i pravnički esnaf, da ovaj predlog prihvate i upute nadležnima. I tako demantuju ne samo mene nego i Alberta Ajnštajna.

(TV Vijesti)
Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Kulturni rasizam Zapada

Objavljeno prije

na

Objavio:

I lumpenrasizam u našoj maloj i jedinoj kao njegov najvulgarniji oblik

 

Opravdavajuće, mrzilačke i ubilačke ideologije postoje od kada je čoveka i čovekovog sveta a to je unazad sto do dvesta hiljada godina. (U tom pogledu više nam govori odličan film Apokalipto Mela Gibsona nego sve naivne utopije našeg vremena.) Ipak, svaka od ovih ideologija, uvek je konkretno istorijski oblikovana, konkretnim istorijskim sistemom kojem pripada. Tako i moderni rasizam. U njemu sigurno ima recikliranih komponenti iz predmodernih vremena i sistema, ali je njegov glavni izvor, snaga i funkcija, kapitalizam kao moderni polumilenijumski istorijski sistem. I Zapad kao njegov polumilenijumski, globalni i geopolitički domen.

Istorijska, strukturalna i funkcionalna sraslost modernog kapitalizma, rasizma i Zapada, ubrzano se razgolićuje u poslednjih sto godina, u kojima ovaj istorijski sistem prolazi svoju istorijsku krizu, opadanje i kraj. Po Imanuelu Volerstinu, ocu teorije svetskog sistema, to je period od početka Prvog svetskog rata početkom dvadesetog veka do sredine dvadeset prvog veka. To jasno pokazuje i ubrzana mutacija i smenjivanje rasističkih patogena ovog sistema. Tako, samo u ovih oko sto potonjih godina, ovaj patogen promenio je najmanje tri svoja glavna ubilačka soja.

Prvi je bio onaj stari, prastari, biološki rasizam ili soj, koji je, udružen sa najnaprednijim tehnologijama prve polovine dvadesetog veka, kulminirao u obliku starog fašizma. Nakon teškog poraza i kompromitacije, biološki rasizam je zamenjen drugim, socijalnim rasizmom takozvane neoliberalne ekonomije i kapitalizma u poslednjih četrdeset godina. Iako i on već prilično kompromitovan, ovaj patogen je među nama i dalje. To je ono naizgled benigno, „pobednici“ i „gubitnici“, ili, u našoj lokalnoj varijanti, „oni koji su se snašli“ i „oni koji se nisu snašli“ u takozvanoj tranziciji, što permanentno opravdava odnosno nastoji da opravda, opasno rastuću nepravednu ekonomsku i klasnu polarizaciju.

Treći je kulturni rasizam Zapada. Dok socijalni rasizam vlada kao vladajuća ideologija unutar zapadnih ali i ostalih pojedinačnih društava savremenog sveta, kulturni rasizam Zapada je vladajuća ideologija u globalnim razmerama. Opravdavajuća a kada zatreba i ubilačka funkcija socijalnog i kulturnog rasizma, to je ono što je ovim dvema vrstama rasizma zajedničko. Što, naravno, ne znači da su ova dva današnja patogena, ekskluzivni patogeni Zapada. Autor ove kolumne dugo je imao neku vrstu pozitivne predrasude o Istoku a posebno budizmu. Posle etničkih progona i nasilja nad muslimanskom manjinom Rohinja u Mijanmaru pre pet godina, neretko predvođenih i od strane lokalnih budističkih sveštenika, postao je oprezniji.

Kako god, poenta je u tome da ono što važi za Zapad, važi i za sve druge istorijske i globalne entitete, pa i za čoveka kao vrstu u celini. A to je njihova izrazita dvostrukost, ambivalencija i kontradikcija. Čovek, Zapad, Istok, to su vrhovi svetlosti i ponori tame. Pravi džekilihajdovski potencijal. I realizacija koju pokazuje i dokazuje celokupna čovekova istorija. Koja je uvek i do kraja multifaktorska i neizvesna.

Tek nakon ove uvodne, opšte i istorijske konceptualizacije, moguće je razumeti i današnju dramu Ukrajine, Evrope i sveta. Koja je i sama samo najava moguće nuklearne apokalipse čitavog sveta. Pri čemu najviše zabrinjava nedovoljna svest o samoj ovoj mogućnosti. U glavi poluludog Putina i njegovih sledbenika u Rusiji i šire, pa i u Crnoj Gori, plamti fantazija o obnovi Ruskog sveta, srednjovekovnog carstva i cara, kao alternative mrskom Zapadu. U realnosti, Putinova Rusija je nezadovoljna i usplamtela državnokapitalistička poluperiferija jednog jedinstvenog svetskog kapitalističkog sistema. To najbolje znaju sami ruski oligarsi i silnici. Imena dovoljno govore. Ekonomska i svaka druga zavisnost od Zapada još više. Zbog toga su NATO i Putinova Rusija deo jednog jedinstvenog smrtonosnog međunarodnog političkog mehanizma. Koji funkcioniše kao negativna hemija. U kojoj dva neprijatelja podižu i hrane jedan drugog.

Odgovornost Putinove Rusije za rat i ratne zločine u Ukrajini danas je najveća i najočiglednija, ali ne treba zaboraviti ni odgovarajući doprinos i odgovornost Zapada, posebno SAD, za ovakav razvoj u Ukrajini i drugim delovima sveta, u poslednjih trideset, a posebno u poslednjih deset godina. A posebno ne treba dopustiti kulturnim rasistima na obe strane da svoje zločine opravdavaju zločinima druge strane. I to je, nedavno, odmah nakon napada Putinove Rusije na Ukrajinu, najbolje sažeo Noam Čomski, inače poreklom Jevrej iz Ukrajine, kada je ponovio i aktualizovao ono o čemu je pisao i govorio decenijama, naime da su ratovi i ratni zločini vladajućeg Zapada u poslednjih nekoliko decenija i vekova poznati, nesporni, i, najvećim delom, nažalost, nekažnjeni, ali da oni nikako ne mogu da opravdaju isto takve ratove i ratne zločine Putinove Rusije danas u Ukrajini.

A sve prethodno, opet, bilo je samo približavanje stanju naše teme, kulturnog rasizma i kapitalizma, u našoj maloj i jedinoj. Crna Gora jeste samo jedna mala tačka na (polu)periferiji svetskog kapitalističkog sistema, ali se aktuelna ukrajinska drama tog sistema, i njoj odnosno nama, veoma približila. Pa se zbog toga i naša tema, u našoj maloj i jedinoj, baš rasplamsala. U ovoj kolumni, o ovom našem plamu, još samo dva kratka komentara.

Prvi od ova dva komentara prosto primećuje kako kulturni rasizam Zapada, u Crnoj Gori ovih dana, ima najogoljeniji oblik ispoljavanja. Kao još jedan, treći oblik onog lumpenstva, o kojem je u relevantnoj literaturi već dosta pisano. Prvi oblik ovog lumpenstva bio je „lumpenproletarijat“ Karla Marksa i drugih marksista još pre oko sto pedeset godina. Drugi je bila „lumpenburžoazija“ Andre Gunder Franka, koju je ovaj razvio na odgovarajućem iskustvu Južne Amerike druge polovine dvadesetog veka. Treći je ovaj naš, u poslednjih trideset godina. „Lumpenrasizam“, da ga ovde tako nazovemo. Zaista, asocijacija odnosno analogija je neizbežna i jaka. Kada čujete naše (bez)brojne mafiokrate, od vrhovnika do poslednjeg oligarha, o mladim partijskim kadrovima i bojovnicima da i ne govorimo, kako, u vezi sa aktuelnom ukrajinskom tragedijom, patetično i lažljivo liju suze, i govore o „vrednostima Zapada“, sve vam je jasno. Da to nisu nikakve vrednosti, ni Zapada, ni bilo koga, ni bilo čega drugog, nego samo njihove beskonačne oligarhijske maske. Propagande, narativi i alati. Putem kojih oni samo skrivaju stvarno stanje stvari.

Naš drugi kratki komentar baca nešto jaču svetlost upravo na ovo stvarno stanje stvari (i ono njegovo najogoljenije ispoljavanje). To je kapitalizam, realkapitalizam, svetski kapitalistički sistem. U njegovoj poznoj, veoma poznoj, ultramonopolističkoj, oligarhijskoj i apokaliptičkoj fazi. I to na njegovoj uvek, a posebno danas, usplamteloj (polu)periferiji, na kojoj se, oduvek, pa i danas, najogoljenije, pa onda i najvidljivije, ispoljavaju sve njegove glavne patogene karakteristike. Posebno dve takve. Njegovo ekstremno nasilje, „permanentna prvobitna akumulacija kapitala“, kako je ovu, u jednoj od najinteligentnijih parafraza našeg vremena, nazvao Samir Amin. I njegova ekstremna, opravdavajuća, a kada zatreba i ubilačka ideologija kulturnog rasizma Zapada, kako je ova ideologija nazvana u ovom kratkom tekstu.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Venecijanska komisija

Objavljeno prije

na

Objavio:

I crnogorska mafiokratija

 

Već dva meseca, Crna Gora je na samoj ivici građanskog rata. Ka ovoj ivici, i preko nje, gura je crnogorska mafiokratija. U stvari, dve mafiokratije koje deluju u Crnoj Gori, ona Mila Đukanovića, i ona Aleksandra Vučića. Prvoj je glavni alat ekstremni velikocrnogorski nacionalizam DPS-a i satelita, drugoj ekstremni velikosrpski nacionalizam dela nove parlamentarne većine, koji svoju lojalnost mafiokratiji Aleksandra Vučića čak i ne skriva.

Za nastanak i opstanak crnogorske mafiokratije, uloga tužilaštva je ključna. Posebno uloga GSDT-a. Zbog toga je mafiokratija ovoga ustoličila u nesmenjivog dužnosnika. A ovaj ne samo da ne radi svoj posao, kako nedovoljno kritički konstatuje najveći deo analitičara, nego je i deo, i to deo najužeg kruga crnogorske mafiokratije. Na to ukazuje sve veći broj indicija, osnova sumnje, posrednih dokaza, ali i neposrednih dokaza najveće dokazne snage, koje nema ko da procesura. Pa se zbog toga cela Crna Gora i dalje nalazi u začaranom krugu iz koga nema izlaza.

Ko je za ovaj opasni bezizlaz odgovoran? Odgovor nije u jednini. I nije sasvim jednostavan. Ironično, najtransparentnije je ponašanje same mafiokratije, njenog vrhovništva i vrhovnika. U aprilu 2021. delirijum svih sredstava. U septembru 2021. ponašanje progonjene zveri. Koja tako sve više postaje i najveća opasnost za pad sa one ivice. Ali, svoj deo odgovornosti za opasnu nesmenjivost GSDT-a imaju još najmanje dva značajna subjekta.

Prvi je unutrašnji, i njegova odgovornost je veća. Reč je o delu nove vlasti, posebno nove parlamentarne većine, koji već godinu blokira proces reforme tužilaštva, i smenu aktuelnog GSDT-a. Pre nekoliko meseci, pokušajem reforme, koji je bio toliko nezgrapan, posebno u ignorisanju međunarodnih partnera, da je na kraju proizveo samo jedan veliki kontraefekat. I pre samo par meseci, kada je otpočela nova blokada, ovoga puta blokada izbora novog Tužilačkog saveta, čijim bi konačnim izborom mogao da otpočne i proces smene nesmenjivog.

Drugi je vanjski. Njegova odgovornost jeste manja od odgovornosti naših domaćih subjekata, ali daleko od toga da je bez značaja. Uz to, odgovornost ovog subjekta za aktuelnu blokadu reforme tužilaštva i potencijalno sve opasniju nesmenjivost GSDT-a u Crnoj Gori, mnogo je manje poznata, i zbog toga mnogo više enigmatična. Reč je o Venecijanskoj komisiji, savetodavnom ali veoma cenjenom i autoritativnom telu Saveta Evrope u oblasti ustavnog prava i demokratije, preciznije o preporukama ovog tela za reformu tužilaštva i GSDT-a u Crnoj Gori u dva navrata, najpre 2015, a zatim i 2021. U nastavku ovog teksta, najpre sledi jedno sumarno upoznavanje sa sadržinom ovih preporuka, a zatim i jedno njihovo kritičko tumačenje i rasvetljavanje.

Jedno od osnovnih pravila tumačenja i primene prava jeste ono koje kaže i nalaže da pravo treba uvek tumačiti i primenjivati u konkretnom vremenu i prostoru a ne onako loše apstraktno dakle izvan konkretnog vremena i prostora. Upravo ovo pravilo Venecijanska komisija je prekršila u slučaju izbora i trajanja aktuelnog GSDT-a u Crnoj Gori. Ali ne 2015, nego 2021. U svom prvom angažovanju u Crnoj Gori 2015. ova komisija je ovo pravilo primenila na dobar i konstruktivan način. Dve kvalifikovane većine za izbor GSDT-a tada su bile u funkciji konstruktivnog pritiska na tada vladajući DPS da sa tadašnjom opozicijom napravi neophodni kompromis. Insistiranje Venecijanske komisije na zadržavanju ovog ili sličnog rešenja, u potpuno promenjenim okonostima, međutim, na kraju je dovelo do toga da su one iste dve kvalifikovane većine, ovde i danas, postale zlatni ključ vladajuće crnogorske mafiokratije. Garant nesmenjivosti njenog GSDT-a.

Pri tome je Venecijanska komisija demonstrirala dosta visok stepen ignorisanja kompleksne i kontradiktorne realnosti u Crnoj Gori. Koja ni 2021. nije nudila, odnosno ne nudi izbor između dobrog i lošeg nego izbor između manje lošeg i lošijeg pa i najlošijeg rešenja. Pa je slavna komisija na taj način de fakto podržala ono najlošije. Lošu beskonačnost crnogorske mafiokratije i njenog glavnog specijalnog. Istini za volju, u stavovima i preporukama ove komisije za reformu tužilaštva u Crnoj Gori iz 2021. bilo je i izvesne fleksibilnosti. Ipak, nedovoljno, sasvim nedovoljno.

Kako se moglo dogoditi da slavna Venecijanska komisija tako postane čuvar GSDT-a odnosno zlatnog ključa crnogorske mafiokratije? Odgovor koji sledi samo je prvi korak ili predlog za razmišljanje. Koji je holistički, kompleksan i multifaktorski, a ne juristički, jednodimenzionalan i monofaktorski. I probabilistički, a ne deterministički. U svakom slučaju, potpuno izvan i protiv svake opsesije zavere. Ili, u obliku četiri glavna faktora, izložena redosledom od (naj)manjeg do (naj)većeg stepena verovatnoće, to su: neznanje, idealizam, nemar i korupcija.

Najpre, neznanje. Ovo je najmanje verovatan razlog, koji slobodno može i da se isključi. Članovi Venecijanske komisije, njih više od šezdeset, vrhunski su pravni stručnjaci, uglavnom profesori ustavnog prava, pa je njihovo znanje u ovoj oblasti nesporno.

Drugi faktor je već moguć, pa i ne malo verovatan. Reč je o jednoj vrsti znanja koje je jednostrano. Koje nije holističko i multi/inter/transdisciplinarno, kakvo mora da bude znanje danas, nego je monodisciplinarno, isključivo pravno, jurističko, moguće pa i verovatno u obliku među pravnicima dosta raširenog hanskelzenovskog pravnog idealizma odnosno normativizma. Koji je kao takav u našoj stvari apsolutno neadekvatan.

Treći faktor takođe je moguć i verovatan. I to ne kao obični nego kao veliki sistemski nemar. Koji je u centrima svetskog kapitalističkog sistema, naravno i u Evropi, već decenijama i vekovima raširen, u obliku onog pristrasnog, delom i kulturno-rasističkog zapadnocentrizma odnosno evropocentrizma, koji periferiju i poluperiferiju tog sistema, pa i ovu našu, crnogorsku i balkansku periferiju i poluperiferiju, zakonito zanemaruje i potcenjuje.

I na kraju, četvrti faktor gore opisane velike venecijanske enigme, najsloženiji je, ali i najverovatniji. Ali ne toliko u obliku one najpoznatije, finansijske, koliko u obliku jedne manje poznate, ali jednako štetne, ako ne i mnogo štetnije, geopolitičke korupcije. Već skoro dve decenije, Zapad, SAD i EU, našeg vrhovnika i njegovu mafiokratiju, koriste kao svoj glavni geopolitički, posebno NATO alat. Pa je zbog toga veoma verovatno da je i onaj blagonakloni stav Venecijanske komisije iz ove to jest 2021. prema našem vrhovniku i njegovoj mafiokratiji, samo deo ove opskurne geopolitike.

Od prijema Crne Gore u NATO 2017, međutim, sve je više znakova, da i ovoj opskurnoj geopolitici, konačno dolazi kraj. Poslednji takav znak, bio je onaj više nego eksplicitni poziv EU/EK, nadležnim vlastima u Crnoj Gori, da ispitaju sve individualne navode iz Pandorinih papira, objavljenih 3. oktobra 2021. Poziv koji je bio i ostao na samoj ivici diplomatije. Energičniji zaokret Venecijanske komisije protiv crnogorske mafiokratije, i njenog tužilaštva, i njenog tužioca, u tom pravcu, bio bi značajan, ako ne i najznačajniji doprinos, oslobađanju Crne Gore od najgore i najopasnije pošasti u celokupnoj istoriji.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Pandorina vremena

Objavljeno prije

na

Objavio:

U svijetu i u Crnoj Gori

 

Pandorini papiri Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara, objavljeni 3. oktobra 2021, predstavljaju ne samo najveće, nego i najznačajnije otkriće ekstremne patologije i krimena vrhova vladajućeg oligarhijskog kapitalizma. Ovom otkriću prethodila su otkrića sve veće i sve opasnije ekonomsko-socijalne polarizacije i jaza između ovih vrhova to jest između 1– 10 posto najbogatijih i 90 posto  srednjih i nižih klasa u svim pa i u najrazvijenijim zemljama Zapada u poslednjih trideset godina, obelodanjena u poslednjih desetak godina, u naučnim studijama Tome Piketija, Džozefa Stiglica, Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da pomenemo ovde samo neke najpoznatije. A i prvima i drugima, prethodile su najlucidnije teorijske analize i upozorenja, od Karla Marksa pre oko sto pedeset, do Imanuela Volerstina pre oko pedeset godina, da i ovde pomenemo samo dvojicu najpoznatijih.

Ostavimo Karla Marksa za neku drugu priliku. Knjige Imanuela Volerstina su mnogo bliže, njihov nemali broj preveden je i na naš jezik, i kao takve poznate su i kod nas u Crnoj Gori. Za temu ove kolumne, pokrenutu Pandorinim papirima, poseban značaj imaju njegove ideje o kapitalizmu kao polumilenijumskom svetskom i istorijskom sistemu, o strukturnoj i terminalnoj krizi ovog sistema od početka prvog svetskog rata, i o rađanju nekog novog, boljeg ali moguće i lošijeg istorijskog sistema, sredinom XXI veka. Uz potvrdu ove krize putem one ekstremne patologije i krimena, Pandorini papiri potvrđuju, ali i dalje razvijaju i konkretizuju, navedene i druge ideje Imanuela Volerstina.

Dva ovakva razvoja i konkretizacije već sada privlače najveću pažnju. Prvi je negativna integracija centra i (polu)periferije svetskog kapitalističkog sistema, u sada već dobro poznatom ofšor obliku, koji integriše najopskurnije vladare (polu)periferije, Azerbejdžana, Crne Gore i slične, na jednoj, i najrazvijenije i najsofisticiranije adrese i profesije, nekih od najdemokratskijih zemalja centra, Ujedinjenog kraljevstva i Švajcarske, na drugoj strani. Drugi se nadovezuje na ovaj prvi, i pokazuje kako se u vremenu terminalne krize i dekadencije poznog kapitalizma, pojavljuju i neke sasvim nove, do juče nepostojeće, a u ovom vremenu zahuktale i naravno takođe dekadentne supspecijalizacije, ovde mislimo pre svega na one advokatske kancelarije, specijalizovane za eksploataciju sive zone.

Gde je mrak, tu je i svetlost. Srećom. Tako je i ovde. Pored mraka poznog realkapitalizma, na koji bacaju snažnu svetlost, Pandorini papiri svedoče i o tome da je u svetu sve više onih koji ovaj mrak više ne žele ni po koju cenu da trpe. Nakon velikih mislilaca i teoretičara, od Karla Marksa do Imanuela Volerstina, i posvećenih naučnika, od Tome Piketija i Džozefa Stiglica, do Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da još jednom pomenemo samo neke od najpoznatijih, sa Pandorinim papirima to postaju i hiljade novih, mladih, inteligentnih i hrabrih istraživačkih novinara i njima bliskih nevladinih aktivista i aktivistkinja, kakvi su i Vanja Ćalović, Dejan Milovac i drugi iz MANS-a i nevladinog sveta. Hvala Bogu, da pored srpskog i crnogorskog, postoji i nevladin i novinarski svet.

A sve prethodno, kao uvod u ono što sledi, može da se rezimira i ovako. Crna Gora nije svet za sebe, nego samo deo, egzotičan, osoben, specifičan, ali, ipak, samo deo savremenog sveta, to jest savremenog svetskog kapitalističkog sistema, u njegovoj strukturnoj i terminalnoj krizi, da i to istaknemo još jednom. Više nego uverljivo, to potvrđuju i prve reakcije na Pandorine papire. Koje su mešavina jedna teška. U kojoj ima i one egzotike, ali i nekakve logike; i velikih očekivanja, ali i zebnje od razočarenja; i izvesnog ubrzavanja, ali i produžene neizvesnosti; i nade za novi početak, ali i straha od starih i novih opasnosti. Manje ili više razvijeni, različiti sastojci ove mešavine, mogu da se uoče u sva tri naša glavna domena – u mafiokratiji koja je izgubila vlast ali ne i moć, u novoj vlasti koja se još uvek traži, i na Zapadu koji je bio i ostao moćan a možda i najmoćniji faktor u našoj maloj i jedinoj.

Najpre, prvi domen. Jedne vrste logike možda najviše ima upravo u reakcijama vladajuće mafiokratije. Od samog vrha odnosno vrhovnika pa naniže. Reč je o logici ili pre biologiji progonjene zveri. Koja zbog toga sada postaje najveća opasnost za građanski mir u Crnoj Gori. Obrazac je poznat. Na ugrožavanje svog opstanka, mafiokratija odgovara pokušajem izazivanja građanskog rata, naravno krijući se pri tome ispod silikonske maske tobožnje odbrane države. Ovaj obrazac videli smo već dva ili tri puta. Prvi put, početkom septembra 2020, samo nekoliko dana nakon izgubljenih izbora, kada je u zaustavljanju ovog pokušaja, čak i ambasada SAD morala da bude eksplicitna. Drugi put, početkom septembra 2021, samo nekoliko dana nakon one rekordne zaplene kokaina, u vezi sa onim ustoličenjem, kada je u zaustavljanje ovog pokušaja morala da se uključi čak i cela Kvinta.

Treći put, ovaj obrazac startuje ovih dana, sa objavljivanjem Pandorinih papira, do sada možda i najvećim ugrožavanjem vrhovnika i mafiokratije. Obrazac nas uči, velika je verovatnoća da će ugroženi, u odbrani tridesetogodišnje pljačke i plena, još jednom da posegne za pokušajem izazivanja građanskog rata, ispod one iste silikonske maske. To je ono na što sve demokratske snage u Crnoj Gori, i njihovi prijatelji iz okruženja i sveta, moraju da se spreme. I da spreče. Sve ostalo je manje značajno, kolikogod egzotično i koloritno. U ovo potonje spadaju i očekivani demanti samog vrhovnika, i ipak iznenađujući entuzijazam njegovih mladih sledbenika u odbrani nebranjivog, i uobičajena mešavina lažnog jurizma i vašarskog performansa GSDT-a, koja još jednom snažno indicira da on ne samo da ne radi svoj posao, nego da je i deo, i to deo samog vrha mafiokratije. Zar je iko ozbiljan od svih ovih i mogao da očekuje nešto drugo ili drugačije?

Zatim, drugi domen. Posle svih „čuda neviđenih“ novih vlasti, posebno nove parlamentarne većine, u poslednjih godinu dana, njihove prve reakcije na Pandorine papire bile su ohrabrujuće. Jer su nagoveštavale povratak superheterogene koalicije tri koalicije, svom jedinom integrativnom prioritetu i najmanjem zajedničkom sadržaocu, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala na visokom odnosno najvišem nivou, naravno uz istovremeno rešavanje svih drugih pa i otvorenih identitetskih pitanja. Ali nagoveštaj nije potrajao ni par dana. Najveći deo nove parlamenatarne većine (pre)brzo se vratio svojim omiljenim identitetskim temama, vatrama i strastima, koje zakonito rade protiv onog sopstvenog najmanjeg zajedničkog, i, objektivno, čak i ukoliko to ne žele, za opstanak odnosno povratak mafiokratije.

Na kraju, i onaj potonji, treći domen. U opisanoj situaciji, jedne vrste produženog i sve nepodnošljivijeg dvovlašća, sa sve opasnijim elementima bezvlašća, pa i pada u otvoreni građanski rat, uloga Zapada u Crnoj Gori mogla bi da bude presudna. Nabolje ili na gore, u ovom momentu reklo bi se nabolje, ali nikakve garancije unapred nema, jer je ovaj isti faktor u postjugoslovenskim ratovima 1990-ih znao da napravi i ne male doprinose u suprotnom smeru. U tom smislu, Pandorini papiri predstavljaju samo najnoviji ohrabrujući znak. I to ne samo zbog najnovijih otkrića o našem vrhovniku, nego, još više, zbog najnovijih i najeksplicitnijih stavova Zapada, posebno Brisela u vezi sa tim. I bila bi zaslužena pravda da ovaj isti Zapad, koji je našeg vrhovnika toliko dugo koristio kao svoj glavni geopolitički, posebno NATO alat, sada Crnoj Gori pomogne da se od ovoga mirno oslobodi. To je najmanje što Zapad Crnoj Gori nakon svega duguje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo