Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Priča sa nužnim krajem

Objavljeno prije

10 mjeseci

na

Nostalgija ne treba da nas vodi kroz život, ali sigurno dobro posluži da vidimo gdje smo bili slijepi, a gdje previše glasni

 

Sedamnaesti septembar. Slutim jesen i kiše koje slede. Kad nisi spreman da vidiš ono što ti je pred nosom, pomaže da razbiješ fokus i tražiš probleme gde ih nema. Radi kao sat! Mozak, instikt, duša i ovo malo preteklih živaca su većali, shvatili da se donekle slažu, pozvali strpljenje u pomoć i dogovorili nov sastanak za nekoliko dana.

Setih se detinjstva. Brat i ja smo najviše voleli jesenje dane kod babe. Padne kiša i od kanala Galovica, koji razdvaja komšijino i naše dvorište, napravi pravu reku. Čitav dan smo tu… zemlja je bila vlažna, idealna za kopanje rupa koje nisu imale nikakvu svrhu. Majci su rogovi nicali od rupetina u dvorištu koje su izgledale kao da je krtici bilo dosadno. Baba nas nikada nije grdila, osim u jednom danu, kada nam je palo na pamet da pušimo praveći cigarete Talični Tom, motajući seno u listove stripova. Popnemo se na seno i od gore gledamo u budućnost. Smejali smo se, baba je čekala dole.

Sve u svemu, septembar je bio znak za nevolje. Čim se vreme promeni na tmurno, meni se nižu uspomene. Tragovi života postoje i kad ih neko nagazi, probudi prošlost. Da bih razumela sebe, volim da se vraćam i prisećam u sebi, starih vremena. Svratim tako ponekad da proverim da slučajno nisam tamo gde me odavno nema. Nostalgija ne treba da nas vodi kroz život, ali sigurno dobro posluži da vidimo gde smo bili slepi, a gde previše glasni…

Postoji tendencija da se svakoj idiotariji dodeli neki duboki smisao, dramatično povezan sa odrastanjem, emocijama, neprihvatanjem. Kad pitate dete zašto je nešto glupo uradilo, reći će: „Ne znam“. I stvarno ne zna! Ni odrasli nisu drugačiji. Vole da rade idiotluke. Bez razloga.

Pronašla sam sebe u mraku, ali sad se pitam da li sam to uopšte bila ja. Mesta na kojima sozercavam su izvori i ljudski koren. U njima buja i šumi, nema beskorisnog blebetanja – samo život, sirov i raskošan klizi niz pleća. Svim silama pokušavam da se oduprem svim tim fascinantnim, ali apsolutno nebitnim stvarima koje mi odvlače fokus u neželjenom pravcu, dok bitne stvari neumoljivo i nepomično stoje, gledaju me i blago klimaju glavom.

Ove bezlične srede, oblaci su sivi i teški, preteški da ih nosim do isteka dana, ali se još uvek dobro držim kad niko ne gleda.

P.S. „Bitno je da se trudiš“ – moja učiteljica Mevlida Lakić, iz prošlog veka, pre interneta.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

BAŠTE BRIGANJA

Puž pauza

Objavljeno prije

5 sati

na

10 Jula, 2026

Objavio:

Tu i tamo pobjegnem sebi i zahvalno shvatim da sam još tu i mislim da je to jedna od najvažnijih teško stečenih životnih vještina

 

 

Sviće. Kafa je spremna. Osmeh tražim po kući, ali verujem da će se pojaviti nakon druge šolje. Prija mi ravnodušnost prema stvarima za koje sam nekad mislila da su mi neophodne. Kao neko ko se sasvim prijatno oseća u društvu sa samim sobom, moram da priznam da mi ipak malo ide na živce to veličanje samoće i nazovi slobode, po svaku cenu. Slobodan možeš da budeš i sa nekim, a zarobljen i sa samim sobom. To je pitanje duha, stava i integriteta, a ne društva.

U mom selu, negde na centru, postoji birtijica i volim da popijem kafu u njoj, tu i tamo. Još se nije dogodilo da me ista osoba dva puta posluži. Razmišljam, možda tu radi ko god želi, svi. Ne bi me čudilo da za koji mesec i ja počnem da poslužujem zbunjene goste.

Mozak mi ovih nekoliko dana uopšte nije radio. Apsolutno odbijanje bilo kakvog organizovanja, razumevanja, a komunikacija spala na sramotno niske grane. Emocije nekako šiljaste, žuljave. Ali, ovaj čas kao da sam se polila hladnom vodom. Stariju ženu, za susednim stolom, zove, rekla bih, najbolja drugarica da joj kaže kako misli da joj se negde na telu uhvatio krpelj, ali ne vidi dobro da li je baš krpelj ili nešto drugo, i onda su zajedničkim snagama zaključile da jeste i izvadile ga preko telefona. Ne želim da menjam svet, iskustvo me naučilo da se ovde loše menja samo gorim. Tu i tamo pobegnem sebi i zahvalno shvatim da sam još tu i mislim da je to jedna od najvažnijih teško stečenih životnih veština.

Sposobnost da, bez griže savesti i potrebe da bacam svoje vreme i energiju, odlučno propustim priliku za saradnju ili uslugu… Možda najbolja stvar koju sam uspela da steknem ove godine. I znam da će zatvoriti “potencijalno otvorena vrata“. Ali znate šta? Dosta mi je potencijalno otvorenih vrata. Ili bilo čega drugog te prirode u životu. Trenutno sam ljubomorna samo na komšinicu Marinku (4) koja na pitanje: „Kuda ćeš sa tim rančićem na leđima?“, kaže: „Idem da hranim guske!“

Želim da potrošim preostalo vreme na one koje volim i ono što volim, ne šteteći nikome i pomažući koliko mogu. I to bi bilo to od mene, nije mnogo, ali bolje ne znam. Što bi rekao čika Duško Radović: „Obećajte sebi da se danas nećete nervirati, bez obzira na to šta vam se dogodi. Pa tek ako vam se baš ništa ne dogodi, možete se zbog toga večeras malo iznervirati.“.

P.S. Da sam samo znala da je ovako lako i lepo biti srećan, odavno bih se prepustila.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Izraz u slučaju opasnosti

Objavljeno prije

7 dana

na

4 Jula, 2026

Objavio:

Buvljak. Mjesto gde se svakog vikenda prepliću sudbine starih stvari, zaboravljenih uspomena i ponekog skrivenog blaga

 

Tog se junskog dana, dvadeset osmog, Sunce žestoko usijalo u očiglednoj nameri da sprži svet ispod sebe. Leto tek što je rođeno, a već je podivljalo. Ako ne morate, ne izlazite napolje između svitanja i sumraka.

Krenula sam na Najlon pijacu, takozvani buvljak u Novom sadu. Već kod prvih prodavačica primetila sam da mlade žene rade pored starijih verzija sebe. Uče kako se govori, hoda, oblači i misli. Ne moraju da razmišljaju o budućnosti, da brinu o njoj, u neposrednoj im je blizini, već je žive. U introvertnoj prirodi su civilizacije i sistemi koji previru i prožimaju, u kojima plivaš nekad kao ajkula, nekad kao zlatna ribica, a nekad si, prosto, morski krastavac. Taj sadržaj je toliko složen, da zaboraviš da kažeš ljudima da uopšte postoji, a i da kažeš, ko bi to razumeo? Zato ćutiš.

Nedelja je. Jutro. Buvljak. Mesto gde se svakog vikenda prepliću sudbine starih stvari, zaboravljenih uspomena i ponekog skrivenog blaga. Na podu, na prljavom ćebetu nabacane knjige. Među njima ugledah i jednu svoju. I da je u pitanju samo jedan primerak, pa i da razumem. Ali ne. Sedam potpuno novih, netaknutih primeraka. Kažu da postaješ pravi, profesionalni pisac tek onda kad na buvljaku otkupiš primerke sopstvene knjige, a knjige, baš kao i ljudi, imaju svoje čudesne, neispisane puteve. Dok mi odavno više i ne mislimo na njih, one negde strpljivo čekaju svoje vreme. Kao da su punih petnaest godina knjige prespavale u tišini nekog zaboravljenog magacina, čekajući baš ovaj vikend da ponovo ugledaju svetlost dana. Ko zna gde su sve bile, kroz čije su ruke prošle i kakvim su putevima stigle do buvljaka. Pomislila sam da svaka napisana reč, očigledno, ima svoju sudbinu. Nekada put do čitalaca počinje u knjižari, a nekad se, posle mnogo godina, nastavlja na mestu gde ga niko ne očekuje.

Ovih sedam primeraka danas me je podsetilo na jednu lepu istinu, da knjiga ima svoj život nezavisan od njenog pisca. A ponekad, posle mnogo godina, vrati se da vas podseti na čoveka koji ste bili kada ste je pisali. Na Najlon pijaci danas sam, pomalo neočekivano, srela jednu svoju mlađu sebe.

Svaka dobra stvar koja se desila, došla je nakon što se celim srcem uletelo u nju. Taj detalj se kasnije zaboravi.

P.S. Toliko puta sam prešla preko svega… I konačno sam uspela! Sve je sravnjeno sa zemljom!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nemaština odgovora

Objavljeno prije

2 sedmice

na

27 Juna, 2026

Objavio:

Čudesno je kako neke naizgled sporedne slike iz djetinjstva ostanu s nama zauvijek, nadžive mnoge važnije i pamtljivije stvari koje smo vidjeli i iskusili

 

 

Koliko god dugo i neometano živela u ovom selu, ipak sam došljak, skoro kao podstanar, i izostaće taj ključni trenutak slobode. Šta mogu, tako je kako je, u redu je. Problem je što je to prilično dobra metafora i za način na koji vodim svoj život. Nemojte biti podstanari u sopstvenom životu. Znam, sve u životu možeš sam, ali kad imaš nekog sa kim prolaziš svim tim putevima, onda te baš zabole da li si na pravom putu ili si zalutao i gde taj put uopšte vodi.

Vrućina je. Nije što je vrućina, nego što je neki nespokoj. Negde nakon te tačke, skrenuli smo pogrešno… Kao čovečanstvo. Nekako me plaši stepen ravnodušnosti za neke stvari, koji je počeo da mi se dešava, nekako kao da je samo neki slučajni momenat, ključan da aktivira sve moguće vulkane i nakon te erupcije vlada apsolutna tišina i sve postaje svejedno. Znala sam da tamo negde postoji okrutnost, ali nisam dozvoljavala da mi ta spoznaja prođe kroz sistem, da ga otruje, uprlja, ošteti. Postavila sam sve moguće zidove i ne zanimaju me moderna rešenja. Bedeme niko nikad srušiti neće.

Ličnost je uvek usamljena. Praznina je uvek deo grupe. Odsustvo sadržaja i duhovnog centra podrazumeva fluidnost, prelivanje, vodenkastu strukturu bez forme. Praznina ne može da razume princip, istinu i vrednost. To su dva nepomirljiva sveta. Od postanja. Rat protiv praznine je nemoguć, jer ne postoji sadržaj koji možeš da ugroziš ili mu zadaš udarac. Alternativni oblik ratovanja podrazumeva paralelni prostor, van zjapeće praznine. To bi mogla da bude kombinacija Jingerovog Šumskog odmetnika i Dimitrija Karamazova.

Šetam po dvorištu i razmišljam šta će biti sutra. I sutra ću isto. Danas je samo raskorak. Kao u pauzi za odmor, sa rukama na bokovima. I život sada je raskorak, a to što uporno nastavljam da hodam, predstava je učitelja života. I još nešto, smokva pred kućom, koja se jede sa drveta, je nešto najbliže raju u ovom turobnom svetu. Čudesno je kako neke naizgled sporedne slike iz detinjstva ostanu s nama zauvek, nadžive mnoge važnije i pamtljivije stvari koje smo videli i iskusili.

Ne idem u dan, dan ide u susret meni. Kad ustaneš naspavan i nasmejan onda upališ opciju save i ne daš da ti to ma ko pokvari. Na radost, lipa još divlja selom, dolazi u goste jutarnjim povetarcem, prozori pootvarani, dozvoljavam joj da zaviri u svaki kutak ove kuće, volela bih da ostane što duže. Ne slutimo koliko smo  zapravo srećni. Tek tako. Jer nas ima. Jer imamo još jedno novo leto.

P. S. Zahlađujem odnose kad postane nepodnošljivo vruće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo