I koncentracija. A ne lažno pomirenje

Ne slažem se sa onima koji smatraju da naši najveći problemi u društvu i politici proizilaze iz činjenice, da u svetu, pa i kod nas, uvek ima više, čak mnogo više, budala nego pametnih. Ne, ja smatram da naši najveći problemi u društvu i politici, proizilaze iz činjenice, da u svetu, pa i kod nas, uvek ima više, čak mnogo više, laži nego istine. I to ne one obične, nego sistemske laži. Koja radi za najbogatije i najmoćnije.

Deo rečene sistemske laži je i lažno pomirenje. Toliko prisutno i rašireno u našoj maloj i jedinoj, posebno od avgusta 2025. Koje je, od strane istog kruga subjekata, najgorih delova jedne crkve, krenulo, najpre, sa onom grozomornom aferom i skandalom oko spomenika Pavlu Đurišiću, nastavilo sa zagovaranjem potrebe revizije istorije, a završilo sa umilnim pojem o pomirenju.

Grozomorna afera i skandal govore sami za sebe. Ali je ista stvar i sa revizijom istorije. Naravno da je revizija istorije legitimna. Ali je ono, što o tome slušamo, od strane onog istog kruga subjekata, u poslednjih nekoliko meseci, sve samo ne to. Neka vrsta najave produžetka ili ponavljanja onog najstrašnijeg, unutrašnjeg odnosno građanskog rata.

A da bi bilo materijala, i za jednu stvarnu, naučnu, odnosno istorijsku reviziju, kada bi bilo iskrene volje za njom, evo samo jednog, ali dobrog primera. Potencijal za jednu takvu reviziju, mogao bi da bude kritični period, od kraja marta do druge polovine novembra, plus od druge polovine novembra 1941., do marta 1942. Zbog čega? Zbog toga što je od kraja marta do druge polovine novembra 1941., na teritorijama tadašnje Jugoslavije, na delu bio opštenarodni otpor, a onda i opštenarodni ustanak protiv fašističkih okupatora, u kojem su učestvovali jednako i zajedno partizani i komunisti, sa jedne, i oficiri i lojalisti stare Jugoslavije, sa druge strane.

A onda je, od druge polovine novembra 1941., do marta 1942., došlo, najpre, do prekida zajedničke antifašističke borbe, a onda i do najstrašnijeg unutrašnjeg, građanskog i bratoubilačkog rata. Ako se izuzme nešto malo (mada i to uglavnom prilično pristrasne) literature o takozvanim levim greškama, nije mi poznato da je o ovoj sudbinskoj promeni, u samo nekoliko kritičnih meseci, napisano koliko je neophodno i dovoljno. I to ne radi utvrđivanja ko je za to bio više ili uopšte kriv, mada ni to nije sasvim nevažno, nego da se nešto tako nikada više ne bi ponovilo.

Umilni poj o lažnom pomirenju, došao je kao loša završnica. Umesto lažnog, Crnoj Gori je danas neophodno stvarno i iskreno pomirenje. Ali subjekata za ovo, u našoj maloj i jedinoj, u ovom momentu, nakon svih pustošenja, još uvek nema. A i sama reč pomirenje se, usled ove duge zloupotrebe, potrošila i iskompromitovala. Pa je zbog toga ovde i danas bolje govoriti o potrebi smirivanja. Koje u sebi sadrži i izvesnu dozu medicine.

Pa ipak, u mom fokusu nije medicina, kada kažem smirivanje, imam na umu, pre svega i najviše, formiranje koncentracione vlade i vlasti uopšte, oko evropske integracije kao vrhunskog zajedničkog prioriteta. A o tome sam, u poslednjih nekoliko godina, u ovoj kolumni, već objavio nekoliko tekstova. Zbog toga, argumente, modalitete i varijante ove vlade i vlasti, ovde neću ponavljati.

Umesto toga, izneću još samo jedno upozorenje. Nakon svih neuspeha poslednje tri vlade, koje su došle posle 30. avgusta 2020., krajnje je vreme da se prestane sa beskonačnim, opsesivnim i sebičnim ponavljanjem, tipa Samo da ja dođem. Spas je u koncentraciji, koja je teška ali moguća, a ne u bilo kom pojedinačnom subjektu ili vođi, koji mogu da budu samo neka nova iluzija i razočarenje.

Milan POPOVIĆ

Dvije teorije

Kada je reč o odgovornosti samog vrha odnosno vrhovnika, za ratove i ratne zločine iz 1990-ih, i za zločine organizovanog kriminala nakon njih, za šest godina novih vlasti, nije učinjeno gotovo ništa. Oni satovi, koji nisu, ili jesu, prijavljeni ASK-u. I početak procesuiranja brata, zbog nedozvoljenog držanja oružja, ukoliko to uopšte može da se poveže sa ovim. I, naravno, ona zastara afere Telekom.

U javnosti, poznatoj po bogatoj imaginaciji, o ovom, malo je reći, veoma mršavom skoru, već su razvijene dve, dakle ne samo jedna, nego dve teorije. Prva je teorija Al Kapone, da ju ovde tako nazovem, a druga je jedna vrsta teorije zavere.

Ali, da krenem redom. Teorija, kojoj sam dao ime po jednom od najpoznatijih mafijaša u svetskoj istoriji, polazi od one poznate činjenice, da je ovaj, odgovoran za nekoliko desetina najbrutalnijih mafijaških likvidacija, osuđen zbog izbegavanja plaćanja poreza. Pa pristalice ove teorije, smatraju da će tako biti i sa našim vrhovnikom. To jest, da su oni satovi, i ono nedozvoljeno držanje oružja, samo prvi korak.

Druga teorija je jedna vrsta teorije zavere. Kao i sve teorije zavere, i ova teorija se oslanja na neke elemente realnosti. A najviše na tvrdnju, da su neki delovi novih vlasti, sa našim vrhovnikom, napravili tajni dil. Da oni njemu garantuju slobodu od krivičnog progona, a on njima neku korist.

Da odmah kažem, od ove dve teorije, meni je bliža ova druga, ali ni nju ne prihvatam u celini. Posebno ne njenu preteranu konspirativnost. Umesto ovog jednog jedinog faktora, na kojem insistira rečena teorija zavere, meni je najkredibilnija varijanta, koja u pomoć poziva, najmanje tri faktora. Prvi, unutrašnji, na strani bivših. Drugi, takođe unutrašnji, ali na strani novih. I treći, vanjski, i savim novi.

Da i ovde krenem redom. Prvi, unutrašnji, na strani bivših. Ovde imam na umu, bespregledne širine i dubine, u svim granama i institucijama vlasti, posebno u pravosuđu, koje su za sobom ostavile stare, trideset godina nesmenjive DPS vlasti. Da je i samo deset procenata, od ovih širina i dubina, produžilo lojalnost DPS, bilo bi dovoljno, i to ne samo za neku fantastičnu teoriju zavere, nego i za sasvim skromnu, ali značajnu pomoć vrhovniku, da produži svoju nekažnjivost.

Drugi faktor, koji objašnjava produženu nekažnjivost našeg vrhovnika, isto tako je unutrašnji, ali se odnosi na delove nove vlasti. Pri čemu nije uopšte neophodna ona varijanta sa nekim koristima. Sasvim dovoljna je i varijanta, sa tipom, kojem krivična i ukupna pravda, nije najviši prioritet, a to već nije ni malo nerealno. Posebno ukoliko je reč o pripadnicima novih vlasti, koji su 1990-ih bili u ratno-nacionalističkoj gravitaciji DPS, i, u toj gravitaciji, kao izotopi, ostali i danas.

Treći faktor, koji objašnjava produženu nekažnjivost našeg vrhovnika, je vanjski, i sasvim nov. Najkraće ime mu je predsednik SAD Donald Tramp, posebno od početka njegovog drugog mandata 2025. Ali i to je samo najkraće ime. Za veliku i negativnu, istorijsku i sistemsku promenu. Od još uvek i koliko-toliko normalnog, u potpuno nenormalni, podivljali i apokaliptički ultra-kapitalizam. Koji je već otvoreno proglasio kraj ljudskih prava, međunarodnog prava i vladavine prava. I koji ova prava najdirektnije i najzverskije krši i gazi svakoga dana.

Sve u svemu, stanje stvari je dosta loše. Tako da, u ovom stanju, mi, koji i dalje insistiramo na odgovornosti za najteže, ratne i mafiokratske zločine, ostajemo bez dovoljne podrške. Ali, za nas, to je samo razlog više, da se, za tu odgovornost, još više založimo.

Milan POPOVIĆ

O ratovima i ratnim zločinima 1990-ih. Nove generacije. Stari izotopi

Šest godina ćutanja novih vlasti, pa i njenih najboljih delova, GSDT i njegovog tima, o ratovima i ratnim zločinima 1990-ih, u javnosti je, isto tako, u velikoj meri, ispraćeno ćutanjem. Zbog čega ovo i ovoliko ćutanje? I to o jednoj ovoliko važnoj stvari.

U ovoj kolumni, potrudiću se da dam odgovor na ovo pitanje. I da pokažem, da je ćutanje o kojem je reč, zapravo, ćutanje koje govori. A u podnaslovu ove kolumne, navedena su i dva glavna faktora, koja su, po mom mišljenju, dva glavna uzroka odnosno izvora ovog ćutanja. Nove generacije. I stari izotopi.

Da krenem redom. Najpre, nove generacije. Šta pod ovim podrazumevam? Pa, pre svega, činjenicu koja nije dovoljno primećena, ali koja je značajna. A to je činjenica, da je 30. avgusta 2020., istovremeno sa prvom mirnom, izbornom i demokratskom smenom vlasti u celokupnoj istoriji Crne Gore, došlo i do smene generacija.

A ova smena generacija, imala je, i ima, najmanje dve strane. Prvu, koja govori o tome, da autor ove kolumne, i njegova, odlazeća generacija, uprkos svim svojim naporima, u proteklih više od trideset godina, nisu uspeli u ostvarivanju jednog od svojih najznačajnih ciljeva, da notorni počinioci najvećih i najstrašnijih ratnih zločina u našoj novijoj istoriji, budu privedeni pravdi. Tolika je bila, delom i ostala, moć naše ratne i poratne političke oligarhije i mafiokratije.

Druga strana ove smene, objašnjava ponašanje nove, dolazeće generacije. Koja, u  svom neposrednom iskustvu, nije imala one strašne postjugoslovenske ratove iz 1990-ih, a nije ih imala ni u obaveznoj udžbeničkoj i široj školskoj literaturi, opet zbog moći one političke oligarhije i mafiokratije. Pa je onda i sasvim razumljivo, da ovoj generaciji, ratovi i ratni zločini iz 1990-ih, nisu ni mogli da budu visoki, a posebno ne najviši politički prioritet.

A šta su stari izotopi? Sećate se onoga iz hemije, dugih, veoma dugih vremena poluraspadanja radioaktivnih elemenata, kao onog od urana do olova, i onih njihovih među-elemenata, brojnih izotopa. Ovde, u našoj „radioaktivnoj“ politici, reč je o izotopima ratno-nacionalističkog DPS i njegovih saveznika iz 1990-ih. Čiji je vek trajanja duži, mnogo duži, od vremena jedne generacije. Pa zbog toga, i u današnjoj Crnoj Gori, imamo mnoštvo izotopa DPS iz 1990-ih.

U stvari, kada se bolje pogleda, današnje stanje u Crnoj Gori, kada je reč o ratovima i ratnim zločinima 1990-ih, najbolja je ilustracija, našeg ukupnog društvenog i istorijskog neuspeha. Jer je najmanje tri četvrtine parlamentarne većine, i najmanje tri četvrtine parlamentarne opozicije, ova ili ona varijanta političkih naslednika onih ratno-nacionalističkih izotopa DPS. I, jer je prisustvo političkih naslednika onih oko dvadeset procenata antiratnih indipendista Crne Gore iz 1990-ih, više od tri decenije kasnije, u današnjem parlamentu Crne Gore – ispod cenzusa.

Sve ovo još i dodatno pogoršava činjenica da, u poslednjih trideset i više godina, ne samo da nije došlo do evropeizacije Balkana, kako smo se mi nadali u našim najmračnijim 1990-im, nego, upravo obrnuto, Evropa i svet su se, za to vreme, balkanizovali. I još gore. Sa usponom trampizma, čitav svet je ušao u novi talas globalnog haosa i nasilja. U kraj međunarodnog prava i poretka. I u akutnu zonu apokaliptičkog kapitalizma.

Šta da se radi? Za sebe i svoju generaciju, preciznije za antiratne i indipendističke delove svoje generacije, odgovor znam. Borba se nastavlja. Zbog toga što mi jednostavno nismo naučili drugačije.

Za nove generacije, ne znam, jer ih, posebno od odlaska u mirovinu 2022., nedovoljno poznajem. Ali im, naravno, želim sve najbolje. A ukoliko osete potrebu za tim, neka pogledaju Monitor iz 1990-ih. Zbog toga što je Monitor bio i ostao najbolji svedok 1990-ih.

Milan POPOVIĆ