Povežite se sa nama

KULTURA

LJUBOMIR ÐURKOVIĆ, STARVING PLAYWRIGHT: Novih 27 pitanja za direktora CNP-a

Objavljeno prije

na

Pisac Ljubomir Đurković će u okviru konceptualnog rada STARVING PLAYWRIGHT, koji će se izvoditi u etapama od 7. februara do 7. marta, na različitim mjestima u Podgorici i na Cetinju (performansi, izložbe, hepeninzi), objaviti pitanja ljudima koji vladaju crnogorskom kulturom. Monitor objavljuje novih 27 pitanja koja je Đurković postavio Janku Ljumoviću, direktoru Crnogorskog narodnog pozorišta 1. Da li je tačno da me je u komentarima na Vašem Fejsbuk profilu povodom pitanja koje sam Vam postavio prošlog petka, redovna profesorica beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti i honorarni predavač na cetinjskom Fakultetu dramskih umjetnosti Dragana Čolić Biljanovski , nazvala svinjom i predložila Vam da sa mnom treba postupati kao sa svinjom?
2. Da li je tačno da ste svom fb prijatelju, izvjesnom Milovanu Jankoviću, ispod Vaše reakcije na moja pitanja, objavili i lajkovali komentare koji su upućeni na moje ime: ,,Najbolja BRNJUSKA za svinje da ne riškaju je ignorisanje, kao da ne postoje, neka rokću dok iznemognu”, i ,,Janko drži tvoj nivo, i ne hrani svinje biserima, neka se valjaju u svoju kaljugu”?
3. S obzirom da ste dozvolili da se ti komentari objave na Vašem fb profilu, i da ste ih lajkovali (za one koji ne znaju Fejsbuk jezik: označili da Vam se sviđaju), da li i Vi smatrate da sam svinja i da ćete sa mnom postupati kao sa svinjom, i da li ste mi time uputili prijetnju da ćete me zaklati?
4. Da li znate da ste počinili krivično djelo ugrožavanja zdravlja glumaca, radnika i publike Crnogorskog narodnog pozorišta u produženom trajanju, time što ste dozvolili da se tokom izvođenja predstave Egzistencija po tekstu Edvarda Bonda i u režiji Radmile Vojvodić, sa visine od oko deset metara na scenu prosipa nekoliko stotina kilograma sitno tucanog stakla i staklene prašine?
5. Jeste li svjesni da ste time Crnogorsko narodno pozorište doveli u situaciju da ga svako ko je gledao predstavu Egzistencija, ili učestvovao u radu na njoj, može tužiti i tražiti odštetu zbog ugrožavanja zdravlja?
6. Da li je tačno da neposredno prije nego što se na scenu prospe srča i staklena prašina Vi napuštate salu?
7. Da li je tačno da je predstava Egzistencija, u kojoj igraju samo dva glumca, i u kojoj nema scenografije, koštala oko 85.000 eura? I je li finansijska dokumentacija o toj predstavi dostupna javnosti?
8. Je li tačno da su dvojica glumaca koji igraju u predstavi dobili honorare u bruto iznosu svega 2.500 eura? Kako pravdate razliku između bijednih glumačkih honorara i ukupnog troška predstave?
9. Da li je tačno da je ansambl predstava sa dvadeset glumaca Očevi su grad(ili), u režiji Borisa Liješevića, koštala manje od 20.000 eura?
10. Kako objašnjavate razliku od preko 60.000 eura u koštanju ove dvije predstave?
11. Smatrate li sebe uspješnim producentom?
12. Da li je tačno da ste na svom Fejsbuk profilu objavili da sam tri puta pokušao da Vas reketiram?
13. Zašto te pokušaje reketiranja nijeste prijavili policiji i od nje tražili zaštitu od mene?
14. Znate li da je reketiranje teško krivično djelo i da podliježe najstrožim zakonskim sankcijama?
15. Da li je tačno da ste na svom Fejsbuk profilu objavili karticu mojih prihoda u periodu od sedam posljednjih godina, a istovremeno nijeste objavili i Vaše prihode, što ste po zakonu kao državni funkcioner obavezni?
16. Da li rado posjećujete modne revije?
17. Da li smatrate da je pedagoški to što ste cenzurisali kritičke opservacije studenata Fakulteta dramskih umjetnosti, na kom predajete, etiketirajući ih pri tom kao ,,infantilni sadizam (kao osnov fašizma)”?
18. Da li možete objasniti kovanicu ,,infantilni sadizam” u ime koje cenzurišete?
19. Da li, s obzirom da predajete i na Fakultetu političkih nauka, znate da ,,infantilni sadizam” ne postoji kao pojam ni u teoriji ni u praksi fašističke ideologije?
20. Možete li nam reći na koliko fakulteta i koliko predmeta predajete?
21. Da li je tačno da je umjetnička studentska radionica KotorArta 2013. godine Pisanje grada, čiji ste Vi programski urednik i rukovodilac, koštala 20.000 eura?
22. Da li je tačno da učesnicima tog projekta, inače studentima, od pomenute sume nijesu isplaćene čak ni dnevnice, a kamoli honorari, i da ste to pred njima (uz blaženi osmijeh) pravdali Vašom dobro poznatom kovanicom ,,Dobili ste šansu”?
23. Da li je tačno da ste ipak, selektivno, nekim studentima radionice isplatili dnevnice, i da li je njihova privilegovana pozicija u odnosu na ostale samo to što su studenti Radmile Vojvodić?
24. Smatrate li sebe empatičnom osobom?
25. Da li volite da plešete na plaži i s kim to najradije radite?
26. Kako komentarišete to da je Vaš kolega sa Fakulteta dramskih umjetnosti ,,savjetovao” studente da me ne podrže u projektu STARVING PLAYWRIGHT, jer će ,,imati štetu”?
27. I da ponovim krucijalno pitanje koje sam Vam postavio prošlog petka, a na koje takođe nijesam dobio odgovor: Volite li patišpanj?
(Nastaviće se)

Komentari

Izdvojeno

NAŠA ANKETA: Estetika s moralnom mrljom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako komentarišete dodjelu Nobelove nagrade za književnost  austrijskom  piscu Peteru Handkeu? Ovo smo pitanje postavili uglednim intelektualcima iz zemlje i našeg regiona

 

FILIP DAVID, KNJIŽEVNIK IZ SRBIJE
Handke je tužan simbol pogrešnog razmišljanja 

 

Dodela Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu uznemirila je mnoge van Srbije, dok je u Beogradu dočekana euforično.Teško je poverovati da mudraci iz Nobelovog komiteta nisu bili svesni da će se njihova odluka tumačiti i procenjenivati ne samo kao književna nego i kao  politička. Dobro se zna šta je Handke govorio i činio tokom devedesetih godina, kakva su njegova politička uverenja. Ne  bavim se procenom umetničke vrednosti Handekovog književnog  To  nije predmet ovog komentara. Sam Hadke je  napisao kako  ga u Srbiji vole, ali ga malo čitaju. Popularnost u Srbiji Handke je stekao braneći i hvaleći  Miloševićevu i Karadžićevu zločinačku politiku. Bila je to i ostala naopaka  i čudna ljubav. Slavljen je i hvaljen i danas i onda  zbog  podrške nacionalističkom  i populističkom režimu.

Handke,svesno ili ne,ostaje tužan i ružan simbol pogrešnog razmišljanja u jednom mračnom vremenu, tragičnom  vremenu krvavog raspada Jugoslavije. Kakvi su stvarni razlozi Handkeove duboke frustracije i fascinacije oličene u veličanju jednog naopakog režima, u čemu je tajna njegove privrženosti i  odanosti jednoj ratnoj i nacionalističkoj politici, teško je dokučiti. Podrška koje se do dana današnjeg nije odrekao. Priznanje Handkeovom književnom delu ostaje u dubokoj senci njegove, blago rečeno,  neshvatljive moralne indiferentnostii, neshvatanja pravih uzroka i posledica tragičnih događaja devedesetih.

Nobelova nagrada se dodeljuje za književnost, to je tačno, ali su ponekad, kao i u ovom slučaju, (a bilo je toga i ranije u istoriji dodele ovog priznanja) granice između pisca i njegovog moralnog stava mutne i problematične.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 18. OKTOBRA

Komentari

nastavi čitati

KULTURA

ANA MARIA ROSSI, REDITELJKA: Metafora koja ima ukus i miris kao nijedan drugi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ti ljudi o kojima sam pravila film su se, u mom sistemu vrijednosti, izborili za to da njihov mali intimni svijet koji se raspada bude važniji od svih dnevno političkih svinjarija u kojima živimo

 

Film Ajvar rediteljke Ane Marie Rossi, u produkciji filmske kuće Biberche, s Natašom Ninković i Sergejem Trifunovićem u glavnim ulogama premijerno je prikazan na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma Palić. Osim Ane Marie Rossi scenario potpisuje i Maja Todorović. Nakon premijere, uslijedili su festivali i nagrade u Herceg Novom, Vrnjačkoj Banji, Smederevu, Nišu.

MONITOR: Na Paliću ste nagrađeni specijalnim priznanjem žirija. Uslijedile su priznanja i na drugim festivalima. Koliko Vam znače sve ove nagrade, jesu li Vas iznenadile?

ROSSI:  Ne znam da li je iznenađenje baš prava reč. To nije lutrija. U taj film je uloženo nekoliko godina, i kad sam ga završila, znala sam šta sam uradila. Da li će neki film dobiti nagradu ili neće, to zavisi i od sastava žirija, i od drugih filmova, od godišnje produkcije.  Ali svaki autor, već posle prvog gledanja filma u bioskopu, na kontrolnoj projekciji, pred svojim kolegama, manje – više zna šta je napravio. Sve i da je potpuno nekritičan, što mislim da nisam. Štaviše, reagovali su bolje nego što sam ja očekivala. Valjda me ne krasi neki naročiti optimizam. Ono što nisam mogla da očekujem, jer tu nema tačnih predviđanja, to je bila reakcija publike na svim tim festivalima.  U nekim trenucima me je njihov doživljaj filma ganuo jer, da budem iskrena, nisam dozvolila sebi da razmišljam o publici do trenutka dok nije bio gotov. Radila sam ga kao da ga radim samo za sebe, po merilu jednog jedinog gledaoca. I, zapravo, najviše me je dirnulo kako ga ljudi prihvataju kao svoj, divno mi je bilo da gledam ljude koji plaču, a nisu zbog toga ljuti. Imam utisak da “Ajvar” nije film koji te prođe na putu od bioskopa do kuće, i mislim da je to najveći kompliment. Da ne bude da izbegavam pitanje, nagrade su važne. Ona s Palića mi je, možda, najslađa jer je tamo film prvi put prikazan, jer je to značajan evropski festival, i zato što je dodeljena za režiju. U Vrnjačkoj Banji sam, zajedno sa Majom Todorović koja je koscenarista, bila srećna jer smo dobili i nagradu žirija i nagradu kritike. Za scenario smo dobile i u Smederevu. Nataša Ninković je u Herceg Novom dobila Zlatnu mimozu za glavnu žensku ulogu, a pre neki dan smo se vratili iz Niša sa tri velike glumačke nagrade – Nataša i Sergej su dobili Caricu Teodoru i Cara Konstantina, nagrade za najbolje glavne uloge, a Vesna Čipčić nagradu za najbolju epizodnu žensku ulogu. I sad, kad sam nas ovoliko samoishvalila, da kažem zašto mislim da je to važno. Da film kao celina ne funkcioniše, ne bi mogli posebno da se izdvajaju ni režija, ni scenario, ni glumci. A meni je bitno da Ajvar funkcioniše kao celina jer tek ide u distribuciju, i želim da ga vole gledaoci,  njima  je i namenjen.

MONITOR: Naslov Vašeg debitantskog filma “Ajvar” predstavlja metaforu za emigrantski život, neku vezu sa zavičajem onih koji su napustili ove prostore tražeći bolji život… Ali u filmu je mnogo toga univerzalno. U prethodnom odgovoru kažete da ste film radila kao da ga radite samo za sebe. Jeste li razmišljali kako će naslov razumjeti stranci? 

ROSSI: Zbog gledalaca koji nisu sa Balkana, na početku filma piše u jednoj rečenici šta je značenje reči ajvar i kako se izgovara. U drugoj rečenici stoji -sastavni deo putne torbe srpskog iseljenika. Nisam želela da ga prevodim. Mislim da nije ni bilo potrebe. Ajvar je u filmu pre svega metafora mnogobrojnih izbegličkih života koja ima ukus i miris, kao nijedan drugi. Ta crvena tegla predstavlja onu jednu stvar koju ne možemo da kupimo tamo gde živimo, ne prodaje se po rafovima luksuzno opremljenih samoposluga jer su je pravile mama ili baba. Ajvar je naš stalni podsetnik da imamo život i tamo negde. „Ajvar“ je film o suočavanju sa samim sobom, o gubitku, o potreba da se stavi tačka da bi moglo da se krene dalje, o potrebi za pročišćenjem… To nikom ne morate da prevodite, to svi imamo u sebi.

MONITOR: Vidio sam kako je publika reagovala u Herceg Novom, čak Vam je i prilazila da kaže koliko su se isplakali. Čitam da je slično bilo i na ostalim festivalima – i suze i smijeh.

ROSSI: Pored toga što sam reditelj, ja sam mnogo duže filmski gledalac. I gledalac u meni zna koliko mi ponekad znači da se kao čovek isplačem u mraku biskopske sale. Gledalac u meni ne zaboravlja koliko voli melodramu, i koliko je lepo kad se isprojektuješ u nečiju priču. Tada ti se čini da još neko razume tvoja osećanja i da su ona još nekom na svetu važna. To nije malo. To je upravo ono što i reditelj doživi posle filma kad te reakcije vidi na licima ljudi koji izlaze sa projekcije. Nama su, između ostalog, festivali neprocenjivi jer je to jedina prilika da vidimo te ljude koji gledaju naš film. I još ako mi kažu da ih je film razvalio, niko srećniji od mene.

MONITOR: Glavni likovi su supružnici Vida i Bane koji žive u Stokholmu. Imaju stan, psa, novac i uspješne karijere… Nemaju djecu, ali više ni ljubavi. Bavite se jednom temom koja je odavno zapostavljena u filmovima s ovih prostora.

ROSSI: Tako je. Mada nije tako retka u svetskoj, pogotovo evropskoj kinematografiji.  Ja sam ljubitelj “malih filmova” i mnogo me više intimno dotiču od takozvanih “velikih tema”. To ne znači da neću uživati u istorijskom spektaklu ako je dobro napravljen, samo hoću da kažem da je na filmu, po mom mišljenju, merilo vrednosti pojedinac. Taj jedan lik čija te sudbina zanima, čiji te život dotiče, sa čijom mukom empatišeš…  To je, makar u ovom trenutku, film kojim želim da se bavim. Ti ljudi o kojima sam pravila film su se, u mom sistemu vrednosti, izborili za to da njihov mali intimni svet koji se raspada bude važniji od svih dnevno političkih svinjarija u kojima živimo. Ne mogu da pravim film o Kosovu ma koliko to bila aktuelna tema. Za početak, nemam pojma šta je tema tih pregovora.  O ovim ljudima čije likove tumače Sergej i Nataša znam sve. I njihov život me dotiče i boli. Mislim da je i za autora i za gledaoce čestitije kad se bave onim što ih stvarno muči.

MONITOR: “Ajvar” je generacijski film – o ljudima koji su stasavali u teškim godinama na ovim prostorima… Koji žive u inostranstvu, koji su pobjegli od teške svakodnevice, traže spas tamo gdje se ne mogu prilagoditi. Kako biste opisali te generacije iz sedamdeset i neke?

ROSSI: To je moja generacija, ona što je zakačila jedan deo odrastanja i formiranja u jednoj zemlji, u jednom sistemu vrednosti da bi se, jedva punoletna, suočila sa devastacijom i te zemlje, i tih vrednosti. Zato je enormno veliki broj ljudi iz te generacije rasut po svetu, i ja sam sigurna da bi i moj grad, i zemlja u kojoj živim, drugačije izgledali da toliko kvalitetnih ljudi iz moje generacije danas ne živipoAmerikama, Kanadama, Australijama i Švedskama.

MONITOR: U Heceg Novom festival su otvorile žene koje su u filmskoj industiji, sve one koje su učestvovale u stvaranju filmova koji su prikazani. Čini se da sve više kod nas ima prostora za rediteljke, producentkinje, scenaristkninje?

ROSSI: Lepo ste to primetili. Raditeljki je, ipak, i dalje najmanje. Prvo zato što se manje žena prima na odsek za režiju nego na bilo koji drugi, a onda i zato što je teže doći do filma. Nije lako ni rediteljima muškarcima, ali sa ženama je to i dalje incident, čim još uvek odgovaramo na ta pitanja. Ipak, lepo je bilo videti na Kanli kuli sve te žene koje su otvorile festival. To je zaista bio divan potez hercegnovskog festivala.

MONITOR: Za kraj bih volio da nam kažete o Vašem prezimenu, porijeklu i vezi sa Crnom Gorom.

ROSSI: Tatini su došli u Kotor iz Đenove 1704. i od tad smo Bokelji. I mamini Stankovići su Piperi iz Crne Gore. Kad me već pitate kakve su mi veze sa Crnom Gorom, ukratko, neraskidive su.

Miroslav MINIĆ

Komentari

nastavi čitati

KULTURA

MILAN NEŠKOVIĆ, REDITELJ: Budimo realni, zahtijevajmo nemoguće

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svijet se promijenio u poslednjih 20 godina više nego u prethodnih 20 vjekova, ali ono što Rohasovo djelo čini vanvremenskim su likovi i događaji koje prepoznajemo u svojoj svakodnevici, i koji su očigledno konstanta

 

Premijera predstave Selestina Fernanda de Rohasa u režiji Milana Neškovića, koja je nastala u koprodukciji JU Grad teatar Budva i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nedavno je održana u Budvi. Roman Selestina pisan je isključivo u dijalogu i smatra se jednim od najvećih djela španske književnosti. Naslovnu ulogu igra Nataša Ninković, a ostalu glumačku ekipu čine Nikola Rakočević, Marta Bjelica, Nikola Šurbanović, Emir Ćatović, Ljubomir Bandović, Anđelika Simić, Katarina Žutić i Maja Stojanović. Adaptaciju romana je uradila Maja Todorović koja je i dramaturg predstave.  Scenograf je Jasmina Holbus, kostimograf  Biljana Grgur, koreograf  Ista Stepanov, a kompozitor Vladimir Pejković.

MONITOR: Moto 33. festivala Grad teatar Budva je „Liječiti srce zabavljajući razum..“, a to je upravo citat iz španskog klasika „Selestina“.Zašto je izbor bio da radite baš to djelo i koliko ono korespondira sa našom svakodnevicom s obzirom na to da je roman napisan prije više od petsto godina?

NEŠKOVIĆ: Uvek kažemo kako se ništa nije promenilo već pet vekova, ali mislim da to nije tačno. Moramo odvojiti čoveka i svet. Svet se promenio u poslednjih 20 godina više nego u prethodnih 20 vekova, ali ono što Rohasovo delo čini vanvremenskim su likovi i događaji koje prepoznajemo u svojoj svakodnevici, i koji su očigledno konstanta. To nam je na početku čitanja jako zabavno i dosta komično, ali onda to prepoznavanje počinje da budi jezu. Jeza počinje da budi sumnju. Sumnja stvara dramu, a drama se prečesto završi kao tragedija.

MONITOR: Pretpostavljam da je “Selestina” bila veliki izazov da se postavi na scenu. Koliko je bilo teško da se uhvati u koštac sa svijetom Fernanda de Rohasa?

NEŠKOVIĆ: Veliki je izazov, ali na moju veliku žalost nije bilo teško pronaći paralele u savremenom svetu. Ono što dodatno poražava jeste činjenica da mladi ljudi, tek punoletni, mnogo bolje razumeju i prepoznaju likove iz naše predstave u odnosu na generacije koje su “sporije” rasle. Želja za svim odmah i ovde, gde se materijalno postavlja kao svojevrsni kult, ne bi li se ispunila sopstvena instant zadovoljstva bez trunke empatije, bez brige o posledicama, prvenstveno po sebe, je nešto što zabrinjava. Nadam se da će ta ista publika, a po uzoru na Aristotelovu definiciju katarze, gde se izazivanjem sažaljenja i straha dolazi do pročišćenja takvih afekata, zameniti sažaljenje i strah drugim osećanjima i ista pročistiti. Ako se to obistini posle ove predstave u ma kojem broju, Rohasov “izmišljeni” svet itekako ima smisla postavljati danas na scenu.

MONITOR: Onda se nameće pitanje – zašto su bolesti društva koje je uočio De Rohas prije petsto godina nepromjenljive, imamo li želju da mijenjamo sebe i svijet?

NEŠKOVIĆ: Mislim da je problem što danas želimo da menjamo svet ne bi li ga prilagodili sebi i svojim potrebama. Rohas je to isto tvrdio pre pola milenijuma. Dakle, priča da menjanjem sebe menjamo svet je danas neostvariva. Nemam ja vremena da menjam sebe kako bi svet bio bolji, je najčešći argument. Šta ja imam od toga? Korist se uvukla u svaku misao. Empatija je umrla. Čitamo novine prepune užasavajućih tragičnih događaja, često nepojmljivih i nezamislivih, i saosećamo dok ne okrenemo stranu. Često sam govorio kako mi pamtimo do četvrtka, ali mislim da je i utorak daleko.

MONITOR: U eksplikaciji postavljate razna pitanja, a bavite se i podnaslovom romana “Selestina” – tragikomedija o Kalistu i Melibeji.

NEŠKOVIĆ:  Ja se trudim da ispred sebe u svakoj novoj predstavi postavim neki nedostižan cilj. Zato sam često nesrećan jer ga nikada ne ispunim, ali mislim da tako napredujem i kao reditelj i kao čovek. Tako sam i ovoga puta radio i stilski i žanrovski nešto sa čime se ranije nisam“sukobljavao” u pozorištu.

Često slušamo kako je granica između ludaka i genija, komedije i tragedije… jako tanka, možda i nepostojeća. Ja sam hteo da ovaj put to bukvalno shvatim i implementiram. Hajde da napravimo liniju. Čist rez unutar predstave kada se prelazi iz jedne forme u drugu. Treba samo odrediti trenutak kada komedija prelazi u tragediju. Tu sam se najviše oslonio na Natašu Ninković koja je svojevrsni master of ceremony ove predstave, i glumica sa jednim on najdubljih i najtajanstvenijih unutrašnjih života koje daruje likovima, a istovremeno te živote skriva od publike. Ona mi je pomogla da odredimo trenutak kada se u njenom “želucu” probudi otpor te da mi kaže “ja ne mogu ovaj problem više da tretiram na ovaj način”. Ja glumcima na sceni verujem više nego sebi. Naročito Nataši.

MONITOR: Radili ste sa glumcima iz Srbije i Crne Gore, koji ranije i nisu sarađivali. Pomenuli ste sad rad sa Natašom Ninković, a kažete – glumcima na sceni verujem više nego sebi. Kako biste opisali Vaš odnos sa njima i koliko zajedno učestvujete u stvaranju predstava?

NEŠKOVIĆ: Baš sam Emiru Ćatoviću preko telefona, budući da se nismo poznavali dalje od formalnog, govorio pred početak procesa, kako ja ne umem ništa konkretnoda mu kažem o liku dok njega ne upoznam na probama jer ja duboko verujem u sledeće: Ono što kao reditelj možeš da smisliš kod kuće, ne može da se poredi sa onim što možeš da dobiješ od živog čoveka na sceni, što ne znači da ne treba da smisliš kod kuće. Dakle, moj odgovor je da svi saradnici, a naročito glumci uvek učestvuju u kompletnom stvaranju predstave, a naročito kraja, koji je naš kolektivni stav o problem ili problemima koje smo skoro dva meseca tretirali. Ja ne znam kako je moguće drugačije, ali vidim da jeste, samo ja ne umem.

MONITOR: Šta u današnje vrijeme može biti zaista angažovana predstava koja će nas probuditi i pokrenuti?

NEŠKOVIĆ: Plašim se da je danas angažovano pozorište, kod nas, svedeno na proscenijumsko izvikivanje političkih i moralnih stavova autora predstave. Publika nažalost prečesto to shvata kao hrabrost da se nešto kaže na glas. Ne vidim kako se to razlikuje od političkih i moralnih stavova naših predsednika koji ih saopštavaju svojoj publici sa takođe neke scene. Jedina uočljiva razlika je što ih naš predsednik izvikuje, a vaš ima glasovno mirniji pristup. Ali sve je i uvek pitanje stila u glumi.

MONITOR: Takođe preispitujete ulogu pozorišta u predstavi – sami početak predstave gdje se Nataša Ninković obraća publici. Kažite mi o tom odnosu gledaoca i glumca, o današnjem teatru.

NEŠKOVIĆ: Pominjao sam prethodno Aristotela i definiciju tragedije, a pre svega katarzu. Mislim da je ona definitivno nestala sa Brehtom. Danas je svako ko gleda Medeju svestan da ona nije zaista ubila nikakvu decu, nego ta deca sede sa svojim roditeljima u garderobi i čekaju da se poklone na kraju. Meni se to dopada. Pozorište se više ne piše sa velikom P, ali mi moramo i dalje da se igramo sa formom ne bi li se trudili da pronađemo nove puteve ka katarzi, koliko god se to nerealno činilo. Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.

Miroslav MINIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo