Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Ujedinjeno kraljevstvo

Objavljeno prije

na

Nakon tri decenije pustošenja periferije, lažni odnosno „ekstremni centar” (Tarik Ali), ispod kojeg se, zapravo, krije inkubacija desnog ekstrema, došao je po svoje, i u same centre svetskog kapitalističkog sistema, pa i u sve četiri zemlje velike četvorke, SAD, Nemačku, Francusku, i Ujedinjeno kraljevstvo (UK). Samo što je i u ove četiri zemlje, on došao u različitim, manje ili više odmaklim odnosno „uznapredovalim” fazama inkubacije.

Nakon poslednjih predsedničkih izbora u SAD, 2016., inkubacija „ekstremnog centra” odnosno desnog ekstrema, u ovoj zemlji, odmakla je najdalje. Iz „zmijskog jajeta” ovog „centra”, osobeni desni ekstrem, u liku polufašiste Donalda Trampa, već se izlegao, izašao na svetlo dana. U Nemačkoj i Francuskoj, ni sve turbulencije izbora 2017. nisu prekinule status kvo; suočavanje sa „ekstremnim centrom”, i njegovim otrovnim plodom, samo je odloženo. U tom pogledu, UK pozicioniralo se negde između, sa određenim sličnostima i razlikama, sa „zaostalom” Nemačkom i Francuskom, odnosno sa „uznapredovalim” SAD.

Glavna sličnost između UK, na jednoj, i Nemačke i Francuske, na drugoj strani, jeste u njihovoj trenutnoj stabilnosti, ali ovde počinje i glavna razlika među njima. Trenutna stabilnost u UK je solidnija, nego što je ona u Nemačkoj i Francuskoj, i to kako zbog njegove specifične istorije, kulture i tradicije, tako i zbog, ipak, „naprednije” faze one inkubacije. U Nemačkoj i Francuskoj, suočavanje sa lažnim odnosno „ekstremnim centrom”, nije ni započelo, u UK, ono, doduše, nije „uznapredovalo” koliko u SAD, ali jeste, značajno više, nego u Nemačkoj i Francuskoj.

Suočavanje o kojem je reč, u UK, započelo je sa šokom Breksita, 23. juna 2016. Ovaj šok, u UK, već je doneo, najmanje jednu negativnu, i jednu pozitivnu promenu. Ona prva, više je poznata. Identitetska histerija, koja, kao lančana reakcija, već dovodi u pitanje, čak i vekovima neupitne spoljne granice. A koliko je ovaj teren pogodan za beskonačne ekstremno-desničarske manipulacije i sporednifikacije, makar mi na Balkanu, dobro znamo.

Po zakonu akcije i reakcije, međutim, šok Breksita, u UK, kao i šok Trampa, u SAD, već je doneo i najmanje jednu pozitivnu promenu. Snažniju artikulaciju jednog novog progresivnog odgovora. Korbinovaca u UK, sandersovaca u SAD. U UK, korbinovci su već uspeli, da staru, dobru Laburističku partiju, preuzmu od blerovaca, u SAD još uvek je otvoreno, manje jasno i izvesno, da li će sandersovci uspeti da staru, dobru Demokratsku partiju, preuzmu od klintonovaca, ili će, zajedno sa drugim bliskim u toj velikoj zemlji, morati da potraže neku potpuno novu, progresivnu alternativu.

Kako god, upravo ova potonja, pozitivna promena, omogućava nam, da i ovaj, prilično mračni tekst o današnjem Zapadu, završimo, istina, po malo humorno, ali i sasvim ozbiljno, optimistično i pozitivno. „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska”. Starije generacije, u Crnoj Gori i na Zapadnom Balkanu, sigurno pamte ovaj slavni refren, iz one stare, prohujale herojske borbe jugoslovenskih partizana i proletera pre skoro osam decenija. Kako sada stvari stoje, naime, zahvaljujući ovoj promeni, korbinovcima u UK, i sandersovcima u SAD, pre svega, san i nada jugoslovenskih partizana od pre skoro osam decenija, nisu više samo to, to jest san i nada, nego su i realna mogućnost i alternativa. Naravno, sve ovo, u onom širem, dubljem i boljem smislu, značenju i pojmu proletera odnosno proletarijata, o kojem je i u ovoj seriji Altervizije, jednom već bilo reči.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Vertigo

Objavljeno prije

na

Objavio:

EU, svet 2019.

 

U poslednjih nekoliko godina, simptomi vertiga, vrtoglavice, nesvestice, sve češće napadaju i same centre, dakle ne više samo Crnu Goru, Balkan i ostalu periferiju svetskog kapitalističkog sistema. Trampizam u SAD i breksitizam u UK 2016-2019., najbolji su dokaz za to. Suprotno preovlađujućem mišljenju, međutim, na izborima za Evropski parlament, krajem maja 2019., ovaj trend, u EU, nijetrajno zaustavljen, nego samo privremeno odložen.

A opet, čak ni samo ovoprivremeno odlaganje, nije bilo rezultat bilo kakvih progresivnih napora vladajućih snaga, jer takvih nije ni bilo, nego je bilo izraz spontanog angažmana političkog naroda, sličnog onom spontanom angažmanu pobunjenog političkog naroda u Crnoj Gori i na Balkanu, koji se odvijao i odvija u isto vreme.Najkraće, uspon ultradesnice u EU je amortizovan, pre svega zbog toga što je zasluženo slabljenje vladajućih narodnjaka i socijaldemokrata, kompenzirano istovremenimjačanjem i usponom zelenih i liberala, koji su najadekvatnije izrazili rečeni spontani angažman političkog naroda.

Privremeno odlaganje o kojem je reč, samo je kupovina vremena. I to, kako trenutno stvari stoje, loša, čak veoma loša, opasna i, moguće, fatalna kupovina vremena. Paradoksalno, da je majski udar ultradesnice bio jači, taj udar bi, kao šok, nešto u mejnstrimu, možda i pokrenuo. Ovako, EU mejnstrim nastavlja da mesečari, da upotrebim ovde i jednu više nego slikovitu metaforu Noama Čomskog. Sve do dana današnjeg, ni evropski narodnjaci, ni evropski socijaldemokrate, ti višedecenijski EU mejnstrimeri, dubinske, strukturne, pa i sistemske reforme, koje bi jedine mogle da zaustave konačni uspon ultradesnice, nisu čak ni započeli.

A to nisu učinili, zbog toga što su, po svoj prilici, postali trajni zatočenici, tamne tvari realkapitalizma, one iste iz koje zakonito emaniraju novi fašisti. Pa se time potvrđuje, da ni ona naša metafora, o lažnom centru, desnom, narodnjačkom, i levom, socijaldemokratskom, kao o „zmijskom jajetu“, u kojem se leže, i iz kojeg će se na kraju izleći novi crnokošuljaši, nije bila ni malo preterana. Izgledi da zeleni i liberali, u predstojećim pregovorima sa mejnstrimerima, nešto u tom pogledu promene, na žalost, nisu veliki. A u ovakvom razvoju stvari, sledeći odnosno konačni uspon ultradesnice, samo je pitanje dana odnosno godine.

I u slučaju EU, opisani vertigo, posebno opisana nesvestica, ne-svest, mesečarenje, samo je vanjski simptom, dubljih, unutrašnjih stanja,poremećaja i patologija. Ilja Prigožin, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1977., ova stanja označio je kao stanja koja su daleko od ravnoteže, te u kojima upravo zbog toga prestaju da važe zakoni njutnovske a počinju da važe zakoni postnjutnovske fizike. Ostala je upamćena i njegova sjajna metafora, po kojoj, u ovakvim stanjima, čak i samo pokret leptirovih krila u Pekingu, može da izazove zemljotres u Los Anđelosu.

Novu, postnjutnovsku fiziku Ilje Prigožina, američki sociolog, Imanuel Volerstin, primenio je na društvene nauke. U okviru ove primene, jedna od ključnih idejaje i ona o strukturnoj krizi kapitalizma kao istorijskog sistema 1914-2050. Koju odlikuje par kontradiktornih i zbog toga za mnoge neuhvatljivih karakteristika. Prva je apsolutna izvesnost, druga krajnja neizvesnost. Izvesnost se odnosi nasmenu kapitalizma kao istorijskog sistema, nekim boljim ali moguće i lošijim istorijskim sistemom sredinom dvadesetprvog veka, uključiv i mogućnost odnosno opasnost od sveopšte nuklearno-ekološke apokalipse, neizvesnost se odnosi na konačni ishod.

U ovakvoj situaciji, jedan od najboljih načina, da se poveća verovatnoća odnosno izvesnost boljih, pa i anti-apokaliptičkih opcija, a smanji opasnost od onih drugih, jeste povećavanje, podizanje i širenje svesti o svemu ovome. Suočavanje sa vertigom, u EU i velikom svetu, a ne samo u našoj maloj i voljenoj Crnoj Gori, na ovom putu, samo je prvi, ali svakako neophodni, a možda i najznačajniji korak.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Vertigo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Crna Gora 2019.

 

U istoriji, društvu i politici, baš kao i u medicini, vertigo, vrtoglavica, nesvestica,samo je vanjski izraz, manifestacija ili simptom, dubljih, unutrašnjihporemećaja. Tako i u Crnoj Gori 2019. Samo u prva dva kvartala ove godine, Afera koverat izazvala je pravo mnoštvo ovakvih, nesvakodnevnih, vrtoglavih simptoma. Naš najuži izbor za ovu priliku, zumira samo tri takva, najpre ono antologijsko znojenje vrhovnog oligarha sa samog početka afere, zatim jednu od najvećih ako ne i najveću pobunu građana u poslednjih trideset godina, najzad tridesetmartovski sporazum građana i opozicije o mirnoj i demokratskoj smeni vlasti.

O vrtoglavosti procesa dovoljno govori i nestabilnost odnosno brzina promene odnosa snaga i izgleda za konačni uspeh mirne i demokratske smene. Na vrhu prvog kvartala, kada je postignut onaj građanski i opozicioni sporazum, građani i opozicija bili su u ofanzivi, oligarhija u defanzivi, a izgledi za konačnu pobedu alternative, u najgorem slučaju, pedeset prema pedeset. Nepuna tri meseca posle, pred kraj kraj drugog kvartala, vlast i alternativa su skoro zamenile uloge, a izgledi za mirnu i demokratsku smenu vlasti, pali su značajno ispod pedeset. Da bi se ova vrtoglavost, nestabilnost i brzina promene razumela, međutim, valja pogledati odnosno rasvetliti i razumeti, one dublje i najdublje poremećaje. Koji se, i u našem slučaju, jednako tiču vlasti, opozicije, i građana.

Kada je o vlasti reč, ništa novo. Crna Gora nema običnu vlast, nego organizovani kriminal na vlasti. Zbog toga ova vlast i ne može da se ponaša kao svaka normalna vlast, pored ostalog ni da da ostavku, kao ona nedavno u Austriji na primer. Govoriti pri tome o „nedostatku političke volje“ kod naše vlasti, kao što to čine briselci, vašingtonci, ali i mnogi njihovi a naši domaći, svedoči pre o nedostatku takve volje kod ovih, da o ovoj vlasti kritički progovore, a ne kod samenaše vlasti. Naša vlast i te kako ima političke volje, da se brani do kraja, svim sredstvima. To je bila suština njenog ponašanja, retorike i politike, i u vezi sa Aferom koverat 2019., kao i svih ovih trideset godina uostalom.

Novosti, na žalost, nema ni kod jednog dela opozicije. Ni tri meseca od tridesetmartovskog sporazuma, ovaj deo opozicije, vratio se svojoj staroj i najvećoj slabosti. Beskonačnom unutaropozicionom ratu. I antipropagandi alternative. „Pa ovi su isti kao vlast“, najgore je što građani mogu da pomisle, na osnovu ovakvog ponašanja, ovog dela opozicije. A Crnoj Gori je za mirnu smenu vlasti neophodna celokupna a ne bilo kakva „avangardna“ ili slična opozicija čak i kada bi takva bila moguća. Deficit kritične mase opozicije bio je i ostao jedan od najvećih deficita Crne Gore.

Najveća novost su građani Crne Gore. Koje je „Odupri se“ samo pokrenuo i organizovao, mada i to, naravno, mnogo znači. U februaru i martu ove godine građani Crne Gore snažno su demonstrirali ne samo svoje postojanje nego i svoju suverenost. Njihovo povlačenje u drugom kvartalu ove godine, reakcija je na upravo opisano ponašanje dela opozicije, a ne bilo kakvo infantilno razočarenje ili nešto tome slično. Naravno, ne treba zaboraviti ni vrhovnikove, klijentelizovane građane, jer i u Crnoj Gori žive najmanje ove dve vrste građana odnosno političkog naroda, pa od daljeg razvoja našeg vertiga, zavisi koji od ova dva naroda će na kraju da nadvlada.

I ovde bi za sada mogla da se stavi tačka. Uz jedan važan dodatak. Memento. Podsećanje na onaj najveći ulog, koji zavisi od ishoda ove borbe. Koji naravno ne dovodi u pitanje opstanak čoveka kao vrste, kao što je to slučaj uSAD i drugim državama koje poseduju nuklearno i drugo oružje za masovno uništavanje, ali dovodi u pitanje opstanak mira u Crnoj Gori. A makar za nas u Crnoj Gori, i ova pretnja, dakle crnogorska, ako već ne i globalna apokalipsa, morala bi da bude dovoljna, da iz stanja tekućeg vertiga, izađemo što što pre.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Trideset godina posle

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ispovest jednog lunatika

 

Kako, trideset godina posle, može da se oseća jedan antiratni indipendist iz 1990-ih, koji u međuvremenu nije prešao na dvor, jer, nije nepoznato, velik broj je i onih koji čarima dvora nisu odoleli. To je tema ovog ispovednog teksta, verujem ne nezanimljiva, i ne samo antiratnim indipendistima.

Još od početka velikog postjugoslovenskog praska 1991., bio sam, i ostao, ne samo antiratni indipendist, nego, da sada još dodam, i vanpartijski, javno angažovani intelektualac, uz to i anarho-socijalist, mada je ovo poslednje u Crnoj Gori, na žalost, još uvek skoro irelevantno, naravno osim za mene lično. Kako, dakle, kao takav, da sada preciziram i početno pitanje, trideset godina posle, mogu da osećam, doživljavam i podnosim, svu ovu beskonačnu laž i nasilje, jedne iste, nesmenjene i nesmenjive, vladajuće oligarhije, koja je, znamo, celo ovo vreme, samo menjala dresove.

Sa pomešanim osećanjima, u kojima ipak dominira izvesna težina, najkraći je odgovor. U ovoj teškoj mešavini, posebno se ističu tri elementa. Prvi je produženi otpor. Ja, anti-ratni indipendist i anarho-socijalist, nikada ih neću priznati. Ovo njihovo jeste država u formalno-pravnom ali ne i u suštinskom smislu. Nije čak ni privatna država, kako kaže jedan deo opozicije, jer je privatna država nemoguća kontradikcija, država je ili opšta i jednaka za sve ili nije država, a ovo njihovo, to valjda nikog ozbiljnog ne treba uveravati, nije to, nego je mafijaška, kvazi-feudalna latifundija.

Drugi element u ovoj teškoj mešavini, jedna vrsta je unutrašnjeg zadovoljstva. Zbog toga što spadam u mali broj onih koji nemaju nikakav problem sa kontinuitetom, kredibilitetom i konzistentnošću, svih ovih trideset godina. A što je njihov veliki problem. Čak i uz pomoć naših bivših, sada dvorskih. Kao ono jednom, kada je jedan od takvih, očajnički pokušavao, da našeg vrhovnog, čak i u najmračnjim velikosrpskim 1990-im, predstavi kao našeg. Prikrivenog, koji je samo čekao pravi momenat. Jer bi inače, očajnički su poentirali, Crna Gora bilakao nesrećna Bosna. A, u stvari, da nije bilo njihovog, promiloševićevskog udvorištva, ne bi bilo ni nesrećne Bosne.

Treći element je najteži. Duboka unutrašnja rezignacija. Na ivici nihilizma, sloma i poraza. A sve ovo, zbog toga što im, nakon svega, i dalje uspeva. Dobro, zahvaljujući Noamu Čomskom, znam i za glavni mehanizam ovog njihovog uspeha, izuzetnost kognitivnog nesklada, moć samoobmane, pa mi je, uz ovo znanje, ipak, nešto lakše.

Težina ipak dominira, zbog toga što se na ruine, dogme i laži 1990-ih, direktno nadovezuju nove dogme i laži. Među ovim potonjim, posebno ona o članstvu Crne Gore u NATO od 2017. Kao i mračnih 1990-ih, i danas sam uveren, da će se i za sledećih trideset, pa i za samo sledećih deset godina, ponovo jasno videti, da je i nova dogma i laž, o NATO kao o tobože boljoj opciji od neutralnosti, upravo i samo to, nova, tekuća dogma i laž. Ali, onda sledi i ona najveća težina, iskustvo i pomisao, ima li sva ova naša borba, postojanost i žrtva, ikakvog smisla, kada im, za sada, sve, i lažna, takozvana SRJ, i Miloševićeva Velika Srbija, i agresivni NATO, ovako dobro uspeva.

Da ipak ne padnem u nihilizam, najviše mi pomaže Đordano Bruno, filozof, panteist, astronom i jeretik. Koji je 1600. živ spaljen na lomači, samo zbog toga što se suprotstavljao tada vladajućoj laži i dogmi. Te koji je upravo zbog toga postao jedan od mojih najvećih ako ne i najveći intelektualni i moralni uzor.

A moja žrtva još uvek je daleko od lomače. Lišavanje dvorskih privilegija se podrazumeva. Prihvatanje stigme takođe. Da nisi normalan, da si lunatik, ili avetinja, kako me je častio jedan njihov a naš bivši, to je najmanje. Nisam neobavešten, njihov spektar ide do metka, nisam ni mazohist, nadam se da do ovoga neće doći, ali, i ako dođe, velkam, bolje i grob nego rob, smrt fašizmu sloboda narodu, uzor mi je i Stiven Hoking, mi i oni pripadamo različitim kosmosima.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo