Povjerenje je nevidljivo, ali važno kao sve nevidljive stvari koje nas pokrivaju i drže. Kao nebo. Kao temelj

Uspavali mi se pundravci. Milujem ih da se probude, a njima ugodno, pa se još više ulenjuju. Bogme će ustati, motori se moraju pokrenuti. Jutro je. Za nas kojima je krv još uvek vrela, konačno prohladna jutra. Ispunite pluća svežinom. Starenjem lepe stvari i osećanja gube na učestalosti, a loše dobijaju na težini i razornosti.

Juče sam dva puta promašila ulaz u jedan dućan i dobro je vreme da se prisetim kako sam svojevremeno ušla u Lili i pitala gde im stoji kozmetika i da li su sad samo Lili apoteka, a oni mi odgovorili: „Pa gospođo, ovo je Benu“.

Strepim od toga da će me i danas zvati tetka koja detaljno ispituje šta smo danas ručali, ko je kuvao od nas, čime sam začinila, šta sam poslužila kao salatu… Svekrva pokojna nije bila tako detaljna. Imam sladoled u zamrzivaču koji me već četiri dana čeka. Ne mislim ja na njega uopšte, nego on mene zove i ne ostavlja na miru. Kad god otvorim zamrzivač potura se na vidno mesto i pokušava da me nagovori da obratim pažnju na njega. Postaje teško ignorisati ga. Čuvanje nečinjenjem – čudan opis za ravnodušnost. Poverenje je nevidljivo, ali važno kao sve nevidljive stvari koje nas pokrivaju i drže. Kao nebo. Kao temelj.

Slušam vesti. Montaže, podmetanja, lažne optužbe, uvrede, iznošenje ličnih podataka, izazivanje panike, širenje lažnih vesti… a narod lakoveran. Pored intuitivne spoznaje uvek su mi bili potrebni empirijski dokazi. Razumem, ali nacrtaj mi dijagram, izvedi mi formulu, napravi da vidim, dodaj da dotaknem, sipaj da nepca ožive, jer ne verujem u jednoslojnost, to mora da bude torta – red kore, red čokolade.

Kao mala sam sate provodila na drvetu višnje u babinom dvorištu i mislila kako sam tu bezbedna, imam šta da jedem, vidik je savršen, ako počne kiša čuvaće me lišće… Godine su prošle i prolaze, a ja još nisam došla na ideju da siđem sa drveta. Veoma je teško oprostiti trenutku što je prošao.

Trebalo je da se rodim pored mora. A ja ne samo da nemam more pod prozorom, nego živim u zarobljenoj zemlji u kojoj se slobodna misao smatra nepristojnom, a ponekad se i kažnjava kao napad na javni red i mir. Bar da imam more…

Pundravci se probudili. Odoh u baštu, samo da vidim nešto. Ako ne znate šta da radite, najbolje da uzmete da radite nešto.

P.S. Rođendan je nekom mom, još jedan u nizu, bez zagrljaja.

Nataša ANDRIĆ

Ono loše u ljudima ostavljeno, uvijek traje duže. I ponekad se prepustiš potopu, onom biblijskom, da te zajedno sa svim tim odnese i ispere

Još jedan neradni dan se razmahuje kafom u dvorištu. Skine cipele ispod stola, pa se proteže kroz dane. Danas je Preobraženje – dan kada se, prema hrišćanskom predanju, Isus Hristos, na visokoj gori Tavor, preobrazio pred apostolima Petrom, Jakovom i Jovanom. „Njegovo lice zasijalo je kao sunce, a haljine njegove postadoše bele kao sneg“, kaže predanje. Danas se prema narodnom verovanju, preobražava list u gori i kamen u vodi, lišće počinje da žuti i opada, a voda biva hladnija. Kažu još i da je danas zabranjeno plakati, spavati ceo dan, svađati se i slično, da nas isto ne bi pratilo cele godine. Žene da vežu crveni ili beli konac oko ruke i pomisle želju. Ako se konac ne prekine u toku dana, želja će se ispuniti…

Jutros sam radniku u pekari, umesto „molim vas“, rekla „volim vas“, da mi ostavi još jedan štapić pite sa mesom… Podigao je obrvu visoko uz osmeh, ali pita sa makom me je gledala opasnije, tako da smo brzo i prećutno rešili taj nesporazum.

Deca su otišla na jezero, ja rekoh da neću nikud na ovu vrućinu, hoću da se odmorim… otkad su izašli iz kuće čistim, perem veš, premeštam i preslažem ormane… još da oribam podove, pa ću da pristavim ručak… Rekoh li da sam ostala da se odmorim? Čekaću ja pravi trenutak, u redu. Nego, kopka me… Šta ako taj pravi trenutak nikada ne dođe? Ne sme da bude praznog hoda. Tad se mozak bavi glupostima. Vreme se upotrebljava u različitim kontekstima, od nekad – do videćemo.

Ono loše u ljudima ostavljeno, uvek traje duže. I ponekad se prepustiš potopu, onom biblijskom, da te zajedno sa svim tim odnese i ispere. Nismo mi toliko mrtvi, koliko naš pravi život leži sahranjen duboko u nama, dok uljez koji se izdaje za nas, krčmi naše dane. U tom rasponu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, radujem se svakom novom danu. Samo živ čovek može da se nada. I baš sad mi pade na pamet moja baba. Sećam se kako je razgovarala sa komšinicom o tome šta da joj obuku kad umre. Kaže: „Sve sam spremila. Suknju, bluzu, prsluk, čarape, dva para vunenih da joj obuju i još jedne pride da “ponese“, maramu letnju, maramu zimsku, maramicu, češalj i neki dinar u džepu sakoa… A jes’ ti šta spremila?“

Nedostaje mi baba. Daljina nije prepreka. Ona je ogledalo da vidiš ko si kad niko ne dolazi.

I još nešto, jedite grožđe, valja na današnji dan.

P.S. Ako vam “ko zna zašto je to dobro“ ne reši problem, “ma važno je da smo mi živi i zdravi“ sigurno hoće.

Nataša ANDRIĆ

Na trenutak se zabrinem za čovječanstvo, a onda se sjetim da je ono, otkad postoji, na ivici propasti

Moj najbolji drugar trenutno je Čika Zoki, Indijac iz Pakistana koji je ovde, u Sremu, vozač i to je sve što treba da znate o mom društvenom životu i priključenijima. Upoznali smo se prošle godine kada me je, ne samo naterao da platim kartu, nego mi nije dao ni da uletim preko reda. U meni se probudio iskonski gnev upisan u genima poštenog Srbina kada su pokušali da mi naplate gradski, čuj mene gradski, seoski prevoz. Opsovala sam mu nešto naglas, a verujem i on meni, ali pošto ni on ni ja ne govorimo jezik onog drugog, niko nikom nije zamerio. Ključ stabilnosti je, izgleda, pronađen.

Sve zlo u životu, ima isti koren – nedostatak ljubavi. Voljen čovek nema potrebu da mrzi, niti da drugima radi nešto loše. Jer, zloba nije urođena, ona se rodi tamo gde nikada nije stigla ljubav. Mladost je, kažu, buntovna, starost pokajnička, a između život u nekoj svojoj lepršavosti. Nije pravilo, to je iz mog ugla. Dobro i duboko rasuđivanje zahteva mnogo znanja, iskustva… i obično je svojstveno mudrosti. Mudrost nikada ne padne u čeljust naivnosti.

Mislim da me jedno jutro nije prepoznalo, da me je noć zaboravila. Onda, kad sam otišla negde, ne znajući gde idem i zašto, jer to i nisam bila ja, nego samo neko ko se probudio i odlučio da ode. Znam da smo tog jutra svi negde pošli, a samo ja tamo gde želim, iako nisam znala gde je to. Na licu mi je bio neki tuđi osmeh, meni nepoznat. Sasvim rasterećen korak je već stigao mnogo dalje nego što sam ja ikad smela… Sećam se kako sam se nehotice okrenula i pogledala u izlog. Videla sam nepoznatu siluetu čoveka koji prvi put namerno ide tamo gde nije krenuo… ne plaši se ničega, ne brine ni da li će zakasniti, jer vremena već odavno nema. Ne obazire se, ne nosi ništa… Na trenutak se zabrinem za čovečanstvo, a onda se setim da je ono, otkad postoji, na ivici propasti. A dani postaju sve kraći i približava se jesen. Dokle ćemo svi da se pretvaramo da je u redu što niko dosad nije ukrotio vreme?!

Rano ujutru, posebno leti, kruži neka energija stvaranja, gde je ishod neizvestan, ali se svako nada najboljem, da će ovaj dan na kraju završiti škole i zasnovati porodicu sa mnogo rumene dece bez poroka…

P.S. Ko ne može sebe da smisli, neka mi javi, poslaću nekog.

Nataša ANDRIĆ