Dvadesetčetiri sata, godinu dana, četiri godine, ovo su tri standardna vremenska okvira politike kao delatnosti i profesije, a oko trideset godina, to je najduži vremenski okvir na koji politika kao delatnost i profesija po pravilu računa. Dvadesetčetiri sata opisuju pa i banalizuju ono što se uobičajeno naziva DNEVNOM politikom, godinu dana je uobičajena kalendarska odnosno kosmička jedinica, za svakoga pa i za političara i sve njegove tekuće projekcije, planove, agende, kalkulacije i budžete, a četiri godine standardni mandat političara u modernim, postmonarhijskim, republikanskim i demokratskim vremenima. Konačno, oko trideset godina je vreme aktivne odnosno reproduktivne faze jedne GENERACIJE, onako kako ovu, kao specifičnu bio-socijalnu jedinicu, definiše sociologija, posebno sociologija omladine. U krajnjoj liniji, to je i onaj najduži vremenski okvir odnosno horizont politike kao delatnosti i profesije (i to je sasvim razumljivo jer koji bi to normalni političar još trošio svoju energiju na generacije koje još nisu aktivne ili čak ni rođene). Očekivati, a posebno tražiti, od politike i političara, da vide, misle i deluju, dalje od ovog horizonta, potpuno je nerealno, jer jedno takvo očekivanje odnosno traženje ne uvažava zakon diferencijacije i specijalizacije, kao jedan od temeljnih zakona društvene podele rada, u vremenu sve kompleksnije moderne i modernizacije. Kao što je potpuno nerealno, od intelektualaca, očekivati odnosno tražiti, da se ponašaju kao političari (mada oni to, zbog konformizma, korupcije ili sujete, na žalost, čak i kada to niko od njih ne zahteva ili traži, veoma često rade), ili od bilo koje druge profesije, u mnoštvu profesija modernog doba, da se ponaša drugačije, nego što joj nalaže, njena specifična reproduktivna logika, kao i logika celokupnog sistema.
Naravno, ni ovde nije reč o isključivim i apsolutnim fenomenima. Naravno da i političari, u izvesnoj meri, gledaju, misle i deluju, drugačije, više i dalje od sopstvene profesije. Ali i kada to čine, oni to tada čine samo svojim sporednim ili „perifernim vidom”, bez one svoje specifične profesionalne koncentracije, koju čuvaju isključivo ili dominantno, za one svoje specifične, političke okvire i horizonte. U protivnom, bili bi za čas „počišćeni” sa uvek zahuktalog političkog tržišta odnosno bojišta, od strane svojih političkih konkurenata odnosno protivnika. To je prosto zakon odnosno logika njihove profesije. Kao što i druge profesije imaju svoje specifične zakone odnosno logike. Ko ovo ne zna, ne zna ni ono što je glavno, za kompleksno, visokodiferencirano i visokospecijalizovano društvo moderne.
Ali mi već živimo u vremenu POZNE moderne. Zbog toga se upravo opisana i još uvek dominantna logika, sve više susreće, sukobljava, sudara, sa jednom novom logikom. I jednim novim sistemom. Sa logikom i sistemom one velike trostruke sinhronije, ona tri vremenska okvira, politike, istorije, i biologije, i one njene odnosno njihove nesporne prezentnosti, o kojoj je na samom početku trećeg dela bilo reči. A što je sve opet najdublje utemeljene u onim novim posthumanim tehnologijama i dinamikama koje koincidiraju sa tekućom smenom istorijskih sistema. Iz ove nove logike odnosno sistema, i bukvalno na svakom koraku, da se tako izrazimo, proizilazi, probija, provaljuje, IMPERATIV jedne potpuno nove, TRANSGENERACIJSKE politike, sa odgovarajućim, potpuno novim vremenskim okvirima, širim, većim i dužim, od svih dosadašnjih, generacijskih i kraćih. Zbog toga i prestaje da važi logika, koju smo onako samorazumljivo izložili, na samom početku ovog odeljka. Ili, da budemo još precizniji, mi ovde i danas VEĆ živimo, u vremenu velikog logičkog i istorijsko-sistemskog interregnuma, u kojem se živo, oštro i dnevno sukobljavaju, najmanje dve logike i najmanje dva istorijska sistema.
U skici koju smo upravo izneli, sukob je možda i preoptimistička reč. Jer, u realnosti, na delu još uvek imamo mnogo više inercije starog, nego što imamo sukoba između starog i novog. Uostalom, pogledajmo izbliza, šta vidimo kao preovlađujuću fenomenologiju, globalne i lokalne politike na početku dvadesetprvog veka. Ironično, ali istorija kao da se i u ovoj stvari, vraća na svoj početak, naša pozna moderna, na prve dane poznog srednjovekovlja, odnosno rane moderne. Istorijska sentenca iz vremena poslednje smene istorijskih sistema, „Posle mene potop”, najkraći je rezime, i za ponašanje vladajućih političkih aktera, našeg vremena pozne moderne. Pioniri ove sentence, posle kraja komunizma i hladnog rata, bili su upravo naši, postjugoslovenski i postkomunistički oligarsi, znamo i za biblijske razmere stradanja izazvanih njihovim „potopom”, ali je (zlo)duh rečene sentence, u međuvremenu, postao dominantan, i u svim ostalim oblastima međunarodne, svetske, regionalne i lokalne politike, od Bliskog Istoka i Iraka, preko Rusije i Irana, do postjedanaestoseptembarskih SAD i „od proširenja umorne” briselske citadele.
„Posle mene potop” je glavni, ali, ipak, samo prvi obris, dominantnog profila svetske i lokalne politike ovde i danas. Elementi koji se na ovaj obris direktno nadovezuju, i na taj način kompletiraju naš dominantni profil, jesu još i katastrofalna miopija (kratkovidost), cinična dogma progresa, i sadistička dogma apokalipse. Nadovezivanje i kompletiranje o kojem je reč, najčešće se ostvaruje u obliku složene kombinacije rečenih elemenata, ali ima i manje ili više „čistih” ili makar „pretežnih” tipova. U najvećem broju slučajeva, međutim, ono što na prvi pogled izgleda kao nespojiv pa i nemoguć miks, u praksi se pokazuje kao sasvim uspešna mešavina, u kojoj svaki element ima svoje odgovarajuće, funkcionalno i reproduktivno mesto. Tako, „Posle mene potop” funkcioniše kao retka unutrašnja iskrenost, diskrecija naših silnika, oligarha, i upravo kao takva, ona je i zabeležena, u istoriji, ali i danas. Na ovaj element, najdirektnije se nadovezuje onaj sledeći, naime katastrofalna miopija (kratkovidost), koja objašnjava čitavu beskonačnu seriju međunarodnih, regionalnih i lokalnih katastrofa posle hladnog rata, ovoga puta već i na tlu Evrope, pa i na tlu samih SAD, „jedine preostale supersile posle kraja hladnog rata” (što god bi ovo, ovde i danas, inače, moglo da znači). Konačno, dva gornja elementa, naime „Posle mene potop” i katastrofalna miopija (kratkovidost), ideološki, propagandno i marketinški se već uveliko prodaju, na veliko i na malo, na zapadnim berzama i istočnim bazarima, ergo diljem celog globalizovanog sveta, i to u dva glavna fantastična pakovanja, kao cinična dogma progresa, i kao sadistička dogma apokalipse, pri čemu su cinizam i sadizam, kao dva najbliža poznomoderna duhovna tipa, samo jedan od vanjskih simptoma, duboke unutrašnje bliskosti, pa i konvergencije, ove dve dogme, koje slikovno, narativno i retorički, na uzburkanoj površini sveta politike, ponekad izgledaju toliko različito, pa i suprotstavljeno, a obe su, po svojoj osnovnoj dubinskoj funkciji, zapravo, samo dva različita prerušena oblika dogme status kvo-a, i to je još jedan, sada već i funkcionalni znak, one njihove duboke unutrašnje bliskosti i konvergencije (uporedite samo dominantne fantazije i fantazme Vašingtona i Brisela od jedanaestog septembra do danas: „slobodu i demokratiju” u izvođenju Džordža Buša Mlađeg, i „evropske integracije” u interpretaciji Havijera Solane).
(Nastavlja se)
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
INTERVJU3 sedmice