I reči – kao i knjige – imaju svoju sudbinu, pa stoga i nije veliko čudo što neobična sudbina samog pojma disidentstvo, posebno u novije vreme, dovelo do velikih zabuna; mnogoznačnost pojma koja se odavno nameće ne proističe iz neke njegove posebne slojevitosti – pojam je na početku bio sasvim jasan pa čak i jednostavan – već iz niza novih konotacija koje je nametalo vreme; kada je pojam nastao, i to u glasovitoj sintagmi disidentes in religione još u ranom XVI veku u Poljskoj on je jednostavno označavao otpadnike od zvanične vere i sve one koji se nisu – iz nekih razloga – priklanjali učenju Crkve. Isto se značenje očuvalo i u engleskoj varijatni disenteri kojom su označavani svi nekonformisti, svi oni koji su se distancirali od oficijelnoga anglikanizma, što će reći metodisti, baptisti i drugi. Ipak, nakon unije sklopljene u Brestu godine 1596. pojam disident se kod katolika ne koristi često, od tada je važio samo za protestante. Vremenom je bivalo sve teže označiti otpadnikom svakog ko se s nečim u učenju ne slaže, jer su i protivnici – sami ti „otpadnici” – uzvraćali na isti način.
Kada se jednom prisvoji pravo na „svu” i jedinu Istinu to pravo hoće svi i dok je problem u istini o „poslednjim stvarima” ništa nije tako komplikovano, ali kada se takvo – u biti totalitarno – shvatanje prenese u društvenu sferu onda su svi označeni kao otpadnici i disidenti građani drugoga reda, o čemu rana istorija pruža obilje primera. Naime, disidenti rađaju nove disidente i oni jedni drugima lepe istu etiketu – iako je u osnovi svako disidenstvo jedan pokušaj da se prevlada i nadvlada upravo totalitarni duh. Novina je u tome što je pojam, iako crkvenog porekla, u društvenoj i konkretnoj istorijskoj praksi imao naglašeno drugačiju sudbinu. On označava pobunjenike, jeretike i sanjare koji uistinu beže iz jedne „dovršene” stvarnosti – ili kako bi A. Njekrić rekao iz „utopije na vlasti” – u permanentnoj borbi sa novim prostorima slobode. Međutim, ni tu stvari ne stoje jednostavno, jer se pojam na neki način relativizirao – jer kada se jeretici i sanjari domognu vlasti oni se neminovno sukobljavaju sa onima koji se tome – uvek u ime Istine – opiru. Ova zamka relativizma se može izbeći samo na jedan način – ako se precizno odredi, istorijski konkretno, u ime čega se odstupa – „disidira” – jer, ako se odstupa u ime moći i vlasti, krug disidenstva se zagonetno zatvara, dok se, ako se disidira u ime slobode bez ograničenja, samo disidenstvo otvara kao izvanredno dobar izazov duhovnog otpora koji – da bi imao konkretnu vrednost – mora biti permanentan. Drugim rečima, disidenstvo relativno brzo zatvara taj krug, ali ga relativno brzo i otvara, i to je ona tačka na kojoj su se sada – i za sada – zaustavila primišljanja disidenstva kao fenomena.
Od velike pomoći u razumevanju ove „istorije pojma” može biti tipologija disidenstva koja – nije lako reći zbog čega – i još uvek ne postoji.
Ako, naime, nešto slično i postoji vidljivo je po svemu da i tu vlada prava zbrka – disidenti-jeretici, disidenti- proroci, pa i sami najdosledniji duhu otpora tu zabunu kao da uvećavaju, jer najčešće i ne pokušavaju da odrede fenomen već – sebe u glavnoj ulozi. To se vidi i po najozbiljnijim pokušajima sistematizacije u kakve sigurno spada delo na koje ćemo ukazati. Tu se problem osvetljava široko, ali se ne bi moglo kazati da je suština njegova dublje osvetljena. Tu se pravi razlika između „institucionalnog disidenstva” i „etički- religioznog” koje traje od Antigone do Saharova, pod tim „sindromom Antigone” shvata se svako ponašanje koje odstupa od društveno prihvaćene norme, što u principu nije sporno, ali što fenomen disidenstva ne čini ništa jasnijim. Tipično sociološki – pa da nevolja bude veća i sociologistički – autor disidenstvo vezuje samo za konkretne institucije, zanemarujući činjenicu da disidenti ustaju protiv reda stvari i na mnogo širem planu nego što je konkretno društvo – i oni, naime, nastoje da promene svet i da stvaraju „novog čoveka” i novi svet. Mnogo je konkretniji jedan drugi autor koji se prihvatio posla da prikaže ukupnu istoriju disidenstva. Njegova su određenja vezana za iskustvo istočnih zemalja i on nudi definiciju koja je prihvatljivija – disidenstvo ruši jednu normu u ime novog sistema društvene norme, ali se nikada „ne zaustavlja”.
Nešto više od tipologije – koja mu je i bila cilj – ponudio je jedan ruski autor čije su definicije uistinu izazovne za raspravu. U celokupnom disidenstvu – autor ulazi u problematična uopštavanja – treba razlikovati tri bitne komponente. „Jedna od njih je teorija pravne države i građanskoga društva koja je utemeljena na političkom razumu, tačnije – predrasudi – i koja ne izvodi pravnu državu iz građanskog društva već građansko društvo iz – prava. Druga je komponenta onošto on naziva „tržišnim romantizmom” dok je treća – emocionalno – etička i estetička kritika komunističkog sistema. Disidentski pokret se razvijao samo kao ideološki pokret, kao takav je i pobedio, ali se u pobedi pokazala i „ideološka beda” disidenstva u celini. Jednostavnije rečeno, osnovna teza ovog autora jeste – u novim uslovima jeretici i sanjari i jeretici – proroci nisu mogli da se snađu. Iako se mnogo toga ne može prihvatiti – posebno ovakav sistem uopštavanja – mora se priznati da je ovaj autor dodirnuo neke probleme važne ne samo za pominjanu – još nepostojeću – tipologiju, već i za fenomen disidenstva u celini. Da bismo se suštini fenomena približili, nužno je vratiti se dubokoj intuiciji apostola Pavla koji je sam fenomen najdublje video.
Na samom početku Crkve, u svojoj Korinćanima poslanici prvoj 11. 19 veliki agitator hrišćanstva, i sam tipični disident, ovaj fenomen osvetljava uistinu duboko, pa nije – blago rečeno – jasno zbog čega se ova njegova ideja smeće s uma, odnosno postaje jasno zbog čega će joj se – o čemu će biti reči – danas vraćati jedan A.D. Sinjavski, i to svuda u svetu, a kod nas zaista naglašeno. Apostol je znao jedno: ako se problem Istine ovako postavi, neminovno će se otvarati i problem druge i drugačije istine, u čemu mu je potonja istorija dala za pravo. ,,Jer treba” – naglašavao je apostol – disident – ,,i jeresi da budu među vama, da se pokažu pošteni koji su među vama”. Nije teško opaziti da apostol ni samom pojmu jeres ne pridaje isključivo negativno značenje, jer nešto slično je neminovno da bi se Istina pokazala, iako on, naravno, misli na smisao ,,poslednjih istina” – i na Istinu vere – a ne na istinu u društvenim relacijama. Bilo kako bilo, vekovima je taj princip opertet hereses esse bio duhovni izazov neslućene kreativnosti i to i u duhovnoj i u društvenoj sferi – i on je to i danas u punoj meri – a neki čak naglašavaju da danas taj princip posebno dobija na skali vrednosti, u svim traganjima za istinom. U tom se smislu i razume pojam u okviru totalitarnih sistema kakvi su ruski komunizam i nemački nacional-socijalizam, pa ga u tom smislu – u negativnom – sama Crkva prihvata, iako ga unutar svoje strukture odavno ne koristi. Neki su primeri rečiti iako nisu najbolje uočeni – sve disidente i najglasovitije „jeretike i sanjare” u Poljskoj i u drugim zemljama socijalističkog „tabora” najpre je – na Zapadu – prihvatala i podržavala upravo Crkva. To deluje kao paradoks, ali tu paradoksa zapravo i nema, a to – to je uistinu poseban tematski krug – što je na Istoku bilo drugačije, i u Crkvi i sa disidentima, o tome će delom biti reči nadalje, upravo u vezi sa sudbinom disidentskog pokreta i disidenstva kao fenomena koji je – barem u novije vreme – nastao na Istoku. Tu valja razlikovati disidenstvo koje je političko, disidenstvo koje to nije – recimo ono na religioznoj, pa i šire na religijskoj osnovi. Najveći problem je u nečem drugom – disidenstvo nije jednoznačan pojam, kao što ni praksa u čijim se okvirima iskazivalo nije jednoznačna; postoje, naime, duboki i duhovno zdravi koreni – disidentski koreni – slobode i demokratije, ali postoje i disidentski koreni svega onoga što se označava kao nova desnica, pa i samoga fašizma i neofašizma.
(Nastavlja se)
IN ENGLISH1 sedmica
IN ENGLISH1 sedmica
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
IN ENGLISH1 sedmica
Izdvojeno3 sedmice