Donald Tramp u ogledalu Bernija Sandersa

Naslov ove kolumne, najkraći je rezime govora Bernija Sandersa, kojim je ovaj izuzetni, progresivni i nezavisni/vanstranački senator i političar SAD, krajem oktobra 2025., podržao svog mnogo mlađeg, ali politički bliskog, demokratskog socijalistu, muslimana i imigranta, Zohrana Mamdanija, za novog gradonačelnika Njujorka. Pri tome, međutim, ni ono „Crazy“ (lud), ni ono „But Not Stupid“ (ali ne i glup), nije shvaćeno dovoljno ozbiljno.

Ovo posebno važi za ono prvo. Od strane ne malog dela političke javnosti, ono „Crazy“ shvaćeno je potpuno pogrešno, kao obična predizborna retorika, preterivanje i psovka. A uopšte nije tako. Ko o ovome želi da se obavesti, najbolje je da pročita knjigu Bendi Li (Bandy Lee), profesorice Medicinskog fakulteta sa Jejla, jednog od top ten američkih i svetskih univerziteta: The Dangerous Case of Donald Trump iz 2017. Zajedno sa još dvadesetsedam vrhunskih eksperata, psihologa i neuropsihijatara, ona je, u ovoj knjizi, na samom početku prvog mandata Donalda Trampa, kao novog predsednika SAD, upozorila na ekstremni narcizam, paranoju, sociopatiju i druge simptome njegove ozbiljne mentalne bolesti, koja bi, sa funkcije najmoćnijeg čoveka u SAD i na planeti, mogla da ugrozi čitav svet. Danas, samo godinu od početka njegovog drugog mandata, sve ovo, toliko je očigledno, da to ne vide samo oni koji to ne žele.

Ali je problem u tome, što onih koji to ne žele, na žalost, ima previše. Makar za sada. Reč je o, malo je reći, zainteresovanoj klasi američkih i svetskih ultrakapitalista, koja je Donalda Trampa dovela na vlast, i koja će učiniti sve što je u njenoj moći, da ga tu zadrži najduže što može, evo već je počela i politička priča o njegovom (neustavnom odnosno protivustavnom) trećem mandatu. A na sve ovo se nadovezuje i ono „But Not Stupid“, drugi deo iz govora Bernija Sandersa, koji je još manje shvaćen, ali je, za naše, to jest američke i svetske ultrakapitaliste, bio i ostao, još značajniji. Reč je o retkoj sposobnosti Donalda Trampa, da interese vladajućih američkih i svetskih ultrakapitalista, uspešno prepozna, promoviše i realizuje.

Pri tome, Donald Tramp je bio i ostao posebno uspešan u jednoj izuzetnoj političkoj tehnici. U prikrivanju ovog drugog, onim prvim. Podsetimo još jednom. Prvo je „Crazy“, ludilo, uzburkana površina, beskonačni rijeliti. Drugo je „But Not Stupid“, interes krupnog kapitala, kako se to nekada govorilo. Samo u svom prvom predsedničkom mandatu 2016-2020., Donald Tramp je, primenjujući upravo ovu tehniku, realizovao najmanje dve značajne unutrašnje političke promene, najpre smanjenje poreza za najbogatije i najmoćnije ultrakapitaliste (naravno sve to pod pričom o navodnom smanjenju poreza uopšte), a onda i izbor novih sudija Vrhovnog suda SAD, pomoću kojih je ovaj najviši sud u toj zemlji, postao najkonzervativniji i najposlušniji u svojoj novijoj istoriji. A o ove dve značajne promene, u javnosti je bilo mnogo manje debate, nego o svim onim svakodnevnim ludilima i ekscesima.

Na ovaj način, Berni Sanders je uverljivo pokazao, kako je Donald Tramp, u promociji i zaštiti vladajućih interesa američkih i svetskih ultrakapitalista, u poslednjih deset godina, bio i ostao ne samo „Not Stupid“, nego i uspešniji, čak mnogo uspešniji, nego što su to bili svi njegovi klasni i politički protivnici, u zaštiti interesa svojih, radnih i srednjih klasa. I zato je Berni Sanders, pozvao ove druge, da se, u ovoj borbi, u mnogo većem broju, i mnogo energičnije, pridruže Zohranu Mamdaniju, Aleksandri Oktaviji-Kortez, njemu i drugim demokratskim socijalistima u SAD i svetu. Posebno zbog toga što je ono dramatično Ili-Ili upozorenje Roze Luksemburg od pre oko sto godina: Ili socijalizam ili varvarstvo, ovde i danas, postalo mnogo, mnogo opasnije: Ili socijalizam ili (nuklearno-ekološka) apokalipsa.

Milan POPOVIĆ

 Tužilački aspekt

Tužilački aspekt iz podnaslova ove kolumne deo je unutrašnjeg aspekta iz podnaslova kolumne koja je ovoj kolumni neposredno prethodila. Ali deo, koji ovaj aspekt, i sve one razloge, za koncentraciju ili centar, izložene u prethodnoj kolumni, najkonkretnije i najdramatičnije manifestuje.

Kompleksno i kontradiktorno stanje unutar aktuelne crnogorske tužilačke organizacije, najbolje pokazuje koliko je Crna Gora već u jednoj vrsti poluvanrednog stanja. Reč je o tužilačkoj organizaciji, koja ima svoje briljantne vrhove svetlosti, na čelu sa nevelikim ali posvećenim timom GSDT Vladimira Novovića, ali i svoje mafiokratske širine i dubine i ponore tame, još uvek najvećim delom anonimne.

Najnoviji mračni „dragulj“ ove druge, jeste njena objava „zastare“ Afere Telekom, krajem jula ove godine. „Zastare“ pod navodnicima, zbog toga što čak i svaka, pa i najbenignija procesna radnja, a kamoli višegodišnji teški krimen pomaganja i proizvodnje „zastare“, od strane mafiokratskog dela tužilaštva, samu ovu „zastaru“, prekida i onemogućava. Tako da je i onaj „disciplinski“ postupak, protiv onog jednog jedinog tužioca, potpuno neadekvatan odnosno nedovoljan.

Ali je i ova „zastara“ samo vrh ledenog brega. U ovom istom bregu, i to u onom njegovom najmračnijem delu, odgovor čeka i mnoštvo drugih najtežih krivičnih dela. Među njima, i ona najteža. Iz mračnih 1990-ih. Krivična dela ratova i ratnih zločina pa i genocida kao onog najvećeg i najtežeg među njima. Krivična dela koja ne zastarevaju. Šta je sa njima? Gde je njihovo mesto u onom našem sve nepodnošljivijem dvovlašću vrhova svetlosti i ponora tame? U nedostatku kapaciteta i zbog toga dugim i teškim pripremama vrhova svetlosti? Ili u konačnoj premoći mafiokratskih delova tužilaštva?

Za autora ove kolumne, ova pitanja imaju posebnu, pa i ličnu težinu. Zbog toga što je, zajedno sa Esadom Kočanom i pokojnim Kočom Pavlovićem, pre više od deset godina, podneo dve krivične prijave iz ovog strašnog i nezastarivog domena. Obe protiv Mila Đukanovića i vrha crnogorske vlasti iz mračnih 1990-ih. Najpre, 2012., za nezastarivo krivično delo deportacija civilnog odnosno bošnjačkog  stanovništva 1992., u vezi sa progonom pokojnog Slobodana Pejovića, koji je o njima, malo je reći, herojski svedočio, i platio zdravljem i životom, a onda i 2014., za nezastarivo krivično delo genocida, u vezi sa progonom Ibrahima Čikića, još jednog heroja, žrtve i svedoka ovog pandemonijuma.

Ali, na stranu sada i ova lična dimenzija. Neprocesuiranje ovih i drugih nezastarivih ratnih zločina iz mračnih 1990-ih, teško opterećuje i naše današnje, ali i naše dolazeće 2020-e. Ukoliko se relativno brzo, a najviše za godinu ili dve, ne procesuiraju, i ova najteža i nezastariva krivična dela, to će biti samo još jedan znak, da je, i u tužilaštvu, nadvladala ona njegova mafiokratska strana. A mafiokratija, makar za autora ove kolumne, nikada nije bila vulgarna politička psovka, nego najdramatičnija politička realnost. U mafiokratskom delu tužilaštva, o kojem je u ovoj kolumni bilo najviše reči, to se najjasnije vidi, ali je i ovaj deo, samo delić naše ukupne mafiokratije. U sve tri grane vlasti. I u celom društvu.

A ovolika, rekao bih čak dramatično velika moć mafiokratije u našoj maloj i jedinoj, glavni je razlog zbog kojeg autor ove kolumne smatra da je koncentraciona vlada ovde i danas, ali i sve do kraja 2020-ih, verovatniji, adekvatniji i bolji politički oblik za savladavanje „hobotnice“, nego što bi to mogao da bude politički centar. Ali je ova ista drama, dovoljan razlog, i za njegovu spremnost, da podrži novu parlamentarnu većinu i vladu političkog centra, ukoliko se, u godinama koje dolaze, pokaže da je ovaj centar bio vitalniji i jači, nego što je to njemu izgledalo da može biti, krajem 2025.

Milan POPOVIĆ

Prvi dio. Unutrašnji i vanjski aspekt

Nakon velikih očekivanja 2020., i isto tako velikih razočarenja 2020-2023., u našoj maloj i jedinoj su se, u poslednje dve-tri godine, pojavile i dve relativno nove političke ideje, za dugoročnu ili makar srednjoročnu normalizaciju i stabilizaciju Crne Gore. Ideja formiranja takozvane koncentracione vlade. I ideja formiranja nove parlamentarne većine i vlade takozvanog političkog centra.

Institucionalne razlike između ove dve političke ideje su poznate. Koncentraciona vlada bi se formirala nakon još jedne rekonstrukcije aktuelne vlade, od strane svih parlamentarnih stranaka sa poslednjih parlamentarnih izbora 2023., dakle i uz učešće DPS, naravno uz onaj prethodni Lex Specialis koji bi morao da obezbedi minimalnu nekompromitovanost svih njenih konstituenata. Vlada političkog centra, formirala bi se nakon prvih sledećih parlamentarnih izbora 2027., uz izričito neučešće u njoj DPS i DF, i, naravno, pod uslovom da ostali odnosno snage političkog centra, osvoje neophodnu parlamentarnu većinu.

Institucionalne razlike, međutim, ne bi smele da potisnu i sakriju  dubinsku i suštinsku bliskost između ove dve ideje. A to je pre svega njihova zajednička spoznaja o negativnoj hemiji i koprodukciji koja, evo, i posle 2020., funkcioniše između DPS i DF, kao dva glavna politička eksponenta i instrumenta, dve najsnažnije i najdestruktivnije mafiokratije u ovom delu sveta, one Mila Đukanovića u Crnoj Gori, i one Aleksandra Vučića u Srbiji.

Ali, ukoliko saglasnost o ovoj negativnoj hemiji, između zastupnika dve ideje, nije sporna, zbog čega onda i otkuda među njima onolika institucionalna razlika? U najkraćem, zbog različite procene dubine, težine i trajnosti poremećaja. Zastupnici političkog centra su preoptimistični. Po mišljenju onih drugih, među njima i autora ove kolumne, međutim, aktuelni poremećaj je mnogo, mnogo dublji, teži i trajniji, pa je verovatnoća da će snage političkog centra, do 2027., ojačati do nove većine, relativno mala. Pa je zbog toga bolje držati se koncentracione vlade. I to ne samo do 2027. nego i posle, najmanje do kraja ove teške decenije.

Ili, nešto konkretnije i razvijenije, o realizmu i dugotrajnosti potrebe koncentracione vlade u slučaju naše male i jedine, govore i naš unutrašnji, i naš vanjski aspekt, kako se to uobičajeno i kolokvijalno kaže. Unutrašnji aspekt: težina patologije, dinamika ništavila, beskonačna, ili, makar, 70-90-procentna istost novih, post-2020-ih vlasti. Vanjski aspekt: uspon trampizma, koji ima potencijala da nadmaši čak i takozvani stari fašizam iz XX veka, (samo)raspadanje Zapada, te posledična iskušenja za EU, a sve ovo u senci nuklearno-ekološke apokalipse. Sve ono o čemu je, još početkom ovog veka i milenijuma, kao o strukturnoj krizi svetskog kapitalističkog sistema 1914-2050., pisao Imanuel Volerstin.

Na kraju, još samo jedan skromni ali, može se pokazati, i dragoceni savet, za zastupnike dve političke ideje iz ove kolumne. A to je preporuka da, uprkos svim međusobnim razlikama, čuvaju i svest o svom zajedničkom političkom jezgru. Zbog toga što su kompleksnost i haotičnost današnjeg sveta, o našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo, toliko velike, da su i promene ovih i drugih ideja, ne samo moguće i verovatne, nego i neizbežne. Pa su zbog toga i prateće ljudske sujete i fiksacije, više nego štetne.

Svoje preferiranje ideje koncentracione vlade, u ovom momentu, pa i sve do 2030., autor ove kolumne je jasno izneo, ali to ne znači da će pri ovoj ideji tvrdoglavo ostati, ukoliko se pokaže da je ideja političkog centra bila adekvatnija i bolja. Dobro bi bilo da i zastupnici ideje političkog centra, i drugih bliskih ideja, u dolazećim godinama, budu spremni na slična prilagođavanja, ukoliko se ona pokažu kao neophodna. Za normalnu Crnu Goru, EU i svet, naravno.

Milan POPOVIĆ