Eto, gledam tuđa posla, pa dođem ovdje da napišem. Umjesto da uzmem budak iz šupe, pa iskopam rupu i njoj tiho šapnem sve tajne

Danas nisam žena već raketa. Ta snaga, ta brzina, ta fokusiranost, ta visprenost… Tako je bilo poslednji put pre desetak godina.. I sad se pitam da li se ja to vraćam sebi ili je samo prolazni retrogradni… ili već neki… znate već…

U Putincima, sremačkom selu, ništa nije slučajno, pa ni rečenica koja se kružno sama na sebe oslanja kao da je prohujala s vihorom, mislim vozom koji trenutno kasni pola sata… Mole se putnici da pripreme mozak prilikom čitanja rečenice… radi čitanja rečenice: „MOLE SE PUTNICI DA PRILIKOM KUPOVINE KARTE PRIPREME SITAN NOVAC RADI KUPOVINE KARTE!“. Kaže mi blagajnica da su ljudi pokvareni, loši. Čak i zli. „Vidim da se ne slažeš sa mnom, ali tako je“. A ja slušam i gledam prelepe, pametne oči svoje najmlađe kćeri i mislim: „Dok postoji bar jedno ovakvo ljudsko biće, ne može se reći da su ljudi loši“. Jedno takvo biće odnosi prevagu nad hiljadama loših. Zapravo, mnogo, mnogo ljudi je samo nesrećno. Otud i otrov, i bezobrazluk, i zavist, i zloba i sve ono nad čim se čudimo. Volim različitost ljudi s kojima se svaki dan srećem. Učim i u ovim godinama, menjam se. Uzimam najbolje od svih. Za neke mi je jako žao što ih nisam srela ranije. Ali, s obzirom da je moglo da se desi da se mimoiđemo u životu, dobro je i ovako. O razočaranjima drugi put. Ne grade svi oko sebe zidove. Neki imaju samo njima znane, nevidljive granice i kada ih pređeš, čekaju te neprijatna iznenađenja. Ako bi ovo bio izbor, glasam za zidove. Znaš na čemu si.

„Umoran sam. Otišao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otišao bih nekud u žuto lišće, ko zna kuda; a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: „Zbogom, idem da ozdravim“. Miloš Crnjanski

Svi smo mi pomalo kao svi drugi, i kao neko drugi, i kao niko drugi. I to je lepo.

Eto, gledam tuđa posla, pa dođem ovde da napišem. Umesto da uzmem budak iz šupe, pa iskopam rupu i njoj tiho šapnem sve tajne. U stvari, pišem da pobedim neizgovorenu stvarnost. Ali se, ponekad, svete reči kojima oduzimam melodiju izgovorenog. Osvetiće mi se noćas, neizgovorene, još jednom nesanicom.

Stigla sam na svoj kućni prag bukvalno minut pre nego što je počelo da pljušti. Malo je potrebno za malu radost, za veliku radost nikada se ne oslanjam na milost sudbine.

P. S. Zatvaram vrata od sobe, dok telefoniram, da ne probudim psa Dragoljuba.

Nataša ANDRIĆ

Curi pijesak vremena, ali se povremeno pojavi neko i okrene taj sat naopačke, i vidiš, još se diše, još se voli i živi

Tx: Petrovdan, dan koji meni miriše na vanilu i cimet. Miriše na pitu od jabuka Petrovača koju je pravila moja baba. Mirisi su tu, juli i jabuke, samo je moja baba na nekom drugom mestu. Pomerala bih planine jutros, al neka me prvo da popijem kafu.

Razgovarala sam juče, dobrovoljno, sat vremena telefonom sa tetkom. Te neke njene penzionerske teme i komentarisanje novih umrlica u njenom mestu. Čist literalni odnos. Danas je svakako svetski dan ljubavi prema bližnjem svom. „Kako,  pa nigde nije objavljeno?“ Evo, ja sam sad objavila. Možete slobodno i nesebično da volite.

Gledam u medijima snimke sa koncerta sinoć, nekog benda za koji prvi put čujem i imam pomešana osećanja: baš nisam u toku al’ me i nije briga. Mislim da su ljudi iz Vojvodine odavno našli izraz za to: „Lepo je… ko vole“. Obukla sam danas svoju bolju verziju  sebe.

Povremeno se setim kako mi je, pre par godina, u rodnom gradu prišla jedna sredovečna žena da se pozdravi sa mnom i kaže da smo išle zajedno u isti razred i koliko sam se samo zaprepastila zbog njene drskosti da mi kaže da smo isto godište, bez obzira što je to tačno. Preceni se čovek pa mu nema ravnog! „Omiljeno stanje malograđanina je status quo. Ono bi takvo bilo i u samom paklu. Onog momenta kad mu taj status quo poremetite, ugrozili ste ga. Jer ste mu pokazali naličje njegovih svetih istina i tamnu stranu njegovog sopstvenog života.“ Borislav Pekić

Kad završim neki veliki posao nekad je bilo: „Plače mi se od umora, ali sam srećna što sam završila“. Sad: „Plače mi se od umora“. Tačka. Sve bi bilo jednostavnije kad bismo neke stvari mogli da prespavamo. Da im tako izbrišemo postojanje. Ali, nažalost, sve nas čeka pri buđenju i poželi nam “dobro jutro“.

Snašao me je danas još jedan dobrovoljni razgovor telefonom. Zove drugarica i pita: „Imaš li vremena da se izjadam?“ „Pričaj“, rekoh, „i odmah da ti kažem, neću te slušati, premorena sam, ali ti izbaci“. „Ok“, kaže ona i oplete pola sata, na kraju kaže: „Ljubim te, hvala“. „Ništa“, rekoh. I to su vam ta prijateljstva gde je sve dobro. Samo nek smo iskreni.

Curi pesak vremena, ali se povremeno pojavi neko i okrene taj sat naopačke, i vidiš, još se diše, još se voli i živi.

P.S. Sečemo granu na kojoj odavno ne sedimo, eto smisla, eto i radosti.

Nataša ANDRIĆ

Sparina. Ne zna čovjek da li da se skine ili da pobjegne

Kad ulažeš energiju tamo gde vidiš da ne vredi, kovač si svoje propasti. Pričanje u prazno, nova sportska disciplina koja se širi po Srbiji. Tišina i dalje odzvanja, ali svakako je besmislena kao i sve izgovoreno. Samo valja znati, kod ćutanja je najbitnije da jezik ne atrofira.

Nema boljih dana, imamo samo ovaj danas i to nam je što nam je. Možda i ima boljih dana, ali nekad je bolje ne nadati se previše. “Moglo je i gore“ nikad nije bilo posebno utešno. Besmisao. Nisam pravila neku posebnu analizu, ali na prvu imam osećaj da zlo vodi u utakmici protiv dobra. Nije isto čitati i slušati o snazi đavola i zla i lično se suočiti sa njima. Nema goreg prostora za čoveka od onog između nade i bola, jer tu nema ni kraja ni početka, nego samo jedno trajanje unedogled, koje polako ubija. Hranili smo ih ćutnjom ili psovkama, a oni se tako razmnožavaju. Ako se svede na ono da svako ima svojih pet minuta, ne piše nam se dobro. U trenucima posrnuća mislimo da će doći neka veličanstvena sila koja će sve da reši, a kad nas ta zabluda kvalitetno okreše i obrusi, shvatimo da smo mi ta sila i polako počinje da sviće.

Kažem: „Zaboravila sam, a ne mogu da se setim šta…“

Ćerka nastavlja: „Jutros pesmu jednu ja, pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao, da je čujem uzalud sam danas kušao…“

„Setila sam se! Zaboravila sam da zalijem paradajz.“

Pesma uvek pomaže. Čula sam se danas sa drugarom iz detinjstva, mrtav bolestan, grozničav, glas skoro neprepoznatljiv. Pitam ga da li je ona od 37 što lomi? „Ne“, kaže, „Kao ona od 40 što je svašta prošla i zna šta hoće, pa kad te obori na krevet, ne ustaješ više“. O temperaturi smo pričali. Biće on dobro.

Moram da zalijem paradajz. Kod mojih nikad nije moglo ništa da se odloži za sutra, već skači, leti, daj da se odmah uradi i to mi je ostalo kao motor koji neprestano vergla. I kad okolnosti dozvole, pundravci ne miruju. Kako bi bilo lepo samo sedeti i disati, kad bi to bilo moguće, kad bih to sebi dozvolila.

Sparina. Ne zna čovek da li da se skine ili da pobegne. Možda će ova noć biti drugačija, ali mrak liči na jučerašnji. Nekada imam osećaj da je moj život samo onaj uvodni deo iz starih filmova, gde se ništa važno ne dešava, i da tek treba nešto da se dogodi da bi sve počelo.

Ne presecam čvor. Pustim da ga kiša i sunce pojedu strpljivo, dosledno, jer ko sam ja da raspetljavam čudesa što ih je neka sila uvezala…

P.S. Vreme je nestabilno, ali važno da mi nismo.

Nataša ANDRIĆ