Protiv čovjeka i tehnike

Poznato je, čovek kao vrsta, krajnje je kontradiktoran. Sposoban za vrhove svetlosti, ali i za ponore tame. To jasno pokazuje njegova celokupna istorija. Manje su poznati izvori ove njegove kontradikcije. A jedan od njenih najdubljih, ako ne i njen najdublji, najsnažniji i najzamračeniji izvor, jeste jedna krajnje neujednačena i opasna, čak apokaliptički opasna dinamika, dve različite komponente njegovog bića, koje kao takve, različite, mnogi, ako ne i većina ljudi, čak i ne uočava. Prva od ove dve komponente i dinamike je naučno-tehnološka, a druga moralno-politička komponenta i dinamika čoveka.

Neujednačenost ove dve komponente i dinamike je u tome što, u oko sto hiljada godina od kada čovek kao vrsta postoji, a posebno u poslednjih deset hiljada godina neolita, naučno-tehnološki razvoj ima nesporno progresivan, a u poslednjih pola milenijuma modernog doba, čak i eksponencijalno progresivan razvoj, dok ona druga, moralno-politička komponenta, u isto vreme, ima sporiji, mnogo sporiji razvoj/progres, čak pre neku vrstu opasne stagnacije, ako ne i regresije. Ovo uverljivo pokazuje današnje stanje sveta, od svakodnevne opasnosti od nuklearnog samouništenja, do uništavanja elementarne ljudskosti, koje se već događa, najočiglednije u najtransparentnijem genocidu u celokupnoj ljudskoj istoriji, nad Palestincima u pojasu Gaze.

Mehanizam je zamračen, ali, na žalost, efikasan, veoma efikasan. Većina ljudi govori o progresu kao nečemu što se prosto podrazumeva, ali pri tome ne vodi računa o upravo opisanom dvojstvu. Ovo posebno važi za vrhove vlasti. Opijeni vlašću kao najjačim ljudskim opijatom, oni posebno doprinose ovoj opasnoj nesvesti. Koja slavi naučno-tehnološki progres, ali pri tome ćuti o svojoj moralnoj i političkoj stagnaciji, regresiji i (ne)odgovornosti. Tako se dolazi do tehno-manije, koja radi protiv čoveka i tehnike. Jer, u razvoju koji danas nije teško zamisliti, može da dovede i do nuklearno-ekološke apokalipse.

U drugoj polovini XX veka, za ovu maniju, koristio se pojam i termin tehno-kratija. Danas je ova pojava veoma napredovala, ako možemo tako da kažemo, a da ne zvučimo previše cinično. Pa u tekstovima Janisa Varufakisa možemo čitati i o tehno-feudalizmu. A od početka drugog mandata Donalda Trampa, sve više i o tehno-desnici, tehno-oligarhiji i tehno-fašizmu. I o Ilonu Masku. I o ostalim tehno-maskama, ispod kojih se skriva novi, apokaliptički kapitalizam.

Pri čemu, naravno, tehnika, sama po sebi, ovde ništa nije kriva. Nego je to čovek kao kontradiktorno biće. Koje i tehniku, kao i sve ostalo uostalom, može da upotrebi za opšte dobro, ali i zloupotrebi, za sebičnu korist i najveće zlo. Odličan primer za to je i AI (Artificial Inteligence, veštačka inteligencija) o kojoj se danas toliko govori, ali malo, veoma malo ozbiljno razmišlja. Ukoliko bi se upotrebila za opšte dobro, AI bi omogućila da se relativno brzo reše svi najveći problemi današnjeg čoveka, od najamnog rada, nezaposlenosti i siromaštva, do svih ostalih problema i nepravdi bezdušnog kapitalizma.

Ali, logično, vrhovi vlasti ovog sistema, o kapitalizmu ćute. Duboki kapital, a ne duboka država, najveća je zavera ćutanja danas. Pa njihovih devet od ukupno deset ekonomista, zbog toga, u AI vide samo izvor nove nezaposlenosti. Za početak, za njih bi pravi izazov mogla da bude ideja Janisa Varufakisa, da se uvede tehnološka renta (po analogiji sa prirodnom rentom, koja, recimo u Norveškoj, izvanredno funkcioniše). A rasprava ekonomista o tehnološkoj renti Janisa Varufakisa, i s njom povezanim pitanjima, danas je utoliko značajnija, ukoliko znamo da od ovih pitanja danas zavise, ne samo socijalna pravda i nepravda, nego i sam opstanak čoveka kao vrste.

Milan POPOVIĆ

Najtransparentniji genocid u istoriji. Ubijanje jednog naroda. I prava kao takvog. I čovjeka uopšte

Gaza je danas najveći ispit za čitavo čovečanstvo. Zbog najmanje tri razloga. Prvi od ova tri razloga je najpoznatiji. Po rečima Ričarda Folka (Richard Falk), jednog od najvećih, ako ne i najvećeg autoriteta u oblasti međunarodnog krivičnog, ratnog i humanitarnog prava u svetu, inače Jevrejina i profesora univerziteta u SAD, genocid kojeg Izrael, uz pomoć SAD, sprovodi nad Palestincima u Gazi, najtransparentniji je genocid u celokupnoj ljudskoj istoriji, pa i u poslednjih pola milenijuma geopolitičke vladavine Zapada. A genocida, posebno u ovih pola milenijuma, nije nedostajalo, od eksterminacija starosedelačkih populacija Severne i Južne Amerike, do Holokausta nad Jevrejima od strane nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.

Drugi razlog tiče se prava kao takvog. Genocid nad Palestincima u Gazi nije samo ubijanje jednog naroda, nego i ubijanje prvih i još uvek nedovoljno razvijenih, ali dragocenih začetaka univerzalnog, opšteljudskog, međunarodnog krivičnog prava. Koji su poseban značaj dobili odmah posle Drugog svetskog rata, sa inkriminicijom, zabranom i kažnjavanjem magnum crimena, najvećeg zločina genocida, a dalji razvoj u mračnim postjugoslovenskim 1990-im, tako da bi makar mi sa ovih prostora za sve ovo morali dobro da znamo. Paralelno sa ovim, osnivanje, najpre, Međunarodnog suda pravde 1945., a zatim, posebno, i stalnog Međunarodnog krivičnog suda u Hagu 2002., značilo je korake u istom smeru. A onda je združeni Izrael-SAD genocid nad Palestincima u Gazi 2023-2025., počeo da nemilosrdno ruši i ove prve, dragocene začetke. Čemu su se entuzijastički pridružili i Putinova Rusija u Ukrajini, i svi drugi nuklearnim oružjem naoružani ultradesničari i oligarsi ovog sveta.

Treći razlog zbog kojeg je Gaza danas najveći ispit za celokupno čovečanstvo, jeste onaj o kojem se najmanje govori, ali koji nije najmanje važan, čak naprotiv. Zapravo, ova tri razloga su toliko povezani, da su kao jedan, ali se oni ovde ipak diferenciraju, radi jasnijeg uočavanja. U tom smislu, genocid u Gazi nije ni samo ubijanje jednog naroda, ni samo ubijanje međunarodnog prava, što je i samo po sebi dovoljno dramatično, nego je istovremeno i ubijanje čoveka to jest svakog čoveka na planeti kao takvog. I to u najmanje dva smisla. Prvi smisao je ubijanje onog elementarnog i univerzalnog ljudskog u svima nama, normalnim ljudima ovog sveta, koji smo prinuđeni da, svakoga dana, u direktnim televizijskim prenosima, nemoćno posmatramo ubijanje najnemoćnijih, civila, starih, žena, majki, i, posebno bolno, dece, čak i one najmanje, koja su najnezaštićenija i najnevinija.

Drugi smisao ubijanja svakog čoveka, pa i čoveka kao takvog na ovoj planeti, koje, uz sve ostalo, najavljuje genocid u Gazi, u najsurovijoj realizaciji nuklearnih Netanjahu-Tramp odnosno Izrael-SAD vrhova vlasti, uz pridruživanje Putinove Rusije i sličnih, u sličnim genocidnim nasiljima koja danas plamte u svetu, jeste opasnost od nuklearno-ekološke apokalipse, koja bi mogla da uništi čitavo čovečanstvo. Samo vršenje ovakvih magnum crimena, sa pozivom na geopolitiku ili bilo šta, ukazuje na to da Bendžamin Netanjahu, Donald Tramp, Vladimir Vladimirovič Putin, Kim Džong Un, i slični, nisu normalni ljudi, jer u sebi nemaju ni najmanje elementarne ljudske empatije. A u rukama ovakvih, nuklearno i drugo oružje za masovno uništavanje, nije više samo opasnost, nego i siguran put u totalno uništenje čoveka kao vrste.

Ovoliko, tek da bi znali o kolikoj i kakvoj ceni je reč. Borba između svih današnjih građanskih, ekoloških, antiratnih i sličnih pokreta i organizacija ovog sveta, na jednoj, i svih današnjih ludih i poluludih nuklearnih oligarha ovog sveta, jeste borba između Davida i Golijata, ali ovu borbu, svi Davidi ovog sveta, moraju da dobiju. Ili čoveka više neće biti.

Milan POPOVIĆ

A ne duboka država. Najdublji izvor destruktivnih političkih revizija i polarizacija

Od početka drugog mandata Donalda Trampa, Crna Gora više nije nikakva ekskluzivna destinacija, ni kada je reč o velikim istorijskim revizijama i na njima zasnovanim destruktivnim političkim polarizacijama. Uz sva druga šokantna „otkrića“, ovaj bivši rijaliti mega-mag, sada u ulozi predsednika SAD, u samo nekoliko prvih meseci svog drugog mandata, zasuo je Ameriku i svet pravom bujicom neverovatnih istorijskih revizija. Ilustracije radi, ovde navodimo samo dve takve. Prvu, koja „otkriva“, kako su SAD, u poslednjih oko sto godina, dakle upravo u vremenu SAD hegemonije, u stvari, bile iskorišćavane i pljačkane, od strane ostalih. I drugu, koja „otkriva“, kako su pripadnici bele, a ne crne ili neke druge obojene rase, u Južnoj Africi, ali i šire, izloženi genocidu.

Zaista, šta je, u poređenju sa ove dve egzotične revizije Donalda Trampa, a ima ih još, ona naša stara, izanđala istorijska revizija, koja bi da zameni mesta partizana i četnika u vreme Drugog svetskog i Narodno-oslobodilačkog rata 1941-1945. Ali, šalu na stranu, ovo je ipak ozbiljna, čak najozbiljnija stvar. Ono što je i u SAD Donalda Trampa, i u našoj maloj i jedinoj, kada je o ovome reč, najvažnije, to su, pre svega, dve stvari. Prvo, da se bez prestanka ima na umu, razlika koja postoji između istorije kao nauke, unutar koje se revizije podrazumevaju, na jednoj, i upotrebe a posebno zloupotrebe ove nauke i revizije u političke svrhe, na drugoj strani.

Druga stvar tiče se upravo ovog potonjeg. To je potreba da se izgrade ozbiljni, objektivni i pouzdani standardi za sprečavanje rečene zloupotrebe. Koja je najgori oblik kompromitacije same nauke. O opštem dobru i politici da i ne govorimo. Ali ovo nije ni malo jednostavno. U naslovu i podnaslovu ove kolumne, najkraće sam rezimirao svoj stav o tome. U ovom rezimeu, duboka država je najkraći sažetak za danas najrašireniji, ultardesničarski, trampovski oblik ideologije zavere, a duboki kapital najkraća leva replika onog analitičkog i političkog kompleksa ekonomije, klasa i klasnih borbi, za koju se, kao anarho-socijalist, bez prestanka zalažem.

Da upravo izloženo ne bi ostalo loše apstraktno, u nastavku ove kolumne, izložiću još samo dve kratke ali verujem lekovite konkretizacije. Prva se odnosi na preventivno rasvetljavanje one zloupotrebe. Kada nema dovoljno ili čak ni malo ovog i ovakvog rasvetljavanja, a to je bio slučaj i u zapaljivim političkim polarizacijama povodom nedavnih pokušaja rehabilitacije četnika i Pavla Đurišića u našoj maloj i jedinoj, onda se neminovno pada u veliku, pa i dvostruku političku konfuziju. Tako što se, kao anti-fašisti, predstavljaju upravo oni četnici koji su bili otvoreni kolaboracionisti sa fašistima 1941-1945., ali i DPS, koji je bio jedna od glavnih snaga postjugoslovenskih ratova, pa i fašizma, pola veka kasnije, 1991-1999.

Druga konkretizacija je manje poznata, ali može biti još lekovitija. Reč je o, čak i u istoriji kao nauci, nedovoljno, ukoliko uopšte, istraženoj pojavi, najpre spontanog, a zatim sve više organizovanog, ali u oba slučaja, zajedničkog anti-fašističkog otpora, u kojem su, od aprila odnosno jula do novembra 1941., učestvovala oba, od novembra 1941., a evo i do današnjeg dana, na život i smrt suprotstavljena tabora, komunista i monarhista, partizana i četnika. Ovde je najznačajnije pitanje, šta je krajem 1941. dovelo do negativnog preokreta? Odgovor na ovo pitanje ne bi bio nikakva istorijska revizija, jer tog odgovora do danas nemamo, nego bi bilo popunjavanje jedne značajne praznine. A politički, posebno kada imamo na umu da se danas, 2025., nalazimo u jednako teškoj međunarodnoj i ukupnoj situaciji, kao što je bila ona 1941., odgovor na rečeno pitanje, bio bi, moguće, od presudnog značaja i koristi, i za nalaženje odgovora, koji bi bio bolji od onog bratoubilačkog iz 1941-1945. i sve do danas.

Milan POPOVIĆ