Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Saučesnici

Objavljeno prije

na

Najnoviji Izveštaj Evropske komisije (EK) o napretku Crne Gore u evropskim integracijama, iz aprila ove godine, zajedno sa onim strateškim dokumentom Briselske svete stolice koji mu je prethodio, ponovio je onaj, malo je reći neobičan, toplo-hladno, crno-belo, dobar-loš policajac, obrazac iz ranijih izveštaja, samo što je ovog puta, ovaj obrazac doveden do svog i našegnepodnošljivogvrhunca. Pa je tako crnogorska država odnosno vlast, (p)ostala i „lider u regionu”, i „zarobljena država”, i zemlja koja je značajno napredovala u mnogim „poglavljima”, eh ta divna poglavlja, i država koja i dalje pati od velikog nedostatka vladavine prava, endemske korupcije, i organizovanog kriminala na svim, čitaj i najvišim nivoima.

Opskurni obrazac dobio je i svoja prva rasvetljenja i objašnjenja. Posebno ono Ljupke Kovačević, o razlici i povezanosti između evropskih integracija, geopolitike i diplomatije. I ono Miodraga Lekića, o „neobičnom partnerstvu” između vladajuće briselske birokratije i crnogorske oligarhije. Ovaj kratki tekst nastavlja u istom smeru.

Za početak, on to čini aktiviranjem onog starog, dobrog, holističkog metoda približavanja udaljavanjem. Rasvetljavanja suštine stvari, sagledavanjem celine kojoj ta stvar pripada. A suštinau ovoj stvari, jeste fenomenalno, strukturno i istorijsko slabljenje nacije-države, naravno ne samo crnogorske, nego nacije-države uopšte. Fenomenalno, ovo slabljenje najbolje je opisao Moizes Naim, u svom, sada već proslavljenom tekstu „Mafia States”, objavljenom u majsko-junskom dvobroju Foreign Affairs 2012, strukturno, najbolje ga je, kao „anomiju”, još pre oko sto godina, objasnio Emil Dirkem, istorijski, kao „odumiranje države”, još pre više od stopedeset godina, Karl Marks.

Navođenje tri gornje reference, tri velika autora, nije imalo za cilj, da svemoćnu EK, u ime objektivne istorije, oslobodi subjektivne odgovornosti, nego da ovoj njenoj odgovornosti, posebno onom njenom, malo je reći neumerenom, „liderstvu u regionu” i „napretku u poglavljima”, da pravo mesto. Da se kvalifikacija koja sledi ne bi shvatila kao nerazumevanje njene dubinske odnosno najdublje istorijske uslovljenosti.

A kvalifikacija je žestoka. Saučesništvo. I to ne tek onako literarno, metaforički i slikovito.I ne tek onako moralno-politički, indirektno i generalno.Nego baš onako egzaktno i precizno. Krivično-pravno. U ovom potonjem je i najdublje objašnjenje opskurnog obrasca s početka ovog teksta. Pored ostalog, briselska birokratija je i mnogo upućenija, obrazovanija i informisanija od podgoričke oligarhije. Za razliku od ove, naime, ona veoma dobro zna i za dvostrukost u koju se upušta. I za magnum krimen koji podržava, zbog one opskurne geopolitike. Pa onom klauzulom dekriminalizacije, da ju tako i mi briselski nazovemo, kojom podgoričku oligarhiju istovremeno kriminalizuje, a sebe dekriminalizuje, pokušava da i vuk bude sit i ovce na broju. Ali neće moći, za razliku od politike, krivično pravo je kao matematika, dva plus dva je četiri. I tačka.

Na samom kraju, da kažemo i ovo. Ono što je u ovom tekstu izneto na račun Briselske svete stolice, nije učinjeno da bi se opozicija i alternativa u Crnoj Gori, u borbi za ostvarivanje evropskih odnosno univerzalnih ljudskih sloboda i prava, obeshrabrila, nego naprotiv, da bi se, u toj borbi, što pre i što više osvestila, i u najvećoj mogućoj meri, oslonila na sopstvene snage, kako se to obično kaže. Naravno, i na snage onih u Evropi i svetu, koji su sa njima odnosno nama, u tome solidarni.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Magnum Crimen

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sa tri struka

 

U naslovu i podnaslovu ovog teksta istaknuta je činjenica koja je najznačajnija za razumevanje tridesetogodišnje nesmenjivosti crnogorske vlasti, kao i za razumevanje ekstremno teških uslova, da do takve smene, putem koliko-toliko slobodnih izbora, konačno, ipak, dođe. Reč je o tome da je ova vlast, u ovih trideset godina, počinila ne samo jedan,nego najmanje tri, i totri višestruka magnum crimena. Prvi i najteži, magnum crimen postjugoslovenskih ratova i ratnih zločina 1990-ih, među njima i onaj najteži, genocid u Srebrenici 1995. Drugi, koji se na ovaj zločin, realno i logično nadovezuje, magnum crimen korupcije i organizovanog kriminala na visokom odnosnonajvišem nivou, od 1990-ih do danas. I treći, magnum crimen protiv slobodne izborne volje građana, koji, isto tako realno i logično, obezbeđuje nesmenjivost ove vlasti. I njenu nekažnjivost za sva ova (ne)dela.

Fenomen tridesetogodišnje nesmenjivosti crnogorske vlasti, i posle svih ovih trideset godina, jednačina je sa samo jednom poznatom i više nepoznatih. U najvećem delu, poznata je samo vlast. Njena biološki, egzistencijalno i psihološki razumljiva težnja, da po svaku cenu izbegne demokratsku smenu. I, na taj način, krivičnopravnu, istorijsku i moralnu odgovornost za ona najteža (ne)dela. Opozicija plus alternativa, kao i takozvana međunaroda zajednica, u njihovom najvećem delu, ostaju više zamračene, nerazvijene i nepoznate. Od njihovog rasvetljavanja, razvijanja i definisanja, u neposrednoj budućnosti, a posebno u 2020-oj, u najvećoj meri zavisi, stvaranje uslova za koliko-toliko slobodne izbore, demokratsku smenu vlasti, i dovođenje vrhovnog oligarha, i svih njegovih, bioloških i onih drugih, „k poznaniju prava“. Ali pođimo redom.

Najpre, opozicija plus alternativa. Sporazum za budućnost od 30. marta 2019. ostaje jedan od njena tri-četiri najviša politička i demokratska vrha u proteklih trideset godina. Kao što njen pad sa tog vrha, koji evo i dalje traje, i još se pogoršava, ostaje jedan od njenih najvećih padova, u ovom istom vremenu. Za početak, neophodno je rasvetliti anatomiju ovog njenog pada. U kojoj su, približno, njene dve trećine, doživele još jednu nesrećnu identitetsku regresiju. „Srpska“ trećina, svako malo najavljujući povratak u navodno zlatne aberevolucionarne. I „crnogorska“ trećina, sa produžavanjem slične regresije, ovoga puta u obliku sve nepodnošljivije natomanije, koja, kao začarana, demokratski spas, i dalje traži i vidi, u faktoru koji je, zapravo, najjači oslonac, vladajuće crnogorske oligarhije. Dok ona treća, „građanska“ trećina, ostaje,na taj način, i dalje, relativno izolovana i nedovoljna.

Slično se može reći i za takozvanu međunarodnu zajednicu. Da i u njoj postoje delovi koji razumeju i podržavaju crnogorske demokratske, građanske i antioligarhijske snage, te da ove snage, bez aktivne saradnje sa njima, jednostavno ne mogu, jasno je čak i iz svakodnevne političke evidencije. Ali su i ovi delovi takozvane međunarodne zajednice još uvek prilično nerazvijeni, izolovani i nedovoljni. I u takozvanoj međunarodnoj zajednici, u usponu su oligarhijske snage. Partneri crnogorske oligarhije. A ovo nije tek benigna i prolazna konjunktura, nego maligni i dugoročni trend. Pozni, ultramonopolistički, oligarhijski i apokaliptički kapitalizam, u njegovoj najopasnijoj fazi.

Balkanske postjugoslovenske patologije agresivnog nacionalizma 1990-ih, ovih dananapadaju i do juče najprosperitetnije delove Zapada. Zbog toga su naše domaće, crnogorske, antioligarhijske borbe, još i dodatno otežane. I neizvesne.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Olovna vremena

Objavljeno prije

na

Objavio:

Recenzija knjige Šerba Rastodera i Novaka Adžića: Moderna istorija Crne Gore 1988-2017.: Od prevrata do NATO pakta I-III, Knjiga II, Vijesti, Podgorica, 2019.

 

Teško je reći, šta u ovoj knjizi više izaziva:njen predmet, vremenski obuhvat, poslednjih trideset godina, od takozvane AB revolucije do učlanjenja u NATO; ili njena dva autora, prvi, stariji, jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji, drugi, mlađi, jedan od najangažovanijih, ako ne i najangažovaniji istoričar današnje Crne Gore. Izazovnost o kojoj je reč, još bolje se vidi, u konkretnoj podeli rada i tema dva autora. Šerba Rastodera: Bilansi postjugoslovenskih radova, posebno uloga medija, intelektualaca, i verskih zajednica u ovim ratovima; zatim Fašizacija društva; i Etno-religijski motivisani ratni zločini, posebno oni u slučajevima Morinj, Pljevlja/Bukovica, Deportacije, Štrpci, Akcija „Lim“, Romi/Danilovgrad, i Orlov let. I Novaka Adžića: Hronologija i analiza postjugoslovenskih ratova, u Sloveniji 1991., Hrvatskoj 1991-1995., i BiH 1992-1995.; i Ekonomija ovih ratova.

Odmah treba reći. Svoj ne mali, zapravo veliki, pa i najveći profesionalni izazov, autori su savladali veoma uspešno. I to pre svega zbog toga što su pri tome veoma uspešno koristili odgovarajućinaučni metod. Najpre, standardni istoriografski metod njihove primarne naučne oblasti, o čemu svedoči dovoljno mnoštvo nepristrasno odabranih primarnih i ostalih istorijskih izvora, primera radi najcitiraniji izvor u ovoj knjizi predstavljaju memoarska Pravila ćutanja Momira Bulatovića, ali tu su i zapisnici sa tajnih sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ, sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, a koji, nakon toliko godina, na vrhove vlasti u Crnoj Gori, bacaju i nešto (samo)opravdavajućeg, ako ne baš i pozitivnog svetla. A zatim, tu je i holistički metod istorije dugog trajanja, sa odgovarajućim ekonomskim, socijalnim i političkim sintezama, ne toliko uobičajenim među klasičnim istoričarima.

Zahvaljujući upravo ovakvom, superiornom, kompleksnom i holističkom naučnom metodu, autori su u ovoj knjizi došli i do svog, pa i našeg ukupnog, najvrednijeg naučnog i kulturnog rezultata. Do punog razotkrivanja i rasvetljavanja olovnih 1990-ih. Ratno-zločinačkih, kada je reč o vrhovima vlasti, antiratnih, kada je reč o delu opozicije i alternative. Naravno, izvora, analiza i publikacija ove vrste, bilo je i do sada, ali je ono što ovu knjigu dvojice autora izdvaja, u najboljem smislu te reči, činjenica da ona to sada po prvi put čini na jednom mestu. Uz odgovarajuću holističku sintezu, naravno.

Da li sve ovo znači, da u ovoj knjizi nema i mesta, koja bi se mogla osporavati. Naravno da ne znači. I autor ove recenzije zna za nekoliko takvih mesta. Ali, u nedogmatskoj nauci i kulturi, to je sasvim normalno, nenormalno bi bilo da takvih mesta uopšte nema. Osim toga, broj, karakter i značaj ovakvih mesta, zanemarljiv je u odnosu na onaj najvredniji naučni i kulturni rezultat ove knjige, koji je, kao takav, istaknut u prethodnom pasusu ove recenzije. Sasvim druga stvar su osporavanja nenaučne prirode, koja će se, sa svih strana, veoma verovatno, sručiti na ovu knjigu, odmah po njenom izlasku u javnost. Šizma montenegrina.

Najbolje knjige našeg vremena inspirisane su olovnim vremenima. Velika transformacija Karla Polanjija, Izvori totalitarizma Hane Arent, i Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji Karla Popera, da pomenemo samo neke. I Crna Gora je dobila jednu ovakvu knjigu. Makar kada je reč o istoriografiji odnosno istoriji kao nauci. To je knjiga Šerba Rastodera i Novaka Adžića koja je predmet ove recenzije. U tom smislu, ova knjiga nije samo najznačajnija knjiga u opusu dvojice autora do sada, nego i jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji događaj u nauci i kulturi Crne Gore. Dvojica autora su svoj naučni i građanski dug odužili. Izdavanjem ove knjige, to će učiniti i njen izdavač. Ostalo je na nama.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Index librorum prohibitorum

Objavljeno prije

na

Objavio:

Još jednom o takozvanim sci-listama u društvenim naukama. O tome kako danas i u njima dominira tamna tvar real-kapitalizma.

 

Periferne kapitalističke oligarhije, pa i ova naša ovdašnja, milođukanovićevska, vremenom su razvile zavidnu sposobnost, da sve, pa i najnespornije centralne,civilizacijske i evropske standarde, u neposrednoj primeni, pretvaraju u sopstvenu suprotnost. Tako i takozvane sci-liste. Dvostruki standardi, i korupcija, u obliku takozvanih predatorskih lista, samo su dva najpoznatija oblika, ovih prevarnih, perifernih fabrikata i falsifikata.

Ali, pažljivija analiza, pa i određena, kredibilna empirijska istraživanja, jasno pokazuju, kako ovim standardima, pa i takozvanim sci-listama, posebno takozvanim sci-listama u društvenim naukama, danas ruže ne cvetaju, ni u samim centrima svetskog kapitalističkog sistema. Kako su ove liste, i u najvećim centrima tog sistema, danas postale i te kako podložne njegovim silama gravitacije. Kako i u takozvanim sci-listama, posebno u takozvanim sci-listama u društvenim naukama,jednako u centru, kao i na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, danas dominira tamna tvar real-kapitalizma.

Tamna tvar o kojoj je reč, deluje uvek, ali ona posebno snažno deluje, u momentima krize sistema. U tom smislu, i ovaj naš momenat, koji traje od otvorenog izbijanja krize, 2008., krajnje je privilegovan. Posle više od trideset godina, krizu takozvane „neoliberalne ekonomije“, danas ne vide, samo oni koji to ne žele. Uz ostalo, ovaj momenat razotkriva, i neslavnu ulogu takozvane mejnstrim nauke. Koja je bila i ostala servis vladajućeg kapitalističkog sistema. Sa dominantnim mestom u takozvanim sci-listama. Dok su najbolji, najlucidniji i najodvažniji kritičari vladajućih ideoloških fantazija, sa ovih lista potisnuti, ako ne i prognani.

Ostaje još samo da se objasni veza između ovog teksta i njegovog naslova. A ovo objašnjenje biće i jedna mala skica, za jedno moguće veliko istorijsko komparativno istraživanje, između dve konkretne pozne epohe, naime između prohujalog poznog srednjevekovlja, i ove naše tekuće pozne moderne. Krenimo redom. Najpre, sam naslov. Upućeni znaju da je Index librorum prohibitorum, zapravo, Spisak zabranjenih knjiga, kojim je Katolička crkva, u poznom srednjem veku, dok je još bila društveno i ideološki dominantna, obznanjivala koje su knjige odnosno autori zabranjeni, te koji su zbog toga ne retko i spaljivani.

Prva reakcija je relaksacija. To nisu takozvane sci-liste. One ne zabranjuju. I ne spaljuju. Ipak se napredovalo. Ali, već druga reakcija nalaže oprez. Napredak ni ovde nije onoliko nesporan koliko to izgleda na prvi pogled. Najpre, zabrane. Njih nema onako direktno, kao u poznom srednjem veku, u vreme monopola crkve, ali one postoje i deluju indirektno, deklarisanjem onoga što se priznaje, i onoga što se ne priznaje.

Slično, spaljivanje. E, tek bi se ovde, neoprezni progresivisti, grohotom nasmejali. Pa makar toga danas nema, rekli bi oni. A da li je baš tako? Proširimo malo sliku. Blistavo lice takozvanih sci-lista, posebno onih u društvenim naukama, jednako u centrima kao i na periferiji sistema, jeste ona super-pink fantazija takozvane „neoliberalne ekonomije“, koja upravo doživljava najbestidniju kompromitaciju. Ali je tu i zatamnjeno naličje ovih lista. Na ovim listama nepriznata, ili tek marginalna, kritika rečene fantazije, kojapokazuje, kako se iza ove fantazije, celo vreme, dakle u potonjih trideset godina, krije, inkubira i sprema, novi fašizam.

Dobro, ali, ipak, gde je ono spaljivanje, pitaće uporni mejnstrimer. Fantazija tamne tvari ide do kraja. Pa ne vidi ni ono što je očigledno. Da novi fašizam, naoružan nuklearnim i ostalim oružjima za masovno uništavanje, u veliku, strašnu i potonju vatru, može da pretvori čitavo čovečanstvo. A ne samo Đordana Bruna i druge jeretike, kao što je to činila crkva, pre oko pola milenijuma.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo