„Izgubljena u prevodu”, dnevnih, egzistencijalnih borbi za hleb nasušni, u ideološke, posebno „identitetske” fantazme vladajuće oligarhije, većina u Crnoj Gori skoro da i ne primećuje sve veće pukotine u samim centrima kapitalističkog kosmosa. A sa izvesne distance, iz Crne Gore, i iz drugih zemalja periferije, ove pukotine se vide, čak i bolje. Kao što je Feliks Baumgartner, sa same ivice fizičkog kosmosa, bolje video obrise Gee. To dobro pokazuju i tri odabrane slike sa ivice kapitalističkog kosmosa.
Slika prva: Jelko Kacin 2012.
Jelko Kacin, visoki funkcioner EU/EP, u toku predizborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore u Crnoj Gori, u avgustu, septembru i oktobru ove godine, u nekoliko navrata, najdirektnije i najeksplicitnije se umešao, u sam (pred)izborni proces. I to u ime i za račun najgoreg oligarha u ovom delu Evrope. Sa intezitetom, učestalošću i entuzijazmom, kao da je od ovoga direktno plaćen. A sve to u vreme dok svaki izveštaj EU/EK o takozvanom napretku Crne Gore bez prestanka ponavlja kako su glavni problemi Crne Gore korupcija i organizovani kriminal, posebno ona(j) na visokom nivou.
Pa nekome ko, ipak, nije pao sa Marsa, ostaje samo da se pita, da li je ovakvo ponašanje Jelka Kacina nagoveštaj nekog sukoba unutar same EU, između njene zakonodavne i izvršne vlasti, ili je po sredi neka nova zakukuljena simulacija, dvostrukost i hipokrizija koja je i do sada, karakterisala našu precenjenu lepoticu, „Evropu Antoanetu”, setite se samo Slobodana Miloševića, sve do Kosova 1999, njenog najomiljenijeg „glavnog faktora mira na Balkanu”.
Slika druga: Jelko Kacin 1991.
Teško pitanje. Možda će pomoći slika druga. Sećanje na Jelka Kacina 1991. Koji je tokom takozvanog desetodnevnog rata u Sloveniji, između snaga JNA i TO Slovenije, krajem juna, početkom jula te godine, bio šef Medijskog pula tek osamostaljene i napadnute republike. Na poziv kolege i prijatelja, sociologa Rastka Močnika iz Ljubljane, pisac ove kolumne, jedini iz tadašnje Crne Gore, pridružio se apelu grupe intelektualaca iz cele SFR Jugoslavije za prestanak nasilja i mirno rešavanje sporova.
Jedna tamna, kompromitujuća senka, nadviće se nad ovaj sukob, tek nešto kasnije. Kada će mnogi znaci ukazati na to da je i on bio poludogovoren, između tadašnjih predsednika Slovenije i Srbije Milana Kučana i Slobodana Miloševića, protiv tadašnjeg predsednika jugoslovenske vlade Anta Markovića. Senka će kasnije dobiti i slikovito ime: „mali, prljavi, operetski rat”. Ergo, našem vrlom Jelku Kacinu, predizborna igra u Crnoj Gori 2012. nije bila prva takva, mala, prljava opereta.
Slika treća: EU, laureatica Nobelove nagrade za mir za 2012.
U prvom reagovanju na vest o nagradi, Tarik Ali je slikovito istakao kako mu je došlo da pukne, ali ne zna, da li od smeha, ili od muke. Pri tome je posebno naglasio konekciju EU na NATO, odnosno na njegove ratove protiv islamskog sveta u poslednje dve-tri decenije. (Uzgred, kako to da je jednom visokom funkcioneru Bošnjačke stranke, upravo NATO, krunski argumet za prihvatanje koalicije sa DPS?) Konekciji Tarika Alija može se dodati još jedan razlog za dvostruko pucanje. Koji je zapravo vrhunska ironija istorije. Da zasluženo priznanje za izgradnju mira u Evropi od 1950-ih do 1990-ih, EU dobija 2012. na vrhuncu kretanja u suprotnom smeru, od 1990-ih do 2010-ih, kada su aktuelna vođstva EU i njenih vodećih zemalja-članica, svoje zemlje i celu EU, već dovela u vajmarsko, predfašističko i predratno stanje.
I tako dalje. Slike bi mogle da se ređaju u nedogled. Umesto toga, samo još jedno upozorenje. Ne samo u Crnoj Gori, mada u njoj najizraženije, nego u celokupnoj Evropi i EU, najveći i najopasniji nije deficit „administrativnih kapaciteta”, kako nas svakodnevno (dez)informišu briselsko-podgoričke birokrate, nego deficit kritičke svesti. Ne samo birokrate, nego i devedeset procenata profesora univerziteta, stručnjaka, eksperata, profesionalaca, intelektualaca, i „depolitizovanih” NVO aktivista, u zoni je nekritičke dogmatike različitih vrsta, od tehnokratske, preko takozvane neoliberalne, do nacionalističke fantastike. Zbog toga, ukoliko i ova Evropa/EU završi kao ona vajmarska, u fašizmu i ratu, to će u velikoj meri biti i zbog ove oportunističke (ne)svesti njenih intelektualca.
Milan POPOVIĆ