Bez korijenitih promjena, demontaže ANB i drugih bezbjednosnih aparatura i agentura, nalogodavci i ubice Duška Jovanovića ostaće duboko u zavjetrini nemoći da se uspostavi pravna država. Jer, koliko god zvučalo apsurdno, državne zločince, i tada i sada, štiti – država

MONITOR: Kako ocjenujete dosadašnji rad Anketnog odbora za crne trojke i napade na intelektualce  u svijetlu obećanja da će se napraviti pomaci u istragama najtežih zločina i prema novinarima? 

OBRADOVIĆ: Nesporno je da treba stalno, iznova razotkrivati nepočinstva koja su činjena u Crnoj Gori u poslednjih nekoliko decenija. To je prošlost sa kojom crnogorsko društvo mora da se suoči jer sa tim preteškim bremenom je teško koračati napred u, kako se ovde uobičajeno kaže, „evropsku budućnost”.

Iako je preuranjeno govoriti o dometima rada Anketnog odbora, za sada, depeesovci i njima bliska političko-policijsko-udbaška garnitura, koji su prirodno najviše zazirali od onog šta će doneti rad ovog parlamentarnog tela, mogu biti zadovoljni, budući da se uglavnom radi o zločinima povezanim sa periodom njihove vladavine.

Ne verujem, a voleo bih da grešim, da će se tu bilo šta promeniti i u budućem radu Anketnog odbora. U prilog tome najbolje svedoči ispitivanje Duška Markovića, bivšeg šefa ANB-a, od koga se mnogo očekivalo, a na kraju dana se pokazalo da, za razliku od Markovića, o ovoj tematici mnogo više zna Milan Paunović, dugogodišnji funkcionera MUP-a i policije.  Da li je to moguće? Naravno da nije ali je očigledno da članovi Odbora nisu znali šta da pitaju Markovića, a on je, za razliku od njih, znao šta da odgovori.

To dovoljno govori o nepripremljenosti, pa i neozbiljnosti članova ovog tela, naročito onih koji su inicirali formiranje Anketnog odbora, jer se pokazalo, baš na primeru Markovića, da poslanici ne raspolažu novim podacima i informacijama koje bi makar ukazivale na neposrednu odgovornost bivšeg direktora ANB-a za neke od zločina počinjenih u njegovom mandatu. Marković je zato vrlo komotno, gotovo bez ogrebotine, prošao kroz saslušanje, a na čitavu ovu ideju je bačena ozbiljna senka sumnje da je formiranje Anketnog odbora zapravo više predstava za široke narodne mase nego li osmišljen proces koji će iznedriti nova saznanja i doneti značajnije efekte u istragama ili eventualnom otkrivanju i kažnjavanju neposrednih počinitelja, a još manje nalogodavaca.

MONITOR: Obilježena je godišnjica ubistva Duška Jovanovića, kako komentarišete istragu u tom slučaju 21 godinu kasnije? 

OBRADOVIĆ: Ubice Duška Jovanović su i danas tu među nama. To ne smemo zaboraviti i moramo stalno ponavljati. Pri tome ne mislim samo na one koji su povukli oroz jer gotovo da nema ubistva novinara, a da nije reč o državnom zločinu. Ubistvo Duška Jovanovića je baš zato ključ ne samo za sva ona pitanja kojima se, između ostalog bavi i Anketni odbor, već i lakmus papir za sve što se dešavalo u vreme kad je stradao urednik Dana, ali, još i više, uznemiravajući pokazatelj aktuelnog stanja u državi.

Na ovom slučaju se očituje moć i nemoć ondašnje i sadašnje države Crne Gore, ali i uticaj mafije tada i danas, iskazuje se stanje u policiji, tužilaštvu i bezbednosnim službama, oslikava se pozicija, zapravo nemoć novinara. I zato je Jovanovićevo stradanje mnogo više od pojedinačnog zločina, a bez razvrgavanja svih aspekata njegovog ubistva Crna Gora neće moći dobiti adekvatan odgovor i na mnoge druge zločine o kojima slušamo ovih dana. Radi se o zapravo o razotkrivanju zločinačkog mehanizma, trojstva koji čine organizovani kriminal, službe i političke strukture. Zato se veoma teško dolazi do istine u ovakvim i sličnim slučajevima, naročito ako imamo državu kakva je bila i kakva jeste Crna Gora.

I zato je tapkanje u mestu kad je reč o ovoj istrazi, po mom mišljenju, opomena svima.Da su oni koji su inspirisali, organizovali, izvršili i, na kraju krajeva, sve ovo vreme prikrivali ovaj zločin, i dalje tu, među nama, veoma uticajni i spremni da ako bude potrebe urade to isto ili nešto još gore.

Sa druge strane, od ubistva je prošla 21 godina, sasvim dovoljno da zločinci pometu svoje tragove. Zato ne znam da li će ovaj zločin biti ipak rasvetljen, ali sam siguran da je istraga oko ubistva Jovanovića najozbiljniji barometar unutrašnjih prilika u Crnoj Gori.

MONITOR: Da li u regionu imamo nekih primjera gdje su slični zločini riješeni?

OBRADOVIĆ: Na sličan način ubijeni su Slavko Ćuruvija i Ivo Pukanić. I dok je ubistvo vlasnika Nacionala uglavnom razrešeno uz nekoliko i dalje nerasvetljenih rukavaca koji vode direktno do naručioca zločina, slučaj Ćuruvije je poučan primer i za Crnu Goru i pokazuje koliko su dugi pipci raznih centara moći u slučajevima državnih zločina. Kao što je poznato, i pored brojnih dokaza Apelacioni sud u Beogradu, pre više od godinu dana, oslobodio je četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti optužbi za učešće u ubistvu Ćuruvije 1999. godine. Zato sam poprilično siguran, da se vratimo na Crnu Goru, bez korenitih promena, demontaže ANB i drugih bezbednosnih aparatura i agentura, nalogodavci i ubice Duška Jovanovića ostaće duboko u zavetrini nemoći da se uspostavi pravna država. Jer, koliko god zvučalo apsurdno, državne zločince, i tada i sada, štiti država, odnosno pojedini njeni delovi koji se poput hidre obnavljaju i regenerišu ukoliko im se ne odseče glava.

MONITOR: Kako bi ocijenili medijsku scenu u Crnoj Gori? 

OBRADOVIĆ: Bilo bi pretenciozno davati neku generalnu ocenu ali, čini mi se, da u velikoj meri medijsku scenu u Crnoj Gori definiše činjenica da je reč o, uslovno rečeno, malom tržištu čiji je marketinški kolač u nesrazmeri sa brojem medija koji postoje i rade. U takvoj situaciji, većina medija u toj svakodnevnoj borbi za opstanak prinuđena je da se prilagođava zahtevima tog tržišta koje, kao i svuda, nije, po pravilu, naklonjeno kvalitetnom, nepristrasnom, istraživačkom novinarstvu. Zato imamo dosta primera jednostranog, navijačkog, tabloidnog novinarstva i to je ono što, uz nekoliko medija čija je uređivačka politika definisana i vođena iz komšiluka, kvari opštu sliku.

Mislim da u takvoj situaciji država mora biti mnogo odgovornija pri raspodeli sredstava pomoći medija i umesto principa ,,svima po malo” mora da stimuliše, pre svega, kvalitetno novinarstvo uz jasne zahteve i kriterijume.

Sa druge strane, oseća se i nedostatak dobro organizovanih novinarskih asocijacija koje bi morale da postignu minimalnu saglasnost oko ključnih pitanja i na taj način utiču na ukupnu medijsku scenu i povećaju svoju ulogu u definisanju opštih uslova za rad medija i novinara.

MONITOR: Da li ima razlike u medijima, izazovima, rizicima u Crnoj Gori i Srbiji? 

OBRADOVIĆ: U ovom trenutku, ogromna je razlika u medijskoj sferi između Srbije i Crne Gore. Autoritarni režim u Beogradu, nervozan zbog političke nestabilnosti, sprovodi nezabeleženu medijsku, političku, ekonomsku, pa i fizičku torturu nad nezavisnim medijima i novinarima koji svojim radom odudaraju od propagandnog fona zvaničnog Beograda.

U tom smislu, medijska scena Crne Gore je daleko ispred Srbije po svim kriterijumima ali u Crnoj Gori ne smeju da zaborave da u Srbiji posle 5. oktobra 2.000 godine niko nije ni sanjao da se mediji i novinari, nakon demokratskog prevrata, mogu naći u poziciji u kojoj su danas . A, ipak, vidite šta se događa i ne samo u Srbiji već i u još mnogim zemljama sa krhkom demokratijom i nevelikom tradicijom u slobodi medija.

MONITOR: Koliko politička scena utiče na medije? Vidite li neki napredak u slobodi medija otkako je došlo do političkih promjena?

OBRADOVIĆ: Političke promene u Crnoj Gori neminovno su dovele i do pozitivnih promena na medijskoj sceni. O tome bolje od mene možete svedočiti vi, novinari Monitora ili Vijesti, kojima se mora odati priznanje za sve ono što su preživeli u prethodnih 30 godina. Tu, za mene, nema spora bez obzira što je i danas moja koleginica Jelena Jovanović pod stalnim policijskim obezbeđenjem ili što se dešava da ,,ugledni” biznismen prebije novinarku Pobjede Anu Raičković. Mi svi ponekad zaboravljamo da je demokratija proces i da je potrebno vreme da se uspostave i poštuju neke civilizacijske regule kad je u pitanju sloboda štampe. To nije nikako alibi za povremene pokušaje da se mediji vrate u poziciju u kojoj su bili pre avgusta 2020. godine. Toga je bilo i biće, ali za slobodu medija se moramo svakodnevno boriti.

Predrag NIKOLIĆ

To što je  Vučić izgubio kod Srba sa Kosova oreol patriote i čuvara Srbije, nije umanjilo njegov uticaj na njih. Naprotiv

MONITOR: Kako vidite postizbornu  krizu na Kosovu?

LAZAREVIĆ: Četiri meseca od izbora za skupštinu Kosova i činjenice da skupština  nije konstituisana, postizborna kriza je postala eufemizam za institucionalnu krizu u kojoj se Kosovo našlo.

. Nijedna stranka nema potrebnu većinu da samostalno formira vladu.Posle više proceduralnih začkoljica  Samoopredeljenje i opozicione stranke sada se spore oko kandidata za predsednika skupštine – potonji ne podržavaju Aljbuljenu Hadžiju koju je predložilo pobedničko Samoopredeljenje, dok oni sa druge strane ne odustaju od njene kandidature.

Krizu komplikuje i to što se novi vanredni izbori ne mogu raspisati dok se ne iscrpe sve mogućnosti za formiranje vlasti u postojećem sazivu, a to podrazumeva upravo izbor predsednika Skupštine i formiranje vlade.

Dakle, osim političke blokade, postoji ustavna praznina jer Ustavni sud nije jasno definisao šta se dešava ako pobednik izbora ne uspe da izabere predsednika Skupštine. Da stvar bude još komplikovanija, takvo pitanje nije upućeno sudu na odlučivanje, kao što se na primer desilo 2014. kada je nakon prvih izbora od jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova u junu, Kosovo dobilo vladu tek u decembru zahvaljujući upravo ustavnom tumačenju, uz krajnji kompromis dve najveće stranke tada (PDK-LDK) i međunarodni pritisak.

MONITOR: Šta su mogućnosti za razrješenje?

LAZAREVIĆ: To je- pre svega, trebalo da bude politički kompromis između glavnih stranaka koji bi omogućio izbor predsednika Skupštine i formiranje vlade; podnošenje zahteva Ustavnom sudu za tumačenje pravne praznine; pritisak međunarodne zajednice- koji je neuporedivo slabiji na Kosovu nego onaj iz 2014.

Iako se Osmani uključila u rešavanje krize-a  ona će to moći da raspiše izbore samo nakon što se iscrpe svi pokušaji formiranja vlade u postojećem sazivu. Dakle, čini se da bez obraćanja Ustavnom sudu nema izlaza. Ili zakulisnim trgovinama za još četiri „tajna“ glasa.

MONITOR: Koliko su akcije-za koje se smatra da dolaze iz Beograda-kao ona u Banjskoj, ali i poziv da Srbi izađu iz kosovskih institucija, olakšale vladi u Prištini da ima izgovor i situaciju u kojoj može da se „obračuna“ sa srpskom manjinom?

LAZAREVIĆ: Mislim da sam sve rekla u prethodnom odgovoru.

MONITOR: Dio  kosovskih Srba-posebno opoziciono orijentisane partije i organizacije, podržale su studentske proteste. U kojoj se mjeri među Srbima na Kosovu priželjkuje promjena vlasti u Srbiji i šta oni očekuju od te promjene?

LAZAREVIĆ: Srbi na Kosovu promenu priželjkuju duboko u sebi. Ona je jasna i bolna, kao što su spremni i da trpe. Samo je još kod Srba na Kosovu trpljenje aktivna radnja. Oni stoga nisu vični da izdiferenciraju svoju podršku državnoj vlasti i partijskoj politici čak i kada su jedna ili druga, a najčešće i jedna i druga – duboko štetne i po njih i po Srbiju.

I dok veruju da će nekada doći bolje, kratkoročno se teše time – „Ćuti, može gore“.

To što je Aleksandar Vučić izgubio kod Srba sa Kosova oreol patriote i čuvara Srbije, nije umanjilo njegov uticaj na njih. Naprotiv. Srbima na Kosovu je Beograd preko SNS-a i njegovih svih struktura, oduzimao godinama autentični politički subjektivitet i teritorijalnu i institucionalnu kontrolu koju su Srbi na Severu imali i iz čega su de fakto crpeli moć da utiču na sopstveni položaj i status. Daljinskim upravljačem ih od tada pali i gasi i podešava kao ton i sliku na TV kanalu sa kog se rasturaju uglavnom primitivizam i propaganda.

Ipak kod veoma, veoma mladih Srba sa Kosova primećujem drugačiju kulturu. Uočavam novu lepotu, integritet, slobodoumnost i dostojanstvo. I za koje ne vidim da su voljni da prave trule kompromise. I dok ponosno nose Kosovo kao deo svog srpskog identiteta- gde će biti kada odrastu, to je drugo pitanje.

MONITOR: Očekuje se početak velikog procesa protiv 53 vojna i policijska rukovodioca srpskih vojno-bezbjednosnih snaga, za zločine počinjene na Kosovu 1999. Suđenje će se voditi u odsustvu optuženih. Da li je kosovsko pravosuđe dovoljno nezavisno da-u ovom slučaju, donese pravdu žrtvama?

LAZAREVIĆ: Ne.

MONITOR: Poslije više mjeseci, nije održan prvi tehnički dijalog Beograda i Prištine- kojem je  trebalo da rukovodi novi EU izaslanik Peter Sorensen. U međuvremenu, pojavila se i ideja (od strane izvestioca EU parlamenta Riha Terasa) o oživljavanju dijaloga i kroz razgovor predstavnika kosovskog i srpskog parlamenta. Šta  mislite o ovom prijedlogu?

LAZAREVIĆ: Kosovo nema ni vladu ni skupštinu već četiri meseca, dok Srbija pola godine gori sa protestima. To nije realno sada. Ali ako je to nova zamisao „normalizacije odnosa“, industrija mira će začas takvu aktivnost sprovesti.

MONITOR:, Kosovo ima problem da-pored UN, uđe u Savjet Evrope i da postane članica Partnerstva za mir, između ostalih. Da li to odgovara vlastima u Prištini- jer bi kosovsko društvo tako dobilo i pristup Evropskom sudu za ljudska prava?

LAZAREVIĆ: Kosovo želi u Savet Evrope- i u svaku instituciju koja potvrđuje ili afirmiše njegovu samostalnost i dalji uticaj u međunarodnoj areni. Kao jedan od krucijalnih dokaza da želi jeste to da je posle osam godina od presude sopstvenog Ustavnog suda-i kontinuiranog pritiska  zapadnih partnera da odluku sprovede u delo, popustilo  i izvršilo povraćaj 24 hektara manastirske zemlje Visokim Dečanima, što je bio praktično ključni uslov za pozitivan signal izvestiteljke Dore Bakojani prošle godine. No-na Kosovu, mnogi vide učlanjenje i kao šansu da dalje internacionalizuju i pitanje gubitaka u ratu, dok su odluku o povraćaju manastirske zemlje doživeli kao duboko nepravednu ali i kao „bolan kompromis“.

Otvoreno je pitanje, koliko će srpska zajednica odnosno Srbi pojedinačno, imati vremena i resursa da pred ovim sudom traže pravdu koja im je sve nedostupnija na Kosovu. Što zbog urušenosti i zajednice i pojedinaca što zbog administrativnog gušenja i očiglednih primera selektivne pravde kojoj su izloženi gotovo sistematski pred kosovskim pravosuđem.

Tzv tehnički dijalog između Beograda i Prištine se odvija kontinuirano

MONITOR: Od uspostavljanja nove vlasti poslije vanrednih izbora u opštinama na Sjeveru, pojačan je, od stane prištinskih institucija, pritisak  zatvaranja objekata u kojima su se nalazile ispostave beogradskih struktura. Reagovanja srpskih vlasti su deklarativna ili ih nema, a  međunarodna zajednica ih-uz primjedbe, prihvata. Da li je to samo gruba realizacija Briselskog sporazuma ili njegovo kršenje?

LAZAREVIĆ: Paradoks-ali samo naizgled, jeste to da Samoopredeljenje ne posustaje u sprovođenju svoje strateške politike za Sever (i uopšte za preostali srpski korpus na Kosovu) i operativnih aktivnosti na terenu.

Dok Kurti poručuje da će na sastanak s Vučićem otići samo kada Beograd bude bio spreman da potpiše novi konačni sporazum o uzajamnom priznanju, tzv. tehnički dijalog se odvija kontinuirano.

Za manje od dvije nedelje u maju i junu, kosovske vlasti preuzele su na Sjeveru devet objekata u kojima je bilo smješteno najmanje 12 srpskih službi, prije svega onih koje su pružale osnovne usluge lokalnom stanovništvu: vodovod, sportske hale i kulturne ustanove, nacionalna služba za zapošljavanje, komunalno, itd.

Paralelno,  Kosovska policija je na prelazima počela da izdaje usmena upozorenja građanima da će uskoro lične karte izdavane u Srbiji za gradove na Kosovu biti smatrane nevažećim dokumentima. Sada-mahom uz tišinu srpske vlasti, uprkos slavodobitnoj najavi iz Beograda prije dvije godine- da je postignut usmeni dogovor kojom se one priznaju zauzvrat tome što je Srbija priznala kosovske lične karte.

Skupštine sjevernih opština-sa skoro potpuno jednonacionalnim sastavom odbornika-kao sateliti centralnih vlasti odnosno Samoopredeljenja, punom parom štancaju odluke i utvrđuju nacionalne politike iz programa Samoopredeljenja, vršeći etnički reinžinjering, dok bezobzirno ignorišu raspoloženje i volju još uvek većinskog srpskog stanovništva. Izvrgavajući ruglu instituciju lokalne samouprave i samu demokratiju.

Inače, proces tzv. normalizacije odnosa-suprotan duhu odnosa na terenu, ima tokom decenija svoj gradacijski karakter. U istoriji sporazuma unazad, svi su djelimično sprovođeni, vremenski se razvlačili u odnosu na naznačene vremenske okvire-formulisani tako da su mogli da obezbijede istovremeno dva različita učitavanja, ali i sigurnost kroz detalje i pažljivo birane formulacije-da će se osigurati njihova međunarodna valdinost.

Za vodeće zapadne diplomate u Prištini, zatvaranje srpskih institucija koje nazivaju paralelnim, nije sporno. Sporan je samo način ili tajming za to. Anemična saopštenja za cilj imaju samo da zapadne diplomate verbalno ostave trag za svoje zemlje da nijesu izdale vrednosti brige o ljudskim pravima i dobrobiti ranjivih kategorija.

Za zvanični Beograd – vlast koja ubrzano isporučuje ostatak preuzetih obaveza i to kombinuje sa agendom različite klijentele i sopstvenim finansijskim apetitima. Ono što se trenutno na Kosovu dešava sa Srbima i njihovom budućnošću-ali i interesima države Srbije, jeste „pomoć neprijatelja“: Uradi prljavi posao umesto mene, ja ću te svejedno posle toga nazvati đubretarom i niko se neće osvrnuti da sam isto posejao ja.

Putin neće lako odustati od upoređivanja Kosova i Krima

MONITOR: Neke političke organizacije Srba sa Kosova nedavno su izrazile bojazan u vezi sa prijedlogom Donalda Trampa da Krim bude priznat kao dio Rusije. Postoji li  korelacija između dva slučaja, kada je faktičko stanje a i imperativ Briselskog sporazuma i Ohridskog akcionog plana, da i bez formalnog priznanja Kosovo nije dio Srbije?

LAZAREVIĆ: Putin je Kosovo koristio kao paralelu u nastojanju da opravda invaziju na Ukrajinu i aneksiju Krima, tvrdeći da je Zapad time stvorio opasan presedan koji, po njegovoj interpretaciji, legitimiše ruske akcije u Ukrajini.

Iz perspektive Rusije, Kosovo se koristi kao ključni primjer koji Moskva koristi da ospori legitimnost međunarodnih intervencija i promjenu granica bez saglasnosti suverenih država. Ovakva retorika -ukazuje mi na to, da ruski predsjednik neće lako odustati od upoređivanja Kosova i Krima, te od pokušaja da kroz tu paralelu relativizuje međunarodne norme o teritorijalnom integritetu i suverenitetu država. Time Rusija nastoji da oslabi legitimitet ukrajinske teritorijalne cjelovitosti i da opravda svoje postupke pred međunarodnom zajednicom.

Uprkos marginalizaciji teme Kosova-ovo me ipak vraća donekle u devedesete, kada je pitanje Kosova i postalo deo šire geopolitičke igre i sukoba velikih sila, gdje se pravni i politički argumenti često koriste selektivno.

Ipak, većina međunarodnih zapadnih pravnih eksperata i država smatra da su slučajevi Kosova i Krima suštinski različiti i navode argumente — Kosovo je proglasilo jednostranu nezavisnost ali uz podršku većeg broja država i pod formalno međunarodnim nadzorom, dok je Krim anektiran nasilno i bez saglasnosti Ukrajine, što jeste kršenje međunarodnog prava.

Nastasja RADOVIĆ

Kada je u pitanju bliža prošlost „oslobađanja naroda“ na prostorima bivše SFRJ, ne postoji bitnija (ideološka) razlika između tadašnjih „političkih elita“ na vlasti i  znatnog dijela tadašnje opozicije, sada na vlasti. Nekadašnji sljedbenici iste nacionalističke politike nijesu imali i nemaju sukoba u vezi sa tim periodom jer je izostalo njihovo suočavanje sa tom svojom,skladnom, prošlošću

MONITOR: Godišnjica je ubistva Duška Jovanovića. Vrh policije je poručio da će učiniti sve da taj slučaj rasvijetli, uz nagradu od milion eura za informacije. Šta govori o institucijama to što se  21 godinu čeka rasvjetljavanje tog zločina?

MINIĆ: Ubistvo Duška Jovanovića, kao i ubistva Slavoljuba Šćekića, Gorana Žugića… bolna su obilježje transformacije partitokratije u mafiokratiju nakon „buđenja i oslobađanja naroda od stega komunizma“ pred očima, većinski duboko podijeljenog, „oslobođenog naroda“. Predugih 21 godinu čekanja na rasvjetljavanje tog zločina je porazan dokaz opstanka „institucija“ nepromijenjenog sistema i nakon „osvježenja“ od 30.8.2020. godine i smjene političkog dijela mafiokratije u Crnoj Gori. Osnova tog poraznog stanja nepromjenjivosti sistema i „institucija“ je u nepomjenjivosti stanja u društvu zarobljenog istim diobenim temama koje diktiraju „političke elite“ oba „oslobođenja“, što preskupo plaćamo decenijama i opet nastavljamo.

Institucije su svih ovih decenija odraz svijesti  naroda. Tu neprijatnu istinu ne žele da saopšte „političke elite“ koje drže zarobljenim državu i društvo smjenjujući se na vlasti upravo na toj „svijesti“ svojih pristalica u sistemu osmišljenom da isključuje dolazak na vlast kredibilnih i kompetentnih ljudi s integritetom. Bez organizovanog i intezivnog pritiska javnosti, koji predugo izostaje, nema ni kvalitativnih promjena sistema pa ni institucija koje će zaustaviti ovaj sunovrat Crne Gore i fingiranje demokratije u „državi zasnovanoj na vladavini prava“ koja je ubila Duška, Slavoljuba, Gorana… i sve ljudsko u nama koji živimo sa tom sramotom.

MONITOR: Potpredsjednik Vlade Aleksa Bečić kazao je da “danas u Crnoj Gori više nema ni nedodirljivih, ni povlašćenih, ni zaštićenih”.

MINIĆ: Tipičan primjer odsustva stida koji karakteriše predstavnike sve tri grane vlasti u sve tri prethodne decenije kada, nekažnjeno, krupnim notornim neistinama vrijeđaju inteligenciju elementarno informisanog i svjesnog dijela građana.

MONITOR: Ove sedmice je i 33 godine od  zločina Deportacija. Očekujete li da će pravosuđe  napraviti pomak kada su u pitanju ratni zločini?

MINIĆ: Od nereformisanog pravosuđa niko smislen ništa pozitivno ne može očekivati ni kod neprocesuiranja ratnih zločina, uključujući zločin Deportacije ilustrativan za „proces demokratizacije“ crnogorskog društva i države devedesetih godina.Ko god bolje poznaje disfunkcionalnost pravosuđa kvazidržava nastalih raspadom SFRJ i odsustvo  saradnje u procesuiranju svojih „heroja“ za počinjene zločine, ne gaji nadu u skoriji bitni napredak ni na polju naše neslavne bliske prošlosti. Naročito ne nakon svjesnog prolongiranja istraživanja zločina u tako dugom vremenskom periodu.

MONITOR: Vidite li promjenu u odnosu političke klase prema prošlosti?

MINIĆ: Vidim. Nažalost u smjeru suprotnom od očekivanog u demokratskoj, građanskoj državi socijalne pravde, zasnovanoj na vladavini prava. Ne samo kada su u pitanju političke klase, ima mnoštvo razloga za pokajanje zbog počinjenog u prošlosti, bližoj i daljoj. Kada je u pitanju bliža prošlost „oslobađanja naroda“ na prostorima bivše SFRJ, ne postoji bitnija (ideološka) razlika između tadašnjih „političkih elita“ na vlasti i znatnog dijela tadašnje opozicije, koja je sada na  vlasti. Nekadašnji sledbenici iste nacionalističke politike nijesu imali (i nemaju) sukoba u vezi sa tim periodom jer je izostalo njihovo suočavanje sa tom svojom (skladnom) prošlošću. Međutim, kada je u pitanju period nakon dva svjetska rata, preuzimateljima (i unerediteljima) programa Liberalnog saveza Crne Gore je otvoreno novo polje „borbe“, tj. zaobilaženja suštinskih tema i pitanja za Crnu Goru i njene građane, sa javno manifestovanim klerofašizmom iz redova crkve, čijem usponu su upravo oni presudno doprinijeli.

MONITOR: Ustavni sud će od 31. maja imati četvoro od sedam sudija.  Kako to komentarišete?

MINIĆ: Kao nastavak tradicionalne trgovine partitokrata na pazarištu njihovih ponuda bez integriteta i slobode neophodne za sudiju Ustavnog suda. Ali prijeko potrebnih svojstava za sastav  kakav poznajem i pratim u svom višegodišnjem praktičnom iskustvu. To iskustvo ukazuje na porazno stanje tog suda,  i na praksu odlučivanja – kako im se kaže i dokle im se kaže „odozgo“ iz partitokratskog legla.

MONITOR: Gdje je generalno crnogorsko pravosuđe?

MINIĆ: Svugdje samo ne tamo gdje treba da bude po Ustavu i zakonima Crne Gore i potvrđenim i objavljenim međunarodnim ugovorima, kao sastavnim dijelom unutrašnjeg pravnog poretka Crne Gore. Ni tamo gdje su stvarne životne potrebe građana kao navodnih „nosilaca suvereniteta“ u navodnoj „demokratskog, građanskoj i ekološkoj državi socijalne pravde, zasnovanoj na vladavini prava“.

Po svim istraživanjima dugogodišnje najveće nepovjerenje javnosti  je u rad crnogorskih sudova. Takvo stanje je posebno nedopustivo u vrhu sudske vlasti, kada najviši sud mijenja svoju višedecenijsku sudsku praksu, pravne stavove, načela i odluke za potrebe političkih centara moći izvršne vlasti u konkretnom sudskom postupku. Zatvoreni sistem crnogorskog sudstva štiti aktere  tog bezakonja i onemogućava informisanje javnosti o imenima sudija najvišeg suda koji, sinhronizovano sa sudijama Ustavnog suda Crne Gore, beskrupulozno krše Ustav Crne Gore za potrebe moćnika izvršne vlasti, a nastalu štetu decenijama plaćaju građani Crne Gore.

U takvom ambijentu je neminovno zapostavljanje slučajeva pomenutih ubistava, ratnih zločina… Sve kada bi ostatak pravosuđa maksimalno posvećeno i stručno obavljao svoj dio poslova u procesuiranju nalogodavaca, finasijera, organizatora i izvršilaca najtežih krivičnih djela, stanje u nereformisanoj sudskoj vlasti bi bila nepremostiva prepreka ishodima tih postupaka i očekivanjima javnosti.

Značajan doprinos takvom stanju u sudskoj vlasti daju crnogorski mediji koji, iako korektivni faktor u savremenom društvu, ostaju nijemi na konkretne očigledne slučajeve bezakonja i nepravde kojima su izloženi crnogorski građani i njihove porodice od takvog sudstva.

Ipak, ključna odgovornost je na izvršnoj i zakonodavnoj vlasti koju čini „elita“,  izabrana „slobodno izraženom voljom građana na slobodnim i neposrednim demokratskim izborima“. Ona sistemom partitokratije svjesno i namjerno drži zarobljenim sve državne institucije i crnogorsko društvo.

MONITOR: U četvrtak bi parlament opet trebao da glasa o Sporazumu sa UAE. Šta očekujete?

MINIĆ: Nepromijenju „savjest“ i „odgovornost“ parlamentarne većine u zloupotrebi resursa, kao i do sada.

Milena PEROVIĆ